Mihajlo Pantić

PLAVO JE TAMNIJE OD CRNOG

Sarajevske Sveske br. 39-40

Atinu sam videla samo noću. Sa terase potkrovlja Hristosove zgrade, gde sam dobila sobu, grad mi je ličio na veliku kornjaču, zaista ne znam zašto, naprosto tako, ličio je. Stigla sam jednog aprilskog petka uveče, poslednjim dnevnim letom, iz aviona smo gle¬dali ka¬ko ogromno mediteransko sunce zapada za horizont, i sleteli smo po mraku. U Beogradu su se vukli po¬slednji ostaci preduge, vlažne zime bez snega jedne od prvih poratnih godina; drveće pod mojim prozorom još se mučilo da prolista, a u Atini je već bilo rano leto. Zapahnuo me onaj miris koji postoji samo u Grčkoj i valjda više nigde na svetu, to mi je uvek bilo važno, i sa mestima, i sa ljudima, i sa stanovima u kojima oni žive, ta razlika u mirisima.
Uzela sam taksi. Znam, klimnuo je glavom taksista kada sam mu dala cedulju sa adresom, Dimocharous street 60, Athens, to je u blizini američke ambasade. Po¬¬krenuo je mašinu, i posle gotovo punog sata vožnje stigli smo pred zgradu koju je, saznaću kasnije, pro¬jektovao sam Hristos. Mada je po zanimanju bio arhitekta, mahom se bavio drugim preduzećima. Po¬zvo¬nila sam na interfon, vrata su zazujala, ušla sam u mali hol vukući kofer i uspela se liftom na četvrti sprat, na kojem je postojao sam jedan stan. Na vratima je pisalo: Hristos Papucakis. To je znači to. Pritisnula sam zvonce, iz stana su dopirali glasovi. Otvorila mi je sredovečna žena, možda koju godinu starija od mene, ja sam imala četrdeset četiri, a izgledala kao da imam trideset i tri, dva braka za sobom i, konačno, valjda jednu dugu, stabilnu vezu, još ću o tome.
– Anteia – rekla je, i nastavila na engleskom. – Vi ste, pretpostavljam, Angelka, još samo vas čekamo.
Nije umela da izgovori đ, pa sam tako i za ostale ubrzo postala Angelka umesto Anđelka, vrlo važno, moramo se nekako zvati, sa đ ili bez njega.
Unutra je, osim Hristosa, bilo sve žensko društvo, njegova prijateljica Anteia, pa Margarita Janopulu, takođe Grkinja, tehnički urednik knjige i glavni korektor, potom Gergana iz Sofije, najmlađa i najlepša među nama, Špresa iz Skadra i ja, Anđelka, iz Beo¬grada. Sve smo bile lektorke, i Hristos, koji je naumio da objavi kanonsku antologiju poezije balkanskih naroda u unakrsnom prevodu na sve te jezike, okupio nas je da uradimo završne lekture i korekture, jer je Margarita, razumljivo, imala poteškoća sa unošenjem ispravki koje su joj slate elektronskom poštom. Pre nas, bila je tu, istim poslom, slična ekipa iz Rumunije, Makedonije i Bosne, i završila šta je trebalo, sada smo mi bile na redu. Mali, veliki Balkan u jednoj atinskoj zgradi, u kojoj je Hristos, kao mlad čovek, za vreme vladavine pukovnika, pokrenuo čuveni antirežimski časopis Anti, i postao slavan. Pod stare dane zaželeo se poezije, tako ponekad biva, znam to iz iskustva rada sa pesnicima; starost i poezija su u dubljoj vezi, u mladosti se pisanje pesama nekako podrazumeva, rekla bih po sili fiziologije, a ne pameti.
– Slušaj... – rekao mi je Miodrag Perišić, jedan od sa¬stavljača našeg dela antologije desetak dana pre nego što sam neplanirano otputovala za Atinu. – Imam za tebe sjajan posao. Trebalo bi da u Grčkoj uneseš konačne ispravke i odobriš za štampu naš tom. Mi stalno šaljemo korekture, oni ispravljaju i ispravljajući prave nove greške. Razumljivo, ne znaju jezik, mora to neko od nas da uradi. Hajde, ti ćeš to najbolje, a i dobro se plaća. Šta te briga, dva-tri dana posla, a i videćeš Akropolj, tamo je mera sveta.
