Andrej Blatnik

MIKI MAUS PUTUJE NA ISTOK

Sarajevske Sveske br. 06/07

(kulturne promene u postkomunističkoj Evropi)

Sa slovenačkog prevela: Ana Ristović Čar

1. Bitka se nastavlja: stereotipom na stereotip.

Moj let na istok Evrope kasni. Štrajk, loše vreme, vest o tome da je podmetnuta bomba, ko bi to pretpostavljao, niko nam ništa nije rekao. Ljudi u aerodromskoj čekaonici u početku su sve stoički podnosili, ali sada su sve izbezumljeniji od straha, sve češće šetkaju do monitora na kojima neumorno treperi natpis DELAYED, i namrgođeni se vraćaju na svoja sedišta.
Na prvi znak vodiča, oko njega se okuplja grupica američkih turista. “Moraćemo da sačekamo,” saopštava im, i oni poslušno klimaju glavama, kao da to i sami nisu znali. Sačekati, naravno, ali – zbog čega? Vremena, kada su se u Evropi stvari dešavale bez razloga, ipak su prošla, sarkastično pomišljam. Očigledno je da nešto slično pomišlja i vodič koji pokušava da smulja objašnjenje. “Istočna Evropa, šta da se radi,” počne. “Putovanje u nju postalo je jednostavnije, smanjio se broj papira koji su potrebni za prelazak granice, i hamburgere sada možete dobiti na svakom ćošku, a da o koka-koli i ne govorimo. A ipak” –napravi dramsku pauzu dok ljudi zabrinuto zure u njega – “upozoriću vas: stvari nisu iste kao kod kuće. Iako se to čini na prvi pogled...” Neko ga prekine usred rečenice. “Dobro je što nisu iste!” uzvikne. “Valjda zbog toga i putujemo tamo, zar ne?” Grupica mu klima u znak odobravanja.
“Ti blesavi Amerikanci,” prodere se na ruskom neko pored mene. “Misle da je ceo svet njihov. Da mogu da galame kada im padne na pamet.” Okrenem se ka svom susedu. Da, odmah bi mogao omrznuti tog Rusa – pravi je nacionalni stereotip, glasan, samouveren, u ustima već drži cigaretu, iako na svakom zidu lepo piše da je pušenje zabranjeno, i – što mi najviše ide na živce – usred decembra nosi patike, bele čarape i pantalone sa faltom na sredini. Očigledno misli da je ceo svet njegov. Odmah se sklonim u stranu.
Sa Vavilonom jezika u savremenoj varijanti se vrlo lako možemo susresti na aerodromima. Nalećem na dva Nemca - koja nešto tiše, kao predstavnici rata pobedničkih naroda, ali ništa manje odlučno - razgovaraju o dvema mladim Ruskinjama, koje su se nakon prve vesti o kašnjenju zavukle u neki skriveniji ugao i počele da lakiraju nokte. Pitaju se da li su devojke prostitutke. Prvi je pristalica tog objašnjenja, dok je drugi suzdržan. “Pogledaj ih samo, kako su obučene!” kaže prvi. “Tipične Ruskinje, nemaju nikakvog ukusa,” smiruje ga drugi. “Ali – šta misliš, od čega bi mogle da žive ovde!” nastavlja prvi. “Ne mogu ništa, nemaju izbora. Samo za jedno su, te, koje dolaze ovamo preko, znaš već za šta.” “Ma daj,” brani ih drugi, “mogle bi biti medicinske sestre, sobarice, šta ja znam.” “Ha! Medicinske sestre? To je isuviše slabo plaćen posao. Sigurno su tamo, gde je više novca! Znaš li šta sada savetuju, ako negde u belom svetu nameravaju da te opljačkaju?” Drugi odmahne glavom, kaže da ga interesuje dobar savet, putujemo na Istok, u opasne krajeve. “Ako te neko napadne, dobro je progovoriti na ruskom – svi se uplaše da si u vezi sa ruskom mafijom koje sada ima svuda, i spasen si, niko neće smeti da digne ruku na tebe!” Obojica se zadovoljno smejulje.
Dobro je počelo ovo putovanje, paradom nacionalnih stereotipa, kažem u sebi. Nema druge, pre ili kasnije ćemo svi svoje raznobojne novčanice zameniti zajedničkim dizajnom evra, a u šalama će i dalje nastupati precizni Nemci, ljubomorni Italijani, užicima skloni Francuzi, suzdržani Englezi, emancipovane Skandinavke i necivilizovani Istočnjaci. Konflikt između Zapada i Istoka neće više biti konflikt ekonomske, već kulturne koncepcije.
Sednem pored Ruskinja i upitam ih na engleskom kuda su krenule. “Kući,” kaže jedna. “U Sankt Peterburg,” dodaje druga. I pošto je, nakon pominjanja njenog rodnog kraja, za trenutak gledam isuviše dugo, odluči da mi objasni: “To je bivši Lenjingrad. Sada se zove Sankt Peterburg. Hoću reći, ponovo se zove Sankt Peterburg.”
“I, šta ste radile u Evropi?” pitam ih. Gledaju me začuđeno. “U Evropi? Bile smo u Beču. Na Microsoftovom seminaru za kompjuterske programere.” “Jeste li naučile nešto novo?” Ponovo se zbunjeno pogledaju; uopšte mi ne polazi za rukom ovaj small talk, padne mi na pamet. “Nas dve smo predavale, ništa posebno novo, same stare stvari, ali šta sa tim, kada ovi glupavi Zapadnjaci tako sporo uče!” Počinju da se kikoću, a onda se jedna odsečno zaustavi i oprezno me pogleda: “A odakle si ti?” pita. “Iz Slovenije,” kažem. (I ne iz Slavonije ili Slovačke, pomislim, kao i uvek u sličnim okolnostima.) “Aha,” promrmlja instruktorka kompjuterskog programiranja, i ne može da se odluči šta da kaže na to. “To je negde između, zar ne?” konačno upita.
Negde? Negde između? Između čega? Istoka i Zapada? Komunizma i kapitalizma? Slavonije i Slovačke? Grozničavo pokušavam da smislim neki duhoviti odgovor, kada zvučnik zatrubi. “Putnike koji čekaju pozivamo da dođu na izlaz!” Slegnem ramenima, svi slegnemo ramenima, zgrabimo svako svoj prtljag i - svi - već trčimo ka avionu. Istočni i Zapadni Evropljani imaju zajednički put. Brzo dalje, što brže napred.

