Svetlana Tomić
ANTOLOGIJA SVETSKE POEZIJE
Sarajevske Sveske br. 21/22
U Sjedinjenim Američkim Državama nedavno je izašla antologija New European Poets (Novi evropski pesnici). Projekat su inicirala i organizovala dva profesora sa univerziteta u državi Missouri, Wayne Miller i Kevin Prufer, inače i sami ugledni pesnici, prevodioci i urednici književnog časopisa Pleiades: A Journal of New Writing. Na knjizi od 400 strana radila su 24 regionalna urednika i 190 prevodilaca, koji su sve evropske zemlje predstavili sa 290 pesnika i pesnikinja.
U Uvodu Antologije, Wayne Miller i Kevin Prufer priču o odnosu američke i evropske poezije otpočinju snažnim vezama iz sredine 19. veka, kada je na francuske simboliste veliki uticaj imala poezija E. A. Poa. Početkom 20. veka, mnogi američki modernistički pesnici živeli su u Evropi, a svoju inspiraciju nalazili su u njenoj dugoj istoriji, ili u internacionalističkom duhu Pariza i Londona. Neki od imigranata i egzilanata učinili su dosta u približavanju evropske poezije Americi, i zato se s razlogom ovde pominju Charles Simic, Czeslaw Milosz i Joseph Brodsky. Vremenom poetske veze i odnosi između dva kontinenta počeli su da slabe, sve dok nisu skoro uvenuli. I to posebno u poslednjih 40 godina, kada se, prema mišljenju dvojice profesora, dosta toga desilo i u Evropi i u evropskoj poeziji. Taj političkoistorijski kontekst dešavanja oni smatraju bitnim i pokušavaju da ga približe američkim čitaocima, osvetljavajući neke prelomne trenutke. Kao graničnu godinu za izbor pesnika uzeli su 1970., želeći posebno da skrenu pažnju na one pesnike koji su tokom 80-ih i 90-ih postali važni i ugledni.
Oba glavna urednika svesna su da ne postoji idealan antologičarski model, posebno kada se radi sa brojnim jezicima, dijalektima, narodima i nacionalnim identitetima. Zato su odabrali jezičko-geografski put, koji im je omogućio da sačuvaju, koliko god je to moguće, bliskost pesništva sličnih jezičkih zajednica i kultura. Što se evropskih poetika tiče, Miller i Prufer zapažaju veliko nasleđe nadrealizma i dadaizma, kod određenih pesnika uočavaju uticaj američke bitničke poezije i ispovedanja, kod drugih, pak, uticaj istočnjačke filozofije, ruskih akmeista, poetike minimalizma a kod istočnoevropskih pesnika nalaze i poeziju svedočenja.
Među mnogim, Miller i Prufer ističu tri ključna cilja ove antologije: 1. pokazati putanju evropske poezije koja Amerikancima nije poznata, 2. preispitati poeziju Evrope koja se i kulturno i istorijski promenila i 3. promeniti oslabljene veze i interesovanja između američke i evropske poezije. Broj strana jednog poetskog izbora podešavan je prema broju stanovništva neke države. Regionalni urednici odlučivali su o izboru pesnika i broju pesama, a zamoljeni su da poeziju date zemlje predstave na najbolji mogući način, estetski i stilski što raznolikije, da se fokusiraju na one pesnike koji nisu od pre objavljivani u Americi (što je i razlog zašto pesnici poput Adama Zagajewskog, Eavana Bolanda i Venusa Khoury-Ghatae nisu u ovoj knjizi). Ovi urednici su organizovali prevode, komunicirali sa uredničkim kolegijumom, a neretko i sami prevodili.
