Avram Goldmann

BEOGRAD – DVA PUTOVANJA

Sarajevske Sveske br. 21/22

Plutajući po svetu emigranti poput mene često najkompleksnije trenutke provode u pokušajima povratka na mesto sa kojeg je sve počelo, na mesto koje naizmenično otvara i zatvara rupe u svesti koja stalno pokušava da pronađe nestalo središte, uzemljenje kao kompenzaciju za beskonačna lutanja.
U ovim beleškama sa dva izabrana putovanja u Beograd raščlanjenje pokušaja povratka prepliće se sa trenutnim i trajnim interesima, od identiteta, preko hrane, do proučavanja gradova.

BEOGRAD 2005. – RUŠEVINE I SUVE ŠLJIVE
Odlučio sam da učinim napor da ovaj put u Beograd za mene po prvi put od davnih naivnih apolitičnih dana iz mladosti ne bude pod dugom senkom svih onih užasnih stvari koje je bliska prošlost predstavljala. Glavni razlog za to nije što sam ponovo postao apolitičan (valjda nijedna osoba u nekim godinama više ne može sebi da dozvoli taj luksuz ako je iole iskrena prema sebi i svojim bližnjima), već što je moj interes za Beograd i Srbiju u međuvremenu, hteo ja to ili ne, samim činom moga izbivanja postao interes sa distance, i što se taj interes u godinama koje su tom putu prethodile upravo bavio svim tim užasnim stvarima. Sada, na izvoru, više me je zanimalo gde sam ja u svemu tome.
Od prvog trenutka kada sam sleteo na evropsko tle, do poslednjeg, relativno nestrpljivog pogleda aerodromske službenice u Frankfurtu pri ulasku u avion koji će me vratiti na zapadnu obalu Atlantika, pred povratak u novi svet, pokušavao sam bezuspešno da u svom emigrantskom mozgu i srcu razlučim pripadam li ja još uvek „tamo“ ili ne. U svakom trenutku svog boravka u Beogradu borio sam se sa istovremenim jakim impulsima pripadanja i nepripadanja.

* * *

Četiri sata na frankfurtskom aerodromu odlučio sam da utrošim u najautentičnijem domaćem ambijentu koji bih mogao da pronađem. Šetao sam po terminalima, osmatračnicama, hodnicima aerodroma tražeći tragove Nemačke u generičkom, postmodernom, neonskom svetu tranzicije i tranzita. Sa pasošem koji mi omogućuje brz i bezbolan prelazak granice u oba smera mogao sam i morao da izađem iz zone za putnike i uđem u zonu za javnost u potrazi za tragovima lokalnog u moru opšteg. Seo sam na prvo mesto koje sam uspeo da nađem, više ne u zgradi aerodroma, već u stanici podzemne železnice koja vodi prema gradu, u nečemu što je iznutra vrlo podsećalo na pravu nemačku krčmu, a čiji su se prozori otvarali prema vrevi ljudi u podzemlju. Svejedno, na jelovniku je bila gulaš supa sa crnim ražanim hlebom, a pivo je bilo punog, gorkog i osvežavajućeg ukusa hmelja, kakvo i treba da bude.
U tom trenutku, u toj zemlji u kojoj nikad nisam živeo, ali u kojoj sam više puta boravio i čiji jezik i ljude u nekoj meri poznajem, osetio sam nešto što me je iznenadilo – da sam nekako i ja deo njenog kulturnog nasleđa, ili da je njeno kulturno nasleđe deo mene. U krčmi sa plastičnim zavesama i prozorima koji gledaju na podzemlje, paradoksalno, u kratkom intervalu između interkontinentalnog i internacionalnog leta, pronašao sam svoj, krajnje privremeni i duvanom zadimljeni, dom.
I u Beogradu, koji mi je neuporedivo bliži i poznatiji od Frankfurta, pratila me je slična ambivalencija osećanja prisustva i odsustva. Sedeo sam i jeo ćevapčiće u jednoj od ćevabdžinica koje je talas pridošlica iz burnih vremena doneo u grad, i pored mene sedela su dvojica turista, jedan Englez i jedan Portugalac. Pitali su me gde mogu da se vide ruševine. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da misle na zgrade srušene za vreme bombardovanja iz 1999. Objasnio sam im kako da dođu do Kneza Miloša, i shvatio da iako imam tu informaciju, iako naručujem ćevapčiće na svom jeziku od ljudi koji njime takođe govore, zapravo sam i ja u Beogradu stranac. Nisam inostranac kao oni, ali sam stranac u gradu u kojem su ruševine od bombardovanja koje nisam izbliza doživeo glavna turistička atrakcija.
