Mihajlo Pantić

Aleš Debeljak

Sarajevske Sveske br. 49-50

Počnimo „mediteranskim udarom”.
Ima jedan trenutak, kada sa kontinenta putujete nа more, u kojem se sve izmeni. Ako spavate u vozu, u času kada prelazite tu nevidljivu, ali postojeću granicu, sigurno ćete se probuditi. Promeniće se vaš odnos prema sopstvenom telu, svetlost će na lica saputnika padati pod drugim uglom, oblici će dobiti jasnije ivice, krv će zastrujati brže, osetićete miris mora mnogo ranije nego što ga ugledate. Svet postaje neobičan, puniji, nekako iskošen. To, najpre za sebe, zovem „mediteranskim udarom”.
U jesen 1985. – gotovo godinu dana nakon smb-izbivanja iz života – doživeo sam takav udar. Putovao sam u Split, na jedan od onih književnih susreta od kojih ne znate (nemate) šta da očekujete. I nisam ništa očekivao. Zaokupljale su me neke sasvim druge stvari, izmedu ostalog stope Grgura Ninskog. (Priznajem, savremeni pisci pišu nejasno, iz pozicije krajnje privatnosti – prethodnu rečenicu će, tako, razumeti samo moja žena.) Sreo sam, tamo, u Splitu, poznata i upoznao nepoznata lica. Preskačem formalnosti, one su ionako bile dobro obavljene...
Čitali smo u dvorištu neke zgrade, nas dvadesetak. Tu noć pamtim kao prilično zagušljivu, valjda zbog zidova koji su nas okruživali. Publike nije bilo, čitali smo jedan drugom. (Zar ovo nije metaforično: mrak, zidovi, zagušljivost, čitanje jedan drugom. Postoji li, bilo gde u istoriji, slika paradigmatične, civilizacijske, stvaralačke situacije koja ne bi bila nalik ovoj, a da, pritom, bude smislena i važna barem u približnoj meri?)
Ne sećam se kojim smo redom izlazili pred mikrofon. Ima nečeg besmislenog u tim „javnim” čitanjima, nečeg što izneverava sam književni čin, i tu besmislenost (strah me da pomenem šekspirovski rascep – ali je u pitanju osećanje slične dubine) nose sobom čak i pisci koji su, u ovim vremenima, preko rokenrola, posredno ili neposredno, shvatili šta znači biti „javno” usamljen. (Ne u svojoj sobi, za stolom, već na sceni.) Kada je najavljivač izgovorio: – Aleš Debeljak, setio sam se pesama koje sam, potpisane tim imenom, čitao u časopisima. Tamo, na podijumu, pod staklenim zvonom reflektorske svetlosti (koja je zgušnjavala okolni mrak), kazivao je svoje stihove mirnim, ravnim, pomalo melanholičnim glasom. Pamtio sam, malarmeovski, samo zvuk. U noći u kojoj sam poželeo da naučim slovenački upoznao sam Aleša...
...Aleš nije gospodin Žurden. On, naime, ne govori u prozi, već u eseju. Ta ranojesenja noć, nakon „mediteranskog udara”, nastavila se, kasnije, u vrevi gradskog trga. Sedeli smo za stolom, opušteni, pripiti taman do one tačke u kojoj se govorljivost i želja za razgovorom pojačava, a lucidnost duha i dalje ne slabi. Bejahu nazočni Debeljak, Nikčević, Marčetić, Čegec, ja i mnogi drugi delegati iz svih ondašnjih republika i pokrajina, a razgovarali smo, tačnije, esejizirali, o svemu i svačemu, onako kako to već biva u sličnim prilikama: najpre o književnosti, jer mi možda i nismo, tada, umeli drukčije.
Diskusija vođena tom prilikom nikada neće biti štampana. Javljam se, dakle, kao nepotrebni svedok bezimene, ali istinski proživljene istorije jedne kasnoletnje mediteranske večeri u kojoj je čovek, makar nakratko i makar lažno, mogao poverovati da postoji nešto što bi se moglo nazvati generacijskim senzibilitetom. Praskozorje smo dočekali u hotelu pomalo nalik na kakvu zakasnelu ili preuranjenu, ne više tako mladu školsku ekskurziju koja krijumčari piće do svojih soba.
Ujutru smo, međutim, morali biti pametni. Tako je nalagao program. Trajao je okrugli sto o recepciji savremenog pesništva. Tu smo, umorni i nešto manje sugestivni, ali sa dovoljnom količinom kivnosti i cinizma, rekli ono što smo imali da kažemo. Debeljak nam se pridružio ćutnjom. Ćutao je dobro i sadržajno. Prilozi sa tog stola objavljeni su kasnije u časopisu Quorum (1/1986). Ostatak dana protekao je slično prethodnoj večeri. U povratku, doživeo sam „kontinentalni rez”. Da vam ne objašnjavam naširoko – to vam je nešto suprotno od „mediteranskog udara”, povratak u normalu.
