WHAT IS YUGOSLAVIA

Upire u mene pogled pun iščekivanja. Gospođa teacher. Ja sam na redu. Da govorim o my country. Tutnula mi je pre neki dan u ruke jedan raskošno opremljeni album fotografija, pripremite izveštaj o Jugoslaviji za sledeći čas, please, rekla je s ljubaznošću obaveznom u gradiću kakav je Bell, i s onom prirodnom engleskom melodioznošću koju ja nikad neću savladati. Tako je to u redu, čuli smo već priče o Italiji, Švajcarskoj, Tajlandu, Japanu, Španiji, Južnoj Koreji, a sad je Jugoslavija na redu da bude my country,

šta sam drugo i mogao da radim, nego da ljubazno ponavljam, yes, my homework, this weekend I´ll write my homework, yes, Yugoslavia, yes; nisam mogao da joj kažem, da sam ovamo došao delom i zbog toga da makar nekoliko nedelja ne mislim na sve to, ali my country me, eto, prati kao senka, kao avet, i sad je kao grozomora hrupila u tu južno-englesku stvarnost; kao da sam pedeset godina sanjao, i kao da su me sad grubo probudili, prenuli iz sna, ali na javi se ne snalazim, jer java je manje stvarna od sna, pokušavam da odgonetnem koja je hipnoza stvarna, kakav je san bila ta Jugoslavija?, kakva će biti ta prisilna java?, zurim u nedoumici ispred sebe, zatim oklevajući, podozrivo, skoro kradom spuštam album u torbu, zar je Jugoslavija ikad postojala?, ili je već od rođenja bila na samrti, budući ožalošćeni su oko postelje samrtnika punih pedeset godina ispijali šampanjac, pljačkali su je rođaci, mrzeli je naslednici, bila je divlja mladika Monarhije, plišani Gulag i komični Borgesland; da li je zaista okončano jedno irealno hibridno razdoblje, pitao sam se pomalo preneražen, pomislivši čak u jednom trenutku, da je možda uopšte nije ni bilo, jer više ni u šta nisam siguran, juče sam još bio ubeđen da je postojala, samo što smo se rastali u krajnje žalosnim okolnostima, u okviru jednog grandioznog ratnog obreda, u poslednjem trenutku, u onom životnom dobu kada i stisak ruke podseća na rastanak, i sasvim je izvesno da takav rastanak podrazumeva jednoznačan ishod, minobacačkom i artiljerijskom vatrom, granatiranjem, razaranjem gradova su hteli da spreče njenu prirodnu smrt, obredno su razorili ono, od čega smo se od početka opraštali,

i time se oko mene i ispred mene zatvorio jedan patološko amnezični krug, tačno u trenutku kada su moje oči naučile valjano da zapažaju treperenje travčica na prvom hladnom jesenjem lahoru, kada i ovaj prizor budi zadovoljstvo, poput bezbroj drugih, sitnih, jedva uočljivih, prolaznih stvari, možda me i zbog toga zanose drhtaji prolaznosti, jer se u meni sve više slivaju, mešaju pojmovi, da, u meni je ostalo samo još toliko snage da kažem, nisam se ja, nisam se ja odbio od sveta, nego pojmovi, to jest reči i rečenice, s nekom upornom neumitnošću, kao što lišće opada s grana drveća, kao što cvet cveta ili voće zri, da, baš tako, reči i misli su se otuđile od stvarnosti na način sam po sebi razumljiv, sve više nalikuju na požutelo, poput rđe crveno vreme, padaju reči, poput požutelog lišća, sa svom ispraznošću iza sebe, shvatam, sav preneražen, da sam živeo u jednoj od reči i pojmova otuđenoj, dakle prolaznoj zemlji, jedino me teši pomisao, ako su i države prolazne, onda se i prolaznost može stoički, trezvene glave podnositi, što znači da sam bio u izuzetno povoljnoj prilici da vežbam čuvanje zdrave pameti, za neko drugo vreme, kada će ulog biti daleko ozbiljniji, odnosno, kada će iz mojih očiju nestati i poslednja travka, a dotle ću biti zahvalan onom sticaju okolnosti, u kojem sam s ovom pričom o Jugoslaviji postao učesnikom jedne uzorne semiotičke zavere; video sam kako su propadali svetovi značenja, kako su iz njih izbijale divlje balkanske političke strasti, koje polako preživljavam s istom onom pomirenošću, kao lelujanje travčica, možda sam i ja jedna neodlučna, mislima zaneta travčica, budući da se svi svrstavaju na neku stranu, odbacujući od sebe složene fantomske pojmove, čupajući iz sebe komunističko srce koje su im, posle Jalte, operacijom usadili u grudni koš, i zavaravajući sebe da komunizam nije natopio njihov duh, sretni, dakle, što operacija na srcu nije uspela, i sad s nekom unutrašnjom prazninom, grubo rečeno, bez srca, prestravljeni ruše sve oko sebe, posle ovog sofističkog razdoblja svi traže presnu, grubu jednoznačnost; posle jednoznačnog socijalizma našli smo se, bauljajući kao bez svesti, u koridoru jednoznačnog srednje-istočno-evropskog divljeg kapitalizma, učesnici su isti, prepoznajem čak i lica, neslućeno monumentalna šizofrenija: na dve suprotstavljene strane iste osobe, odraz u ogledalu atakuje na odraz u ogledalu,