A opet, šetao sam od Doma omladine prema Skadarliji, i moja saputnica na ovom i svim drugim putevima rekla mi je kako joj, uprkos svim različitim gradovima i zemljama koje smo videli za ovu deceniju koliko smo zajedno, samo „ovo ovde“ izgleda realno, dok je ostalo kao neki san koji nam se događa, ali nas se u potpunosti ne dotiče. Realnost je ono od čega više nema uzmaka. Kod svakog emigranta u svesti ili podsvesti uvek čuči mogućnost odlaska u postojbinu, i kada se tamo nađe, više nema dalje. Ima samo bekstvo, ali svaka emigracija i počinje bekstvom, a ultimativno suočavanje sa realnošću ukida mogućnost bekstva, čini je nezanimljivom. Na tom potezu, u kratkom prelasku Ulice 29. novembra, koja se sada zove ili ne zove tako, nalazi se levak u koji se uvlače sva šarolika životna iskustva, i čiji je izlaz mnogo uži nego ulaz.
Čaj Assam iz kafane Kandahar, u Ulici Strahinjića Bana, mogao bi se prodavati bilo gde u sofisticiranom svetu. Čaj je odličan, servira se iz staklenih šolja u kojima se nalaze stakleni filteri sa staklenim poklopcima. Kada se završi proces ekstrakcije i čaj uđe u pitku fazu, ukloni se stakleni filter, prevrne, stavi na sto, a preko njega se položi stakleni poklopac. Onda se može dodati mleko iz male posude sa mlekom, ili tamni demerara šećer. Kada sam živeo u Beogradu i povremeno svraćao u Strahinjića Bana, iz nje se ne sećam nijedne kafane, i bilo je vrlo malo usiljeno doteranih žena i još manje luksuznih automobila. Sada ima svega toga, opet se vraća osećaj nepripadanja, osećaj da ne razumem više scenografiju beogradskog urbanog podneblja. Najmanje razumemo stvari koje su nam polupoznate, a meni je Silikonska dolina polupoznata. Znam zgrade, znam neke ljude, ali ima mnogo novih stvari i mnogo novih ljudi koje ne znam, i sa kojima nemam mnogo šta zajedničkog. Ovo je bio moj grad, a sada je njihov, konstatujem bez tuge i nostalgije.
I onda, da stvar bude komplikovanija, sedam u taksi, i sa taksistom, mladim, urednim i pristojnim, vodim istu onu konverzaciju koju sam mogao da vodim pre dvadeset godina, kada sam u Beogradu živeo, ili koju bih mogao da vodim da iz Beograda nikada nisam odlazio. Uvek igram istu igru u beogradskim taksijima: pravim se da i dalje živim tu, da vidim da li će moći da primete pretvaram li se. Siguran sam da vrlo malo njih, čak i onih pronicljivijih, mogu u meni da vide stranca. A ja stranac jesam. A istovremeno i nisam.
Boreći se za osećaj pripadnosti, koji će mi, tako se barem nekim delom svesti nadam, povratiti identitet iz detinjstva i mladosti, koji je nekad delovao nepomerljivo čvrst, a u međuvremenu se rasuo negde, u neki imaginarni procep između dve obale Atlantika, i do kojeg mi je bilo stalo pogotovu zbog tužnih okolnosti koje su uslovile put u Beograd (smrt oca), obrušio sam se na jedan od najstarijih i najpouzdanijih sistema identifikacije, hranu.
Nekako mi se činilo da hrana, osim što je jedan od najboljih lekova protiv potištenosti, može da predstavlja taj most sa prošlošću, čije sam postojanje i postojanost želeo da ispitam. Prijatelji su me u Beogradu redovno pitali hoćemo li da idemo na „nacionalnu“ ili na fancy klopu, i ja sam se uvek opredeljivao za nacionalnu. Ponuda hrane u Beogradu, bolja nego ikada, ovog puta bila mi je jednako važna kao i socijalni aspekti svakog tog izlaska, odnosno druženje s prijateljima.