Mesec dana posle toga obreo sam se u Zagrebu. Udahnuo sam tamošnji vazduh, popio pivo u Esplanadi, prošao Gajevom (ovo će razumeli samo major B. M. i još neki smb-ispisnici), sve je bilo na svom mestu kao i godinu pre, sivkasto, suzno nebo, Zrinjevac, ali, pošto ovo nije loš putopis, već dnevnik unatrag, da pređem na stvar. Dakle, pozvan sam, iz sasvim određenih razloga, da se vidim sa Alešom i zagrebačkim drugarima, i to sam rado učinio. Kratka, brza putovanja deluju poput narkotika, sruše naš ustaljeni, svakodnevni red, učine da se susretnemo sa ljudima sa kojima komuniciramo na drugi način, a obične gestove (obedovanje, recimo) pretvore u prave male praznike. Aleš i ja smo nastavili započeti splitski razgovor, razmenili knjige. U vozu, prema Beogradu, sedeo sam sam u kupeu i čitao Imena smrti. Pred zoru stupio sam na izlazni peron beogradske železničke stanice pun poezije kao obranog mleka.
Nedelju dana kasnije zagrebački Polet objavio je intervju sa nama dvojicom, povodom nagrade koju smo primili prilikom multilaterarnog susreta u Zagrebu. Aleš je između ostalog rekao:
„Mislim da s današnjom literaturom stvar stoji nešto drukčije, barem s onim njezinim segmentom koji me zanima. Mislim da unutar književnosti, odnosno poezije koju sam pišem, dolazi do otkrivanja one magične šifre, koju pokušavam otkriti uvijek iznova, a mogu joj se približiti samo asimptomatično, šifri današnjeg conditio sine qua non, sadržanog u mnoštvu tih zrcalnih igara, podvojenosti i igri očiglednosti, kada stvarnost znači nešto više.”
U tim rečenicama prepoznao sam nešto meni blisko. (U jednoj od svojih prvih priča napisao sam: „Onaj koji čita kraj ove rečenice, više nije onaj koji je to čitanje počeo.”) Hoću reći, ništa nam ne govori o našoj promeni, ništa je ne osvedočava toliko koliko magična šifra dobrog književnog teksta. Nju, dakako, ne možemo do kraja razumeti, ni otključati, pre će biti da je intuitivno prepoznajemo, saglasno tajnim zapisima sopstvene duše, i tek povremeno uspevamo da joj se približimo, nakratko. Ta šifra nas istovremeno uznemirava (jer svedoči o prolaznosti), ali i uspokojava, rasterećuje, čini nas ispunjenijim. Svaki tekst nas menja. Ko kaže da književnost ne može ništa? Književnost ne može ništa tek ako se tako (nekom) hoće. Kada, međutim, pristanemo na njenu iluziju (a postoji li išta potrebnije od iluzije), književnost može sve.
Od tada smo se Aleš i ja videli dva-tri puta, uvek u Beogradu. Povremeno se dopisujemo, sa istim paradoksalnim zapažanjem – nemamo vremena za život od književnosti. (Ovo je traljavo rečeno, savremeni pisci izražavaju se mutno. Bolje je reći: Od književnosti nemamo vre¬mena za život.) Ne znam ko je od nas prvi u toj prepisci spomenuo onu prastaru izreku kako pevamo u pustinji (verovatno on, u jednoj posveti) – mnogo je važnije da je upravo ta izreka lajt-motiv naše prepiske. Dovikujemo se preko pustinje, sunce je neprestano u zenitu, teturamo, i sve ovo oko nas, što nam se ovih godina dešava, liči na konfuznu, nepodnošljivu fatamorganu. Što se mene tiče, ja jedva čekam da se iz nje prenem. Aleš je, koliko čujem, otplovio za Ameriku...
Nastavili smo da razmenjujemo knjige. Melanholične figure nisu samo ogledalo duše svog autora, već, čini mi se, i one produktivne struje savremenog pesničkog mišljenja: bekstvo od zadatih poetičkih matrica, potraga za sopstvenom, mobilnom stajnom tačkom, čežnja za novom integralnošću, preispitivanje izražajnih mogućnosti i nosivosti različitih formi, poricanje ideologije, dnevne politike i stvaralačkog čina, sušto protivrečje. Alešov izbor iz američke metafikcije prisiljava me da se neprestano pitam ne samo o (ne)potrošenosti takvog načina pisanja već i o onom što sam pokušavam da radim. U Alešovoj drugoj knjizi pesama Rečnik tišine pronašao sam pesmu koja me iznova uverila da je poezija (možda i zato što je svi pišu) danas zaista istinska retkost, da dobra pesma na kraju ipak pronađe čitaoca (tu se potvrdi kao takva, i pretoči se u njega; poput tečnog srebra zastruji njime). Potraga za dobrim stihom uvek vredi, i uvek bude nagrađena. Evo te pesme u prepevu Milana Đorđevića:

