Miklavž Komelj

Jure Detela i priroda

Sarajevske Sveske br. 49-50

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Jedna od poslednjih pesama koje je za svog života na Zemlji napisao Jure Detela (1951-1992) – u trenutku kada je, oči u oči sa Smrću, njegov pesnički jezik dobijao sasvim posebnu prozračnost – glasi:

na glini gradilišta
na rubu grada
razrovani
od kamionskih guma
obrasli tankom
prozirnom mahovinom
leži na hiljade
žabljih jajašaca
oblivenih
širokom barom
koja neumitno nestaje
usled letnje
toplote

Ova pesma sa zadivljujućom jednostavnošću artikuliše nešto što je ljudima većma teško da shvate.

Slika razrovanog gradilišta budi u nama pomisao na ljudsko pustošenje prirode. Međutim, u odnosu prema tim žabljim jajašcima, jednako zastrašujuće je ono što ljudi podrazumevaju pod prirodom. U odnosu prema tim žabljim jajašcima nema temeljne suprotnosti između ljudskog pustošenja prirode i prirode – naime, i sama priroda je pustošenje. A ipak – tu nema nikakvog opravdanja za pustošenje, već samo nepodnošljiva odgovornost. Nije teško konstatovati bezbrižan odnos prirode prema konkretnim bićima (a ta konstatacija ljudima uvek iznova služi kao izgovor za opravdavanje vlastite bezbrižnosti i nasilja) – međutim, u ovoj pesmi nema ničega što bi nam omogućilo da kažemo: ,,Takva je, naime, priroda...“ Ne, te bare su nastale na gradilištu – i to jeste ljudska odgovornost. Nepodnošljiva odgovornost upravo u njihovoj odvojenosti od prirode. Detela razume svako biće, pa i svakog čoveka i svaku životinju, i svako biće koje ne može da bude klasifikovano, kao apsolutno odvojeno, kao apsolutni izuzetak.

Najveći nesporazum kojem različiti interpretatori uvek iznova podležu u pokušaju da pišu o Juretu Deteli jeste taj da Detelu pokušavaju da odrede kao ,,pesnika prirode“, ,,eko-pesnika“ itd.

Kada je reč o prirodi, Detelina osnovna ideja je upravo suprotna: ,,nema bića koje nije već a priori odvojeno od prirode i zbog toga je samo.“
Tokom života, Detela je u svojoj kritici ideologije prirode i prirodnosti bio sve oštriji. Navešću samo tri formulacije iz njegovih neobjavljenih zapisa – nastali su osamdesetih godina prošlog veka i sačuvani su u Detelinoj zaostavšitni u ljubljanskoj Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci (NUK).
U jednom nedovršenom polemičkom tekstu zapisao je:
Priroda kao razumljiva celina svih živih bića je gnusna.
U njegovim beleškama za tekst u kojem je nameravao da se lati kritike dominantnog ekološkog diskursa, možemo pročitati i sledeće:

Ukoliko se ekolozi pozivaju na korisnost bića koja čine 'prirodu' i na njihovu nezamenjivost u 'prirodnom okruženju' pre svega zato što žele da uz podršku svojih birača spreče razarajuće projekte koji bi, da nije njihovog doprinosa, u najbližoj budućnosti poubijali veliki broj životinja i biljaka, moram primetiti da se takvim kompromisima sasvim podređuju onom redukcionističkom mišljenju koje neumitno, pre ili kasnije, pokaže životinjama svoju ciničnu, ubilačku dimenziju. To je mišljenje koje ne ume da pravi razliku između postojanja životinja i njihove funkcije, odnosno, između postojanja životinja i njihovog značenja, i tako redukuje svest o postojanju životinja na svest o njihovoj korisnosti, funkciji, osobinama, mitološkim vrednostima itd. U većini slučajeva životinje zapravo funkcionišu kao 'nezamenjivi delovi ekosistema' ili kao neka na bilo koji drugi način korisna bića. Međutim, ekološko dodvoravanje antropocentričnom egoizmu pokazuje svoju nemoć u svim onim slučajevima kada je ugrožena neka životinja čijem životu ni u kom slučaju ne možemo pripisati bilo kakvu korisnost, čak ni s tačke gledišta 'prirodne ravnoteže'.
Na svu sreću, danas su ekološki pokreti toliko međusobno diferencirani da među njima ima i izuzetaka za koje ova kritika ne važi. Doba koje karakteriše izuzetno povećana važnost tih izuzetaka, po mom mišljenju je počelo 1975. godine sa stvaranjem prvih ljudskih društava koja su branila kitove od harpuna. Na taj način načinjen je radikalan korak u simboličnoj mreži koja obuhvata sve ljude i sve životinjske vrste i u potpuno novom svetlu su zasijala sasvim jednostavna pitanja poput onog, npr. Šta je uopšte kit? Šta je, uopšte, tuljan?