Zašto da ne, pomislila sam. U Grčkoj sam bila samo jednom, na letovanju, u Pefkohoriju, pre mnogo godina, sa prvim mužem, i ništa mi se nije dopalo. Svako malo sretali smo nekog poznatog. Hej, gde ste, otkuda vi ovde, i tako te ofucane ljigave lažne srda¬čno¬sti, jedva sam čekala da se vratim u Beograd, svejedno mi je da li se kupam na Adi Ciganliji ili u Pefkohoriju, svuda je naš svet, kakav mi je to odmor. Atina je, me¬đutim, nešto drugo, tu bi se imalo šta videti, a ni ho¬norar nije bio za potcenjivanje. Kasnije će se ispo¬staviti da nisam videla ništa, osim te velike kornjače u noći. Ali...
– Daj mi malo vremena da razmislim, javiću ti se sutra – rekla sam Perišiću i, čim sam došla kući, sve ispričala Đorđu. Đorđe je, sa dva đ u imenu, ta moja treća stalna, slobodna veza. Dosta mi je brakova u kojima se strast najpre pretvori u mlaku supu, pa u nervozu, a potom i u odbojnost, ljubav je nepostojana, tako mi govori iskustvo, mada ja, glupača, uporno verujem da nije, jer ako je nepostojana, onda nije ljubav. Je l’ da? Sa Đorđom je, za sada verujem, dok se opet ne razočaram, posredi nešto drugo. Kada spusti dlanove na moja leđa, to mi je sasvim dovoljno, i tada znam da se nikada ne bih mogla razvesti od takvog čoveka, mada mi ne pada na pamet da se udajem ponovo, bilo bi previše, samo hoću da kažem da taj dodir za mene ima snagu telesnog argumenta, a takvi su najjači. Prvo telo, pa um, ma šta o tome mislio Platon ili ne znam ko. I nikakvo drugo objašnjenje nije mi potrebno. Čim počnu objašnjavanja, znači da ljubav polako pakuje kofere, a, uostalom, takva sam, retko kada sam uspevala da nešto do kraja objasnim sebi, posebno kada je reč o tim mojim ljubavnim vezama.
Neobjašnjivo je to što najvažnije odluke u životu često donesemo sasvim slučajno, bez previše premišljanja, a posle maltene sve vreme potrošimo pokušavajući da proniknemo u razlog zašto smo baš tako učinili. Zašto on, a ne neko drugi. To sam razumela kada mi je pukao drugi brak. Sasvim sam izgubila kontrolu nad sobom. Bilo mi je, u akutnoj neurozi, potrebno pola sata da siđem dvadesetak stepenica od mog strana do prizemlja, i još pola sata da uđem u automobil. Hvatala me iracionalna anksioznost, valjda zbog nedostatka ljubavi, tako mi je objasnila moja psihološkinja, može biti da je u pravu, šest meseci bila sam na "prozaku". A onda se pojavio Đorđe, i sve me je prošlo.
– Naravno da ćeš putovati, šta se premišljaš toliko, izmakni se malo iz grada. Osim toga, ne ideš na pola godine, nego na nekoliko dana – rekao je Đorđe, i ja sam iste večeri javila Perketu da prihvatam predlog. Odoh za Grčku.
Svi smo kod Papucakisa govorili nekim grbavim engleskim, ali nam to nije bilo ni od kakve pomoći u radu na knjigama. Špresa nije znala nijednu reč srpskog, ja nijednu reč albanskog, mir dita se ne računa. Sa Gerganom sam se najbolje razumela jer bugarski i srpski nisu daleki, izuzimajući onu smešnu radikalnu razliku u značenju istih reči koja je česta u slovenskim jezicima. U bugarskom, recimo, "vredno" znači "štetno", i znam da je Bog, kada je pomešao jezike, za to imao dobrih razloga. Kako god, puna tri dana u studiju, smeštenom u suterenu zgrade gde je nekada bila redakcija časopisa Anti, sa Margaritom smo unosile ispravke, od ujutru do uveče, prvi put, drugi put, treći put, sutradan sve opet iz početka. Margarita je radila savršeno, na¬učila je sva slova i sve akcente svih balkanskih jezika mada nije govorila ni razumela nijedan od njih. Pile smo kafu u neograničenim količinama, oko podneva bi nam Anteia donela gomilu sendviča, vodu i sokove, a uveče smo se okupljali kod nje i Hristosa na večeri, i tu razgovarali o svemu i svačemu.