ali ja ne nalazim svoje mesto ni na jednoj strani, osećam se kao da sam sve izgubio, mada nisam izgubio ništa, samo je vreme prošlo, poslednji je čas, dakle, da priznam, nikad nisam ni imao domovinu, ali nostalgija u meni sve više jača; my bad luck: nemam domovinu, ni tajnu, ni javnu, i posle opčinjavajućeg prizora prolaznosti nemam gde da se vratim, na toj tački počinje moj nesporazum sa svetom, pa najverovatnije i sa gospođom teacher, jer po njoj nostalgija je prilično prirodno i, uglavnom, intimno osećanje, poput igre zapenušanih talasa na mediteranskim obalama, ili nekakvog izleta, dok ono drugo osećanje, osećanje čoveka lišenog domovine, za nju je skandalozna i nadasve ponižavajuća situacija, ili je naprosto samo politika, ona i ne pomišlja na to, da ovo osećanje može da bude i apolitično, to sam dobro zapamtio, trudeći se da proniknem u duh engleskog jezika, koji mi je nametao drugu vrstu razmišljanja, čuvajući za mene jednu sasvim drugačiju priču, koja se uobličila u onom trenutku, kada sam rekao: I´m from Yugoslavia, jer time je odmah stvorena izvesna distanca, izvesna praznina između mene i mog maternjeg, mađarskog jezika, te nadalje između mene i jezika mog svakodnevnog života, ujedno i jezika moje svakodnevnice, srpskog jezika, od tog trenutka, dakle, iz rovova trećeg jezika sam razmatrao, kako se jedan jezik upisivao u drugi, kad god se nisam mogao setiti neke engleske reči, spontano mi je padala na um srpska, ah very good, you are billingual, rekla bi gospođa teacher s osmehom koji je nagoveštavao da ne treba ozbiljno uzeti ono što je rekla, jer rekla je to samo iz ljubaznosti, kao dobro vaspitana žena, ali ja sam sav usplahiren uzvratio, it´s terrible, i ova engleska reč je poput reflektora osvetlila svu moju dramu,

ali ona nije primetila tu svetlost, svetlost vlastitog maternjeg jezika, jer ona je tu reč, terrible, drugačije naglašavala, za nju na maternjem jeziku izgovorena reč znači nešto posve drugo nego meni, dakle sigurno ne može ni da zamisli, da bezdomnost i nostalgija mogu ići zajedno, kakav je to život, pitala bi; ovaj nadasve neobičan i besmisleni spoj unosi pravi haos u misli, najbolje je kad u strani jezik ne upadne spontano nijedna strana reč, odnosno, ne sme se prevoditi sa stranog na strani jezik, jer ako se to dogodi, biće to neoboriv dokaz, da postoji jedan uvek pripravan, vrebajući, pre-jezik, koji nema reči, pa zbog toga zanosi u jednom nepredvidljivom pravcu, ka područjima s one strane maternjeg jezika, čak s one strane stranog jezika, izvan sfere predvidljive složenosti, gde se ne poštuju gramatička pravila, ne samo u rečenici, u govoru, nego ni u životu, život s one strane gramatike je samo jedan žalosni incest, sledstveno tome, dakle, samo privid života, pa skrušeno priznajem: lažan je i nestvaran, u krajnjoj liniji, stvar kažnjiva,

priznajem da je tako, sve je samo privid života, to sugeriše i prijateljska primedba: you are billingual, to je incest, ne protivrečim, poznati su mi argumenti, znam da se iz spoja dveju stvarnih priča rađa jedna fiktivna, što je suprotnost jednojezičnosti, nevoljko priznajem da u ovoj situaciji nema načina da se stavi tačka na kraj rečenice, zato su moji pokreti izdajnički nedovršeni, slični mojim rečenicama, iz čega je moguće zaključiti da nešto ipak očekujem, samo što već definitivno ostaje nerazrešivo pitanje, da li zbog toga što je nešto već definitivno puklo, ili se već odavno završilo, ili možda čekam nešto što tek treba da počne;

