Tatjana Rosić [1]

Paralelni režimi postojanja i samodovoljnost vrste- totalitarizam antropocentričnog koncepta duše u „Maloj sireni“ Hansa Kristijana Andersena

Sarajevske Sveske br. 47-48 [2]

... mramorni kip dečaka...

Mala je princeza imala u svom vrtu kip i taj je kip obožavala sa neskrivenom predanošću. Malo bi nedostajalo da se ta strast nazove idolopoklonstvom, no, na svu sreću, reč je bilo o dečijoj igri, o devojčici koja je obožavala mramorni kip dečaka – princeza je naime imala manje od deset godina kada je na morsko dno, sa lađe nastradale u brodolomu, pao kip kojim je ukrasila svoj delić carskog vrta. A ipak, zapravo se radilo o idolopoklonstvu, samo što ga niko u miroljubivom vodenom carstvu nije prepoznao niti nazvao tim imenom: mala je princeza naime bila mala sirena a ono što je obožavala bilo je savršenstvo samo otelotvoreno u liku mramornog dečaka; u liku koji predstavlja sirenama stranu, drugu vrstu bića, različitih od one kojoj je pripadala mala sirena. Bila je to, dakako, savršenija vrsta, vredna divljenja, – ljudska.
I eto, na samom početku priče o zagonetkama antropocentričnog koncepta duše u „Maloj sireni“ - koji nam svaka priča o romantičnoj ljubavi uvek iznova zadaje poput nekakvog obrasca – krije se protivurečnost. Ljudska vrsta i svet podvodnih bića nalaze se u bliskom, neuimitnom ogledanju: sve je slično a ipak tako različito u ta dva sveta i nije sasvim jasno u kom od njih bi trebalo da tražimo odgovore na neka etička pitanja koja Andersenova bajka pokreće.
Mramorni kip, oživljen senkama cveća koje je mala sirena uzgajala sa ljubavlju, ne bi li ga potakla da joj uzvrati osećanja, pričinjavao se ponekad odista živim. Ta varka, taj odsjaj duše koji se pojavljivao na njegovom lepom mramornom licu bio je odsev same žudnje male sirene, same biti njenog nespokoja i težnje ka drugačijem svetu, uzvišenijem i boljem. Bez te žudnje, koja je i samo rumeno cveće u princezinom vrtu nagonila da se njiše i nestrpljivo leluja od iščekivanja, mramorni bi dečak bio niko i ništa, zaboravljeni trećerazredni vajarski rad potonuo u nekoj od bezbrojnih oluja koje presreću brodovlje na njihovim trgovačko-gusarskim putevima. Ali upravo zahvaljujući onoj koja nije imala ljudsku dušu mramorni dečak izgledao je živim; upravo mu je rad žudnje one koja je pripadala drugoj i drugačijoj vrsti bića udahnjivao njegov živi, ljudski izraz koji se obično pripisuje unutrašnjem radu ljudske psihe i osećanja, misli i duhovnih pregnuća. Kako je moguće da ona kojoj nije dato da uživa prednosti i preimućstva ljudske duše udahne odsev te duše u mramornog dečaka? Kakvim je činima naša mala princeza uspela da prevlada sve prepreke koje stoje na njenom putu do dečakovog mramornog srca i učini ga živim, uprkos svojoj prirodi večne strankinje u ljudskom svetu besmrtne duše? I o čijoj duši se zapravo radi kada se čita dobro poznata Andersenova bajka koja stare neoplatonističke mitove dekodira u hrišćanskom ključu, pripovedajući o sireni rešenoj da stekne ljudsku dušu i tako postane biće druge vrste, hibridno biće koje u svet besmrtne ljudske duše može biti inicirano samo romantičnom ljubavlju sa muškarcem koji će upravo nju izabrati za svoju životnu saputnicu i na taj način joj podariti svoju sopstvenu dušu koja će postati njena, učinivši je, - na taj način – ljudskim bićem?
Protivurečnost je utoliko više zbunjujuća ukoliko se setimo da mala sirena jedva da je navršila deset godina kada se snaga njene strasti rasplamsala toliko i tako da je bila u stanju da neživom predmetu udahne privid života; da je pokrene na dugačak, opasan put koji će joj razotkriti lepotu i prokletstvo inverzija koje nam uvek iznova nameće antropocentrična slika sveta u čijem je središtu mramorni kip mladog muškarca, skoro dečaka, gotovo uvek Narcisa koji kao da ne postoji dok se ne ogleda u ogledalu – tuđe duše.