Naišao bi i poneki gost, pa bi se uz vino ostalo i do posle ponoći, a potom se svako povlačio u svoju sobu. Dobila sam mali apartman u potkrovlju, i pre odlaska u krevet izlazila bih na veliku terasu, da malo razbistrim glavu. Grad koji se u noći pružao ispred mene zaista mi je ličio na džinovsku kornjaču, pojma nemam zašto, jednostavno, ličio je, valjda je to bila neka moja podsvesna asocijacija na drevnost. Rekla sam već da sam slaba u objašnjavanjima, ali zbog toga se ne brinem previše, kao da objašnjenja bilo šta suštinski rešavaju. Najvažnije je biti srećan zbog ljudi koje voliš, a valjda i zbog toga što oni vole tebe. Eto, dotle sam stigla u samoposmatranju, mada u tim stvarima niko ne može do kraja biti siguran, volimo sami sebe previše da bismo bili još i pametni. Ljubav zna da se izobliči, i te kako, upravo kao u mom slučaju, a zašto, mislim da bi se nad tim pitanjem i sam Bog zamislio. Dok niste u vezi, žudite za njom. A kada se ona dogodi, kada se, posle svega, ona ipak dogodi, počnete polako da čeznete za ono malo slobode koju ste imali dok ste bili sami. I kako ta čežnja postaje jača, nešto se poremeti, veze pucaju. To je savršen dokaz da uvek želimo samo ono što nemamo, a kada jednom to dobijemo, to što smo želeli i najzad dobili, počinje da gubi vrednost, jedino želja ostaje. Eto, tako sam nešto razmišljala dok sam iza ponoći sedela na prostranoj Hristosovoj terasi, i zurila u grad koji nije prestajao da pulsira nijednog jedinog trena. U stvari, videla sam samo prednji plan tog ogromnog gmaza u noći. Iza mojih leđa crnela se borova šuma; zgrada se nalazila u podnožju jednog atinskog brda, nisam pitala za njegovo ime. Uglavnom, bio je to jedan od krajeva u kojem je živeo bolje stojeći svet.
Za večerom, pred sutrašnji rastanak, Hristos je predložio nešto na šta su Gergana i Špresa odlučno i odrično za¬¬njihale glavama. Gergana onako po bugarski, gore-dole, to znate, taj gest, što je za nas potvrdno, to je za Bugare od¬rečno, a Špresa levo-desno, onako kako i mi činimo kada je odgovor negativan. Jedino sam ja ostala mirna.
– E, drage moje, mislim da zaslužujete posebnu nagradu – rekao je Hristos. – Zaista ste sjajno obavile posao, hvala vam. Imam kuću na ostrvu Kos, uz samu obalu Turske, to je sedam-osam sati plovidbe brzim brodom, preko puta je Bodrum. Ako želite, uzmite ključ, i provedite tamo nedelju-dve. Sezona još nije počela, uživaćete. Mesto nije ni veliko ni malo, lepo je, postoji staro selo i tvrđava Templara, svet je ljubazan, ima i Grka i Turaka, a i dosta stranaca se tu nastanilo. U kući imate sve što vam treba, plaže su božanstvene i već se možete kupati jer ima termalnih izvora koji izbijaju u moru. Ostrvo je vulkanskog porekla, izgleda da je taj vulkan i dalje aktivan.
Gerganu su čekali ispiti na fakultetu, Špresu je čekao muž, zvao ju je u toku dana sedam-osam puta.
Mene je čekao Đorđe, ali to nije bilo nestrpljivo čekanje kao u Špresinom slučaju, ono koje pokreće ljubomora. Đorđu sam se javila kada sam doputovala, i posle samo još jednom, da ga pitam kako je i da mu kažem da ga volim. Pozvala sam ga odmah posle Hristosovog predloga, htela sam da čujem šta misli o toj ideji, hm, ideje su ionako po¬rek¬lom iz Grčke, i da li bi mi se eventualno pridružio. Nekoliko dana na nenapadnutom ostrvu, van sezone, to uopšte nije loše zvučalo.