greška u rođenju, sudbina kopileta, neuspela politička operacija, poput one operacije na otvorenom srcu, obavljene svojevremeno na Jalti koja je, između ostalog, za posledicu imala i to, da se utopija preselila, posredstvom jezika, u nervna vlakna i u krvne ćelije, no politics, no minority politics, o čemu se mudrijaški čavrlja na međunarodnim konferencijama, diplomate sležu ramenima, na apotekarskim vagama odmeravaju, da li su važnija ljudska ili manjinska prava, o tome pametuju sterilni i uglađeni pripadnici evrobirokratije, dok se ljubazno osmehuju s TV ekrana, to je jedina stvarna činjenica, svetlucavi ekran, da, zajedno sa njima i ja sam se preselio na gigantski TV ekran, ispostavilo se, da se tamo rešavaju sve stvari, u svetu hladno svetlucavih tačkica; vidi se na njima da im nije jasno, zašto prebacuju i ovaj problem na njihova pleća, ali ako već tako stoje stvari, iskazaće svoje simpatije prema manjinama, složiće se u svemu sa nama, very well, i to spada u human rights, svetlucanje ogromnog ekrana paralizuje moju volju, ja ne želim ništa, sve je to delo ekrana, te divne iluminacije; podsvesno protestujem, prevrnuće mi se želudac, povratiću ako i to pretvore, prekrste u politiku, kao što čine profesionalni lideri manjina, koji su se klanjali u Antalovom kabinetu, zatim su se kleli na večnu vernost Čurki, a sada se zaklinju Hornu, tvrde da su oduvek i bili socijalisti, levičari, na svetlucavom ekranu obavlja se nova operacija srca, bljeskaju sićušne tačkice ekrana, poput šume signalnih lampica, ništa nije važno osim ovih tačkica, ovde se razobličuju svi znaci, tirade se ukrućuju u jednu ogromnu, šljaštavu moralnu ruševinu, ova gomila ruševina sve više raste, postaje nalik na vrh koji se iz ekrana uzdiže stremeći ravno ka nebu, bojim se visina, strahujem da će me obuzeti vrtoglavica, jer ova nebeska strmina upozorava, da mi se prikrada vreme, kad se ne sme reći ne, sada je opasno reći i da i ne, lični pogled na svet ionako nije bitan, kakvo je to osobenjaštvo, grme tačkice s TV ekrana, reč je samo o podršci, odnosno o opstanku, ili kako kažu, o šansama opstanka, ako je ikako moguće, molimo u kešu, a ovi drugi su zbrisali, premda i oni smatraju da je pitanje opstanka važnije od svega, i oni se zalažu za opstanak, u vidu literarne transcendencije, naravno i za to sledi odgovarajuća podrška, ako je moguće u kešu, niko ne sme otvoreno da kaže, da se zapravo radi o jednoj sasvim drugoj priči, o tome da se ne siđe na zemlju, ah, niko ne želi da shvati, kakav se diskurs oslobađa kada diskurs biva lišen domovine, i dok se besciljno probija napred, stvara sebi jedan krajnje složeni lavirint, voleo bih da me u tome prate, i da shvate onu drugu priču, moju priču, koja je naprosto u domenu disanja, razmišljanja, rada srca, stanja kostiju, pitanja ljubavi, stida, jedne beketovske situacije,

višejezičnosti, koju Bog ne razume, vazda pritisnuto bremenom nekakvog neugodnog viška značenja, niko to ne razume, jer u današnjem svetu sve što je suviše razumljivo, ali i sve što je suviše nerazumljivo, prenemažući se, proglašava politikom, najviše se prenemažu baš oni koji za sve mogu da se zahvale politici, za institucije, u kojima mogu da se kočopere, politika im je dala titule, položaje, odlikovanja s kojima se razmetljivo prpoše, u Srednjoj Evropi ovakvi skorojevići svoje doktorske titule ističu i na vrata WC-a, to je toliko uobičajeno, kao gužva u autobusima gradskog saobraćajnog preduzeća,

navikao sam se već na sve to, kao na prazninu kojom zrači moj nemir, na naknadnu mučninu svog, svim mogućim izazovima popustljivog ega, na okolnost što sa sobom uspevam da se saglasim samo po pitanju sve manjeg broja veoma udaljenih, mahom nedostižnih stvari, i na to što svoju doslednost uspevam sačuvati samo po cenu neprestanih metamorfoza,