Urednici za Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Srbiju i Crnu Goru bili su Igor Štiks i Jovanka Uljarević, urednik za Makedoniju bio je Michael Dumanis, a za Kosovo - Wayne Miller. Slovenačku poeziju predstavili su Boris A. Novak (Uni-verse), Aleš Debeljak (Cast Vote), Barbara Korun (Every Breath You Take), Uroš Zupan (May) i Aleš Šteger (The Returning of What Is to Come). Hrvatsku su predstavili Branko Maleš (Crystal), Anka Žagar (Journey), Branko Čegec (Eyes, Ears, Mirrors), Delimir Rešicki (Radio), Krešimir Bagić (a house), Damir Šodan (Darruti) i Tatjana Gromača (I Like It When You Come Around with Your Friends). U izboru poezije iz Bosne i Hercegovine zastupljeni su Mile Stojić (A House on Ice), Ferida Duraković (Paper Tea), Semezdin Mehmedinović (War), Miljenko Jergović (Feldwebel Zorn’s Motorcycle) i Senadin Musabegović (Dawn at Auschwitz). Iz Srbije autori su: Radmila Lazić (Antropomorphic Wardrobe), Novica Tadić (Antipsalm), Milan Đorđević (Far Away from Forest Sounds), Zvonko Karanović (Melancholy), Dragan Jovanović Danilov (On a Sunday Afternoon, a Soul is a Fascinating Fascist), Marija Knežević (On-Site Investigation V), Saša Jelenković (Fortress) i Ana Ristović (Snow in Your Shoes). Pesme Balše Brkovića (The Babylon Song), Aleksandra Bečanovića (Pessoa: On Four Addresses) i Pavla Goranića (Great Preparations) obuhvataju izbor iz Crne Gore. Makedonsku poeziju predstavili su Kata Kulavkova (Bronchitis –a psychopoem), Zoran Ančevski (What’s Slouching) i Lidija Dimkovska (Decent Girl). Poezija Kosova predstavljena je pesnicima: Eqrem Basha (The nightingale sings), Flora Brovina (The Year 1981) i Abdullah Konushevci (Heavy Burden, Your Fragile Body).
U VAŠINGTONU SMO RAZGOVARALI SA UREDNICIMA ANTOLOGIJE SVETSKE POEZIJE KEVINOM PRUFEROM I WAYNOM MILLEROM
S. Tomić: Ovo je prva antologija koja pruža uvid u stvaralaštvo evropskih pesnika sa kraja prošlog veka. Kao obaveznu za čitanje, Vašu knjigu preporučuju Edward Hirsch, Tomaž Šalamun i Carolyn Forche. Zanimljiv je vaš princip organizacije pesnika geografsko-jezičkim kretanjem od Amerike ka Evropi. Počinjete pesnicima iz Portugala i Španije a onda se putovanje usmerava ka Francuskoj, Luksemburgu, Švajcarskoj, Italiji… Koliko ste dugo radili na ovom projektu? Čija vam je pomoć bila neprocenjiva, da li ste nailazili na prepreke, kako ste ih rešavali? Da li biste uspeli bez pomoći državnih fondacija?
Prufer: Ideju smo predložili u maju 2005. a u avgustu iste godine dobili odobrenje i rok od godinu i po dana za prvu verziju. Počeli smo da kontaktiramo prevodioce i urednike iz 46 zemalja, koliko ih je i zastupljeno u knjizi; njima najviše i dugujemo. Oni su birali pesme, prevodili ih, ili nalazili već urađene prevode. Nijedan projekat ovakve vrste ne bi mogao da se radi bez saradnje sa najmanje desetak urednika. Naravno da smo imali mnogo prepreka. Regionalni urednici nisu mogli da se slože sa našim ograničenjem broja strana, sa činjenicom da neki od pesnika neće moći da uđu u izbor. Za knjigu ovakve vrste bilo je veoma komplikovano dobaviti autorska prava, ne samo od pesnika i prevodilaca, već i od izdavačkih kuća i drugih zastupnika. Knjiga je udružila 190 prevodilaca i 290 pesnika. Naći sve te ljude bio je velik posao. I pored nevelikog novca od fondacija, da bi smo završili knjigu morali smo svi da koristimo i vlastite prihode.
Miller: Sasvim smo slučajno došli do tog, kako kažete, poetskog putovanja od Amerike do Evrope. Knjigu smo pripremali za američko tržište, a veoma nam je drago što je podstakla određene diskusije u Evropi. Hteli smo da američkim čitaocima učinimo prijatno putovanje kroz Evropu. Još važnije, ovakav način omogućio nam je da povežemo zemlje prema lingvističkim i kulturnim vezama, a to nam abecedni red organizacije ne bi dozvolio. Kevin je već objasnio početak našeg projekta i ne bih ponavljao taj deo. Radije bih istakao koliko je teško naći sredstva za knjige pesama i poetske projekte uopšte. To je ovde u Americi veoma komplikovano. Izdavačka kuća Greywolf je poznata po objavljivanju prevoda zato što je jedna od ukupno tri američkih izdavača koji dobijaju subvencije od „Lannan Foundation“. Tek nekolicina prevodilaca iz naše antologije dobilo je podršku od institucija gde predaju ili od drugih fondacija. Ja sam dobio mali predah od nastave na svom univerzitetu, što nije donelo novce za projekat, ali mi je obezbedilo više vremena kojeg drugačije ne bih mogao da nađem. Da zaključim: da, bilo je veoma teško završiti ovaj projekat bez finansijske pomoći koja je dolazila korak po korak.
S. Tomić: U čemu vas je evropska savremena poezija najviše iznenađivala, a gde ste, pak, nalazili velike sličnosti sa američkom poezijom?