– Naravno da ćeš da ideš, iskoristi priliku kad si već tamo – rekao je. – Ja ne mogu, znaš koliko mi je žao. Imam more kod kuće, ali obaveza, dolaze nam neki Mađari i Hrvati, pravimo zajedničku firmu za trgovinu slikarskim materijalom. A čeka me i ta izložba, nisam ni pola uradio.
Đorđe je slikar. Radi velika platna, čistu apstrakciju, kaže da slika ono što oseća, uglavnom tamnu gamu, plavo na crno. Čovek koji ga prvi put vidi ne bi to pomislio. Po¬¬nekad, kad hoću da ga malo nerviram, kažem mu da je tako surovo taman jer je odrastao na Novom Beogradu, a mama ga je za kaznu zaključavala u špajz kad god bi učinio neku nepodopštinu. Đorđe je, inače, po prirodi veseo i opušten, i to me privuklo, mada je mlađi od mene dobrih pet godina. Nikada nije depresivan, čemu sam ja sklona, ali naša prava priroda retko kad je na površini, istinski očajnici se najdub¬lje smeju, crno je njihova omiljena boja...
Brod za Kos bio je lep, i poluprazan. Ujutru sam se pozdravila sa domaćinima i mojim novostečenim prijateljicama, uz obećanje da ćemo se svakako još negde nekad videti, što se, naravno, ni u snu neće dogoditi. Razmenile smo imejlove i adrese, kao, povremeno ćemo se jedna drugoj javljati. Od čega, dabogme, takođe neće biti ništa; svet je odavno poludeo, niko nema vremena za druge, svi sve najbolje znaju, i više nije neobično kad nešto o nečemu znaš, to se podrazumeva, čudo je kad nešto o nečemu ne znaš. Hristos je poslednje večeri, uz vino, opraštajući se od nas (nisam ni slutila da je to konačni oproštaj), govorio o tome. Pri rastanku mi je objasnio gde se kuća nalazi, dao mi ključ, i rekao da ga slobodno vratim poštom, ukoliko ne budem imala vremena da ih na povratku posetim, što bi svakako voleli. Nisam ih posetila, poslala sam ključ DHL-om, i posle mi je bilo žao zbog toga, jer sam nekoliko meseci kasnije od Perišića saznala da je Hristos umro, a umirao je polako, svakoga dana po malo, nikome to ne pokazujući, divni Hristos.
Do Kosa smo plovili osam, možda devet sati, i ta plovidba je svakako jedan od lepših doživljaja koje sam imala u životu, barem u tome nisam oskudevala, mislim na lepe doživljaje. More i ostrva koja promiču pod velikom zapreminom neba prepunog oblaka. I mediteranska svetlost, o kojoj se ne može ništa reći a da to ne bude i pogrešno i nedovoljno, jednostavno – svetlost, pseudonim Gospoda Boga.
Kuću sam našla lako, bila je na nekoliko stotina koraka od mora. Zaista je imala sve što je potrebno za život. Ras¬pakovala sam stvari, namestila posteljinu, uključila bojler i javila Đorđu da sam dobro doputovala. – Ma, samo uživaj – rekao je.
Na nekom satelitskom kanalu odslušala sam vesti, ništa posebno novo, poplave, ratovi, požari, kineski cirkus, američki fudbal. Bila sam umorna, ali nekako laka, i odluči¬la sam da se malo promuvam po gradiću, da pronađem prodavnice, da vidim gde je tržnica i da umotrim neku zgodnu krčmu, da nešto pojedem. Na brodu sam pila kafu i vodu i pojela samo grčku salatu, bila sam gladna.
Posle petnaestak minuta zastala sam ispred jedne taverne, u maloj ulici, širokoj taman toliko da uza zid kuće u kojoj se nalazila stanu tri stola. Bili su prazni, sela sam za onaj najbliži ulazu. Posle minut-dva iz unutrašnjosti lokala izašao je mlađi muškarac, mogao je imati tridesetak godina, i ljubazno me pozdravio, na engleskom:
– Dobrodošli, ma otkud da ste. Šta želite?
– Za početak, jednu kafu i običnu vodu. I donesite mi jelovnik.