U svom odbacivanju korisnosti Detela ide veoma daleko – u ime poštovanja prema toj nedodirljivoj drugosti, odriče se čak i toga da bi životinje morao da vidi:

Zahtev za novom etikom: odgovornost prema životinjama, ne da bi se od njih imalo bilo kakve koristi; ne da bismo ih uopšte videli. Biti nenasilan prema njima ne da bih ih primetio, jer sam svestan da je po njih bolje da ih ne vidim. To je, naravno, sasvim suprotno Diznilendu.
Ukidanje aspekta korisnosti mora sezati veoma daleko: odreći se mogućnosti da životinje vidiš.

Suprotno onoj ekologiji koja odnos prema bićima zasniva na njihovoj korisnosti, iako samo u tome da ih vidimo i upoznamo, Detela postavlja svest o ,,bićima iz drugih svetova“; njegova pesma ,,Krotke oči“ završava se ovako:

A ekologija ne ceni
te bezuslovne vrednosti:
brine je korist od biljaka,
a ne bića iz drugih svetova.

U pesmi Labrador su stihovi:

I ljudska odbrana
životinja koje beže
od lovaca, definiše
ljude, životinje ne;

a koljaču omogući
da tuljanov pogled
razume kao pitanje:
,,Ko si? Ovo nije moj svet.“

Da li, dakle, Detela onome što čovek u odnosu prema životinjama shvata kao tuđe svetove, suprotstavlja svaki ,,moj svet“ pojedinačne životinje?

Da li je, dakle, u pitanju ono što označava koncept Umwelt, koji je razvio baron Jakob Uexhüll? U laičkoj predstavi tog koncepta u knjižici koju je Uexhüll godine 1934. objavio u Berlinu zajedno sa G. Kriszatom, pojmom Umwelten označeni su i ,,nevidljivi svetovi“. Ta knjižica ima za cilj da životinje analizira kao subjekte koji žive u različitim, čoveku nepoznatim svetovima. S jedne strane čini se da se na određenim mestima Uexhüll približava onome što je Detela pisao: kada piše o hrastu i pokušava da pokaže šta hrast predstavlja za sasvim različita bića koja dolaze sa njim u vezu, u kontakt sa njim, to mesto iznenađujuće korespondira sa jednim mestom u Detelinom eseju o Wordsworthu, gde Detela kritično progovara o metafori hrasta u Prešernovom sonetu.

Međutim, istinsko podudaranje vidim samo na tom mestu. Osnovna tendencija Uexhüllove knjižice je sasvim suprotna od Deteline. Kada Uexhüll govori o životinjama kao bićima koja žive u svojim svetovima, njemu je pre svega do toga da dokaže kako je svako biće zatvoreno u svoje okruženje, u vlastiti Umwelt. U takvoj koncepciji, u vezi sa životinjama ključnu ulogu dobija pojam domovine, die Heimat – i nigde nije jasnije određeno šta to jeste: die Heimat je das Beutefeld, područje plenidbe. Te domovine udaraju jedna o drugu, bez slobodnih teritorija, više s nekim tamponskim zonama. (U svetlu te teze godina i mesto izlaska knjižice dobijaju sasvim novo značenje...)
Knjižica se završava sledećom istaknutom mišlju: Iza svih svetova koje je začela, večno neraspoznatljivo se skriva subjekt – priroda.
Ta priroda (ili Priroda) ima svoje planove koji se bićima nameću kao nekakve magične sile koje moraju da prate.
Detelina koncepcija bića drugih svetova međutim, suprotno tome, evocira upravo ideju da nema nikakve prirode (Prirode).
Uexhüll govori o tuđim, drugim svetovima ne bi li pretpostavio njihova ograničenja. U knjižici je G. Kriszat nacrtao kako jednu sobu vidi pas a kako muva. Detela polazi od toga da mi ne znamo kako sobu vidi pas, a kako muva. Uexhüll govori o drugim svetovima da bi bića sveo na njihove svetove. Detela, međutim, i onda kada govori o bićima koja žive u svojim svetovima, o tim svetovima govori kao o svetovima koji su određeni ireduktibilnom drugošću. Ta drugost onemogućava konačno zatvaranje i prisvajanje. Izjava: ,,To nije moj svet“ dobija metafizičku dimenziju.

