Nenad Vujadinović

SLIKOVNICA

Sarajevske Sveske br. 06/07

Zovem se Marko. Imam šest godina, visok sam metar i devet santimetara. Želio bih da imam dva i deset.
Imam mamu i tatu, živimo u maloj kući i imamo velike prozore sa venecijaner roletnama.
Moja mama ima puno čajeva, ali najviše voli da pije onaj od majčine dušice. Pili smo ga zajedno tog popodneva kad je počeo da se spušta naš plafon.
Ja sam prvi to primijetio. Tata i mama su počeli da idu četveronoške po podu, da se umivaju sjedeći i da leže dok se oblače. Jedino sam ja još uvijek nekako mogao da hodam normalno. Plafon se lagano spuštao sve niže i niže i uskoro nismo mogli ni napolje da izađemo.
Prišao sam tati i upitao ga: "Zašto se spušta plafon, tata?"
On me je poljubio u čelo i rekao mi: "Čini ti se, sine."
Okrenuo sam se onda mami. Pitao sam: "Zašto se spušta plafon, mama?"
I ona je rekla: "Čini ti se, sine." Dopuzala je do mene i zagrlila me je. Otišla je zatim da skuva čaj.
Moja mama ima puno čajeva, ali najviše voli da pije onaj od majčine dušice.
Postavio sam sebi jednostavno pitanje: "Ako vjeruješ mami i tati, da li je u redu da u isto vrijeme vjeruješ i svojim očima?"
Naravno da jeste. Ima momenata kad te dvije stvari baš i nemaju mnogo veze jedna s drugom.
Odlučio sam da budem uporan. Zapitkivao sam ih stalno i neprestano sam pokušavao da im objasnim stvar. Napokon sam uspio da im pomognem da i oni to vide.
"Jeste," rekao je tata. "Plafon se spušta, definitivno. Ali riješićemo to."
"Kako?" pitao sam.
"Sačekaćemo Velikog Zelenog Čarobnjaka," rekao je.
"Kako ću prepoznati Velikog Zelenog Čarobnjaka, tata?"
"Zapamti dobro. Imaće masku na kojoj neće biti izraza lica," rekao je on. "Čarobnjaci nose takve maske. Treba samo da budemo strpljivi i on će doći."
Ja mogu da budem strpljiv. Znam to. Probao sam već jednom ranije.
Dani su prolazili. Plafon se i dalje spuštao. Na kraju se spustio toliko nisko da je počeo da mi dodiruje kosu dok hodam.
Mama je upravo donosila čaj.
Moja mama ima puno čajeva, ali najviše voli da pije onaj od majčine dušice. Dala je tati šolju. Ja sam stao pokraj njih.
Ispravio sam se koliko sam mogao i odlučio sam da tako stojim. Tata i mama možda neće moći da stoje sa mnom, ali dok ja budem stajao, plafon više neće moći da im priđe.
Riješio sam da nosim taj plafon na svojoj glavi kao šešir. Mama i tata nisu imali ništa protiv. Bilo je dva popodne.
Zovem se Marko. Imam šest godina, visok sam metar i devet santimetara. Kamo sreće da imam dva i deset.
U tri mi se prispavalo. Tata je rekao da mogu da legnem. Ljudi imaju pravo da odspavaju malo kad rade težak posao. Ja sam i dalje stajao.
U četiri su počela da mi klecaju koljena. Mama je rekla da mogu da sjednem. Ljudi imaju pravo da se odmore kad rade težak posao. Ja sam stajao.
U pet je počelo da mi se vrti u glavi. Tata i mama su zajedno rekli da mogu da se pridržim za stolicu. Ljudi imaju pravo da potraže oslonac u životu čak i kad ne rade težak posao. Ja sam i dalje stajao.
Prošlo je još pet minuta i već sam vidio sebe kako padam na pod direktno nosom u parket.
Onda sam čuo.
I dalje sam stajao.
Čuo sam: kuc - kuc.
Stajao sam.
Neko je pokucao na vrata.
Tata i mama su se pogledali. To je bio prvi trenutak u posljednjih mjesec dana u kojem neko od njih dvoje nije gledao u mene. Ja sam i dalje stajao.
Tata je počeo polako da ustaje. Klecala su mu koljena, vrtjelo mu se u glavi. Ja sam stajao.
Plafon je lagano počeo da se diže. Tata se ispravio. Vidio sam ga za trenutak u ogledalu. Nosio je taj plafon na svojoj glavi kao šešir. Okrenuo se prema vratima.
Tata je hodao polako. Mama je klečala na koljenima. Ja sam i dalje stajao.
Tata je otvorio vrata.
Pred vratima je čekao najljepši čovjek na svijetu. Bio je viši od ulaznih vrata. Sagnuo se i ušao je u kuću. Držao je u ruci masku na kojoj nije bilo izraza lica. Plafon se sasvim podigao i vjerovatno bi se popeo na nebo da nismo imali krov.
Veliki Zeleni Čarobnjak se osmjehnuo, pogledao je mamu i rekao joj blago: "Možete ustati, gospođo. Razminirano je. Oko vaše kuće nema više kasetnih bombi."
Tata je i dalje stajao. Mama je i dalje klečala. Ja sam pao na pod direktno nosom u parket.
Zovem se Marko. Imam šest godina, visok sam metar i devet santimetara. Preživio sam rat i jako bih želio da jednog dana imam dva i deset.