krajnje je vreme da raspletem zamršene posledice ovog stanja: I'm from Yugoslavia, but I´m not a Serb, što znači da sam nešto treće, nekakav postmoderni kentaur, i ovaj moj kentaurski karakter svaku dalju reč izbacuje iz ležišta i uspostavlja jednu vrstu pomerene svesti o identitetu jezika; moje ja može, doduše, da se usprotivi, ali me jezik ne prati u protestu, on preživljava svu onu avanturu koja sledi iz gubitka domovine, i pritom me on sam, lukavo, gura u položaj apatrida, jer jezik ne stanuje u svetu u kojem ja živim, ovde su pravila sveta drugačija no što su njegove matrice; pretpostavljam, čak, da se jezik sa mnom oseća slobodnijim, što će reći i pokvarenijim, jer sloboda je na neki način i neka vrsta pokvarenosti, ali sloboda, svojstvena socijalnoj terra incognita, i one matrice, koje sa sobom tegli iz Budimpešte, prestoničnog grada mog maternjeg jezika, nužno stvaraju konflikte i u njemu, i u meni; ova sloboda nudi samo osećanje krivice, jer pod pritiskom modela mimoilazimo moj svet, da li da to nazovem dvostrukom pokvarenošću, bez obzira na to što je govor, inače, gramatički tačan; ali ne, ne radi se o pokvarenosti jezika, kao što kažu, već o sebičnom zaobilaženju vlastitog sveta, vlastite prisutnosti, o kvarenju jezika govore oni koji, prepuni sebe, veruju u jezički imperijalizam, šire vlast od centra ka periferiji, I am Yugohungarien, Jugomađar, kažem, što uprkos mojoj volji znači da nisam sasvim ni Mađar, niti sasvim Jugosloven, o tome da i ne govorimo, da je u svojim dubljim slojevima ovaj jezički mehanizam ponekad značio, izvan okvira mog maternjeg jezika, da sam ja fašista, na primer, da, tako je naznačeno u udžbenicima koji su prevedeni sa srpskog, i ovo školsko gradivo se neprestano uglavljuje u moje ja, kada se pitam, recimo, what is Yugoslavia, da su Mađari fašisti, ali kao deca revnosno smo naučili i tu lekciju, nije nam padalo na pamet, niti je bilo dozvoljeno da odgonetamo značenja, ja sam Mađar, rekao sam, što je značilo i to da, s jedne strane, ne smem da znam sva značenja, ali i to da se, s druge strane, na svaku pojedinu reč ustremljuje nepoznati višak značenja, ali ja sam Jugomađar, nastavljam, i tako sam se ušetao u jezičku zamku, na toj tački moje priče se isprepliću, gube se njihove niti, nastaje neka treća priča, koja se ne odnosi ni na koga, niko je ne podržava, niko je ne razume, jer se nikoga ne dotiče, svima je daleka, u najboljem slučaju poneko nanjuši u njoj nešto političko, sirota manjina, konstatuje, i smatra da je time i apsolvirao pitanje, obećava da će rado prikupljati potpise u mom interesu, u našem zajedničkom interesu, što me je naprosto zgranulo, ne treba mi ničije sažaljenje, utoliko pre, što nema neuspešnijeg poduhvata od sažaljenja, no politics, protestujem, I've got a another story, kažem, to je jedna nepravilna priča, ponavljam uporno, čiju gramatiku diktira jedna posve drugačija egzistencijalna i emotivna situacija, ali ja uvek ostajem donekle izvan nje, budući da sam jezički kentaur, što je zapravo najgore, jer time sam ujedno i izvan svega;

svestan sam toga, jer primećujem i to, da sam s istim onim srednje-evropskim osećanjem inferiornosti spustio, gotovo krišom u torbu luksuznu foto-monografiju o Jugoslaviji, karakterističnim za većinu srednje-istočno-evropskih intelektualaca koji, kad se nađu na Zapadu, hteli to oni ili ne, do poslednjeg atoma snage objašnjavaju svoju legitimaciju, jedan je snob, drugi je sanjar, treći je karakter bez mane, četvrti bi pak naplatio cenu srednje-istočno-evropske bede, vođen osećanjem inferiornosti klanja se pred evrobirokratijom, cedi iz sebe priče strave i užasa, ali neovisno od ovih razlika, sasvim je svejedno, ko zbog čega pati, tuguje, očajava, ko je s kim u sukobu, protiv čega se buni kroz čitav jedan život, budući da smo ipak jednaki u tome, što smo nakon rušenja berlinskog zida svi, ponizno, oprostili Zapadu sva njena neverstva, i ništa ne pitamo, ne pitamo ni za Jaltu, ne čačkamo po tamo potpisanim dokumentima, ne zanima nas politički Stazi zapada, najpre smo imali Versaj, Trijanon, imali smo Vilsona, Lojda Džordža, Vudroua, zatim su sledili Jalta, Ruzvelt, Čerčil, Staljin, aljkavo obavljene operacije srca, tajni ugovori, ortački sporazumi, gramzivo komadanje Evrope, u odnosu na to balkanski mirovni pregovori deluju kao lake, ljupke večerinke uz kavijar i šampanjac, ali nas ne zanimaju ovi spisi, hteli bismo da se dokopamo samo vlastitog dosjea, da bismo nakon njihovog uništenja bez griže savesti mogli da sanjarimo o slobodi, human rights, eto šta nam treba, kursevi i seminari o human rights, dobrotvorne akcije, pokajanje i opraštanje, većina nas se na Zapadu zbuni i pred jednim hotelskim portirom, ili konzularnim službenikom koji odlučuje o vizama, da, i to se zove human rights,