...oluja romantične ljubavi...
Pet dugih godina mala sirena je čekala da izađe na površinu mora i vidi izbliza ljudski rod u svoj njegovoj slavi. Kao i svaka druga mlada sirena i naša je imala na to pravo kada navrši petnaest godina i ona je na to pravo čekala strpljivo iako sa tugom jer joj se činilo, kao i svakoj devojčici, da nikada neće porasti. Ali kada je najzad dobila pravo da se otisne na pučinu i upozna svet ljudi, ona ga je upoznala u jednom haotičnom, iznenađujućem vidu. Za razliku od svojih sestara ona nije sačuvala distancu u odnosu na ljude koje je gledala, zaboravila je na svoje poreklo i mladi kraljević sa broda, neobično sličan mramornom dečaku iz njenog vrta, osvojio joj je srce. Da bi ga spasla u iznenadnoj oluji rizikovala je svoj sopstveni život ali nije marila – do obale ga je donenela pažljivo plivajući, očarana bliskoću sa bićem drugog, zemaljskog sveta i druge, ljudske rase.
Oluja je – kao i svako nevreme – pomerila granice dozvoljenog i očekivanog. Mala sirena, i sama ophrvana olujom svoje ljubopitljive ljubavi, bila je omađijana onim koga je spasila. Takođe, bila je omađijana mogućnošću da zahvaljujući njemu stekne ono za čim je najviše žudela – besmrtnu ljudsku dušu. Jer, kaže bajka, i kaže mudra i nekoliko stotina godina stara sirenina pramajka, samo ljudi žive večno zahvaljujući svojoj besmrtnoj duši – sirene, iako žive duže od ljudi i mogu da uživaju u čarima života i po nekoliko vekova, na kraju umiru i pretvaraju se u bezvrednu, kratkotrajnu morsku penu koja nestaje kada talasi udare svom silinom o stenovitu obalu. A mala sirena nije želela da nestane na taj način. Tako da se zaljubila istovremeno i u kraljevića i u njegovu besmrtnu dušu, dušu koju je i sama želela da ima i za koju je verovala, svom snagom romantične ljubavi, da će joj biti pravedno poklonjena u onom trenutku u kom kraljević bude svima objavio svoju ljubav prema njoj, onoj koja ga je spasila. Koja je sačuvala njegovu besmrtnu dušu za njega ali, i tu nastupa ta slatka kalkulacija koja postoji u svakom obrascu romantične ljubavi i - za sebe.
Ljubav male sirene jeste bezrezervna ali nije bezinteresna: mladi kraljević, otelotvorenje njenog sna o konačnom preobražaju u drugu vrstu, trebalo bi da joj omogući, ispunjenjem njenog sna o romantičnoj ljubavi, metamorfozu o kojoj je godinama sanjala. Jer romantična ljubav uvek to jeste: san o nemogućem preobražaju, beg u drugačije, putovanje u nepoznato koje bi trebalo da nam garantuje, svim olujama uprkos, jedan miran, uzvišen i bolji svet čiji poredak ne podleže nikakvim promenama niti potresima. Iako zasnovana na čežnji za nemogućim, na olujama iznenađenja i tektonskim porazima obrazac romantične ljubavi ne odustaje od vere da je moguće naći formulu sopstvenog otelotvorenja, vlastitu uspešnu realizaciju žudnje za dalekim i nedodirivim svetom besmrtnosti. Obrazac projektuje u daleko i nedodirivo upravo ono što mu je imanentno i na čemu je zasnovan: besmrtnost ljubavi nije u trajanju već u trenutku, nije u večnosti već u strasti koja ono što je samo tren pretvara u duboko, i nikad potom narušeno osećanje da smo jednom, ipak, bili besmrtni.

...kraljević je zapravo mramorni kip iz sireninog vrta...