2. Pay your bill, enjoy your meal.

Stvari nisu iste kao kod kuće, rekao je američki vodič. Kakve su onda? U kultnom filmu Kventina Tarantina Pulp Fiction, usred Holivuda, glavni junaci, najamni pištoljaši, Vinsent i Žil, razgovaraju o lepotama Evrope. Vinsent priča o hash bars u Amsterdamu, gde možeš javno pušiti hašiš, i onda očaranog Žila uči šta je najbolje u Evropi. “It's the little differences. A lotta the same shit we got here, they got there, but there they're a little different.” Kada Žil zatraži primere, čuje od njega sledeće: “In Paris, you can buy beer at McDonald's. Also, you know what they call a Quarter Pounder with Cheese in Paris?” Žil se čudi: “They don't call it a Quarter Pounder with Cheese?” “No, they got the metric system there, they wouldn't know what the fuck a Quarter Pounder is,” odgovara Vinsent. Zovu ga Royale with Cheese. I Big Mac-u kažu Le Big Mac. Žil je iznenađen.
Zaista, uprkos opštom uverenju da je svetsko tržište nemilosrdni diktator izjednačavanja, čak i takav simbol globalizma kao što je McDonalds dobija lokalne specifičnosti. Jer, tako mora biti. Ne zbog toga što to naređuju protekcionistički zakoni – države nekadašnje komunističke vlasti previše su željne svega što je zapadno da bi pokušavale da pribegnu takvoj vrsti samoodbrane – već je tržište ono koje diktira prilagođavanja. I tako ćete, u različitim državama, u McDonaldsu zaista dobiti isti hamburger, ali biće vam ponuđeni veoma različiti doručci: u Sjedinjenim državama služe sausage & gravy, u Beču kroasane, u Japanu nešto čemu Evropljani ne znaju naziv, ali ni ukus; a u većem delu Istočne Evrope nekog posebnog doručka neće ni biti.
Kada je 1988. godine otvoren prvi McDonalds u Moskvi, nastalo je strašno uzbuđenje, ljudi su želeli da se barem fotografišu u njemu, ukoliko već novca za - za tamošnje prilike skup obrok - nisu imali, i sva plastika sa McDonaldsovim znakom je postala dragocena memorabilija. (To, da se plastika opasno seli i u ukus te hrane, tako opasno da je Dairy Queen počeo da svoj chicken sandwich reklamira kao “piletinu sa približnim ukusom piletine”, dodatno je doprinelo čak i poistovećivanju hrane sa njenom ambalažom.) A kada se otvarao McDonalds u Rigi, bilo je to 1994. godine, nakon demokratizacije, javio se otpor, posebno zbog toga što je (inače, kada je u pitanju McDonalds, to je uobičajeno u Istočnoj Evropi) podignut u najelitnijem delu starog gradskog jezgra. U gradu je već bilo toliko Zapada, da su Latvijci smatrali nepotrebnim da ga imaju po svaku cenu i u bilo kom obliku.
Naravno, kapital pobeđuje, i McDonalds-i u najelitnijim ulicama Krakova, Vilna, Ljubljane, ali i Rige, činjenica su koja se ne može osporiti; a čini se da i prilično solidno posluju. Hana, devojka koja služi u krakovskom McDonalds-u, i na taj način sponzoriše svoje studije starogrčkog jezika, kaže mi: “Najpre su dolazili domaći. Svi klinci su želeli da budu viđeni na tom mestu, sva deca su želela naše kapice i balončiće. Sada ih više nema toliko, zasitili su se. Ali, dolazi nam puno stranaca. Svaki turista svrati kod nas.” Zaista, u Istočnoj Evropi, putniku koji nije previše umoran veoma brzo počinju da nedostaju male udobnosti Zapada, a na Zapadu se podrazumeva da na železničkim peronima putnika dočekaju klupice i kante za smeće na svakom uglu. I tako McDonalds, sa svojim stereotipnim i sterilnim izgledom koji sugeriše snagu i uređenost, postaje poželjno utočište. Lokalni specijaliteti su podnošljivi samo u ograničenoj količini.
Moguće da nam u pretežno monokulturnoj Sloveniji upravo zbog toga nedostaju (izuzmemo li brojne kineske restorane) etnički restorani? Kada nastaju kao posledica migracija i ustoliče se tamo gde postoji snažna emigrantska zajednica – kao što se, na primer, etiopska hrana odomaćila u Vašingtonu, ili, donekle iznenađujuće, vijetnamska u Varšavi – onda je to ne samo dobrodošao, već i srazmerno logičan začin lokalnog menija. Međutim, ponekad kombinacije koje nastaju u jeziku postanu smešne, kao što je smešno sapostojanje sasvim različitih kulturnih tradicija. Varšavski Palac Kultury, reprezentativni primerak staljinističke monumentalne arhitekture, pored svojih suseda Taco Bella i McDonaldsa jeste nekako apsurdan; ali, ukoliko stvar sagledamo sa druge strane, apsurdne su zapravo pomenute fast food gostionice. Palac Kultury je bio na tom mestu još ranije.