Od bureka, pitica, projica, i ostalih stvari koje smo gotovo svakodnevno donosili za doručak, maminog ajvara dobrog kao i uvek, do rakije od suvih šljiva (koje do ove godine nikad u životu nisam probao), leskovačkih uštipaka, nebrojenih šopskih salata, raznih, uglavnom vojvođanskih piva sa nemačkim imenima, tražio sam i često nalazio ukus tog mesta na kojem sam proveo tolike godine svog života. Ali i tu me je čekala zamka otuđenja. Iskreno nisam mogao da kažem da su rakija od suvih šljiva, bifteci u sosu od crnog vina, i sve ostale lepe stvari koje sam probao baš one lepe stvari koje sam probavao u vreme kada sam u Beogradu živeo. U pekarama u mojem kraju pre dvadeset i kusur godina nije bilo projica u obliku muffina, retko se nalazila štrudla s jabukama, a drvene pite sa višnjama koje se sećam iz školskih dana, i viršli u tvrdom plastičnom omotu na ćošku kod delimično razrušenog Doma vazduhoplovstva, više nema.
Na kulinarskoj mapi Beograda suviše su se preplele reči nacionalno i fancy da bi to bilo isto ono domaće iz mog detinjstva. Da li je to dobro ili loše ne znam, samo znam da mi je i hrana pružila samo delimični osećaj prepoznavanja. Sedeo sam u društvu dvojice beogradskih dvadesetogodišnjaka, koji su sa nevericom slušali kako naručujem teleću glavu u škembetu, i očekivali da se na stolu ispred mene zaista pojavi glava nesrećne životinje koju ću kao najgori varvarin da čerečim, i time i njima pokvarim ručak. Na kraju im se svidelo ono što je stiglo, uredno očišćeno od svake koščice i lepo zapečeno, svom imenu neprepoznatljivo. Da li sam ja sa dvadeset godina znao šta je teleća glava u škembetu? Mislim da jesam, ali sećanje je uvek selektivno.
Klub književnika, nekada za mnoge alfa i omega beogradske ponude, ili Arhiv u hotelu Metropol, čije je otvaranje svojevremeno za gurmane i prijatelje mog pokojnog tate bilo veliki događaj, sada su ustupili mesto posleratnom obilju, i jedva da su ostali sitne tačkice na gusto načičkanoj mapi savremenog gurmanluka. Obilje postoji, naravno, za one koji mogu da mu pristupe; međutim, čak i za one koji ne mogu, ikonografija beogradskog konzumerizma toliko se promenila da je instant prepoznavanje otežano i onima koji iz Beograda nikad i nisu odlazili. Iako mnogi restorani izgledaju tradicionalnije od tradicionalnog, od aščinica do respektabilnih etablismana koji služe dunju iz čokanjčeta, baš ta ultratradicionalnost ukida vezu sa prošlošću do koje moje sećanje dopire. Beograd na početku 21. veka želi da nekako preskoči Beograd sa kraja dvadesetog, i to nijednog trenutka ne mogu da mu zamerim, mada moj pokušaj povratka kući čini deplasiranim.
Hodam postmodernim hodnicima tržnog centra Mercator, koji bi mogao da se nalazi bilo gde na svetu, i pitam se nije li ono što ja tražim zapravo anahronizam, nije li to pripadanje mestu, posedovanje prošlosti, nešto što u ovom svetu univerzalnih marki i policentričnih gradova svima izmiče, a ne samo nama emigrantima. Možda ću se zapravo vratiti kući tek za nekoliko godina, kada umesto u Beograd odem u neki Prag ili Kuala Lumpur, svejedno. Sa druge strane, možda se može i reći da se kuća proširila, i da iz nje nikada nisam ni otišao. Identitet, šta god on predstavljao, ostaje u prednjem levom džepu iako se pantalone svakodnevno menjaju.

BEOGRAD 2008. – RETENZIJA
U Beograd sam došao februara 2008. u rano poslepodne, na dan mitinga gnevnih, i to sletanje na taj dan podsetilo me je do koje mere je tu nemoguće distancirati se od dnevne politike. Na sreću, nisam morao da prelazim Savu, tako da je taksista koji me je vozio sa aerodroma odahnuo čim je čuo adresu, rekavši kako je sa ove strane reke mirno, ali da je preko mostova već jako teško proći. Ostalo je na tome.