To ne predstavlja apstrakciju. Detelina koncepcija ,,bića iz drugih svetova“ ne svodi bića na funkcionalnost, već postavlja pitanje kako srndać oseća sneg, kakav odnosu neka životinja ima prema šumu potoka, trčanju kroz travu, izmaglici koja se diže sa rose...

U baladi ,,Divokoza“ Detela se obraća divokozi koju su ustrelili lovci:

Tvoj mladunac je bio kraj tebe
kada su te odneli...
Rekli su: dovoljno je veliki
da može da živi bez tebe. –

Ali, ko će se sada klizati
sa Tobom po snežnim proplancima?
Ko će, divokozo, o tvoja bedra
trljati malenu njušku?

Navešću i neobjavljenu pesmu iz Deteline zaostavštine:

U pogledu
na sazvežđe
na trenutak
zaustavi se
kolutanje
životinjskog
oka.

Radikalna ,,drugost“ koja bićima ne dozvoljava pripisivanje nikakve apriorne ,,prirodnosti“ ne pretpostavlja nikakvo apriori ograničenje. U tome je Detelina misao bila u oštrom kontrastu u odnosu na tadašnju ,,postmodernu“ koja je, kao što navodi Frederik Džejmson, zajedno sa uklanjanjem poslednjih ostataka prirodnosti istovremeno uspostavila nov pojam prirode kao granice, ograničenja.
Životinje se za Detelu upravo zbog svoje radikalne i ireduktibilne drugosti i te kako tiču ljudskog sveta – tiču ga se upravo u tome što je taj svet radikalno i ireduktibilno određen drugošću. Drugost je neka nepodnošljiva blizina u kojoj se životinje tiču upravo onoga što bi čoveka odvajalo od životinja. Detela je pokušao da u životinjskim glasovima prepozna znak koji izražava svest o ljudskom prisustvu u njihovom svetu; kao što je napisao u pismu Marti Jablonski Šegula (po njenom svedočenju iz 1990. godine):

Da se svaka životinja
raduje svim svojim imenima:
srpskim, slovenačkim, engleskim,
indijskim, nemačkim, italijanskim!
Da naše reči budu takve
da ih njima milujemo!
Da mi, ljudi, uspemo
da podnesemo znake u životinjskim
glasovima koji označavaju svest
o našem prisustvu u njihovom svetu!

(Kako je Detela u vreme postmodernog ,,rata protiv totaliteta“, upotrebim li Džejmsonovu sintagmu - ,,rata“ koji je netotalitet, individuum i fragment afirmisao kao partikularno i lokalno – uspeo da netotalitet afirmiše kao univerzalizam koji se neposredno nadovezuje na singularno!)

Čovek se zaista suoči sa drugošću životinja, kada se uz njih suoči sa drugošću u samome sebi. I Detela se, kada je pisao o životinjama, suočavao sa tom drugošću. Nije teško zaključiti da, na primer jeleni iz ,,Pesme za jelene“ nemaju puno toga zajedničkog sa jelenima koje poznajemo iz zoologije. Priznajem, kada sam jednom prilikom posmatrao jelena u zoološkom vrtu (Detela, naravno, nije pristajao na posećivanje zooloških vrtova; zalagao se za njihovo ukidanje, a u tekstu ,,Izveštaj“ iz 1975. godine izveštavao je o svojoj noćnoj akciji otvaranja kaveza šumskih životinja u ljubljanskom zoo-vrtu), nimalo zadivljen sam rekao da Detela veoma idealizuje lik jelena. Međutim, u tu drugost upisana je i sva udaljenost šuma i istovremeno i svi drhtaji duše preko kojih se Detela obraća jelenima – i toj drugosti jelenova Detela se obraća kao istini o njima...

Detelina svest o drugosti izvan je empirije i fakticiteta. Navešću još jednu njegovu neobjavljenu pesmu iz zaostavštine koja se odnosi na Kafkin Preobražaj:

Težina poslednjeg kruga,
Gregore Samso!
U potpunoj izolaciji
sudbonosni pogled.

