Balazs Attila

ŠTA ZNAMO O SLONOVIMA?

Sarajevske Sveske br. 06/07

Ne puno.
Iskreno, manje nego što bi trebalo da priznamo.
Ali hajde da zamislimo čoveka koji se budi sa slonovima. Šta on zna? Ne mnogo u ovom trenutku. Vraća se iz dubina sna. Putujući kroz dobro poznate slojeve zemlje snova. Pere zube. Mala artistkinja na trapezu od prošle noći je nestala, otišla je sa prvim sjajem zore, ostavljajući samo prijatno, meko, zaobljeno sećanje na svoje telo: u svesti čoveka slona i njegovom krevetu. Utisnuto u stari madrac. Artistkinja na trapezu je nestala u svitanje jer klovn, naš razdražljivi klovn ima lošu narav i misli da je njegova. A sa njim nema šale. On je patološki tip. A ne smeš ni da ga uznemiriš zbog njegovog slabog srca. Matora budala... Dok je spavao umornim i usamljenim snom, njegova artistkinja na trapezu je preskakala iz jednog kreveta u drugi, iz jedne prikolice u drugu i opet nazad. Ali da li ju je iko video?

Samo najstariji slon, izgleda – spavač najlakšeg sna na svetu. Neizlečiv, navodno. Jednom davno je stari kljovar video sarajevsko ubistvo preko Miljacke – jebeš Kaisera i njegovo derište! – dok je tiho masturbirao: ljuljajući se, njišući se, napred – nazad. Video ga je, uživo, ali nije izustio ni reč.

Šta slonovi znaju o ljudskoj istoriji?

Više nego što bi trebalo da priznamo.

Od tada je video mnogo više od jednog cirkusa. Može da dokaže papirima. Bilo da je ponosan na to ili ne. Seksualni apetit mu nije baš sasvim iščileo, ali nekako u ovom takozvanom Circus Internationale uglavnom samo žvaće slamu, baca je na leđa i glasno prdi, užasavajući ili zabavljajući sve posetioce u blizini. Sve vreme sa slikama Afrike koje blede u njegovom ogromnom mozgu. Sećanja na vrele noći i bubnjeve koji razgovaraju. I smeh šakala, i sve ostalo... A predstava mora da ide dalje, i dalje, i cirkus putuje sa svojom bolešljivom, nostalgičnom menažerijom u neznanu, sasvim poznatu budućnost. Sa svojim pijanim karuselom, mitraljezima-igračkama, vozićima, autima koji nikuda ne idu. Sa svojim šašavim ogledalima, jeftinim pivom: a da, jeftinim pivom, po naduvanim cenama. Šećernom vunom i senilnim pitonom. Piljevinom i nepopravljivom nimfomanijom artistkinje na trapezu. «Bravissimo!» Emilio Bottereglio obično kaže posle par piva. «Za njenu zlatnu pičkicu!» (To jest, pijmo u njeno ime...) Emilio Bottereglio vozi motocikl ivicom smrti. Ako mu je verovati, ponekad kruži i unutar večne pičke artistkinje na trapezu. Po ivici života. I dublje. Dobri stari Emilio. Dosta o tome. Bravissimo!

Do sada smo zamislili spavača koji pere zube posle buđenja. Verovatno više voli pastu za zube sa ukusom ananasa, ali je to nevažno. Spavač pere zube, onda obuva cipele i – još sanjiv – silazi iz svoje prikolice. Ono što vidi je cirkus u kom svaka životinja ima svoju strogo ograničenu slobodu kretanja. Sve je strogo ograničeno, svak pardon: svaka životinja se odmara u svom strogo ograničenom krugu. Ili kvadratu. U čemu god. Tako da nikakva neprijatna iznenađenja ne čekaju našeg junaka. Iskoračuje hrabro, kao neko ko zna šta radi. Samo su majmuni malo razdražljivi, ali je navikao na to. Zauvek razdražljivi, na svoj majmunski način. Dva borca povlače dve brze bučne crte na nebu. Paralelne. Belo na plavom. Pasta za zube iz ratne rezerve. Na nebu. Jutarnje činjenice: ko zna? Majmuni najednom utihnu. Sve utihne. Samo se čuje veliko pljas ogromnog slonovog govna nalik na palačinku, besciljno. Slonovi – njih dvoje – u tvrdoglavoj tišini, bez reči u ovom tromom jutarnjem svetu. Ne govore ništa, samo se ljuljaju, njišu, napred-nazad.