Na svim svojim putovanjima uvek me je najviše zanimalo, najjednostavnije rečeno, kako ljudi žive. U moru opštih mesta i velikih reči koje su gradom kolale tih dana, trudio sam se da moja nova poseta i moje novo posmatranje odu u pravcu posebnog, sitnog, manifestacija konkretnog urbanog življenja a ne pompezno sveobuhvatne istorijske sudbine. Uvek mi je i u svakom gradu manje važno bilo gledanje spomenika velikim herojima, a više šta ljudi kupuju na kioscima sa uličnom hranom.
Pošto sam imao sreću da vreme krajem februara i početkom marta bude izuzetno prijatno, koristio sam ga da se šetam što više i trudim da zapazim stvari. Pažnju mi je, međutim, privuklo i planove donekle promenilo naselje u neposrednoj blizini zemunskog stana moje porodice koje u vreme kada sam ja još tu živeo gotovo da nije ni postojalo kao takvo.
Ime naselja, Retenzija, neupućene bi pre moglo da podseti na smetnje sa izlučivanjem i probavom nego na kraj grada. U centru naselja nalazi se, sasvim neobična, gola, u nepokošenu travu zarasla poljana sa starim vodotornjem u sredini koji je svojevremeno služio za retenziju vode, pa otud i ime celom komšiluku. Oko te poljane nalaze se stambene zgrade od nekoliko spratova i sa više ulaza, ne posebno visoke, neke koje tu stoje već tridesetak godina, a neke sagrađene u poslednje vreme, koje spajaju više vremena i stilova, ali i Novi Beograd i Zemun.
Retenzija je imala sve uslove da postane užasan komšiluk, nepodnošljivo, na brzinu sklepano, urbano čudovište. Osim ružnog imena, razvila se u najgora vremena devedesetih godina, očito bez ikakvog smišljenog urbanističkog plana, po tranzicionom mehanizmu koji koristi svaki prazan prostor da ga napuni stambenim jedinicama koje se mogu na brzinu prodati, koji svaku zelenu površinu u gradskom jezgru vidi kao mogućnost za sticanje profita. Šlampava gradnja čije fasade, napravljene pre samo nekoliko godina, već deluju poprilično oronulo, poljana sa korovom koju niko iz neobjašnjivih razloga nije ni pipnuo, ružnjikava samoposluga i neugledne kućice sa trgovinama koje odudaraju od, kakvih-takvih, novogradnji oko njih, nedostatak infrastrukture, od uličnog osvetljenja do kanti za đubre, koja bi mogla da doprinese utisku da je to urbani habitus, i mnogi drugi elementi upotpunjavali su ikonografiju koja bi svakom prolazniku delovala kao još jedan idealni primer urbanističke tragedije, a tih primera ovde i svuda ima napretek.
Posle svog prvobitnog otpora prema maminom širem komšiluku, na svoje iznenađenje, shvatio sam da mi je u Retenziji zapravo sasvim prijatno, da mi Retenzija, uprkos svim očitim nedostacima, liči na ono što Jane Jacobs naziva uspešnim komšilukom, proizvodeći onaj osećaj koji tako precizno izražava nemačka reč Geborgenheit. Već drugog ili trećeg dana boravka u lokalnoj prodavnici ljudi su me srdačno pozdravljali, frizerka kod koje sam otišao odmah je znala i ko sam ja, i ko su ostali članovi moje porodice, u pekari su me već pri prvoj poseti oslovljavali sa „komšija“, naletao sam na svoje nekadašnje školske drugove koji su me pozdravljali i nisu postavljali teška egzistencijalna pitanja.
Sedeći u lokalnom kafiću, u kojem su se skupljali prijatelji u dokona popodneva da popričaju o istim temama o kojima su pričali juče, ispunioci tiketa sportske prognoze da se konsultuju, prolaznici kojima se pripila kafa, i mnogi drugi, posmatrao sam svoju neposrednu okolinu. Kafić se nalazio u kompleksu niskih zgrada, gorespomenutih prizemnica i jednospratnica napravljenih po niskim građevinskim standardima. Tu je još bila mala samoposluga, prodavnica pića, pekara, mesara, piljarnica gde se takođe peklo meso po porudžbini, kiosk sa novinama, frizer, još poneka zanatska radnja, jedna palačinkarnica, i jedna prodavnica zrnevlja i druge suve hrane na kilo. Drugim rečima, stanovnici Retenzije su na vrlo malom prostoru mogli da pribave praktično sve što im treba za normalno funkcionisanje domaćinstava. Preko puta zloglasne poljane nalazila se i ta nešto veća samoposluga za ozbiljnije kupovine. Pored kafića u kojem sam sedeo, bio je tu i jedan bar za večernja pića, tri-četiri restorana, jedno mesto gde su se prodavala kuvana jela, čorbe i pečenje, benzinska pumpa… Takvu koncentraciju skromnih, ali solidno snabdevenih prodavnica, nije lako naći na tako malom prostoru ni u mnogo poznatijim krajevima Beograda, a ni u mnogim gradovima u razvijenijim zemljama.