Detela je uz tu pesmu dopisao sledeće:

Gregor Samsa: u poretku empirijskog fakticiteta ništa nije moglo da potvrdi Gregorov duhovni život koji bi poništio odn. omekšao i ublažio njegovu zastrašujuću pojavnost. Sestra je htela da bude požrtvovana, ali je ostala u poretku fakticiteta, empirije. Na kraju više nije ni verovala da je to Gregor.

Upravo u svesti o tome da fakticitet ne može biti kriterijum za istinitost i ona najveća drugost svakog trenutka može da se uhvati u koštac sa najvećom bliskošću. Empedokle (o kojem je Detela jednom prilikom napisao da uopšte nije bio čovek jer nije imao ,,ničeg zajedničkog sa ljudskom površnošću u upotrebi reči“ ) zalagao se protiv ubijanja životinja između ostalog nastupajući sa argumentom da neko ko kolje životinju možda zapravo kolje svog preobraženog sina, a da to ne može da zna. To je, naravno, kod Empedokla povezano sa njegovom naukom o metempsihozi.

Detelina koncepcija drugosti ne predstavlja iluziju o tome da tuđi svetovi čoveku ostaju nedodirljivi. Kao što je u knjizi The Seeds of Time (Semena vremena) lepo upozorio Frederik Džejmson: upravo patetika osuđivanja čovekove dominacije nad prirodom još uvek je zarobljena u humanističku ideologiju. Detela je bio još oštriji. Ekološku fantaziju o idiličnom stanju nedodirljive prirode odbacio je kao fašističku. U vreme nakon černobilske katastrofe posebno intenzivno se posvećivao pitanju kako je radikalna ekološka misao na ispitu upravo onda kada se pojavi pitanje prihvatanja bića koja – u svojoj kontaminiranosti, mutiranosti, prljavštini – otelotvoravaju rušenje svake ,,prirodne ravnoteže“. Detela je, kada je reč o pitanju ,,prirodne ravnoteže“ ili bića koja ,,narušavaju prirodnu ravnotežu“, na strani tih bića (istovremeno uveren da je to i istina o svakom biću). Navešću još jedan odlomak iz neobjavljenih zapisa:

Uvek isto: nekada predstava o 'božjem planu', a danas predstava o 'kosmičkoj harmoniji' ili o 'prirodnoj ravnoteži', da se u njeno ime svet očisti od svakog bića koje bi se usudilo da naruši harmoniju ili ravnotežu. Černobilska katastrofa nije uticala na to da ekolozi napuste tu idejnost. Uravnoteženost prirode kao celine znači im previše da bi bili sposobni da svakoj životinji priznaju bezuslovno pravo na život. Jer, prirodna ravnoteža ili kosmička harmonija uvek zahtevaju žrtve koje doprinose njenom čišćenju. To sasvim jasno dokazuje lovački diskurs. Međutim, diskurs većine ekologa u tom smislu ne donosi nikakav novi kvalitet.

(U vezi sa tim upozoriću na veoma važnu misao koju je nedavno izneo Slavoj Žižek u knjizi Less than Nothing /Manje od ničega/: da ,,ništa nije tako daleko od istinski radikalne ekologije kao slika čiste, idilične prirode, očišćene od sveukupne ljudske prljavštine. Možda bismo, dakle, morali da raskrstimo sa tom logikom, da promenimo same koordinate u odnosu između čovečanstva i pretčovečanske prirode: čovečanstvo jeste anti-priroda, ono istinski interveniše u prirodnom ciklusu kada ga uznemirava ili 'veštački' kontroliše, kada usporava neizostavnu degeneraciju i kupuje sebi vreme. Ipak je i kao takvo i dalje deo prirode, jer 'nema prirode'. Ako je Priroda zamišljena kao uravnoteženi ciklus Života, ljudska fantazija, onda je čovečanstvo (najbliže tome da bude) priroda upravo onda kada brutalno uspostavlja svoju odvojenost od prirode, nameće joj svoju vlastitu temporalnost, ograničeni poredak, stvarajući svoju vlastitu 'sferu' u prirodnom mnoštvu.“)