– Naravno. Po izgovoru bih rekao da niste Amerikanka, odakle ste? – upitao je za moj ukus previše znatiželjno, ali sam to mogla da razumem, dosađivao se, nije bilo drugih gostiju.
– Iz Beograda – odgovorila sam, razmišljajući da li da dodam da je to u Srbiji.
– O, pa onda možemo nastaviti na srpskom – rekao je mladić. – I ja sam iz Beograda.
Dobro, mali je svet, ali da je baš toliko mali... prvi čovek sa kojim sam progovorila dve i po hiljade kilometara daleko od kuće bio je iz Beograda.
– Otkud vi ovde?
– Živim tu već nekoliko godina. Zbrisao sam zbog onog ludila, imao sam na Kosu neke poznanike sa ranijih letovanja, i tako, mesec za mesecom, odlučio da ostanem, i nemam nameru da idem, bilo gde. Možda nekada kasnije, ali kasnije je uvek kasnije. Sve mi je potaman. Ovde nema prave zime, ljudi su u redu, niko nije nervozan, a i ostrvo nije suviše posećeno, čak i u vreme pune sezone možete se kupati sami u nekoj pustoj uvali.
– Dobra priča. Ja sam Anđelka. Šta ćete mi doneti da jedem?
– Reći ću kuvaru da vam spremi neku ribu, videću šta je najsvežije. Ja sam Dejan. Došli ste na odmor?
– Da, sasvim neplanirano.
– Sami?
– Sama. Trebalo je da mi se pridruži prijatelj, ali nije mogao, prezaposlen je.
Otišao je da se dogovori sa kuvarom i da donese kafu, a vratio se sa dve. Očigledno mu se razgovaralo sa nekim. Taj neko bila sam ja.
– Čime se bavite?
– Ja sam lektor. Radim za razne izdavačke kuće, svađam se sa srpskim piscima kako se pravilno piše.
– Zanimljivo...
– A vi, čime ste se vi bavili pre ovoga?
– Bio sam upisao studije mađarskog, tek reda radi, da odložim služenje otadžbini. Neko vreme svirao sam u jednom pank bendu. Ništa nisam položio, pozovu me u vojsku, dobro, bacim tu godinu života. Sve je već pucalo u zemlji, to se najbolje videlo po uniformama. I taman kad su nas otpustili, počne rat, mobilizacija. Hvala lepo, kažem ja, i zapalim preko grane. Ni otac ni majka nisu ništa rekli, ionako su odavno bili razvedeni, u novim brakovima. Ja sam živeo sa ocem i maćehom. Očuh nije mogao očima da me vidi; jaka si mi ti firma, govorio je, zemlja se raspada, a mladi gospodin nosi minđuše. Prvo odem u Holandiju, ne dopadne mi se, previše našeg sveta, svi kao pacifisti, a svako drži svoju stranu, i onda nekako uspem da se prebacim do Grčke, setim se ovog ostrva, nazovem te moje poznanike, oni kažu dođi, i ja dođem. Moja beogradska ekipa se rasturila po svetu, neki su u Kanadi, neki u Londonu, a bivši bubnjar iz mog benda završio je u Sidneju, svira tamo u nekoj njihovoj relativno poznatoj etno-grupi. Ide život. Koliko ostajete?
– Nekoliko dana, još ne znam.
Ustao je i otišao po jelo. Doneo mi je savršenu škarpinu, spremljenu na lešo, minijaturnu, toplu, hrskavu veknu, nekoliko maslina i čašu hladne recine.
– Evo vašeg ručka. A ja vas vodim na večeru.
– O, hvala. Džentlmenski, nema šta.
– I pokazaću vam, kad uhvatimo vremena, mesta sa termalnim izvorima, tamo se možete kupati. Gde ste se smestili?
Objasnila sam mu.
– Aha, znam gde je to. Dolazim po vas u osam, je l’ u redu?
– U redu je – rekla sam bez razmišljanja. Imaću s kim da pričam, a nije ličilo na napadno udvaranje, nego onako, i jeste i nije, poluobećavajuća prilika od koje ne mora ništa ispasti, a da nikom ne bude žao. A može biti i suprotno, ko bi to mogao znati, treba se samo prepustiti.