Prufer: Zaista nisam znao šta mogu da očekujem od ovako širokog pregleda poezije pa me je malo toga iznenadilo. Znao sam da je evropska poezija (a svestan sam da su ovo VELIKA uopštavanja) tematski više vezana za istoriju i politiku. Pretpostavljam da je to zbog mnogo burnije istorije nego što je američka. Zato se mnoge tragedije u prošlom veku – svetski ratovi, genocid u Armeniji, događanja na Balkanu – čine apstraktne i daleke američkim čitaocima, koji ne vide svedočanstva o njima svaki dan, onako kako ih vi vidite. Naravno, ovakve vrste iskustava imaju direktniji i jači uticaj na evropsku poeziju nego na američku, koja je mnogo više lična, ispovedna, vezana za pravce koji, gle ironije, potiču iz Evrope! Čini mi se da je sada američka poezija više opterećena klikama nego evropska. Uglavnom, pesnike koji objavljuju knjige, na jedan ili drugi način, podupiru univerziteti a oni, pak, finansiraju izlaženje časopisa za poeziju i drugih publikacija, obrazuju naše pesnike i zapošljavaju njihove diplomce kao profesore koji pišu pesme. Ovaj profesionalizam podržava i zapošljava pesnike ali, s druge strane, vodi umetnosti koja, u svojoj akademskoj hegemoniji, rezultira čestim pojavama različitih a kratkovečnih poetskih „škola“, bezbrojnim konferencijama, pomodnim književnim magazinima…
Miller: Slažem se sa ovim što je Kevin rekao. O tome je i Czeslaw Milosz pisao u svom eseju „The Witness of Poetry“. Druga važna razlika je u tome što je uticaj nadrealizma u evropskoj poeziji bio mnogo veći nego u američkoj. Početkom šezdesetih godina prošlog veka, veoma mali broj američkih pesnika je bio inspirisan nadrealistima. A onda je ta odlika postala nevažna (negde u osamdesetim), kada američka poezija nije znala šta se dešava u evropskoj. Više se fokusirala na klike među mlađim pesnicima. Tačnije, previše. Sastavljajući antologiju Novi evropski pesnici iznenadio sam se uviđajući u kojoj su meri američki pesnici, oni ispovedne vrste (Sylvia Plath, Anne Sexton, Robert Lowell, i „njujorška škola pesnika“, zajedno sa Johnom Ashberyjem i Frankom O’Harom) bili uticajni sredinom prošlog veka na evropsku poeziju. Pa opet, uprkos američkoj izolovanosti, nekoliko američkih pesnika je čitano u Evropi.
S. Tomić: Kakav je odjek knjiga do sada našla u SAD, a kakav drugde u svetu i u Evropi? Da li spremate neke nove slične projekte?
Prufer: U Americi je knjiga dobila dosta pozitivnih prikaza, premda u manjem broju nego što smo očekivali. U Evropi je interesovanje za ovu knjigu bilo veće nego što smo pretpostavljali. Mislim da se čitaoci uvek više zanimaju za knjige svojih sunarodnika. Kada sam objavio antologiju The New Young American Poets (Novi mladi američki pesnici), interesovanje u Americi je bilo mnogo veće, iako ne tako složno pozitivno kao za antologiju evropskih pesnika. Trenutno pripremam zbirku eseja američkog pesnika Dunstana Thompsona.
Miller: Knjiga se dobro prodaje u Americi i pobuđuje interesovanje. Kad je projekat ovakve veličine u pitanju, jedino se možemo nadati da smo približili kvalitetnu savremenu evropsku poeziju američkim čitaocima koji bi je sa teškoćom drugačije mogli naći. Ne bih se prihvatio projekta ovakve vrste ubuduće jer uključuje veoma stresan i iscrpljujući rad. Pripremam drugu knjigu svoje poezije koja će izaći u proleće 2009. i prevodim nešto sa španskog.
S. Tomić: Vaša antologija je posvećena svima koji prevode. Njujorška organizacija Words Without Borders (Reči bez granica) objavila je podatak da se svega šest posto svetske književnosti prevodi u SAD. Kako objašnjavate odsustvo prodora evropskih književnika na američko tržište? Wayne je prevodio albanskog pesnika. Otkuda interesovanje za albansku poeziju?