Čovek koji se budi sa slonovima zastaje na trenutak ispred prikolice Emilia Bottereglia. (Ili prikolce? Ko zna - ovo nije naš maternji jezik u ovom Circus Internationale.) Izgleda kao da će progovoriti, ali se predomisli. Baš kad treba da zakuca zaustavi ruku. Spusti pesnicu. Svejedno je. Čovek slon ide po seno, a ne viče Hej! da probudi drugara. Baca seno mastodontima: sve se to dešava. Ogromna ženka i nešto manji, inertni mužjak – svedok istorije – nikako nisu zadovoljni doručkom, pa odluče da se njim gađaju. Surle kao zmije. Averzija. Čovek slon ih potapše. Dolazi pas Mimi, mešanac, mezimica trupe, i ljubomorno laje. Mužjak brzo, nonšalatno mahne svojim velikim uvetom i gusti, žuti mlaz pljusne Mimi na glavu. Mimi beži. Petao negde kukuriče.

Šta slonovi znaju? O petlovima?

Nastavljamo priču. U bilo kom gradu ili selu, neki čovek se budi sa slonovima. Po suncu ili kiši, slonovi su tamo. Tamo su u svojoj ispucaloj sivoj stvarnosti, pored drečave šatre. Otporne na vodu. Petao kukuriče, Emilio Bottereglio se okreće na stranu, jer i on ima drugu stranu. Osim toga, ima nešto arhetipsko u njegovom smehu, poput slonovskog trubljenja. Nešto iskreno u njegovom hrkanju. Svi su doneli svoju iskrenost od nekud, u ovu ispucalu, sivu zemlju. Slonovi su u srodstvu sa svinjama, ali Emilio sada ni na šta ne misli. Ko zna o čemu sanja? Njegova Yamaha stoji pored njegove prikolice. Jedno je sigurno: u ovom trenutku ne sanjaju o maloj artistkinji na trapezu. Ali kako da budemo sigurni? (Svaki petlić u cirkusu sanja o njoj...) Nije važno.

Čovek slon ne sanja dok se brije. Kolosalni mamurluk. Obori ogledalo i ne vidi ništa. Nema više licem u lice. Bolje se oseća, ali se slika umnožava u krhotinama ogledala. Na sreću, baš ga boli... Koliko godina nesreće? Bedna prošlost, bedna budućnost. Ovde te ne pitaju o prošlosti.

Jaja. Čovek slon prži jaja sa šunkom za doručak. Bez šunke. Samo za sebe. Gde je artistkinja na trapezu? Mashenka? Devojački ples, visoko na žici. Pičkice iznad svih nas, mišićava guzo, zašto nisi mogla da ostaneš? Jel' te klovnov histerični smeh uhvatio u zamku? Čovek slon čak prostire i čaršav. Dobro jede. Mljacka, ne misleći na slomljeno ogledalo, na 13 malih slonova iz sna. Treba li da nabavimo još slonova? Čovek koji se budi sa slonovima dobro jede, ne misli da li treba nabaviti još slonova, ne mari za omen 13 slončića koji stupaju preko svetlucavih krhotina slomljenog ogledala. Ne mari za klovnovu osvetu.