Biografija sna, 3

Ova pesma je za tebe, bezimeni. Koji razdražljiv i
bolestan od monotonog čekanja na ko zna šta još uvek
lutaš kroz godišnja doba. I ne pišeš dnevnik. I nije ga
pisao niko od onih poput tebe. Ti si prepušten sebi. I nostalgiji
za budućnošću. Na svoj lepi način preživećeš logore
za izbeglice i rastanak od lepih ornamenata secesijske arhitekture. Na perju senica možda ćeš ugledati kratkotrajno
svetlucanje oružja. I tvoj samotni zvižduk. Koji traje. Dugo
Stvrdnuće se u elegiju. Pri tom ništa ne možeš. To se mora na taj način dogoditi. Potom očaj koji blago šumi u nama.
U tome je stvar. Možeš još šest boca popiti, ali u ogledalu tuđeg sećanja nećeš oživeti svoj lik. Do kraja ćeš biti jedini i sam. Sigurno.

Hteo sam, isprva, dok sam zamišljao ovaj fragment iz svog nepostojećeg dnevnika unazad (jer ja, zaista, poput bezimenog, ne pišem dnevnike), da analiziram stihove koji su me pronašli (čekao sam na njih). Da progovorim nešto o patetici i melanholiji, o prelogičkom, surovo tačnom pesnikovom predosećanju, o ritmu koji sugeriše nešto što ne možemo nikako drukčije, do poezijom, izraziti. Ali čemu? Da li bih se time, makar za tren, makar za pedalj, približio suštini? Racionalizacija nije previše srećan način prihvatanja poezije. (Ova je rečenica moj naknadni, odocneli dodatak našim zauvek minulim splitskim razgovorima, ujesen '85.) Poezija se prihvata (i) kožom. Možda bi se moglo pisati o tome kako smo danas svi zakopčani do grla, reči ne dopiru do nas, vrlo retko se naježimo.
Ali, neću ni o tome. Sričem Alešovu pesmu i znam da se svaka dobra pesma obraća meni. Da sam onaj iz pesme uvek ja. Da svedoči o svemu što je bilo, što jeste (kako jeste), i što će mi se dogoditi. O uzaludnim nastojanjima i uspehu. O pobedi i porazu. O (protivrečnoj) slici sebe koju nikako ne mogu da dokučim. O egzistencijalnoj situaciji koja je toliko ambivalentna da više i nije situacija već je čista ambivalencija.