Prufer: Ovo je zaista deprimirajuće pitanje. Deo odgovora je očigledan: SAD su ogromna zemlja, sa velikim brojem pisaca i izdavača a ovu prekomernost ne prati i čitalačka podrška. Sa druge strane, Amerika je i kulturno i intelektualno izolovana od ostatka sveta. Naši studenti ne uče evropske jezike i jedva da imaju predstavu šta se dešava sa druge strane okeana. Veoma smo malo učinili da potpomognemo interesovanje za evropsku književnost, čak i mi koji je čitamo. Izdavačke kuće štampaju samo ono što misle da će interesovati američke čitaoce i za koje je jeftinije da ne rade sa prevodiocima. Shvatate, zašto se uopšte upuštati u nešto što će vas koštati više a neće privući interesovanje kod čitalaca? Evo jednog primera. Nekoliko godina pre ove antologije, bilo je objavljeno nekoliko knjiga o novim američkim pesnicima, rekao bih sa jednakim ambicijama i to kod konkurentnih izdavačkih kuća. Iako te knjige nisu dobile ni približan broj pozitivnih prikaza kao naša antologija, ipak im je broj prodatih primeraka veći, zato što su drugi američki pesnici bili znatiželjni, hteli su da vide na čemu sada rade njihovi vršnjaci-kolege. Upravo smo to hteli da promenimo, sa ciljem da donesemo nove evropske glasove i perspektive američkim čitaocima.
Miller: Za vreme studija boravio sam na koledžu u Ohaju, gde su nas dva ugledna pesnika, koji su bili i prevodioci, učili da pesnici treba da prevode, da na umetnost odgovore i uzvrate umetnošću, i da je to na neki način, njihova moralna obaveza. Kada sam se kasnije upoznao sa Moikom Zeqo, rešio sam da prevedem njegove pesme i tako je otpočela naša saradnja. Veoma mi se dopala njegova poezija, ima izuzetne metafore. Kasnije, sreo sam druge Albance koji su mi pomogli da nastavim to prevođenje. Naučio sam da čitam albanski manje-više funkcionalno, imam odličan rečnik uvek pri ruci. Ali ne mogu da kažem da govorim albanski; za dalje prevode sa albanskog uvek bih tražio pomoć saradnika. Posle skoro deset godina rada na prevodima pesama Moika Zeqe, knjiga je izašla prošle godine pod nazivom I Don’t Believe in Ghosts.
S. Tomić: U Predgovoru antologije The New Young American Poets (Novi mladi američki pesnici) Kevin je dotakao i problem sve manjeg prostora određenog za poeziju u dnevnoj štampi i magazinima, a isto se dešava i sa kritikom. New York Times je od 136 značajnih knjiga naveo samo 6 knjiga poezije. Slične diskusije su vođene i na prostorima bivše Jugoslavije. Kako objašnjavate ove promene? Koji su najbolji američki saveti?
Prufer: Ovo je još uvek aktuelno pitanje i mislim da će ovakvo stanje potrajati neko vreme. Kritičari ovde neprekidno ističu kako se uveliko štampa poezija, nekoliko hiljada knjiga svake godine, ali se proda pet ili šest stotina primeraka i to uglavnom zahvaljujući podršci univerziteta, federalnih i državnih institucija, ili konkursa. Naravno, jedva primetan broj tih knjiga se kritički prikazuje u novinama ili časopisima. Te prikaze čitaju uglavnom drugi pesnici. Oni kritičari koji govore kako je američka poezija previše u vezi sa univerzitetima i modernistima, promovišu poeziju kakvu pišu Billy Collins, Ted Kooser i Sharon Olds. Njihove knjige se brzo recenziraju i veoma dobro prodaju. Problem je što to često nisu dobri niti ambiciozni pesnici. S druge strane, imamo ozbiljne pesnike koji pišu nejasno a čitaju ih samo drugi pesnici. To ne povređuje toliko umetnost koliko publiku. Mislim da bismo mogli da promenimo tipičnu američku ideju da je poeziji mesto samo u učionici, gde se inače traljavo predaje nezainteresovanim studentima. Zahvalan sam onima koji čitaju poeziju u barovima, pozorištu, galerijama, ali mnogo više treba da se uradi, ne žrtvujući kvalitet rada. Nažalost, nisu samo novinske kuće počele sve manje da izveštavaju o poeziji, a sve češće čine i gore stvari, smanjujući rubrike o knjigama. Naše velike komercijalne izdavačke kuće, koje su dosta štampale poeziju, takođe su abdicirale. Zato veliki broj američkih pesnika sada štampa knjige kod malih nezavisnih izdavača koji ne mogu da obezbede troškove reklama i nastupa. Uprkos svemu ovome, imamo odlične pesnike.