Kasnije u toku jutra ima posetioce. Znate ih: gutač mačeva i čovek koji svira na velikom bas bubnju. Igraju karte. Gutač mačeva sedi ukrućenih leđa, smiren, tvrd kao kamen. Gleda u svoje karte i kaže:

- Slon je ušao u raž, samo mu se glava videla.

Bubnjar se uznemiri, zavrće uvo i povlači nos gotovo molećivo:

- Šta to ti pričaš?

I čovek slon je miran. Kaže:

- Trinaest malih slonova je ušetalo u ogledalo, uopšte se nisu mogli videti.

Bubnjar se neopisivo uzbudi, ali ne popušta, iako nos počinje da mu liči na slonovsku surlu. Očigledno gubi, ali nema partije bez gubitnika. Ovo su srećna vremena za sve njih. Čak i za bubnjara.

Trinaest malih slonova proviruje iz trinaest krhotina ogledala.

Evo dolazi i artistkinja na trapezu kao da bi nešto htela da kaže, ali muškarce nije briga. Ima okruglu rupicu na čarapi, kroz nju se vidi deo kože, ali to nikoga ne zanima. Napravi opsceni gest, ali bez očiglednog rezultata. Emilio Bottereglio pije pivo napolju, u vrtlogu semenja topole. Maj je. Emilio počinje svaki dan pivom. Mekane loptice pamuka u vazduhu. Jedna se zakači za proređenu kosu vozača na «zidu smrti», druga mu završi u piću. Psuje, nasrće, psujući, na artistkinju na trapezu koja prolazi u tirkiznoj haljini. Ona malo protestuje, ali krajičkom oka čovek slon vidi da nije ozbiljna. Botterglio odustaje i maše upravitelju koji stoji pored šatre. Direktor odmahuje s ljutitim izrazom, povlačeći labave konopce koji drže šatru, nešto viče. Bottereglio neuznemiren otvara još jedno pivo. Sunce se uspinje. Gleda dole sa osmehom starog klovna.

Slonovska posla: mužjak se – naglo pokrenut nagonom – penje lenjo, bez očigledne namere, na leđa ženke, zaboravlja zašto i sklizne dole.

Sred podneva. Gutač mačeva se proteže. Čovek slon pevuši neku melodiju. Bubnjar daje sve od sebe da uhvati ritam udarajući po stolu. Čovek slon uzima trubu i lagano zasvira. Nekakav diksilend. Gutač mačeva udara ritam mačem. (Ili golim rukama). Bottereglio ulazi teturajući se i drži se za okvir vrata koji podnosi njegovu težinu. Emilio viče iz čistog zadovoljstva.

- Bravissimo!

Nekad davno ih je posetio novinar s neke radio stanice. I on je bio oduševljen njihovom improvizacijom. Iz nekog razloga novinar je bio posebno zainteresovan za slonove i njihovog ukrotitelja. Pokušao je da sazna više o životu čoveka slona, ali bez većeg uspeha. Intervjuisao je upravitelja.

UPRAVITELJ: Ne znam puno o njemu. Samo se pojavio jednog dana i rekao da ima iskustva sa slonovima. Bog zna odakle je došao. Usamljenik izgleda. Delovao je dovoljno pošten, on i njegovo slonovsko lice. Tad mi je baš trebao ukrotitelj slonova pa je dobio posao. Slonovi ga vole. Sad su srećniji, znate... zgazili su onog prethodnog.
NOVINAR: Da, čitao sam o tome jednom. Dešava se.
UPRAVITELJ: Na žalost. Nezgoda ima na svakom poslu.
NOVINAR: Da li biste nam rekli svoje ime?
ČOVEK SLON: Koga to briga?
NOVINAR: Prilično ste dobri s tim životinjama.

Čovek slon zazviždi. Dolazi Mimi, mešanac, mezimica trupe, ljubomorno laje. Ima težak, karakterističan miris slonovske mokraće. Slatkasto-kiseo. Ali je suva. Čovek slon je pomazi.