Mislim da je sve ovo važno zbog dve povezane stvari. Prvo, ono što je Retenziju spaslo katastrofe koja joj je neuglednošću gotovo bila predodređena jeste upravo to što nije bila više i pomnije planirana, što je njen razvitak bio organski. To joj je omogućilo da se na neki način razvija uprkos vremenu u kojem je nastala a ne sa njim. Naravno, trebalo je i u svemu tome imati sreće, a sreća se sastojala u činjenici da Retenzija, za razliku od mnogih ranije sagrađenih stambenih blokova, recimo onih na Novom Beogradu, nije nastala u vakuumu, već se prirodno naslanjala na naselja koja je okružuju, pozajmljujući ponešto od njih i privlačeći ljude iz njih, što je omogućilo da ne raste kao zasebni entitet. Taj organski razvoj zapravo je doprineo da se starosedeoci i došljaci u nove zgrade lakše uklope, dopunjuju, stvorio je neku vrstu civilne solidarnosti u sveopštoj krizi.
Drugo, i možda još važnije, jeste da je Retenzija svedočanstvo o onome što se vrlo često, rekao bih čak i namerno, previđa, a to je izuzetna sposobnost gradova da se obnavljaju. Lamentiranje nad neponovljivošću jednog trenutka izvučenog iz prošlosti razvoja gradova i apokaliptično predviđanje smrti grada koji nije što je nekada bio vrlo se često susreće kod građanskih (sic!) mislilaca na beogradskim, i, naravno, ne samo beogradskim, prostorima. Promena demografske slike grada i običaja, priliv stanovništva iz drugih sredina, kritikuju se pozivajući se na kratkoročnu sliku, jer taj novi (i, samim tim, a priori gori) grad ne uklapa se u ono nostalgično „izvorno“ urbano koje je autor izabrao, konceptualizovao i konzervisao.
Lako bi bilo sa superiornim podsmehom starih Beograđana gledati na komšiluk u kojem nema nijednog pozorišta, nijedne knjižare, čiji stanovnici troše novac na sportske kladionice u pauzi između klofanja tepiha i pranja kola na ulici, gde se prečesto govori narečjima koja ukazuju na nebeogradsko, te samim tim nečisto poreklo, i pitati se nije li nepovratno izgubljen grad koji se prepustio udžericama i tmurnim petospratnicama sa nekoliko jednakih ulaza. Ono što taj superiorni podsmeh previđa, ili želi da previdi, jeste da se urbana priča ne završava u zgodno izabranom trenutku, obično u bliskoj prošlosti, već da se gradovi i dalje razvijaju, vrlo često učeći kao bebe posrtanjem i padanjem, lagano usvajajući neke norme sredine i modifikujući druge da bi ih prilagodili sebi.
Posmatranje Retenzije bilo mi je zanimljivo na neki način baš zato što je ona bila negacija Beograda kakvog sam ja poznavao, ili zamišljao da poznajem, dok sam u njemu živeo, jer je plesala po ritmu drukčijem od onih koje sam ja tu ostavio pre dvadesetak godina, ali je svejedno plesala, živela nekim životom koji je daleko od idealnog i za mene dokučivog, ali koji bi bilo nepravedno negirati, zapostavljati ili potcenjivati.
Još od mladosti mnogo puta sanjao sam san o tome kako se vraćam u kraj u kojem sam proveo rano detinjstvo, na Novi Beograd, preko puta Studentskog grada, i kako je taj kraj do te mere promenjen da mi je neprepoznatljiv, i da se u njemu gubim. I danas mi se ponekad javlja taj san, samo je razlika u tome što sam ga ranije doživljavao kao noćnu moru, a više ga ne doživljavam tako. Retenzija je na neki čudan način ulazak jave u taj san, i zato mi je verovatno u svoj svojoj nesavršenosti i bliska ta njena zarasla poljana sa štrčećim vodotornjem, kao da tera inat onima koji bi voleli da je grad monografija puna razglednica a ne živi i stalno evoluirajući oblik socijalne organizacije.