Miller: Uvek se stvara nervoza kad se pominju ova pitanja, mada nisam siguran da je to ono što me brine, posebno ako imam u vidu da pre 500 godina nije bilo toliko ljudi koji su znali da čitaju. Kada je pre 100 godina počeo da raste broj pismenih ljudi, mogućnosti za zabavu bile su ograničene i svedene na živu svirku, vodvilje, kvalitetna pozorišta i knjige.(Siguran sam da sam nešto propustio, ali znam da shvatate šta hoću da kažem.) Ali i sada, kada imamo 500 kanala na TV-u, satelitske radio kanale, video igre, filmove, muzičkih žanrova toliko da ne mogu ni da ih pobrojim, milione i bilione web sajtova, knjige su i dalje u središtu pažnje. Poezija kao ozloglašeno teška, jedan je od žanrova koji pati više nego drugi, iako i proza dosta toga podnosi. Ponekad se iznenadim što poezija uopšte i ima svoje čitaoce, što je još uvek u trci. Pa ipak, i uprkos svim žalopojkama, jedna izvesna grupa ljudi i dalje čita i voli poeziju a velik broj knjiga pesama štampa se više nego ikad pre u Americi. Zato ne treba gubiti nadu.
S. Tomić: U toj američkoj antologiji Kevin kaže i da je malo umnog pisanja o poeziji koje bi pomoglo studentima. Do nas knjige sporo putuju, univerzitetska lista zaleđena je u nekom svom vremenu, i često knjige otkrivamo sami. Meni su velika otkrića bile knjige Kenneta Kocha Rose, Where Did You Get That Red – Teaching Great Poetry to Children i Making Your Own Days – The Pleasure of Reading and Writing Poetry, da ne pominjem briljantnu kritičarku Marjorie Perloff. Nedavno je izašla knjiga eseja o poeziji, Adama Kirscha, uglednog kritičara New Yorkera The Modern Element – Essays on Contemporary Poetry. Koje knjige preporučujete svojim studentima?
Prufer: Studentima koje zanima pisanje poezije uvek preporučim knjigu Richarda Hugoa The Triggering Town, malo klasično delo o pesničkom umeću. Hugo je veoma važan predavač čitavoj jednoj generaciji američkih pesnika, a ovu je knjigu sačinio od svojih predavanja. Kako čitati i razumeti poeziju objasniće knjiga Denise Levetrov New & Selected Essays. A ko želi da čita o mlađoj generaciji američkih pesnika neka nabavi primerak knjige Legitimate Dangers: American Poets of the New Century.
Miller: Podržavam Kevinov izbor Hugoa, to je zaista odlična američka knjiga o pisanju poezije. Pridodao bih i izvanredan izbor eseja koju je objavio Oberlin College Press pod nazivom A Field Guide to Contemporary Poetry and Poetics. Ta knjiga je meni dosta pomogla kada sam počeo da pišem pesme.
S. Tomić: Obojica već četrnaest godina predajete kreativno pisanje. Koje su glavne ideje i koncepti Vaših predavanja?
Prufer: Pristalica sam ideje da se pisanje poezije najbolje uči kroz pažljivo čitanje najboljih pesama. Zato svoj kurs vodim kroz analize poezije Dickinson, Keatsa, Eliota, Stevensa, i drugih velikih pisaca. Raspravljamo o delima, o tehnici, pitamo se o prenošenju značenja, kako su ovi pesnici uspeli da stvore muziku,da organizuju svoje stihove… Analiziramo i radove studenata, njihove uspehe i neuspehe. Zaključio sam da je sve ovo vredno truda ako se uspostavi ravnoteža sa diskusijom o najboljim pesmama, ako odmeravamo i upućujemo početnike na ono čemu će možda težiti.
Miller: Kevin i ja podučavamo i zajedno uređujemo časopis, tako da možda nije čudno što uglavnom delimo ista mišljenja. Od suštinske je važnosti da ambiciozni pisci čitaju puno i „haotično“, kako kaže poljski pesnik Adam Zagajewski, u svojoj knjizi A Defense of Ardor. Naravno da mladi pesnici treba da čitaju kanonske, velike pisce: Stevensa, Whitmana, Dickinson, Williamsa… baš kao što je nužno da čitaju i svoje savremenike, da otkriju da je poezija živa i vibrantna umetnost. (Sećam se kako sam sa četrnaest godina mislio da ću biti prvi pesnik u Americi posle Williama Carlosa Williamsa!) Predlažem da mladi pesnici steknu naviku čeprkanja po policama knjiga u svojim lokalnim bibliotekama. (Na koledžu sam svake noći čitao novu knjigu poezije bez pritiska određenog estetičkog programa. Tako sam se i zaljubio u čudnu mešavinu različitih pesnika.) Bitno je i da studenti počnu da čitaju prevode što ranije.