U Detelinim zapisima možemo u vezi sa tim pronaći i teze koje, ako ih izdvojimo iz konteksta, mogu da zazvuče problematično (na primer neke njegove izjave o abortusu; pri tome treba istaći to da Detelino bezuslovno suprotstavljanje abortusu nema baš ničeg zajedničkog sa desničarskom kampanjom; mnogo bliže je onoj argumentaciji suprotstavljanja koju je izražavao na primer Pjer Paolo Pazolini). Izgleda čak i da je Detela uživao u razvijanju protivurečnih konsekvencija vlastitih misli. Neki njegovi neobjavljeni zapisi o nenasilju su upravo mazohistični u tome kako je – sa slašću koja je daleko prevazilazila slast svetog Avgustina kada je u Ispovestima prebacivao sebi detinju krađu krušaka – izradio sistem samooptuživanja. Ipak, istovremeno je lucidno, sa svom intelektualnom nepopustljivošću i istovremeno i sa humorom bio svestan da posmatra lavirinte vlastite duše iz kojih je dobijao relevantne vesti o fantazmatskoj konstrukciji sveta.

Detela nije imao iluzije ni o sebi; bio je toliko iskren prema samome sebi da je otvoreno priznao da kod njega zalaganje za nenasilje između ostalog vodi poreklo i iz veoma jakih sadističkih poriva koje je kritički analizirao kao nagone povezane sa kolektivnim zabludama. To povezivanje zauzimanja za nenasilje sa sadističkim nagonima za njega nikako nije argument protiv nenasilja. Suprotno tome, Detela je bio uveren da mu upravo to što u samome sebi prepoznaje nasilne agresivne nagone daje pravo da sprovodi radikalniju kritku nasilja. Opet, na drugom mestu, Detela u vezi sa svojim strahom da ne povredi ili ubije živa bića, piše o prinudnim neurozama. Međutim, to ga ne oslobađa odgovornosti prema onim saznanjima koja su mu se otvorila u tim stanjima. Detela je hteo da preuzme punu etičku odgovornost čak i za svoje snove.

Upravo o tome je reč: nijedno stanje ne umanjuje odgovornost. Za svako stanje treba preuzeti punu odgovornost. Njegova suočavanja sa bićima iz tuđih svetova su morala da budu suočavanja sa vlastitim bezdanima i vlastitim lutanjima. Jedino tako je mogao da podnese znake u životinjskim glasovima koji su označavali svest o njegovom prisustvu u njihovom svetu.

Detelina suočavanja sa ,,bićima iz drugih svetova“ istovremeno su suočavanja sa lavirintima vlastite unutrašnjosti, koji istovremeno prelaze granice između ,,materijalnog“ i ,,nematerijalnog“ sveta i među ,,živima“ i ,,mrtvima“:

Slušao sam Betovena jer je hteo
slobodu za sve, i za duhove
i za mrtvace.

Detela naglašava drugost; galeb uzleće sa obale, ne da bi ga odredio ,,naš epohalni dug, / propast konceptualizma“. (To je napisao tek nakon što je u nacrtu isprobao suprotno: da galeb predstavlja ,,naš epohalni dug“, propast konceptualizma“. )

Međutim, u njegovoj veličanstvenoj pesmi koju je napisao pred smrt ,,Sava tuguje za umrlim pesnicima“, Sava istinski tuguje za umrlim pesnicima i njen burni tok u kotlini - ,,opet ne znamo!“ - ,,kao da odgovara / na fiziološki otpor // Memona, na samoću / čula među kućama“; i suncokret isklija kao da to čini u znak sećanja na mrtve.

Već u prvom stihu piše: ,,ne znamo“. Upravo to ,,ne znamo“ daje pesniku moć da zapiše takve stihove.
Čuo sam različita skeptična razmišljanja u vezi sa ovom pesmom, u smislu, Detela je uvek isticao drugost bića, a ovde se čini kao da je omašio – to, naime, ne bi bilo u skladu sa njegovim načelima: zašto bi, recimo, reka koja je čoveku tuđa, tugovala za umrlim pesnicima...? Je li tu Detela u odnosu prema radikalnosti svoje ,,sublimne ksenofobije“ načinio korak unazad? Nikako nije. Upravo na tom mestu on je išao do kraja u afirmaciji drugosti – i time pred samu smrt istovremeno nagovestio jedan preokret u svojoj poetici. Krajnja konsekvenca njegove misli o drugosti jeste nepodnošljiva blizina te drugosti, koju treba podneti kao podnošenje nepodnošljivog i rizikovanje prepoznavanja neprepoznatljivog. Kao jedna od posledica njegove ,,sublimne ksenofilije“ pred samu smrt mu se ukazao i zahtev: podneti svu odgovornost prema tome da reka Sava tuguje za umrlim pesnicima. ,,(O)pet ne znamo!“