Imajući u vidu takve primere, brzo se možemo setiti izjave Filipa Marloua, privatnog detektiva iz romana Rejmonda Čendlera, koji je jednom prilikom procenio da nekom društvu pripada kao što luk ide sa voćnom salatom. Zaista, mešavina zapadne i istočne pop kulture (ali i spajanje visoke i niske kulture) nije nužno najukusnija: onima koji su naviknuti na visoke proizvodne standarde savremenog popa, kombinacije uvezenih urbanih pristupa i ruralne popularne tradicije veoma lako mogu prouzrokovati prilične neprijatnosti. Muzičke mešavine, poput poljskog disko pola ili srpskog turbofolka, ponekad pevaju bizarni likovi, nalik onima iz stripova. Jeftine simulacije osećanja i razuma u takvom okruženju mogu procvetati do krajnjih granica. Dubravka Ugrešić tvrdi da novokomponovana pop kultura peva u samrtnim izdisajima, piše perom umočenim u venu, i slika krvlju srca, pri čemu, začudo, ne umire, već samo lepo skuplja novčiće.
Svojevrsno ironiziranje tipične hrane kao kulturne paradigme izvode članovi slovenačkog underground strip pokreta Stripburger, što na engleskom znači upravo Comicburger. Posebni broj u kome je objavljen pregled istočnoevropskog stripa nosi naziv Stripburek – naravno, po bureku, koji je glavni fast food artikl Balkana, ali i neka vrsta personifikacije, nekakav zaštitni znak Balkana. U vreme kada se osamostaljivala Slovenija, ta najviše “nebalkanska” od svih jugoslovenskih republika, na zidovima njene prestonice pojavljivali su se grafiti Burek, nein Danke. Paradoks takvog krika za slobodom bio je pre svega u tome što su narodnosvesni Slovenci odlučili da prognaju nametnuti balkanski kulturni model, ali posluživši se jezikom istog tog modela, koji ih je u doba austrougarske monarhije još izrazitije nacionalno ograničavao.
Atmosfera je danas drugačija. Najpopularniji slovenački rep pevač ne peva o hamburgerima, već o bureku. Omladina u diskotekama postaje najživahnija na takozvanim balkan partyjima, uz muziku sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Neki tvrde da je to zbog toga što smrtno ozbiljni Slovenci za sada nisu sposobni da proizvedu autonomnu pop muziku, a oni više psihoanalitički nadahnuti primećuju da je reč o kolektivnoj katarzi koja nastaje zbog osećaja gubitka velikog Drugog i sa tim povezane krivice. Kako god bilo, čini se da istočnoevropska čežnja za zapadnjaštvom po svaku cenu polako kopni – Zapad je zakoračio u Istočnu Evropu na velika vrata i iz svetlećeg predmeta želje pretvorio se u opipljivu realnost, koju je teško izdržati. Uz poteškoće koje je ta realnost donela Istočnjacima željnim zapadnih lepota, Istočnjacima koji nisu slutili ništa loše, ne čudi nas što Istočnjaci sve više priželjkuju ponovnu istočnoevropeizaciju Istočne Evrope.
Te želje, na kraju krajeva, idu ruku pod ruku sa slabljenjem evrocentrizma i, sa druge strane Atlantika, sa odgovarajućim slabljenjem amerocentrizma. Kultura postaje globalna. Danas je nastupio kraj diktature ‘velikih’ kultura. Američka književnost je istovremeno dosadna i sama sebe sita; holivudska filmska industrija ponavlja sopstvene uzorke. Svet polako, ali sigurno, otvara svoja dugo čuvana vrata, propuštajući novi evropski film i književnost manjih naroda. Sve više pisaca iz ‘egzotičnih’ država i jezika dobija priznanja na Zapadu, ne samo u oazama (odnosno, bolje rečeno, getoima) časopisa i izdavačkih kuća posvećenih pre svega prevodnoj literaturi. Neki autori dospevaju čak i na spiskove bestselera. Isto se (i još izrazitije) dešava u masovnoj kulturi. Čak i zagriženi američki republikanci slušaju musico latino, muziku koju sviraju ljudi koje ne bi želeli da imaju za susede. Džon Vu, režiser filmskog hita Face/Off i mnogih drugih, hongkonške filmske uzorke je uspešno združio sa holivudskim, i na taj način doprineo i te kako potrebnom osveženju holivudskih matrica. Možda je to osveženje veštačko, nekakav facelifting, ali ne mari; popularna kultura je namenjena površnom prepoznavanju, a i one najglobalnije promene moraju se desiti na površini. Naime, stvari se rearanžiraju: savremena world music muzika spaja kulturno nasleđe etničkih ritmova i melodija sa savremenim tehnološkim pomagalima, kao što su sintisajzeri, sempleri i ritam mašine. Ne samo već pomenuti disko polo i turbofolk, već i kredibilniji pokušaji prelivanja tradicionalne narodne muzike u oblik primeren kraju veka, na primer alžirski rai, ne mogu više bez električnih muzičkih instrumenata. I čini se da onaj koji je rekao: “Kada uključiš električnu gitaru, uključuješ imperijalizam,” nije previše pogrešio. Kada je narodna muzika priključena na elektriku, spremna je na put po svetu, iz izdavačke blagajne u vaše uši, i ponovo natrag.