S.Tomić: Obojica ste i urednici časopisa Pleiades: A Journal of New Writing. Šta novo pisanje razlikuje od starog?
Prufer: Ovo je veoma teško pitanje. U SAD postoje brojni književni pokreti i nešto manji broj prolaznih hirova, a kad neko živi usred toga, teško je odrediti šta je šta. Naši noviji pesnici su, možda, manje oduševljeni ispovednom lirikom a više ponešeni eksperimentalnim, često nepovezanim stilovima. Sve češće vidim pesme koje slobodnije rukovode stihom, koje koriste celu stranu napuštajući naraciju radi slobodnih asocijacija i apstrakcija. Vidim stilski raznovrsnu poeziju. Svake godine primimo oko hiljadu pesama, i zato je teško reći šta je istinski novo, a šta puka imitacija, šta je neobično a šta šašavo. Naši najbolji živi pesnici – D. A. Powell, Frederick Seidel, James Richardson, Jorie Graham – mogu da imaju zajedničkih crta, ali kad izbliza vidimo njihov rad, vidi se da su osobeni.
Miller: Kevin je u pravu. Najveća promena u poslednjih 10 do 15 godina u američkoj poeziji je odmak od ispovedanja, koje je dominiralo od sredine 50-ih do 80-ih, i koje se pomeralo ka „avangardnoj“ poeziji. Promene su najviše zapažene u prekonfigurisanju, u korišćenju elemenata ispovednih i „avangardnih“ pesnika. Pesnik i kritičar, Stephen Burt, objedinio je mnoge mlađe pesnike imenom „eliptični pesnici“, iako nije sasvim jasno da li ih je time i prikladno odredio.
S. Tomić: Kod nas važi pravilo da poeziju čitaju uglavnom kolege pesnici, poneki kritičari i malobrojni ljubitelji. U odnosu na protekle decenije, tiraži pesničkih knjiga su znanto smanjeni, a s druge strane, pošto knjigu može da objavi ko god ima para, pojavio se nenadano velik broj knjiga poezije koje retko ko propusti kroz kritičko sito. Ponešto se radi na češćem pojavljivanju pesnika, na javnim čitanjima. Rekli ste da većina mlađih američkih pesnika jedva da ima prvu objavljenu knjigu. Kako se onda ta mlađa generacija bori da uspostavi kontakt sa publikom, i uopšte, da izgradi neko svoje mesto?
Prufer: Danas se u štampi veoma veoma retko prikazuju pesničke knjige, a u književnoj periodici tek povremeno. Naš prostor, naše čitalaštvo i publika, uglavnom čine drugi pesnici i naši studenti. Voleo bih da nije tako, ali mislim da je to oduvek bio slučaj u ovoj zemlji. Protiv toga se borimo organizovanjem i promovisanjem čitanja, učestvovanjem u „National Poetry Month“, objavljivanjem časopisa za poeziju i podržavanjem javnih diskusija o poeziji. Nedostatak čitalaca poezije, na mnogo načina je čudna pojava u SAD, jer Amerikanci vole da pišu pesme. Postoji nepregledan broj web sajtova za poeziju, blogova, žurnala, klubova, sekcija za pisanje… Poeziju jednostavno ne čitamo previše, a kada je čitamo, onda to često radimo nevoljno, kao deo domaćih zadataka. Uprkos našim naporima, većina obrazovanih Amerikanaca, Evropljana i drugih, poeziju smatraju teško razumljivom, kao nešto o čemu profesori piskaraju u zakrčenim kancelarijama, dok studenti hramlju kroz bezbrojne antologije. A to je šteta, jer svako ko malo bolje razmisli, videće da nije tako.
Miller: Bez obzira na sve kritike koje je dobio, mislim da je program MFA zaslužan što je izgradio i/ili očuvao publiku za poeziju, premda ograničenu. Svi diplomirani studenti MFA ne postaju pesnici koji objavljuju knjige, ali mnogi nastavljaju da čitaju poeziju. Proliferacija MFA programa znači i to da ima dosta pesnika koji objavljuju, tako da će biti teže povećati i čuvati publiku, što znači i da će pesnicima biti sve teže da budu nešto više od „hita meseca“. Mislim da je to novi problem i nisam siguran da iko koga poznajem istinski zna kako da ga rešimo. U međuvremenu, pesnici čitaju na koledžima ili u knjižarama, u barovima, zapravo gde god mogu. Oni izgrađuju neke lokalne pesničke zajednice a srećnici uspevaju da nađu publikacije sa kojima će održavati saradnju i koje će objavljivati njihove radove. Ne može se reći kako će ljudi u budućnosti dočekivati i primati poeziju. Pesnici jedino mogu da odmeravaju svoja dela u odnosu na dela onih koje smatraju najboljima. Možda je ovako i drugde u svetu.