ili, ne daj bože, pred carinikom, pograničnim policajcem koji nas budno posmatra, i odlučuje možemo li da stupimo u obećanu zemlju, njegov pogled dopire do samog dna našeg srca, poznaje nas bolje od Klintona, Miterana i Mejdžora zajedno, zna čak i to da se bežeći iz naše tobožnje ili stvarne domovine trudimo da se prikažemo kao heroji, da, egzil, istorija patnji, disidentstvo, sloboda, da, izveli smo zaista herojska dela pre no što smo propali, i potom manijački ponavljamo, we fought tooth and nail, yes, kunemo se, da ćemo se pročistiti, nemamo druge utopije osim zapadne pravne države, odbacili smo sve druge utopije, pred našim duhovnim očima ne lebde nikakve vizije, mi samo hrlimo u budućnost, kakav komunizam, we hate communism, we hate socialism, we fight for freedom, to je naša misija, i naše zanimanje, čemu ova borba, upitala bi gospođa teacher, pomalo zaprepašćena ovim pričama za malu decu, ovim srednje-istočno-evropskim intelektualnim titanizmom,

deklamovao sam, dakle, svoj tekst, Middle-East-Europa, diktatura, it depend, in Hungary, there used to be dictatorship, in Yugoslavia there is adictatorship, no, there isn´t dictatorship, it´s something like dictatorship, something that looks like war, I´m not sure, I´m from... maybe from Yugoslavia, it´s a war there, but I am not a Serb, I am Hungarian, ponavljao sam, gurajući onaj album u torbu, dok mi u ušima odzvanjaju glasovi ostalih, čujem onaj užasni hor flagelanata, u kojem svi govorimo svoje, zavaravajući se da smo originalni, i naprosto nećemo da znamo, koliko je zapravo banalan jezik ove srednje-istočno-evropske bede, ne želimo znati, da govorimo u horu, da u horu patimo, da u horu haluciniramo i da u horu sanjarimo;

što će reći da skandalozno ličimo jedni na druge, u mržnji, u huškanju, u laktašenju, u bednom tavorenju, u domoljublju, u ulogama boraca za nacionalnu stvar, bolje da se svi pokrijemo ušima, voleo bih da vidim makar jednog čoveka sa ovih prostora, ko u životu makar jednom nije bio nacionalista i ko nije samo na korak od nacionalizma, we bife each other, mrcvarimo jedni druge, hvatamo se za guše gde god naslutimo neku osobenost sudbine, jer nas upravo osobenosti i krunišu,

smeo bih da se zakunem, da su ovim Zapadnjacima, ovim srdačnim i bogatim Englezima, Amerikance da i ne pominjemo, dozlogrdile naše halucinacije, gorko su se već pokajali, što su nam napunili glave slobodama, ljudskim pravima, civilnim društvom, jer za vrlo kratko vreme se ispostavilo, da ne umemo živeti u tome, kažu da bismo morali konačno da progovorimo o tome što postoji, što je opipljivo, na čemu i gospođa teacher insistira, da, what is Yugoslavia, pita, i na to treba jasno, pravilnim rečenicama odgovoriti u okviru jednog kratkog izlaganja, koje ne sme da traje duže od pet minuta, pet minuta Jugoslavije, zemlja sa stotinu lica, tako su je predstavljali turistički vodiči, mi živimo u bratstvu-jedinstvu, hvalili su se političari, ali pustimo sad to, pogledajmo činjenice, reč je o zemlji u jednom manje poznatom delu Evrope, sa 2969 kilometara kopnene granice i sa 2092 kilometara morske obale, prostire se između 41. i 47. stepena severne geografske širine te 13. i 23. stepena istočne geografske dužine, ali taj podatak je već zastareo, ovakve mape vise još samo nad sedištima kupea rasklimanih vagona druge klase, na zidovima učionica osiromašenih škola, jer nema novaca za nove mape, video sam jednom neku ženu na Meridijan-ekspresu, dugo je zurila u tu staru mapu, zatim su joj iznenada suze navrle u oči, ostala je tajna, da li je oplakivala raspalu zemlju ili možda sina, palog na nekom bojištu, ili se samo opraštala od zamuzgane geografske karte, budući da joj je preostao samo ovaj mali pramen stvarnosti, samo sa njom može još da se obračuna, jer je samo jedna mapa stupila u stvarnost, ona je sad jedina stvarnost, samo nekoliko znakova, ali sasvim je moguće da je ni znaci ne zanimaju više, i da se rasplakala samo zato što je napuštala zemlju, bežeći od nastupajuće, surove, po život opasne zime,