Uveče je došao po mene, odšetali smo do nekog njemu omiljenog restorana, bio je poluprazan. Jeli smo školjke, barene šparoge prelivene maslinovim uljem i popili bocu trpkog, crvenog vina, tako da sam se osećala kao da lebdim, pedalj ili dva iznad tla. Rekla sam mu to.
– Pa to je u duhu tvoga imena – odgovorio je, i tako smo prešli na ti. Govorio je zanimljivo, o raznim stvarima. – Znaš – rekao je – ovde ljudi veruju da su zaštićeni od teš¬kih bolesti, jer je Hipokrat sa ovog ostrva. Čak i matori Ameri dolaze i nastanjuju se na Kosu, čuli su za tu priču, misle da će tako produžiti život.
Posle večere otpratio me do kuće. Pogledali smo se na tren, onako zavodnički, ali nije pokušao da me poljubi. I to me kupilo, imao je stila.
– Ako nemaš ništa protiv, doći ću sutra predveče po tebe, da idemo na noćno kupanje, u taj termalni deo. Videćeš, vrlo je prijatno. Laku noć, sanjaj nešto lepo...
– Laku noć.
Deset minuta kasnije, jedva stigavši da se istuširam, spavala sam kao beba. Probudila sam se malo pre podneva, prozor sobe bio je postavljen tako da se sunce u njemu javljalo tek kada krene na drugu polovinu svog dnevnog puta. Izležavala sam se još neko vreme i mislila na Đorđa, u stvari, na strast koju donosi preljuba. Bila sam dovoljno stara, čak prestara, da ne bih znala kako će se završiti priča sa Dejanom. Ponekad sam prebrzo i neoprezno mislila da ra¬zumem Đorđa, i zašto ga volim, a volim ga, između ostalog, i zbog toga što nikada nije pokazivao da me zaista poseduje. Dubina ljubavi je, sigurna sam, u vezi sa veštinom ili sposobnošću otvaranja. Iako je veština, i stiče se, češće rđavim iskustvom, kao i u mom slučaju, važno je to obostrano obuhvatanje pred kojim odustajemo od unutrašnjih granica i prepuštamo se do kraja. Tako onaj koji sadrži omogućava onom koji je sadržan da raste, i obratno, jer rasta nema bez prisustva onih koji mogu da nas obuhvate. Ljubav je i kada ljubavnici mogu naizmenično da sadrže i da budu sadržani. Tako sam ja duboka onoliko koliko mi to Đorđe omogućava, podrazumeva se da važi i unakrst. Ljubav, sigurna sam, nije za jednog, nego za dvoje, a ni neko treći nije tu višak. Rastem samo tada kada me njegovo obuhvatanje pozove i pokaže mi to. I kada se ugledam u onom što jesam, pojavi se mesto za bliskost, koja se može zvati ljubav. Jer to i jeste.
Čekajući ga da dođe, radila sam lekturu jedne knjige priča o parovima. Poznavala sam tog pisca, umeo je sa rečima. Naročito dobro je pisao iz ženske perspektive, išlo mu je od ruke da govori kao žena, što nije lako, muškarci su ego¬centrici, misle da su središte sveta, a nisu, oni postoje sa¬mo zato da bi nam u životu bilo manje dosadno. Znam da, kada to tvrdim, skačem sebi u usta, ali, šta mogu, slaba sam u objašnjenjima i brzo menjam mišljenje.
Dejan je došao oko osam, sunce je već polako zaranjalo u more. Odvezli smo se nekoliko kilometara od grada, skrenuli u jednu uvalu, nije bilo nikoga, razodenuli se i ušli u vodu. Bila je prijatna, toplija od vazduha, i to je, opet, bio jedan od lepših doživljaja u mom životu, da li sam već rekla da barem u tome nikada nisam oskudevala. Malo smo se ljubili, onako dečije, gotovo nevino, i potom odmicali jedno od drugog, svako je plivao za sebe. Posle dva sata, kada je uveliko pala noć, bez zvezda, izašli smo na žalo, obrisali se i legli na pesak. Ćutali smo. More je postalo crno. Posle nekog vremena obukli smo se i krenuli natrag.