S. Tomić: Nedavno ste se vratili sa konferencije američkih prevodilaca, koja se održavala u Minneapolisu. Recite nešto o tom udruženju i prokomentarišite odluke komiteta za Nobelovu nagradu.
Prufer: The American Literary Translators Association je udruženje književnih prevodilaca koje se okuplja svake godine. Izdaju i časopis Translation Review čija je redakcija na univerzitetu Texsas, u Dallasu. Nisam još čitao knjige Le Clezija tako da ne mogu o njima da govorim. Izjava Horacea Engdahla, da su američki pisci previše uskogrudni da bi se takmičili sa drugima, ovde je izazvala velike diskusije, i nanela više nego malu uvredu. Imam pomešana osećanja. Sa jedne strane, on je napravio ludu, glupu, grubu, neodgovornu generalizaciju koje bi trebalo da se stidi. Sasvim je jasno da najbolji američki pisci, mislim na one poput Johna Ashberyja, Marilynn Robinson, i Philipa Rotha, nisu samo vitalni za svetsku književnost, nego su i ozbiljno proučavani u svetskim okvirima. Relativna uskogrudnost američkih čitalaca i izdavačkih kuća nije njihova krivica, niti, pak, umanjuje njihove izuzetne napore. U isto vreme, nadam se da se Horace Engdahl neadekvatno požalio na uskogrudnost većine američkih čitalaca i izdavača. To jeste istinski problem koji smo i Wayne i ja imali na umu kada smo otpočinjali na radu antologije New European Poets. A nismo sami. Nedavno su se pojavili mnogi mali izdavači i časopisi koji se najvećim delom fokusiraju na objavljivanje prevoda svetske književnosti. To su Archipelago Press, Ugly Duckling Presse, Circumference Magazine, Two Lines Magazine i Absinthe. Voleo bih da ih ima više. Herojski su napori ovih urednika i izdavača, a često rade sa novčanim gubicima.
Miller: Što se tiče izjave Horacea Engdahla, mislim da je uglavnom u pravu kad kaže da je američka književnost opsednuta sobom. Lično smatram da Americi nedostaje interesovanje za prevođenje i šteta je što je tako jer to sužava i ograničava naš estetički opseg i naše doprinose međunarodnom književnom dijalogu. (Zaboga, većina američkih književnika nema predstavu o tome šta pišu kanadski i meksički pisci, a kamoli preostali deo sveta!) Ali, mislim i da je Engdhalova izjava pokazala i jedno pojednostavljeno, evrocentrično, ideološko mišljenje. Uprkos opštem američkom izolacionizmu, trenutno imamo veoma bogatu književnost i brojne izvanredne pisce koji su, prema mom mišljenju, veoma talentovani i ugledni te ne bi trebalo da budu kategorično isključeni iz razmatranja dodele Nobelove nagrade samo zato što su Amerikanci. Uzmite samo primer romana Cormac McCarthyja Blood Meridian, koji problematizuje nasilje u vreme kolonizacije američkog zapada. To je briljantna, mračna, beznadežna i oprezna knjiga koju teško mogu da poredim sa ijednom drugom koju sam do sada pročitao. Izbor tog pisca, da živi na složenoj, kulturnointegrišućoj granici blizu El Pasoa, u Texasu, tik do granice sa Mexicom, izvesno je uticala na to da postane međukulturno angažovan pisac, ali ne nužno i onaj koga će Engdhal prihvatiti. Isto važi i za poeziju. John Ashbery je izuzetno važan pesnik, onaj koji je uticao na mnoge pesnike iz New European Poets; živeo je mnogo godina u Francuskoj, a puno je i prevodio. W. S. Merwin je briljantan i složen pesnik koji je svoj život posvetio bezbrojnim prevodima; njegov internacionalizam je nesumnjiv. Charles Simic takođe je, mislim, izvanredan i važan američki pesnik. I, najzad, u svoju listu uključujem i Charlesa Wrighta – ne samo božanstvenog pesnika nego i najboljeg prevodioca Montalea. Zato Engdhalovu kritiku smatram prihvatljivom na uopštenom nivou, a kad pomislim na američke pisce kao moguće kandidate za Nobela, onda su njegove tvrdnje neodržive.
Poezija Kevina Prufera i Wayna Millera u prevodu Svetlane Tomić
KEVIN PRUFER
Semenje
Paprika na dasci za rezanje i semenke unutra:
tanušni skup u crkvi osuđenoj na propast.
Kriške krastave dinje i njeno vlaknasto srce:
slatko i glatko, najbrže truli.