Na sličan način mala sirena projektuje u svoju romantičnu žudnju za kraljevićem strast sopstvene duše koja je ono što pokreće čitav perpetum mobile Andersenove bajke – jer kako bi se drugačije mogla nazvati sila unutrašnjeg htenja, snaga posvećenja, jačina volje i pesnička posvećenost ispunjenju sopstvenog sna/cilja koju pokazuje glavna junakinja Andresenove bajke. Ta strast se odslikava na kraljevićevom licu, i u njegovom ponašanju, baš kao što se nekada odsjajavala na licu mramornog dečaka: kraljević zapravo nije ništa drugo do isti onaj mramorni kip idolopoklonički obožavan koji dobija značaj zbog toga što ga takvim vidi sirenina duša.
Problem male sirene je, međutim, posledica jedne ideološke zablude: mala je devojčica-sirena u ranom detinjstvu čula mnogo priča i predanja koje su govorile o razlici između donjeg, vodenog i gornjeg, zemaljskog sveta kao i o razlici između podvodnog i zemaljskog načina života. U svim tim pričama uvek je isticano, čak i od strane mudre sirenine pramajke, kao i od drugih predstavnika podvodnog sveta poput moćne veštice, da postoji samo jedna vrsta bića koja imaju dušu. Dakako, ta je duša besmrtna i ta je duša – ljudska. Druge vrste i bića ne mogu pretendovati na to da imaju svoju sopstvenu dušu niti svoju sopstvenu besmrtnost: u antropocentričnom modelu sveta vrhovne vrednosti su one koje zastupa ljudska vrsta koja, po predanjima koje sluša mlada sirena, čak ni ne mora zaslužiti svoju besmrtnost. Ljudima je po tim predanjima besmrtna duša imanentno, arbitrarno i a priori data. U Andersenovoj bajci besmrtnost ljudske duše nije uslovljena hrišćanskim učenjima o dobru i zlu po kojima večno blaženstvo onostranog uživaju samo „dobre“ duše. No hrišćansko će učenje, sasvim shodno logici inverzije koja vlada odnosom među vodenim i kopnenim svetom u ovoj priči, svoju primenu i opravdanje naći upravo u razrešavanju sudbine i slučaja nesrećno zaljubljene male sirene.
Pre tog razrešenja vratimo se praznini u kojoj se ogleda i koju ispunjavaju težnje i stremljenja sirenine duše. Napisana u duhu romantičarske tradicije koja upravo u duši vidi kako klicu besmrtnog života tako i iskru promene, otpora, imaginacije koja svakodnevicu transcedira Andersenova je bajka upravo u liku glavne protagonistkinje predstavila zablude, lutanja, iskušenja i iskupljenja hrišćanske duše na njenom putu ka besmrtnosti. Interesantno je, međutim, da je, ne tako neuobičajeno za Andresena, to lutanje duše onih za koje se obično pretpostavlja da nemaju duše ili da su je izgubili – onih bića koji u antropocentričnoj, logocentričnoj i falocentričnoj zapadnoj kulturi jesu potčinjeni i marginalizovani, slabi i poniženi, feminizovani i lišeni glasa odnosno mogućnosti da se založe sami za sebe i za svoja prva, mogućnosti da se predstave zajednici kao njeni punopravni članovi. Mala sirena, zauvek lišena svog glasa, otelotvoruje upravo sva ona deklasirana i zaboravljena bića, predmete i vrste kojima je Andersen u svojim bajkama toliko puta pokušavao da da pravo glasa, pravo na ljubav i razumevanje, znajući, bolno, da je to nemogući i na poraz osuđeni pokušaj.
Otuda nije nimalo nebitno što podvodni i kopneni svet toliko liče jedan na drugi. No, ne bi se trebalo zavaravati: iako je u podvodnom svetu klasna i društvena hijerarhija vrlo slična nadzemnom, kopnenom društvenom režimu reč je o sličnosti koja nikada ne vodi ravnopravnosti no sve većem međusobnom otuđenju. Iako naoko slična, ova su dva sveta neuporediva, nesameriva i nesagledivo udaljena jedan od drugog. Svaki od ova dva sveta ima sopstveni režim života, zasluga i društvene organizacije, kao i emotivnih i duhovnih vrednosti; ta dva režima nikad se ne ukrštaju već se razvijaju nezavisno jedan od drugog, paralelno (ili, geometrijski preciznije – mimoilazno?), gradeći svaki svoju, odvojenu vrednosnu logiku duše. To postaje očiglednim u trenutku kraha ideje o mogućoj romantičnoj ljubavi između kraljevića i male sirene: ne samo da mala sirena ne može da zastupa samu sebe i otkrije svoj pravi identitet spasiteljice već ni kraljević ne prepoznaje u njoj onu koja ga je spasila. Koncept romantične ljubavi ovde je ozbiljno narušen: nije reč o nesporazumu koji se može ispraviti već o suštinskom neprepoznavanju koje nije moguće u priči o romantičnoj ljubavi koja dozvoljava nesrećan kraj, razdvojenost ili čak i smrt zbog iznenadnih nesrećnih okolnosti (Šekspirov „Romeo i Julija“), ali nikada ne dozvoljava da se dva zaljubljena bića ne prepoznaju u ontološkom jedinstvu, shvatajući, zahvaljujući olujnoj strasti koja pomera granice, da jesu jedna duša u dva tela. Konačno, kraljević bira draganu koja neverovatno liči na malu sirenu i čak ima i isti glas kao ona ali ipak nije sirena.
Sličnost kraljevićeve buduće neveste sa malom sirenom uvredljivo je bolna ali i alarmantna. Ona upozorava na sebe kao na simptom – dva režima, naoko sličnih ali suštinski različitih svetova, nespojiva su i moraju ostati takvim, razvijajući se nezavisno jedan od drugog i bez uzajamnog mešanja, ne dozvoljavajući nikakve hibridne situacije u kojima bi se otvorio prostor drugačijim, kiborg identitetima. Ne zaboravimo da antropocentričnom slikom zapadne kulture vlada muška figura narcistički zagledana u sopstveni odraz. Mala sirena koja je na put traženja sopstvene besmrtnosti krenula iz idolopokloničke pozicije obožavanja mramornog dečaka suočiće se sa iznenadnim otkrićem svoje samodovoljnosti na tom putu, samodovoljnosti koja dekonstruiše kako antropocentričnu viziju sveta tako i muško/žensko mesto u njoj. Jer, kada bi se upitali koji od ova dva sveta zapravo predstavlja pravi, istinski put duše i njene borbe za besmrtnost vratili bi se u isti onaj vrt u kome je desetogodišnja sirena snagom svojih unutrašnjih htenja uspevala da udahne privid života u mramorni kip, na onu istu palubu broda na kojoj petneastogodišnja sirena uspeva, snagom svoje istinske ljubavi, da ostavi kraljevića u životu (spasavši ga ovoga puta odista), da baci u vodu vešticin nož i tako konačno zbaci sa sebe krivicu zbog kalkulacije o zadobijanju besmrtne ljudske duše koja je, od samog početka, bila upisana u romantičnu ljubav prema kraljeviću.
U ovom trenutku mala sirena postaje vazdušna vila kojoj je vraćeno svojstvo govora, njen divni glas koji u dugoj istoriji alegorijskog predstavljanja duše u zapadnoj civilizaciji nikada nije bio ništa drugo do sama supstanca duše.