3. Kultura protiv kulture: zamene paradigmi.

“Šta se dogodilo sa našom kulturom?” pita se penzionisani profesor književnosti iz jedne od država bivše Kaiser und König monarhije, kada ga posetim u njegovoj raspadajućoj gradskoj četvrti i kada mi ponudi pomoćno sedište u pretesnoj studijskoj sobi, u kojoj je vazduh zagušljiv od mirisa knjiga što polako trule, “Zašto više niko ne čita klasike? Moja ćerka se smeje Solženjicinovom Arhipelagu Gulag! Optužbe, kojima je vlast oterala milione Rusa u sibirske logore, čine joj se bizarnijim od skečeva grupe Monty Python! Zašto sva omladina gleda još samo televiziju? Mi smo u vojsku odlazili noseći u džepu knjižicu poezije našeg najboljeg pesnika. Moji unuci će nositi svoje Gameboye!”
Ne mogu da prigovorim. Neodređeno kažem da se vremena menjaju. I zaista je tako. Dok na prepodnevnoj misi u pravoslavnoj crkvi u Talinu slušam prekrasni glas liturgijske pevačice, moj um funkcioniše na zapadni način: razmišljam kako bih malo pojačao pucketanje sveća, dodao lagani elektronski ritam, i već bih imao perfektnu muziku za after, za spori, sanjački kraj rave zabave... Kada postanem svestan šta činim, naježim se od tako profanih, skoro koristoljubivih misli uz sakralnu muziku, ali, već sledećeg trenutka je kraj obreda, malopre zanesena pevačica brzo zgrabi svoj kaput i odjuri, kraj je crkvenog posla, čekaju je nove dužnosti ... I zaista je uveče, u nekom popularnom lokalu, sretnem kao pevačicu hitova Šade i Vitni Hjuston.
Danas, u ekspanziji masovnih medija, ima mogućnosti da klasična kultura preživi, mada ona često opstaje u drugačijim okolnostima, u kontekstu masovne upotrebe. Mlada devojka, koja u narodnom pozorištu u Vilnu sedi ispred mene i iz sveg glasa se smeje šalama, s vremena na vreme iz tašnice izvlači pljosku viskija i potegne snažan gutljaj. Neko drugi žvaće veliki sendvič. Gde su vremena kada je hram kulture bio nešto skoro sakralno i kada su evropski moviegoeri protestovali čak i protiv unošenja pop corna u bioskopske dvorane! Nešto kasnije, glumice u predstavi mi se povere da je njihovo omiljeno piće takozvani koktel Čiurlionis, koji se naveliko pije u litvanskim pozorišnim krugovima. Naziv je dobio po velikom litvanskom slikaru i kompozitoru, jer mešavina viskija, malibua i šlaga poseduje prelive slične onima koji su karakteristični za njegovo slikarstvo. Kada se za potrebe dalje konverzacije pomalo zgrozim nad takvim svetogrđem, glumice užurbano pokušavaju da me ubede da ne postoji bolji način na koji bi depresivni Čiurlionis počivao u sećanju nacije.
Ponekad oblici postojanja umetnosti u izmenjenim postkomunističkim okolnostima dobijaju groteskne razmere. Nisam siguran u pouzdanost svog izvora, ali činilo mi se veoma zanimljivim kada mi je rumunski pozorišni režiser, koji je sredinom osamdesetih emigrirao iz domovine, pričao kako je na CNN prenosu sa demonstracija protiv Čaušeskua u prvim redovima video svoje kolege sa akademije, profesionalne glumce. Na osnovu toga je zaključio da je puč oblik zamene jedne diktature drugom, koji je izrežiran za zapadne glumce.
U Istočnoj Evropi, u kulturi zaista u većoj meri nego na Zapadu vladaju starije strukture sa ponekad prilično gerontokratskim običajima, a ipak je ta vladavina sve hermetičnije zatvorena u funkcionerske kancelarije i više nema uticaja na ulicu. U urbanim sredinama ostvarile su se kulturne prakse koje nisu postojale pre nekoliko godina. Ljubitelji rolera su tako savremeni ulični baletani, čija muzika dolazi sa ruba: rap, hip hop i scratch, čak i hardcore. Jedu brzu hranu, ali zbog toga još uvek nisu globalisti: u Sloveniji je najviše onih koji obožavaju domaće rapere, i prvi među njima je dao sebi značajno ime Ali En, pre nego što se iz repa preselio u istočnjačku filozofiju. Možda je u pitanju to da su momci iz susedne ulice, koji se često sa njima spuštaju niz skejtersku rampu, omiljeniji od Afro-Amerikanaca koji su tako reći izmislili taj žanr, a istovremeno ih svakog dana možete gledati na globalnoj MTV, nekakav usputni proizvod nacionalne euforije, zajedničke celoj Istočnoj Evropi. A možda danas, u doba sveopšte i svevelike alijenacije (sic!), jednostavno, više ne važi pravilo da što manje poznaješ autore, to više uživaš u njihovim proizvodima, jer je za svaku fascinaciju potrebna razdaljina.

4. “Verujemo u Boga, ali u njega nemamo poverenja.”