ČOVEK SLON: Dobro je, Mimi!
NOVINAR: Mimi?
ČOVEK SLON: Da, Mimi. Šta je tu tako čudno?
NOVINAR: Ništa. Samo sam...nije važno.

U rano popodne melodija se polako kristališe u glavi čoveka slona. Melodija koju su pevali. Podseća na Kada sveci marširaju. Ali je definitivno nešto drugo. Uključuje svoj stari radio da proveri da li mu je neko ukrao ideju. Sluša. Hoće muziku, ali čuje vesti. Negde, ne tako daleko, vodi se građanski rat. Ljudi se ubijaju. Koga to briga? Skoro da možeš da čuješ mitraljesku paljbu tamo iza velikih brda. Zastave, tenkovi, i deca, i... Koga briga? Čovek slon se seća, ali mu više nisu važni: kraljevi, predsednici, i tako dalje. Našao je ravnotežu u mimikriji. Ko je kriv? Puščane cevi kao slonovske surle. Čoveka slona mnogo više brine ubijanje slonova u Africi. Ugandi ili tako negde. Posle vesti, opet muzika. Kantri i vestern. Artistkinja na trapezu pohisteriše, tirkizna od besa:

- Ti i tvoj jebeni radio!

Čovek slon se smeši, zna da je ona na ivici. Emilio Bottereglio je u komi negde blizu vodootporne šatre. Može da popije, ali nije sasvim otporan na pivo. Njegova prazna boca se otkotrljala pod šatru i mirno počiva. Koliko može. Čovek slon razume Botteregliev teret, njegov svakodnevni strah od smrti. Naš Emilio je zaljubljen u život ali mora da koketira sa smrću. Tako živi. Čovek slon razume svakoga, po pravilu. Mota cigaretu sa suvim duvanom nalik na slamu. I papirom koji liči na toalet papir. I lizne je.

Zašto da ne priča laži o sebi uokolo? I zašto da se ne plaši smrti?

Jednog lepog dana svi ćemo završiti na groblju slonova. I ostavićemo tamo svoje manikirane kljove. Ta blažena misao ga razveseli. Zviždi uz radio, koji mu je naravno ukrao melodiju. Ali ga nije briga. Prvo se malo iznervirao, ali sada počinje da uživa u svom razočaranju. Sve je u redu. Kao i uvek. Zna da ima slonovsko pamćenje, i zato nikad ne može da otkrije ništa novo. Sve je deja vu. Sve je glasniji i glasniji. Dranje artistkinje na trapezu zvuči potpuno poludelo:

- Isključi taj radio, post-moderno đubre jedno ludo!

Čovek koji se budi sa slonovima, pere zube sa slonovima i tako dalje, samo se smeje. Od srca. Zna da je klovnova devojka čula za postmodernizam od klovna, koji je pročitao mnogo knjiga. Čak je i upravitelj čuo taj izraz i odlučio da mu se prilično sviđa. Od tada ga koristi, kad god one pametne novinarske guzice dođu i postavljaju ona svoja pametna pitanja. To je tako prepametno, tako sofisticirano. To je tako naučno! Ubacuje ga svuda. Circus Post-moderne! Bravissimo! Živeli! Prima!

- Bravissimo! – urla Bottereglio, podriguje, spušta pantalone i pokazuje golo dupe. – Porca madonna!

Emilio Bottereglio je uglavnom prilično suzdržan. On je dobar momak, bogami! I Emilio Bottereglio + Emilio Bottereglio = Emilio Bottereglio. Nema greške: na njega možeš računati.