pravo budi rečeno, Jugoslavija se raspala baš na ovaj način, kao što je ta žena plakala u prljavom kupeu Meridijan-ekspresa, ali o ovom, krvavim ubistvima isprepletenom plaču ja, kentaur, nemam prava da sudim, to se jasno videlo iz pogleda te žene koja me je, obrisavši suze, prezrivo i užasnuto odmerila, kao kakvog uljeza, šta me gledate, nisam ja kurva, obrecnula se srdito, ali nakon što je čula da sam na pitanja mađarskih carinika odgovarao na mađarskom, pa su me ovi ostavili na miru, a njoj detaljno pretresli sav prtljag, sumnjičavo prelistavali pasoš, dakle nakon toga je nešto blažim tonom, ali još uvek s prizvukom prekora primetila, lako je vama, vi ste Mađar; ali ja sam Jugomađar, rekoh melahnolično, no žena je samo odmahnula, i to je nešto drugo, odmahnula je isto onako, kao kad u Pešti odmahuju, kada treba razumeti nekakvu razliku,

yes, difference, ali mi smo ipak jedno, postmodernu primećujemo samo u književnosti i umetnosti, ali samo ako je poticala iz istog korena, postmodernizam da, pluralni sistem vrednosti ne, to je univerzalnost kulture suprotstavljenih polova,

postepeno priznajem da ja nemam svoju mapu, niti se određujem prema bilo kojem polu, stojim pred gospođom teacher, morao bih nešto da ispričam, nešto što ne postoji, što uprkos tome ipak nazivaju stvarnošću, moram da održim predavanje, potom će uslediti pitanja, može bilo ko da me pita, Japanac, Španac, Južnokoreanac, Italijan, o prirodnim lepotama, vodotokovima, istoriji, ratovima, narodnim običajima, kuhinji, gradovima Jugoslavije, i time će me dovesti u krajnje neugodan položaj, jer neću biti u stanju, pre svega, da odredim ko odgovara, odnosno, ko sam ja,

danima razbijam glavu oko toga, what is Yugoslavia, u albumu piše da je nešto veća od Engleske, tačno 255 804 kvadratnih kilometara, takva je bila, da dodam, ova post-Monarhija, koju su svi označili kao svoju tamnicu, da, svi tvrde da je bila tamnica, ogromna tamnica površine 255 804 kvadratnih kilometara, a mi smo u njoj bili i tamničari i utamničeni, to je bila nekadašnja Jugoslavija, zato je i morala da se raspadne, jer su se utamničeni pobunili protiv tamničara,

moram da započnem seansu, sedim pred gospođom teacher i još uvek ne znam o čemu da govorim, pripremio sam više skica, po jednoj ću ovu prilično nestvarnu priču predstaviti kao da se zapravo ništa nije ni desilo, na severo-istoku plavi Dunav, na jugu i na jugo-zapadu plavi Jadran, na zapadu snežni vrhovi Alpa, kao da se, dakle, ništa nije ni desilo, jer ta zemlja je, zapravo, i bila neka vrsta fikcije; ne, neće valjati, nešto bih ipak morao reći, ali u tom slučaju nikako neću moći da izbegnem rat, neko može da pita: kako je izbio rat?, šta bih na to mogao da odgovorim?, šta?, da su narodi zli, ili da su političari zli, oni političari koje je narod slobodnom voljom izabrao, ili da sve pripišem usudu, da kažem da je kriva ta jeziva istorija, kojoj nikad neće biti kraja, da, možda će onda ipak biti najbolje da govorim o detinjstvu, pisci po pravilu beže u detinjstvo kad god hoće da slažu, ili ako se boje, eto, i to je nešto, childhood in my country,

mogu da uvežbavam upotrebu ovih reči, parents, mother, father, procreator, begetter, his wife, they have two children, grandfather, grandmother, grandchildren, Kitty and Alice both have five children, what do you know about the lives of your grandmothers?, ali oprezno, ni reči o tome, šta ih je snašlo 41. i 44., ćuti, oni su sada vlast, govori državnim jezikom, nosi se u Mađarsku, ne pričaj mađarski, rac-rac-magarac, mađar-mađar-kokošar, vi ste mi ubili majku, oca, moj otac leži tamo, u neobeleženom grobu, došli su partizani i bacili ga u krečnu jamu, njilaši, četnici, komšije, komšija će te prvi opljačkati, zatim vinogradi, cvetne bašte, to je već bolje, to već više dolikuje, kako su pesnici pevali o bagremarama, pšeničnim poljima, to će već biti nešto, posle toga treba da kažem samo, recimo, miris dunja, komoda, podnevni zvon i nedeljna pileća supa, idila, tuga, srce me boli u srednje-istočno-evropskom vakuumu, tuga se prosleđuje uz muzičke želje i pozdrave slušalaca, Musil i ostali, ćaskamo o njima na konferencijama, osećam nostalgiju prema svom selu, ali navrat-nanos jurim u Budimpeštu, uspomena iz detinjstva, yes, shopping, clothing, give me some more whisky, krotke majke i krotki očevi, jorgovan, bašte, da,