Celoj stvari je u izvesnoj meri drugačije pristupila slovenačka muzička grupa Laibach. Nastala je 1980. godine, dakle u vreme tvrdog socijalizma, u slovenačkom rudarskom gradiću Trbovlje. Za svoj uzor je uzela partijski nadzor, uzela ga je prilično ozbiljno, u toj meri ozbiljno da je to ubrzo počelo da smeta. Laibach je za početak objavio: "Naša sloboda je sloboda onih koji isto misle." Članovi grupe nisu otkrivali svoja imena, lični identitet su smatrali nevažnim, ali zato su obilje značenja pripisivali unutrašnjoj organizovanosti grupe i radnih tela koja joj pripadaju, na primer, službe za kontakte sa javnošću, i paralelne aktivnosti na području likovne umetnosti i pozorišta. Laibach je sa javnošću komunicirao isključivo pismeno, najradije uz pomoć manifesta. Priča se da je grupa, ranih osamdesetih godina, prilikom svoje prve posete Londonu, kada je svoje demo snimke nudila nezavisnim izdavačima i našla izdavača koji je bio spreman da ih objavi, najpre prisilila vođu izdavačke kuće da sluša recitaciju njihovog umetničkog manifesta – dugu nekih pedeset strana, naravno, sve na slovenačkom.
Lokalne vlasti su zabranile prve nastupe grupe, delimično zbog naziva koji je zapravo način na koji su nemački okupatori zvali slovenačku prestonicu Ljubljanu, a delimično zbog ikonografije koju je Laibach upotrebljavao od samog početka. Neukom oku je, naime, teško razlikovati šta joj je to doneo suprematistički krst ruskog likovnog avangardiste Kazimira Maljeviča, a šta zaista nacistički kukasti krst, kao što se to čini ideološki budnom posmatraču. Na svom nastupu na zagrebačkom Bijenalu nove glazbe, Laibach je istovremeno puštao Titov govor i bezbroj puta ponovljeni prizor iz porno filma, i nastup je, naravno, bio prekinut. Likovni deo pokreta Neue Slowenische Kunst, kao što se – ponovo na jeziku dugogodišnjeg kulturnog imperatora! – prozvala grupa stvaralaca iz najrazličitijih umetničkih disciplina, požnjeo je mnogo više uspeha, stvaranjem plakata za tradicionalnu proslavu Dana mladosti u Beogradu, 1987. godine. Komunistička vrhuška je bila oduševljena plakatom na kome se nalazio atletski građen mladić koji je u ruci držao palicu za zastavu, sve dok se nije ispostavilo da je reč o pravoj kopiji nacističkog propagandnog proizvoda iz 1936. godine. Naime, nacističke simbole su samo zamenili komunistički: jednu zastavu druga, svastiku zvezda petokraka, a germanskog orla golub mira. Usledila je histerija i pozivi na napad.
Vremena su se promenila, i danas dizajnerski odsek Neue Slowenische Kunst sa karakterističnim imenom Novi kolektivizem, bez ikakvih poteškoća izrabljuje knjige Titovih sabranih dela, koje je slovenačka nacionalna biblioteka otpisala kao suvišni materijal: prelepljene reprodukcijama savremenih likovnih umetnika, knjige, koje su godinama i godinama ključno određivale jugoslovensko političko usmerenje i svakodnevicu svakog pojedinca, pretvorile su se u svojevrsne umetničke kataloge.
Na pitanje zbog čega nisu prestali da rade nakon pada berlinskog zida i drugih simbola komunizma, članovi grupe Laibach samoironično odgovaraju da su osamdesetih godina pokušavali da dožive devedesete, a da devedesetih pokušavaju da dožive stotu. Zaista, iako su ploče Laibacha dostupne u svim krajevima sveta, Laibach nije finansijski uspeo, kao što se očekivalo od jedne ustanove popularne muzike koja djeluje tako dugo. U tom smislu, više sreće je imao njihov imitator Rammstein, grupa koja je iznikla iz najrazličitijih eklektičkih bendova nekadašnje Istočne Nemačke, i koja je, sasvim nonšalantno, sadomazohizam povezala sa svetskim bolom, ritmove tehno mašina sa metalskim gitarama, od svega toga stvorivši novi žanr, tanzmetal. Krug kulturne industrije je zatvoren: na početku svog puta, Laibach je bio provokacija već samo zbog svog nemačkog naziva, a danas Til, pevač Rammsteina, predlaže Laibachu da obradi kakav stari nemački šlager, jer će na taj način pridobiti više slušalaca.
Devedesetih godina, kada je svaka korespondencija sa komunizmom naglo gubila smisao, Laibach je već nazivima svojih albuma (Kapital, 1992, NATO, 1994, Jesus Christ Superstar, 1996.) upozoravao na neuralgične tačke novih demokratija. Na Kapital i NATO nije bilo posebnih ideoloških reakcija: očigledno su u Istočnoj Evropi oba pojma u međuvremenu postala deo obaveznog repertoara. Poslednji pomenuti album je pogodio pravo u centar: već samim svojim nazivom sugerisao je sukob masovne kulture i Crkve, koja u Istočnoj Evropi želi da što pre nadoknadi zakasneli uticaj na mlade, zakašnjenje koje su prouzrokovale komunističke godine. Laibachova poruka sa predstavljanjem Isusa kao rok zvezde (i, naravno, predstavljanjem njihovog pevača kao Isusa) kao i sa programskom izjavom grupe "Verjamemo v Boga, vendar mu ne zaupamo," (“Verujemo u Boga, ali u njega nemamo poverenja”) koji parafrazira natpis IN GOD WE TRUST na dolarskim novčanicama, bila je doduše isuviše prefinjena za neke veće prigovore crkvene nomenklature. Crkva se odazvala tek na neposredniji izazov, kada je grupa Strelnikoff (prozvali su se po junaku iz Pasternakovog romana Doktor Živago) u svojoj pesmi komentarisala zalaganje slovenačkog nadbiskupa za ukidanje ustavnog prava na abortus, a na naslovnu stranu albuma stavila najpoznatiju slovenačku versku sliku iz glavne hodočasničke crkve – učinivši nekoliko intervencija. U njihovoj varijanti, naime, Marija u naručju ne drži Isusa već pacova.
Na opskurno objavljivanje tog albuma koji je pre vrtloga javnih reakcija bio osuđen na prodaju samo desetak primeraka, nije se odazvao samo crkveni aparat, održavši posebnu misu pored hodočasničke crkve, misu, na koju je došla desetina hiljada vernika, već i brojni pisci pisama u časopisima, koji su raspravljali o provokaciji i blasfemiji. Opšti gnev je izbegao samo neki usamljeni glas, koji je zahtevao da se poštuju prava – pacova. Tvrdi se da svi oni koji su se gnevno odazvali na to pismo opominjući pisca da ne izjednačava prava Isusa i pacova, nisu poznavali primer finskog slikara, koji je slikao verski obred pomešan sa sadomazohističkim ritualima, i crkvene dostojanstvenike u promiskuitetnim položajima, ali mu sva ta provociranja crkve i države nisu donela nikakav poseban odjek u javnosti. Umetnik je zaista bio optužen i osuđen, a osudu je pratilo javno zgražavanje nad njegovim shvatanjem umetnosti. Međutim, taj proces nije imao nikakve veze sa njegovim odnosom prema crkvenim institucijama – bio je osuđen zbog nasilja nad životinjama, jer je na video snimku u okviru umetničkog perfomansa ubio mačku.