Čovek koji se budi sa slonovima, pere zube i sluša radio sa slonovima i jaše na slonovima po velikom snegu, svira trubu i ponekad masturbira u trenucima očaja – šta god, još pojačava radio. Šta se može izgubiti? Ako se ništa ne može dobiti. Pogleda opet kroz prljavi prozor tamo gde je artistkinja na trapezu flertovala s Emiliom. Napolju se ništa ne dešava. Čovek slon rešava ukrštenicu. Prvo pitanje: gde je izbio prvi veliki požar i ko ga je podmetnuo? Čovek sa slonovskim pamćenjem misli Teško pitanje, izgleda. Kako da ga reši? Cirkuski požar? Nema sreće sa 1 vodoravno. A uspravno? Nešto kao Saraj... To je malo zagonetno. Olo... Šta bi to trebalo da znači? Vo...Olovo? Da li iko na kraju pobedi? I ko je onda gubitnik u ovoj prokletoj igri? Da li se istorija ponavlja, ne tako daleko? Jebeš Kaisera! Uspravno: Ko je sad taj Kaiser? Šta? Vrsta piva...?! Glupa ukrštenica! Slonovi su žedni. Daje im vode. Ali zaboravi da pita starog mužjaka – svedoka istorije – za njegovo mišljenje. O ukrštenici. O svemu. Stari slon je bio tamo ali ga niko ne pita. Video je Gavrila Principa, onog koji je povukao obarač. Princip nije pitao slona za dopuštenje. Čovek od principa, Princip. Ali su im se oči na trenutak srele preko Miljacke, i Gavrilu se činilo da slon govori da. Neki kažu da je metak bio od slonovače. Ali niko ne može biti siguran. Jedno je sigurno, sasvim sigurno: voda Miljacke ubrzo je tekla crvena. U nekim knjigama i dalje teče crvena. (Ubrzo je dug vremenski period u istoriji. Ponekad su to godine.) Hajde da se vratimo u naš cirkus. Šta znamo?

Tamo gde se narod polako okuplja. Vratili smo se tamo gde se narod polako okuplja. Ljudi. Šta znamo o njima? Pa, ako ga proučimo – narod – vidimo uobičajena lica: očeve i majke, majke i očeve, sinove i kćeri. Raznobojnu gomilu kako pristiže i pristiže. Nekoliko baka i deda, par perverznjaka iz lokalnog parka, radnici i dokoličari, gazda lokalne partije (bivši komunista) sa svojim ugojenim, razmaženim derištem – i horde druge dece. Cirkus u maju. Deca jedu sladolede i ušećerene šljive pune veštačke boje i arome, voze se na karuselu, vriskaju i pucaju iz mitraljeza-igračaka učvršćenih na vrhu ringišpila. Tata pretura po džepu s ojađenim izrazom na licu. Pivo je skupo, sve je tako skupo! Ljudi plaćaju da se gledaju u krivim ogledalima u maloj šatri. Suveniri. (VEČNA POSTMODERNA GROTESKA!)

Pripita grupa bauštelaca skupila se, smejući se, oko motocikla Emilia Bottereglia. Bottereglio pali moćnu mašinu, svoju prima machina. Bravissimo, maestro! Commedia dell' arte! Mašina brekće. Emilio, glave pognute napred, tutnji velikom brzinom, kruži i kruži svojim ogromnim praznim pivskim buretom. (A mislio sam da Italijani više vole vino...) U svakom slučaju, čoveku slonu se sviđa Botteregliova predstava. Podseća ga na sopstveno detinjstvo, ali sada nema vremena da razmišlja o tome. Scensko remek delo čoveka slona je i samo dovoljno opasno. Mora da se pojavi alegorijski – kao da dolazi iz svemira – na vrhu velike, svete slonice, gde na trubi svira Kada sveci marširaju... To je još jedna dobra ideja. Ima dubinu. Možda bi bilo još bolje kada bi svoju pesmu mogao da svira zajedno sa slonovima. Samo čekajte, jednog dana će mu uspeti. Dovoljno dugo učimo jezik životinja. Uspećemo jednog dana. Sve što treba da uradimo je da kažemo slonovima šta hoćemo i tada će – sada kada su slonovi voljni – ljudi i slonovi svirati istu melodiju...gde će početi? Videćemo.