...glas i bosa stopala...
Podsetimo se na tri slike iz te istorije.
U prve dve, vezane za starogrčku mitologiju, žensko fantastičko biće vezano za svet voda ima značajnu ulogu za razumevanje složene uloge glasa u ljubavnoj komunikaciji, zavođenju i samopredstavljanju. Prvo je priča o nimfi Eho i Narcisu, drugo je priča o slavnom Odiseju. Poput male sirene i Eho je bila kažnjena oduzimanjem glasa – kada je otkrila da joj je Eho neposlušna, Hera ju je osudila da može govoriti samo rečima drugih, tako što je ponavljala zadnje reči njihova govora. Tako kažnjena Eho nije mogla iskazati Narcisu svoju ljubav rečima te ju je nestrpljivi Narcis oterao. Eho je zamolila Afroditu da je usmrti i Afrodita joj je uslišila molitvu ali je u prirodi sačuvala njen glas koji joj se svideo. Tako je ime nimfe Eho postalo sinonim za odjek ili eho koji se na pojedinim mestima u prirodi razleže iznad vode ili unutar pećina. U već čuvenoj priči o Odiseju koji je odoleo čarima sirenine pesme koje je ipak čuo, i ona ga nije namamila da se sa svog broda strmoglavi u morske ponore kao da znamo sve. Morske sirene iz ove priče mnogo su opasnije i zavodljivije od male sirene ali nešto od njihove moći mogu se naslutiti i u Andersenovoj bajci – glas je maloj sireni oduzet ne samo zbog toga što je to cena/kazna koja se plaća saradnji sa zlim silama i što bi joj njena lepota trebala biti dovoljna da očara kraljevića već i zato da bi susret sa kraljevićem bio lišen bilo kakvog sablažnjivog, manipulativnog, zavodničkog zova sadržanog u sireninom glasu. Mala je sirena na izvestan način morala garantovati da će se odreći smrtonosne erotičnosti sadržane u zovu sirenine pesme i da će se osloniti na dogmu romantične ljubavi u čijoj je osnovi verovanje da će biti prepoznata, da će njena suština, njen identitet biti prihvaćeni u ljubavnom zanosu bez ikakvih dodatnih, zavodničkih smicalica; u nepatvorenoj čistoći pravog susreta u kome se dva bića uzajamno prepoznaju kao jedno. Gledano iz perspektive antičkog mita Andersenova je junakinja od sirene koja otima tuđu dušu morala postati nimfa koja govori tuđim rečima i koja postaje ogledalo tuđoj duši, morala je potvrditi svoju idolopokloničku vernost mramornom kipu, kraljeviću Narcisu koji se nalazi u središtu antropocentrične slike zapadne kulture. A sve to zbog zablude da sirena svoju sopstvenu dušu nema i ne može imati i da se uvek mora služiti dosetkama kako bi je nekako otela od čoveka-besmrtnika.
U trećoj slici, onoj koja pripada neoplatonističkoj hrišćanskoj tradiciji i učenju o duši, bosa stopla mučenice izjednačavaju se sa bosim stopalima Bogorodice koja se uznosi u nebo, neokaljana, pronašavši besmrtnost, dok je u renesansnoj slikarskoj tradiciji njena duša predstavljena belim golubom koji uzleće u nebo. Mala sirena, ona koja je izgubila glas, samu svoju dušu, dakle, da bi dobila ljudsko/devojačko obličje zauzvrat je stekla sposobnost da oseća i trpi užasnu bol pri svakom svom koraku. Ta bol je simbol njene nove, ljudske, hrišćanske duševnosti. Njena bosa stopala koja krvare postaju jedan od centralnih motiva bajke – ona su mesto strašnog ugovora na kome mala sirena uvek iznova plaća cenu svoje stečene ljudskosti. Moglo bi se reći da je ovaj bol, neljudski i mazohistički, jedino mesto na kome se, u Andersenovoj bajci, ukrštaju dva inače paralelna režima duše i postojanja, oličena u podzemnom i kopnenom svetu. Mala je sirena sa stopalima koja krvare ne samo oličenje hrišćanske mučenice već i nedopustivo, bolno mesto ukrštaja dva sveta koje uvek krvari; ona je kiborg identitet koji mora biti uništen da bi se totalitarizam besmrtne ljudske duše potvrdio u svojoj opravdanosti i paralelizam dva režima postojanja nastavio. No nasuprot tom totalitarizmu Andersenova umetnička volja da otelotvori manjinske glasove na najneobičnije moguće načine od tradicionalne antičke zavodnice pravi hrišćansku Mariju Magdalenu: u tom ukrštaju se i otvara pitanje koji od dva sveta iz Andersenove bajke zapravo polaže pravo na „istinsku“ dušu i da li se može govoriti o različitim, raznovrsnim i polivalentnim konceptima duše, manje totalitarnim i bogatijim značenjima od autoritarnog antropocentričnog koncepta duše. I konačno, podrazumevaju li ti drugačiji koncepti duše uzajamno prožimanje i komunikaciju ili se zasnivaju na bezinteresnom su-bivanju u okviru koga dva ili više režima egzistencije/etike duše jedan drugog ne ugrožavaju ali ne dozvoljavaju niti međusobne susrete ni stvaranje novih oblika postojanja, novih bioloških i etičkih vrsta?