5. Deseti petogodišnji plan: kulturom neka vlada tržište.

U drami Pentecost engleskog pisca Dejvida Edgara, ministar kulture neke neimenovane države, koja je čudno slična Bugarskoj, stupa na pozornicu noseći pod rukom auto-radio. Kada prođem kroz carinske kontrole u Vilnu, na potpuno isti način me sačeka koleginica, pozorišna glumica u litvanskom Narodnom pozorištu. “Problemi tranzicije,” kaže. “Da ga ne nosim stalno sa sobom, veoma brzo bi dospeo u tuđe ruke.”
Da je Litva zaista država u tranziciji, postane mi jasno odmah kada pokušam da se smestim u pansionu čiji naziv ne poznajem, ali znam samo adresu i broj mobilnog telefona njegove vlasnice. Na vratima koja odgovaraju adresi, naime, nema nikakvog znaka o bilo kakvom pružanju usluga prenoćišta, i zidarske alatke, kao i vreće sa cementom koje treba preskakati na putu do sobe, govore o tome da gostioničarski poslovi nisu još sasvim počeli da se razvijaju. A ipak, stvari nesumnjivo postaju nešto sređenije: kada spustim torbu i ponovo izađem napolje, na vratima već stoji sveže prikucana tabla sa imenom pansiona.
Kada je trebalo da se odlučim gde ću prenoćiti, zamisao o spavanju u tom kraju bila mi je privlačna posebno zbog toga što su mi taj pansion predstavili kao sporedni projekat nekog uglednog vajara, jednoga od glavnih likovnjaka mlade generacije. Činilo mi se da je reč o nekoj umetničkoj koloniji, i romantično sam sanjario kako sam odlučivši se na to, istovremeno obezbedio sebi krov nad glavom i kratak uvid u dešavanja na savremenoj litvanskoj likovnoj sceni. Ali sada me kraj postelje sačekuje samo neukusan odlivak muškog tela, nekakav nespretan plagijat Davida. Kada dođe mladi vajar da bi mi ispostavio račun, pitam ga da li je taj kip njegovo delo. “Oh, ne,” osmehne se. “Ja radim sasvim drugačije stvari. On je tu zbog toga da bi se dopao posetiocima. Moje stvari im se ne bi svidele.”
U jugoslovenskom filmu Karpa Ačimovića Godine Splav Meduze, fantastičnoj poruci o neupotrebljivosti umetnosti, filmu koji prikazuje život predratnih jugoslovenskih avangardista, postoji jedna scena, koja je možda ključna za razumevanje položaja umetnosti u današnjem vremenu. Grupa artista, negde bogu iza leđa, na nekakvom seoskom nastupu usred blatnjave vojvođanske ravnice, upoznaje snagatora Žnidaršića, “najsnažnijeg čoveka Balkana i Male Azije”, koji živi od istezanja svojih čeličnih mišica. Umetnici ga pozovu da se pridruži njihovoj putujućoj predstavi. Žnidaršić je pomalo zbunjen, ja ipak nisam umetnik, kaže. Umetnici mu objasne da su vremena takva, da niko nije umetnik. Obratno: svi su umetnici. I obratno. Polako, kaže snagator, niko nije umetnik, to mi je jasno. I obratno tome, i to razumem. Ali opet obratno? E, to ne razumem. Ništa ne brini, Žnidaršiću, teše ga, svu zaradu ćeš pokupiti ti.
Stereotip proteklog doba diktira da umetnik, ukoliko želi da bude plodan, mora da trpi oskudicu u mnogo čemu, jer izobilje ne donosi prave stvaralačke rezultate. U stara vremena, novac je, naime, bio namenjen jednima, a večnost drugima. Danas se čini da nespojivost novca i umetničke plodotvornosti više ne može biti tako dosledna kao što je bila; delimično i zbog, brutalno rečeno, bioloških razloga. Opstanak je povezan sa tim da čovek barem deo svog vremena proizvodi nešto što se može prodati, i, kao što znamo, za kulturu ne postoji dovoljno veliko tržište, istočnoevropskoj državnoj brizi je došao kraj, i tako dalje, treba se snaći. Zbog toga, dan-danas umetnici više ne pišu samo sonetne vence, već i prijave za subvencije i molbe za sponzorstvo, i ne slikaju više samo mrtve prirode, već i sopstvenu medijsku sliku.
Takve aktivnosti, koje prožimaju skoro sve koji se pačaju u umetnost, ipak nisu samo plod nužnosti opstanka, već i statusne odluke. Za kulturnjake, veza sa novcem više ne predstavlja ništa sramno, suprotno tome – postala je conditio sine qua non. Umetnici se očigledno slažu u tome: više ne možeš sedeti u svojoj sobici na potkrovlju i čekati da svet otkrije tvoju nadarenost. U opštem prevrednovanju društvenih vrednosti i sam umetnik teško da može izbeći merodavnost onog jednostavnog merila: ono si, šta imaš. Možda umetnici sve više preuzimaju na sebe ne samo stvaranje, već i finansiranje i promovisanje svog dela, tako da svi redom osnivaju neka mala preduzeća, između ostalog i zbog toga da bi ih svet još uvek doživljavao kao ljude dorasle izazovima vremena.