Čovek slon počinje polako da se šminka. Boji se u crno i preko lica izvlači par širokih belih nasmejanih usana, nesvestan koliko smešno možda izgleda. Svetla su upaljena u velikoj šatri i kreće muzika dok se ljudi slivaju unutra. Upravitelj samozadovoljno proviruje. Trlja ruke. Predstava počinje. Artistkinja na trapezu igra visoko u vazduhu, majmun nešto niže pokazuje majmunske trikove, dok senilni piton tupo klizi između njih. Publika je oduševljena. Naziv ove scene je: EVA IZNAD RAJA. Sve je to bila upraviteljeva ideja, rođena u njegovom mozgu gde je Biblija sva izmešana sa Komunističkim manifestom, Ratom i mirom i svim ostalim.

Upravo u tom trenutku u arenu se ugurava ogroman top. U upraviteljevom umu, prvi čovek je bio crn – možda je to negde pročitao, ili mu je možda rekao klovn, koji je dobro obavešten. U svakom slučaju, to je njegova mala šala, iako je čovek slon ni sam nikad nije shvatio. Oni koji su već videli predstavu znaju da on treba da leti kroz vazduh kao topovsko đule, pored Eve, pazeći da je ne udari trubom, i da se prizemlji na leđa ženke slona, ne mužjaka. To je vrlo važno iz nekog razloga. Ali hajde da ne otkrijemo kraj. Pre nego što se ukaže.

I tako su slonovi već zauzeli svoja mesta. Istesterisane kljove okrenute prema publici, razjapljen otvor topa iza njih. Mužjak – tek iz zabave – poprska piljevinom po glavi ženku, koja izgleda malo zlovoljna. Ubrzo, zvuk bubnja najavljuje da sledi nešto važno. Ovo je veliki trenutak za čoveka slona.

Pokloni se u svom savršenom smokingu, maše publici, stišće trubu uz telo i nestaje, skliznuvši u otvorena usta topa. Bubnjanje dostiže vrhunac. Neki od posmatrača napeto hvataju dah u iščekivanju, ali ih je teško čuti u toj paklenoj buci. Odjednom kratka, oštra detonacija i oblak dima. Sav nasmejan, čovek slon izleće iz oblaka, i preleće Eden, majmuna i zmije. Ali sekund kasnije i muškarci na lansirnoj platformi i on sam shvataju da se potkrala greška u proračunu: proleteo je pored Eve nešto niže nego što je trebalo. Loš pogodak. Problemi sa putanjom. Čovek slon nema vremena da razmišlja da li je to osveta, sabotaža ili samo obična greška. Instinktivno zatvori oči, i dalje stežući trubu. Ne zna šta ga čeka. Zadrhti u deliću sekunde na vratima nepoznatog.

Loš pogodak!

Na kraju svoje putanje, katastrofalno promašene, zaroni u meku, toplu, drevnu masu, bez ijednog zvuka. Gotovo je. Izvlače ga s mukom iz ženskosti majke slonice. Sledi bitka sa pomahnitalom majkom slonicom, koja se u očaju bori za svoje mrtvo dete, iako je antropomorfno. Jedva uspevaju da je savladaju. Slonica neće više biti voljna da učestvuje u gore pomenutoj tački. Nešto se u njoj definitivno slomilo, zajedno sa njenom slonovskom dobroćudnošću.

Ovo je kraj ove iščašene priče. Kraj pogrešne putanje. Ponovno rođenje, možda, za čoveka slona.

Gomile koje i dalje utiču u CIRCUS COLOMBUS, kao i sve bleđa, revidirana istorija, nesvesne su gubitka čoveka slona. Njega više nema.

Šta znamo o ljudima slonovima?

Ne mnogo.

(na engleski preveli autor i Francis R. Jones)

Sa engleskog prevela Nevena Ršumović