...samodovoljnost vrste...
Jer čini se da je ideja o samodovoljnosti vrste – bilo koje vrste – prava prepreka stvaranju polivalentnih koncepata duše. Otuda je ključno pitanje Andersenove bajke, kao i uvek kada je Andersen u pitanju, etičko, ili, recimo to smelije, bioetičko što znači – istinski i konačno ljudsko, usmereno na sveukupnost postojanja, na ideju ukidanja samodovoljnosti. U razmišljanju povodom ove Andersenove bajke i načina na koji se u njoj uspostavlja treći paralelni režim postojanja duše, (režim vazdušnih vila koji ohrabruje malu sirenu na njenom putu ali ne ukida smodovoljnost vrste kao takve niti ukida totalitarizam antropocentričnog koncepta duše) možemo se upitati nije li Andersenova ljubav prema marginalizovanima ipak otvorila mnogo više prostora za novo nego što bi se to moglo zaključiti na prvi pogled. Nije li mala sirena kao novi oblik etičkog postojanja, kao hibridno etičko biće, zapravo postavila uslove za stvaranje novih bioetičkih a time i bioloških oblika postojanja? Nije li novi etički koncept – onaj koji susrećemo kako u ovoj tako i u ostalim Andersenovim bajkama – već dovoljan uslov za razmišljanje o novim vrstama koje će nastati u okviru novih etičkih praksi, vrsta sa kojima možda već delimo planetu a da to čak i ne primećujemo, zaštićeni zabludom i plaštom sopstvene samodovoljnosti?
Možda ne osećamo, poput kraljevića iz Andersenove bajke, dodir vazdušne vile koja se sa nama oprašta? Možda propuštamo šansu da se probudimo iz sopstvenog narcističkog sna i steknemo nove sagovornike? Možda smo, baš kao u bajci, već postali mramorni kipovi u nečijem vrtu i samo nas nečiji tuđi glas može oživeti?
...jer ljudska bića možda ni ne postoje osim kao fragmenti fantazija o superiornosti ljudske vrste?...