ali ni o tome nisam bio u stanju da sastavim jedno iole verodostojno izlaganje, imao sam stalno na umu, da njih ne zanimaju moje izmišljotine, ono čega nema, treba da govorim o onome što postoji, ali valjda i gospođa teacher zna ponešto, svakog jutra najpre prelista Times, mogla je tu da pročita da Jugoslavije više nema, never, Mađarska valjda još postoji, upravo je ovih dana stala na kantar, da, ne sme ni da mrdne, ni da pisne, čeka, šta će veliki reči: hoće li je biti, ili neće,

ali mnogo je verovatnije, da više ne čita ove izveštaje, svetu je već dojadila balkanska kasapnica, dozlogrdile su mu srednje-evropske vakuum-priče, jer ne samo što su užasne, nego su i neizrecivo dosadne, važniji su meteorološki izveštaji u Times-u, da, Times wheather report, izveštaj o vremenu ima neospornu prednost i u Bellu, pre svake story about Yugoslavia, nema vremena za Balkan, za Srednju Evropu, ionako samo preko leta čita redovno Times, u preostalom delu godine predaje engleski jezik u Španiji, Saudijskoj Arabiji ili pak u Brazilu, hvala Bogu, čitav svet se trudi da nauči engleski, Yugoslavia, yes, moje izlaganje ima samo jednu svrhu, da pokaže, u kolikoj meri sam savladao gradivo, Jugoslavija kao obični homework i ništa više,

I live in Yugoslavia, ponavljao sam bezbroj puta na seansama konverzacije, but I am a Hungarian, ah, billingual, primetila je na to gospođa teacher i smeškala se ljubazno, mora da je u sebi pomislila, what a nonsense, dovoljno je da čovek zna engleski, ali ja sam nastavio, I speak Hungarian, ali ona ništa nije razumela,

it's a very nice, beautiful country, pre deset godina provela sam tamo deo letnjeg odmora sa mužem, rekla je s očitom namerom da me uteši, tutnuvši mi u ruke sjajnu foto-monografiju o Jugoslaviji, fotke su bile zaista sjajne, skoro kao na TV ekranu, slovenački, hrvatski, srpski, bosanski, crnogorski i makedonski gradovi, naravno, kako da ne, izuzetno lepi gradovi, streets, block of flats, railway station, bridge, beach, river, village, horizon, sea, wood, spade, city, capital, town, neke sam i video, u tome je prošao moj život, mada moram priznati, nikad nisam imao vremena da se divim njihovim lepotama, život mi je prošao u stalnoj žurbi, titoizam je tada bio u punom sjaju, blistao je poput TV ekrana, a ono što se iza njega krilo, bilo je krcato opasnim i lažnim obećanjima, ali bilo je lepo verovati u njih, jer drugačije nije bilo moguće preživeti; morao sam često da sklopim oči na tim putovanjima, da bih sanjario o tome da ću jednom drugde živeti, nije bilo vremena, dakle, da razgledam krajolike, stigao bih u neki od tih gradova, pa bih smesta i produžio dalje; i u buduće hoću ovako da se ponašam, da stignem i da potom pođem dalje, mada znam da je to nemoguće, eto to je sve što mi se desilo, skoro ništa,

odnedavno pak ne znam ni to, da li ovi gradovi još postoje, jedva se i sećam nekih od njih; ne, o gradovima ne mogu da govorim gospođi teacher, jer ću neminovno zaglibiti u objašnjenja, ovaj grad je ovde, onaj je tamo, zašto se ovo desilo baš tamo, a šta se desilo ovde, zašto su rušili ovaj ili onaj grad, rečenica bi se neprestano proširivala, usled čega bih neminovno pomešao vremena; neće valjati, treba da smislim nešto što bih mogao izložiti jednostavnim, prostim, prosto-proširenim rečenicama, samo nevolja je u tome da, bar kada je Jugoslavija u pitanju, takvih rečenica nema, strašno je puno reči poput but, perhaps, maybe, possibly,

sedim pred gospođom teacher i tražim jednostavnu rečenicu, tražim jedan jezik iz kojeg bih mogao da se osvrnem kao stranac, tražim jednu posve otuđenu tačku, tražim domovinu kentaura, ona me posmatra, čeka, smeška se, kao uvek, klima glavom, kao da sam već nešto rekao, i kao da se s tim slaže, ponovo klimne glavom u znak ohrabrenja, da kažem bilo šta, ali ja ćutim, spuštam pogled na beleške, jezik je prestao da postoji, svaki jezik je prestao da postoji, klopara mi u mozgu misao, batrgam se iz jednog jezika u drugi, i jedan i drugi, svaki ponaosob, za mene postoji na sasvim opipljiv način, ali samo po cenu nekakvog sloma, nekakvog rascepa, raskola u meni samome, i ako ikad budem ponovo bio u stanju da izmislim sebe, nalikovaću na Skadar na Bojani, jezik objašnjenja će mene žrtvovati;