Bez reči smo ušli u kuću. U ostavi sam našla bocu ne¬kog lakog vina, imalo je lep voćni miris i nasula nam čaše. Seli smo na trosed, pili i gledali se. Onda sam se nagnula prema njemu i poljubila ga. On mi je skinuo majicu i počeo da mi liže grudi, prilično čvrste grudi jedne četrdesetčetvogodišnjakinje, i to me uzbudilo.
– Bože, zar tako brzo smuvaš svaku koja ti se dopadne? – pitala sam ga.
– Na česnu reč, ne. Ti mi se stvarno dopadaš, ne bih voleo da gubimo vreme.
I pre nego što sam uspela da mu bilo šta kažem, zazvonio je telefon. Podigla sam slušalicu.
– Hej – rekao je Đorđe. – Kako si? Zvao sam te celo veče.
– Bila sam na noćnom kupanju, ovde ima termalnih izvora u moru, vrlo je prijatno. Šta se zbiva kod tebe?
– Ništa posebno, radim kao skot. A tako bih voleo da sam tamo.
– I ja – odgovorila sam, i nisam znala da li je to što govorim laž ili istina. Za to vreme Dejan me je skinuo i počeo da me ljubi dole, što me dovodilo do izbezumljenja, jedva sam uspevala da održim normalnu boju glasa.
– Kada se vraćaš? – pitao je Đorđe.
– Još ne znam – odgovorila sam, dok me je tresao prvi strujni udar.
– Javi mi u svakom slučaju, da dođem po tebe na aerodrom.
– Naravno, ljubim te.
– Ljubim i ja tebe, laku noć.
– Laku noć.
Naredna dva dana Dejan i ja vodili smo ljubav kad god bi nam došlo, ujutru, u podne, uveče, u moru. Tek tu i tamo stizali smo da nešto prezalogajimo. Strast je nešto što nas prevazilazi, dok ona vlada otpadaju sve priče o moralu i sličnim koještarijama. Kada si u strasti, znaš zašto živiš. Samo što sve tako brzo prođe...
– U koliko ujutru polazi brod za Atinu? – pitala sam Dejana poslednje večeri, znala sam da naše vreme polako ističe.
– U četiri. Nema mnogo putnika, nije potrebna rezervacija. Otpratiću te.
– Zašto bi to činio? U stvari, nemoj, molim te, ne znam na šta bi to ličilo. I ne bih htela da te bilo kako povredim. Bio si divan, u svakom pogledu. Samo sada želim da ostanem sama, da se spakujem i da pokušam da odspavam sat ili dva.
– Razumem, ne moraš mi objašnjavati. Bilo je lepo, kao da sam levitirao u snu, na pustom ostrvu o kojem brine neki Bog, recimo Asklepije.
Obukao se, otpratila sam ga do vrata, poljubili smo se, i meni se učinilo da ću taj osećaj zauvek nositi u sebi. Otkud znam hoću li? Nije bilo više ničega što bismo jedno drugom mogli da kažemo. Obećanja su tako suvišna i tako glupa, dovoljno mi je to što će mi ostati nešto čega ću se sećati, sve dok ne dobijem Alchajmera. Dotični gospodin čeka, nevidljiv, pred svačijim vratima i vreba priliku da se neopaženo ušunja u vašu sobu.
Brod je isplovio na vreme, prespavala sam više od pola puta, onda sam se razbudila i izašla na gornju palubu, vetar je bio dosta jak i dizao mi je kosu. Kao i u dolasku, gledala sam kako promiču oblaci, nastanjeni anđelima, sa đ u imenu, njima se može... U atinskoj luci uzela sam taksi i rekla vozaču da hoću na aerodrom.
– Nema razloga, gospođo, svejedno da li nekog čekate ili negde putujete. Aerodromski radnici štajkuju već dva dana. Tamo je kolaps, putnici spavaju na stolicama i po podovima, niko ne zna kad će se to završiti – ispripovedao je taksista, ljubazan neki čovek.
– Pa šta da radim?
– Ostanite neko vreme u Atini, ako možete. Ukoliko ne možete, recite mi gde putujete.
– U Beograd, za Srbiju.
– Onda idite vozom. Srbi su dobri ljudi, mi se razumemo, samo se u sportu ne podnosimo, nijedan balkanski narod neće da prizna onom drugom da je bolji. A u stvari, svi smo isti. Vozim vas besplatno na železničku stanicu. Za dva sata imate voz za Solun i onda dalje. Znam da je naporno, ali ćete izdržati – bio je to očigledno jedan od onih So¬kratovih potomaka koji za hleb zarađuju taksiranjem, a razumeju se u sve, politiku, sport, filozofiju, sociologiju, umetnost i metafiziku.