Mislio sam o tebi kad sam, iznenada, porezao prste;
krv je perličasto, potom semenkasto, kapkala u sudoperi.
Mislio sam na debelu plavu venu
gde ulazi intravenozna terapija.
(Na žalosnika koji je posadio svoju ženu ispod svog prozora.
A ona nije iznikla. Nije iznikla.
Onda je, jednog dana, proklijao luk odatle.
A on ga je proždrao.)
Draga, nemoj umreti noćas. Doktori su dobri,
A bolnica tiha kao pilula pored pleve zvezda.
Draga, doneo sam ti cveće i sedeo pored tvog kreveta
Sve dok se beli mesec nije otkotrljao iza vrhova zgrada.
Ovih dana, dok slavine kaplju bez prestanka,
stojim u kuhinji misleći o sestrama
koje tumaraju kroz bele hodnike kao tihe životinje -
A ti si, u svom krevetu, nemoćna da ih pozoveš.
DRŽAVNA HIMNA
A šoping centar je rekao – daj mi još, još mi daj.
A mesec je okrećući svoj pol izgovorio volim te, tebe koji si imao toliko toga da daš.
A ti si rekla, dušo, ako možeš još malo da pričekaš u autu, izlazim za deset minuta –
Kao kaput, pokretna vrata su se otvorila za tebe.
Tada se auto trgnuo poput blaženih u katatoničnom snegu
A mali crnci na stanici smejali su se ispod svojih kapuljača sve dok ih autobus nije odvukao
Kroz noć i dalje –
Jedna je žena hodala tamo-amo ispred prodavnice.
Ponekad, mogu da čujem ovu državu kako govori kroz nabijene slojeve predgrađa –
Olive Garden i Exxon; Bed, Bath & Beyond, zvezde koje bacaju svoje kovanice
Svugde okolo nas
Sve dok oči ne kažu Ljubav a ulice Da!, dok se parking
Ne ispuni anđelima koji se raspršuju prema redovima smrznutih auta.
Zadržala si se duže nego što si rekla, a kada si se ponovo pojavila
Izašao sam da ti pomognem oko kesa. Izvini, izvini – usred hladnog vazduha – Nisam mogla da odolim –
Šta je telo drugo nego posuda, a prodavnica nije li jedna druga,
još veća, posuda? Ključevi su pevali među mojim ukočenim prstima. Zastava je aplaudirala na vetru.
Tada sam video kako joj se zadovoljno osmehuješ.
WAYNE MILLER
Draga Sapfo
U beskrajnoj povesti među nama se
Toliko toga desilo – kosti
Mrtvih i dalje se pretvaraju
u čekiće. A sada sebe
podižem, u svaki dan,
u svoje telo, da ide na posao,
a onda, noću, moja osvetljena soba
klizne pravo u čašu.
Fabrike izbacuju svoj dim
Uvis kroz sneg, grad
Podiže naša svetla malo bliže
Nebu. Dugo posle tvoje smrti,
Džim Dajn je sabio svoj svet
U veliko debelo srce – kao bombu
U ćošku muzeja.
Toliko je toga u pokretu tamo
Ispod stranice prašine
Koja se druži sa televizijskim ekranom!
Negde ljudi kopaju
Bunar, drugde su
Osvetljeni hici iz pištolja
I svitaca – Mogu te uveriti
Da nam se životi i dalje lome
Na beleške, mogu ti dokazati
Da je bela ograda bez svetla
Jedro bez vetra.
Hoću da veruješ: nismo
Te zaboravili – hodamo
Na našim slogovima (senke
od stopala), prizemljujemo se
u istinskoj lepoti na
sopstveni račun. Kao boje,
zvezde uporno dolaze
u svoju prisutnost –
pre tebe same. A mi, još uvek,
nemamo šta da ti damo.
Naš svet prolazi kroz tebe
poput peska kroz kosti
tvojih prstiju – peska
na kome si sanjarila kao devojčica,
koji danas rastapamo
da ispuni naše prozore.
IDENTIFIKACIJA TELA
Najpre sam dodirnuo njegove misli
koje odmaraju tamo – kao ugljen,
koji se još uvek raspirivao,
koji je mogao ponovo da se rasplamsa.
Protivno nalogu doktora,
dodirnuo sam njegov obraz, a onda
shvatio da je telo mrtvo.
Svaka njegova strana bila je zauvek
udaljena, okrenuta iznutra. Klečao sam
pored hladnog bolničkog kreveta, svoje lice
približio njegovoj ruci. Poslednje
cigarete ispunile su njegovu odeću
dimom. Taj miris
je bio toliko jak da sam
mogao da ga čujem kako govori.
