Mihajlo Pantić
“BALKANSKA” PRIČA ILI KAKO NAS VIDE DRUGI / ISTI
Sarajevske Sveske br. 39-40
(Uz pregled priča iz savremenih književnosti Balkana)
…lični udes ili ona neka naročita napast
koja ljudima na Balkanu ne da nikad da miruju…
Ivo Andrić
Na Balkanu, ma koliko dara za apsurd imali,
nemoguće je smisliti nešto što se neće dogoditi.
Čim uključite dnevnik, vi vidite da vas je stvarnost potukla do kolena.
Dušan Kovačević
Slučajno ili ne – što u pokušaju odgovora na pitanje “Da li je Balkan muškog roda?” može biti od nekakvog značaja – treba podsetiti da su imagološkim (dakle, izričito: ne političkim) tumačenjima balkanskog područja poseban, ako ne i presudan doprinos tokom nekoliko minulih decenija dale upravo autorke. “Spoljašnjem posmatraču Balkan izgleda kao zagonetka zbunjujućih složenosti”, zapisala je anglosaksonska istoričarka Barbara Jelavich u knjizi History of the Balkans 1983. godine, pre poslednjeg podrhtavanja tla. A potom, kada se, dubrovački rečeno, početkom 90-ih iznova prolomila velika trešnja, usledio je ceo niz studija i rasprava njome podstaknutih, nastalih iz pokušaja da se iznova, po ko zna koji put, odgovori na neodgovorljivo pitanje o ukletoj enigmatičnosti toga prostora koji sebe vidi kao kolevku evropske civilizacije, a koga ostatak Evrope vekovima, kao i danas, smatra trajno nestabilnom periferijom, stvorenom da stvara probleme i proizvodi sukobe periodično visokog, a trajno niskog intenziteta.
Književnost zemalja Jugoistočne Evrope (da, taj pojam sve češće smenjuje glavobolni, latentno traumatični pojam Balkan) pisana s kraja prošlog i početkom novog veka nije ostala, niti je, sve i da je htela, mogla ostati po strani od novih geopolitičkih, kaogod i ličnih i kolektivnih sudbinskih promena, nego ih je, izobilno, katarzično, progovorno, a ne retko i ostrašćeno, imaginativno pratila, oblikovala i komentarisala. Moglo bi se reći da je talas novog uskovitlavanja stvarnosti snažno uticao na promenu dominantne pripovedne pardigme, koja je tokom 80-ih u balkanskim književnostima bila u znaku prihvatanja postmodernizma (ma šta to imalo da znači), da bi se onda naglo, gotovo preko noći, svi odreda zagledali u lice novim realnim izazovima, tegobnim iskustvima, duševnim ožiljcima i poteškoćama od svake vrste, bez razlike vjere.
Vidljivo je to kako u zemljama koje su bile zahvaćene ratom, tako i u onima u kojima je tekao proces naizgled mirne, ali na svoj način vrlo bolne tranzicije (deo balkanskih zemalja ušao je u evropsku zajednicu, a deo je ostao izvan nje, ali je svima zajednička ostala borba sa najrazličitijim mogućim problemima). U tim procesima razlozi i krivice za hronično neurotična stanja unutrašnje društvene i kulturne scene mahom su pronalaženi u Drugom, pa je i sama književnost nastavljala da se, sledom sličnih, mada ne i zakonomernih slučajeva iz književne prošlosti, bavi proizvodnjom i negovanjem uzajamnih negativnih stereotipa. Tu je posebno potrebno naglasiti da je logički mehanizam hipergeneralizacije, međutim, kako nekada tako i sada, apsolutno neodrživ, jer književnost, koliko god da stvara negativne predstave o Drugom (a za to na Balkanu, ali i u evropskoj književnosti postoji obilje primera), takve predstave nužno i neizbežno takođe i razara. U izvrsnoj knjizi Izmišljanje Ruritanije – imperijalizam mašte, londonska i beogradska spisateljica i kulturološkinja Vesna Goldsworthy, tumačeći na koji se način oblikuju stereotipi o Balkanu u engleskoj književnosti i kulturi, privodi analizu silno popularnih i visokofrekventnih filmova i knjiga o Orijent ekspresu sledećem zaključku: “Kao kulisa za priču o Orijent ekspresu, Balkansko poluostrvo je klaustrofobično mesto. Neuroza izazvana strahom da se bude uhvaćen – da se nikad ne umakne s Balkana – koja je oblikovala veliki deo zapadne političke prakse u postkomunističko doba, tu nalazi svoje rane prethodnike.”
Postoji, međutim, i druga strana medalje. Marija Todorova, autorka verovatno svetski najpoznatije knjige novijeg doba o Balkanu (Imaginarni Balkan) u jednom skorašnjem intervjuu, datom posle smirivanja tla, rekla je i ovo:
“Nisu svi stereotipi o Balkanu loši, naprotiv. Konačno, ono što mislim da je proizašlo kao veoma dobro iz getoizacije Balkana jeste što se prvi put desilo, bar od kada znam za sebe, da su balkanske države postale zainteresovane jedna za drugu. Postojale su balkanske institucije i ranije, ali nije postojala prava razmena između ljudi i zemalja. Odlazilo se u inostranstvo, a u Bugarsku ili Rumuniju se išlo kao po kazni. Danas postoji pravo interesovanje i razmena, u intelektualnoj sferi, u umetničkoj, u svakoj. Ljudi se sreću, i mislim da je to fantastično. Za mene, to je nešto novo. Neke od mojih kolega u Bugarskoj govore o kreiranju balkanskog identiteta. Mislim da je to glupo, ne mislim da nastaje nešto što se može tako nazvati. Ali, ljudi uviđaju sličnosti između sebe.”
U duhu navedenog zapažanja sačinio sam i ovaj više informativan nego obavezujući, ali svakako indikativan izbor iz pripovedačke produkcije književnosti zemalja Jugoistočne Evrope ili Balkana, kako vam drago. Pisanje o Drugom, onom koji živi pored vas ili sa vama, a što vam pomaže da bolje osmotrite ne samo njega, već, na kraju, ili na početku, samoga sebe, ume da bude koliko estetski produktivno (nadam se da u većini odabranih primera tako i jeste), toliko i da pozove na razmišljanje o tome zašto smo takvi kakvi jesmo, pa najzad – jesmo li ono što Drugi misle da jesmo ili su Drugi ono što mi mislimo da oni jesu. Od književnosti se više ne može tražiti. A i kad bi se tražilo, pitanje je šta bi se od toga dobilo, i da li bi to što bi se dobilo bila književnost.
U jedno sam, ipak, siguran. Ona naročita napast koja na Balkanu ljudima nikada ne da mira, o kojoj u jednoj priči uzgred govori Ivo Andrić, ne prestaje da deluje. Nju je već na prvi pogled moguće zapaziti u svakoj od ovde ponuđenih priča savremenih pripovedača narečenog, balkanskog dela Evrope.
Ipak, Evrope. Središta ili periferije? – pita onaj trajno prisutni demon večite ukletosti. Ne bih znao ko je tu božanski sudija i šta je u svemu tome konačna mera svih stvari, osim, možda, u staroj Grčkoj (eto, vidite!) izmišljenjog principa homomenzure. Dakle, sam čovek. Pripovedač. I priča koju nam on pripoveda.