6. Komunistička represija, postkomunistička depresija.

Radi veće preglednosti, trebalo bi u izvesnoj meri pojednostaviti priču o luna-parku socijalističkih grozota, ne bismo li nerazumljive prizore približili čitaocu. Zapadnjaku je verovatno teško zamisliti psihotičnu atmosferu školskih časova, na kojima su nas učitelji odlučno savetovali da ne uzimamo bombone od nepoznatih ljudi, jer su verovatno otrovne, i da ne podižemo sa poda hemijske olovke, jer su u njima možda skrivene bombe. Vreme je perverzno potvrdilo te savete: u doba komunizma su takve opasnosti bile samo plod paranoičnog sistema. Danas, u vreme sve poduzetnijih pedofila i sve rasprostranjenijeg terorizma, ti saveti su sve realniji.
Grozu komunističke oskudice Zapadu je najlakše predstaviti kao materijalnu oskudicu. Moskovski dopisnik Newsweeka je u doba čvrste čelične zavese izveštavao o projekciji filma Rambo kojoj je prisustvovao. Film su prikazivali na piratskoj kaseti u nekom privatnom stanu, i, nakon prikazivanja, domaćica je napala film optuživši ga za čistu propagandnu konstrukciju. Dopisnik je začuđeno zaključio da njene sumnje ne izviru iz malo verovatnog uspeha pojedinca u borbi protiv sistema, već iz jednostavne sumnje da radnici ni u Americi ne mogu imati kuhinju kakva je bila prikazana na početku filma: ugrađeni šporet, veliki prostor, mikrotalasna pećnica, električni otvarač konzervi, čitav niz pomagala ...
Čini se da je način na koji zapadne oči gledaju na Istočnu Evropu još uvek povezan sa starim horizontom očekivanja: najpre komunistička represija, a potom postkomunistička depresija. Čitam knjigu istočnoevropske proze, pod nazivom Description of a Struggle, koju je za uglednu izdavačku kuću Picador priredio Majkl Marč, pesnik koji živi u Pragu i urednik Penguinove antologije istočnoevropske poezije Child of Europe. Nesumnjivo, među četrdeset i tri teksta u toj knjizi ima dosta zanimljivih, književno moćnih, uverljivih, zapanjujućih, do sada sasvim mi nepoznatih. Uvrštavanje manje uspelih priča, na primer kakve ideološke trivijalnosti, jeste, naime, kamen spoticanja, koji preti svakoj knjizi takve vrste i koji je na neki način čak i teško izbeći. I to, da su Slovenci, Hrvati i Srbi (za razliku od Čeha i Slovaka ili baltičkih naroda) uvršteni u zajedničko poglavlje, i da će samo čitalac sitnih slova i biografskih odrednica moći da shvati ko gde spada, sasvim pouzdano više smeta njima nego kome drugom. Knjiga predstavlja niz velikih autora istočnoevropskih književnosti čitaocima koji se sa njima po pravilu još uvek nisu susreli, i značajno odstupa od uobičajene prakse. Marčov izbor je bio, koliko mogu suditi na osnovu književnosti koje bliže poznajem, dobar. Očekivan.
Ali očekivan je, i to je zapravo i razlog što me ta knjiga zbunjuje, i konačni utisak koji tekstovi ostavljaju. Naime, utisak o Istočnoj Evropi kao o području bede, rata, oskudice, komunističkih grozota, gde su nacionalne specifičnosti samo narcizmi malih razlika. Iz potkrepljivanja tog stereotipa istupaju samo retki tekstovi po pravilu mlađih autora. Moguće da Description of a Struggle želi da pregledno zaključi jedan period istočnoevropske istorije, i moguće da preglednost zahteva pojednostavljenja, usredsređivanje na ono šta je čitalac navikao da sretne. A iza tih, ponavljam, literarno dovršenih i ponekad potresnih tekstova (kakvi nastaju, kao što kaže fraza, jedino iz iskustva patnje) neprestano se pojavljuje pitanje čija će se sudbonosnost, čini mi se, tek pokazati: kako će Zapad prihvatiti Istok, kada ovaj bude jasno dao na znanje da su se stvari promenile, da nije više takav kakav odgovara zapadnoj predstavi? Kada dobro poznat i premeren prostor bede i očajanja bude prostor koji smo još odavno napustili?