Dva sata potom ukrcala sam se u voz. Ne volim miris vozova, taj oblik putovanja kao da me zbog nečeg ponižava. Kupe u kom sam imala rezervisano sedište bio je krcat Balkancima različitih fizionomija i veroispovesti, ne verujem da je u njemu bilo ko osim mene čuo za Kavafija ili Rastka Petrovića. Sve radišan svet, koji putuje prema Evropi, opsednut svojim brigama i mislima, stidljivo pogledajući saputnike.
Sa skopske železničke stanice, gde se menjala lokomotiva, i preko razglasa bila oglašena pauza od pola sata, javila sam se Đorđu. Moj mobilni telefon nije davao signal, valjda je kartica bila bez kredita, pa sam kod neke ljubazne žene razmenila pet maraka, pronašla javnu govornicu, nakljukala je metalnim denarima i okrenula broj našeg stana.
– Hvala Bogu da si se setila da se javiš, već sam se za¬brinuo. Hteo sam da zovem policiju, čuo sam za tu gungulu na aerodromu.
– Ne pitaj me ništa, sve je u redu. Vraćam se vozom, smlavljena sam. Čekaj me sutra ujutru u sedam, otprilike tada stižemo, ako ne bude kašnjenja...
I onda smo nastavili putovanje, sa jednočasovnim zadržavanjem na granici, praćeni sumnjičavim pogledima makedonske i srpske policije i carine, uz obavezno prepipavanje torbi i pitanje gde smo bili i kuda idemo.
– Bila sam u Atini – rekla sam s visoka, kao mačka iz visokog društva, odgovarajući našem policajcu na to idiotsko pitanje. – Završili smo rad na redakturi kanonske antologije balkanske poezije.
– Nemam ja pojma, sestro, šta vam je to – odbrusio mi je na prilično arogantan način policajac u rđavo ispeglanoj uniformi (Dejan bi sigurano rekao da je uniforma onakva kakva je država), što je, tako sam pročitala pandurski ton, u stvari bilo drugo lice inferiornosti. – Meni je važno da ni po čemu niste sumnjivi – dodao je neispeglani, i vratio mi pasoš.
Tako sam stigla u domaju, zemlju Sterijinu, Vaska Pope i Stevana Raičkovića, i vozila se kroz nju noću od granice do Beograda punih devet sati. Voz je mileo pokraj gradova i sela, a ja sam mislila o tome šta mi se sve izdešavalo za tih nekoliko dana u Grčkoj. I ništa pametno nisam smislila, osim da život ima neki svoj iracionalni tok, dovoljno je samo da mu se prepustiš, i onda bude svega. Tja, znam da sudbina ne postoji, ali to nije razlog da prestanemo da je iskušavamo.
Začudo, voz nije mnogo kasnio, nešto manje od pola sata. Dok smo ulazili u stanicu, videla sam Đorđa kako stoji na dolaznom peronu i mahnula mu kroz prozor. Kada se, uz škripu kočnica, kompozicija najzad zaustavila, Đorđe je pre stigao do izlaznih vrata mog vagona nego ja. Razum¬ljivo, peron je bio poluprazan, a vagon krcat, trebalo je proći pored svih tih kofera, ljudi i, naročito, mirisa.
– Gde si, pobogu? – upitao me je Đorđe umesto po¬¬zdrava, dok je prihvatao moju putnu torbu, pružajući mi drugu ruku da lakše siđem. – Izludeh, čekajući te.
– Uh, najzad – bilo je prvo što sam izgovorila, uranjajući u podnošljiv, pomalo vlažan beogradski majski vazduh. Izgleda da je proleće konačno pobedilo.
Zagrlio me. Poljubili smo se, dugo, ljubavnički, ne obazirući se na druge putnike.
– Ne možeš ni zamisliti koliko te volim – rekao je.
– Ne, tek ti nemaš pojma koliko ja tebe volim – odgovorila sam, hvatajući dah.
Zaista sam ga volela. Onako, do koske, poslednjim delićem sebe.

.