prelistavam svoje beleške, nema više reči, nestaje freedom, iščezava liberty, kill, killer, bucher, ali uskoro potom nestaje sve, kao u magli; future, šta se s tobom dešava?, lot, louring, homesick, s njima nestaje i krajolik iz albuma, za mene više ne postoji, nije mi više potrebna stvarnost, iscurila je iz reči, i istorija je postala nestvarna, a na drugoj strani nailazim na reči, koje me ne povezuju ni sa čim na svetu, slobodan sam, svi smo postali mali tirani, koji mrze tirane; nema istorije, to je plod idealne slobode, ako je čovek slobodan, onda nema detinjstvo, prošlost je najpogodnija za literaturu, stvarnost podseća samo na neku fikciju, zanele su nas zabranjene želje, i ti zanosi izviru iz naših priča, postoji u ovoj rascepljenosti i jedna vanzemaljska crta, to je ono što Vi, naviknuti na stvarnost, nikako ne možete razumeti, ne biste razumeli ni ove čudesne priče, yes, nastavljam rečenicu, I´m from Yugoslavia, gospođa teacher odobravajući klimne glavom, i ohrabren time ja nastavljam, govorim kao da čitam sa ekrana, vidim, dakle, na ekranu kako nad horizontom sija više sunca, jer kao da je krajolik natkriljen s više nebeskih svodova, kažu da je užasno živeti pod više nebeskih svodova, dakle priroda je kriva i bogovi, čovek je uvek nedužan, treba ga samo uključiti i slike se ređaju jedna za drugom, sve ostalo je u dlaku isto kao u stvarnosti, zime su previše hladne, leta previše topla, klima je prilično neprijatna, industrija nerazvijena, zadužena, da, we owe you, mi smo po prirodi zahvalni i uporni, ankle, back, arm, chest, finger, foot, hair, ear, stomach, leg, mouth, neck, forehead, toe, wrist, i kuhinja nam je odlična, cooker, cup, fridge, steam, sink, ponekad ima i neprilika, have there been any big problems in her life?, has she ever lived abroad?, what happens at the end of the story?, ove godine se šapatom proneo glas, da ne treba jesti svinjetinu, jer ah, nothing, we watched a TV last night, yes, it´s true: u ratnim područjima izgladnele svinje su razvalile obore i proždrle ljudske leševe, otud zaraza, niko ne zna dokle će da traje, meso je u zamrzivačima, and end of the story; fridge, do you know?, fridge in the kitchen, ne zna se, kad će koji takav kontingent stići na sto, jednom će i to meso biti otopljeno, na proleće nam obećavaju lepši program, inače skoro da se nije desilo ništa izvanredno, sve se može protumačiti i kao neminovnost, kao da smo započeli čitanje jednog obimnijeg romana, krcatog neočekivanim obrtima, dakle: we watched a TV last night, ušetali smo se u fikciju, kako i da očekujemo posle svega da nam se pruža uvid u jedan stvarni svet, ne, to je nemoguće, mislim da smo celu Jugoslaviju kolektivno izmislili, don´t you remember?, ona u stvarnosti nije ni postojala, čitali smo samo jedan apokaliptični roman i nismo primetili, da smo pročitali i poslednju stranicu, već smo kao omađijani, nastavili s čitanjem, priče su sasvim logički sledile jedna iz druge, i to je bilo najčudesnije u čitavoj toj fikciji: čista logika i jeziva doslednost, precizno umetničko strukturisanje i

može se desiti, da mi knjiga ispadne iz ruku i da mi se telo zgrči, let it be silence, neka i grob bude ukrašen veštačkim cvećem, da ništa ne bude autentično, let it be silence, da ne moram s ekrana posmatrati leš, da ne moram pitati, what is Yugoslavia, i da ne pitam, zašto nema nikog da zatrpa grob, zašto je leš na drugom ekranu nesahranjen, da ne vidim tužni kraj, ništa nije više ponižavajuće, i ujedno sramotnije od kentaura na rubu provalije, koji u svakom trenutku može da ispadne iz slike, rukom zatrpava grob, jer je ubeđen da grobove treba zatrpati, dakle rukom, šakama baca zemlju u raku i pita se, gde su grobari, gde je bliža i dalja rodbina, gde su naslednici, gde je nestala pogrebna povorka koja je još maločas u dostojanstvenom mimohodu odavala počast pokojniku, i gde je muzička pratnja, to još ne može da bude the end, hteo bi još nešto da kaže, ali započinje jednu takvu priču, koju ni neprijatelj, ni prijatelj, ni pokojnik, ali ni jedan živi stvor ne može razumeti; međutim, on ne zaklapa usta, i ne primećuje, da je prekoračio vreme predviđeno za ovu emisiju, ekran sneži, blještavo sneži, i njegov, i onaj u koji je, decenijama, piljio.

Languages

Laslo Vegel

WHAT IS YUGOSLAVIA

Sarajevske Sveske br. 32/33