7. Dom je svet.

Kakvi god da su pogledi istočnoevropskih stvaralaca na zapadnu kulturu – svi se moraju složiti da je Zapad doneo mogućnost izbora. Ista sredstva mogu se upotrebljavati na veoma različite načine, i čak i iza istih reči se ponekad skrivaju različiti sadržaji. Kada sam pre nekoliko godina vodio Roberta, urednika hrvatskog časopisa Godine nove, u omiljeno sakupljalište ljubljanske ‘scene’ u starom delu grada, nazvano Nostalgija, Robert je doživeo svojevrsni kulturni šok. Naime, lokal je bio ukrašen komunističkom ikonografijom, petokrakama, crvenim zvezdama, slikama junaka minulih dana. Da se sve može videti u jednom javnom lokalu, i to čak u takvom koji se zove Nostalgija?
Pričam mu o lokalu Naktinis Vilkas u Vilnu, koji pod svojim krovom ima sve, od saune, bazena i erotičnog showa do privatnih soba i banketne dvorane, i pri tom se ponosi najvećom zbirkom Lenjinovih memorabilija. Dobro, dobro, prekine me, ali ipak, to je nešto drugo, namenjeno je zapadnom turistu ili već nečemu drugom, ali ovo... Nekadašnji sadržavljanin ne može da shvati da su pojedinačni delovi nekadašnje Jugoslavije mogli poći tako različitim putevima. “U Zagrebu to ne bi bilo moguće,” kaže mi.
Godine nove su počele kao književna revija, ali su urednici ubrzo shvatili da na taj način neće biti opstanka. Državnih subvencija za kulturno važnu štampu više nema i zapadna pomoć izbegava subvencioniranje književnih akcija, ponekad iz uverenja da književnost, kao i komunizam, pripada nekim prošlim vremenima. Piscima tako preostaje tržišna privreda, koja je poznata po tome da je sposobna da reši razne teškoće. Za sada sve kaže da je veći deo Istočne Evrope još uvek spreman da veruje u to, da je najdemokratskiji izbor na svetu upravo izbor potrošača. Zbog toga su se Godine nove preobrazile u nekakav trendovski časopis, koji je pored književnosti i slikarstva objavljivao tekstove i beleške o noćnom životu i popularnoj muzici, a na naslovnoj stranici imao živahnim bojama naslikanog Krcka Oraščića sa kondomom na nosu. Časopis koji ne služi samo katalogiziranju kulturnih ostvarenja jučerašnjice, već i najavi sutrašnje noći.
Na kraju krajeva, prošlost smo već doživeli, a budućnost nas čeka. I sve bliže je. I postavlja nova pitanja, koja stanovnici ovih država nisu očekivali. U izmenjenim političkim okolnostima, Istočnoevropejci su se zatekli u novom, globalnom kontekstu. Mađarski pisac Peter Esterhazi je, krajem 1989. godine, kada se evropski komunizam idejno okončavao, napisao: "Rusi su otišli. Za sobom su ostavili sve moguće. A pre svega nas. Otišli su, a mi smo ostali. Kako smo samo odahnuli! A onda smo se osvrnuli oko sebe – i, šta smo videli? Istina je, sada smo sami u svojoj domovini – a ipak, to nije nikakvo olakšanje."
Istočnu Evropu čeka sve više takvih suočavanja sa realnošću, a mogućnosti za odstupanje je sve manje. Na kraju krajeva, ne samo zbog nove, tzv. globalne generacije, koja upravo sada odrasta na Zapadu i menja svoj pristup svetu: tipična mušterija života više ne može biti couch potato, koji bi, zavaljen u fotelju, daljinskim upravljačem menjao programe na kablovskoj televiziji, ali ni nešto aktivniji mouse commando, koji bi, držeći kompjuterskog miša u ruci, jahao po opasnom bezbrežju Interneta. Generacija, koja danas nameće svetu svoju sliku, za načelo je izabrala moto Do it. Be it. Live it. Ništa posebno novo; Amerikanci, zastupnici verovatno najglobalnije kulture svih vremena, do sada su ga već koristili, mada u varijanti “do it, be it, live it the American way” – sve su, dakle, činili na američki način, a druge kulture su bile, ukoliko za potrebe ove prilike malo preterujemo, samo greške ili skretanja sa pravog puta.
Sada je drugačije. Mladi Amerikanci više ne prate dešavanja u svetu jedino putem izveštaja CNN-a, ili možda čitajući National Geographic, već sve više njih želi da iskusi tu različitost i tako sve češće odlaze da žive izvan nekada jedinih spasonosnih USA. Sa sobom donose i svoj način života, svoje pop junake, svoju muziku i kulturu – i kada se vraćaju kući, odlazeći u privremenu posetu ili za stalno, u hermetični lonac bezbedno zatvorenog Zapada donose kulturu drugih svetova. Jedno utiče na drugo. I obratno. I opet obratno.

Tekst je nastao na putničkoj stipendiji Stefan Batory Foundation u Varšavi, kao deo projekta, koji je vodio Rišard Kapućinski.