Dragan Velikić

EVROPA 'B'

Sarajevske Sveske br. 06/07

1.
Kad kažemo 'Evropa', ne mislimo na Moldaviju, Bosnu ili Srbiju, jer geografska odrednica nije sama po sebi dovoljna da bi se pripadalo parteru tog pojma. Parter je Evropska zajednica. A izvan šengenskih zidina prostiru se galerije na kojima čekaju zemlje evropske periferije da se jednoga dana spuste u taj obećani parter. Kada je u pitanju Srbija, ili tačnije, Jugoslavija, razlog za skoro desetogodišnje proterivanje, čak i sa galerije pojma 'Evropa' svakako su ratovi na Balkanu tokom protekle decenije. Onog časa kada se dogodio rat, ta zemlja je prestala da bude evropska.
'Evropa' je jedna norma koja se ne svodi samo na udobne i tačne vozove. Međutim, Evropa su i vozovi. I nimalo slučajno, vozovi koji sa evropskih galerija stižu u evropski parter  svejedno da li je to mađarski 'Bela Bartok', hrvatski 'Mimara', srpska 'Avala' ili poljski 'Varšava-Ekspres'  izgledom, komforom i tačnošću jesu na nivou evropskog strandarda. Slutim da će zemlje Istočne Evrope ući u ujedinjenu Evropu tek onda kada im na domaćim linijama budu saobraćali isti onakvi vozovi kakvi ih povezuju sa Zapadom. A primer Velike Britanije potvrđuje moju pretpostavku.
Izgon Jugoslavije iz Evrope počeo je vozovima. Početkom devedesetih godina Beograd preko noći iščezava iz redova vožnji evropskih železnica. Nema ga ni na aerodromskim bilbordima. I ne samo to. Zbog sankcija međunarodne zajednice prema Jugoslaviji, nemoguće je bilo poslati pošiljku težu od dvadeset grama iz nekog evropskog grada u tu zemlju, koja je postala kuća bez broja. Strogi režim viza pretvorio je Jugoslaviju u karantin. I tako je pasoš zemlje koji je decenijama bio najtraženiji na crnoj berzi, budući da su Jugosloveni bez viza putovali kako na Zapad, tako i na Istok, sveden na bezvredan papir sa kojim se moglo putovati samo u neke susedne zemlje. Svaka izolacija vremenom stvara endemski svet u kojem počinje da se budi bunkerski mentalitet. Nedavne političke promene u Srbiji vratile su tu zemlju na galeriju, u poslednji red, odakle joj predstoji dug i naporan put, čiji konačni cilj je svakako evropski parter.
Pojam 'Evropa' kao da je lišen negativnih konotacija. Evropa je prostor gde je ostvaren visoki kvalitet života. To je prostor reda i mira. Barem tako Evropu vide siromašni rođaci sa njene periferije. Oni se godinama spremaju da uđu u tu ujedinjenu Evropu. Postoji pogled Evrope koji ona zamišlja kao pogled periferije njoj upućen. I taj pogled ona želi da joj i periferija potvrdi kao svoj vlastiti pogled. Tačnije, njeno tržište često traži od periferije da joj umesto autentičnih umetničkih dela isporučuje stereotipe koji su vremenom postali zvanična verzija kultura zemalja evropske periferije. U tome bi pre svega trebalo tražiti razloge za uspeh nekih filmova, pozorišnih predstava i knjiga koje vešto filtriraju sve ono što se ne uklapa u stvoreni kliše. Tako dolazimo do paradoksa da se u zemljama evropske periferije tj. Istočne Evrope, sudeći na osnovu nekih umetničkih dela, dešava ne ono što im se uistinu dešava, već ono što kao njihova stvarnost postoji u mišljenju Evrope.
U vreme opšte globalizacije, jedinstvenih kompjuterskih programa, mode, supermarketa i trgovinskih centara, moguće je u tako različitim prostorima kupiti iste proizvode, od grčkih maslina i bugarskog jogurta do danskog butera i italijanske paste, od francuskih parfema i portugalske obuće do švedskog nameštaja i švajcarskih satova. Svi ćemo jednog dana imati istu ponudu, i na svakom mestu biće moguće kupiti sve. Kao posledica opšte globalizacije, sva mesta će zapasti u užas istosti. Pa će i putovanja postati suvišna. Jer, do onoga što je isto ne može se doputovati.
Ipak, za sada je to samo privid da je isto, zaista isto. Licence jesu sve boljeg kvaliteta, i original će uskoro postati suvišan, međutim, još uvek postoji razlika između 'milka' čokolade i 'nestle' kafe proizvedene u Švajcarskoj ili Nemačkoj od mađarskih i čeških licenci. Čitava industrija 'istog' instalirana je na evropskoj periferiji, tako da licence, nazovimo ih 'B' proizvodi, snabdevaju Evropu 'B', kako bi se zadovoljile potrebe stanovništva tog regiona. Tu, naravno, ne mislim na piratske proizvode sumnjivog porekla. I ništu tu loše nije, jer to je jedna realnost. Uostalom, srpska coca-cola po mnogima je bolja od francuske. Proizvodni programi multinacionalnih korporacija pretvaraju čitav svet u jedno mesto.

2.
U poslednjih nekoliko godina samo je jedan film sa Balkana doživeo veliki uspeh na Zapadu. Radi se, naravno, o filmu Emira Kusturice, Underground. Iako su artistički kvaliteti ovog filma neosporivi, uveren sam da oni nisu presudan razlog za njegov uspeh. Ovaj se razlog pre nalazi na ravni sadržaja, na ravni slika o Balkanu koje su Zapadu ponuđene. Podsetiću vas: u ovom filmu Balkan je oslikan kao mesto orgija, mesto čistog ludila, kao jedan prostor u kome se samo jede, pije, peva, vodi ljubav i ubija, dakle, skoro kao jedno mitsko mesto, divlji prostor u kome je sve dopušteno. Ništa nije paradoksalno u činjenici da je upravo ovakva slika Balkana zadovoljila oko Zapada, jer ona je potvrdila, čini mi se, javno neizrečenu, fantazmatsku pretpostavku Zapada o onima sa Balkana kao nekima koji su od nas, sa Zapada, potuno različiti, i učvrstila veru Zapada u vlastitu jedinstvenost i nedostižnost. Ovakva predstava o Balkanu izazvala je zadovoljstvo u pogledu Zapada, jer je Zapadu ponudila upravo ono što je on želeo da dobije kao sliku o samom sebi, kao potvrdu vlastite savršenosti.
Kada je u pitanju književnost, Zapad se otvara za onu vrstu književnosti sa Balkana, koja tematizuje odsustvo demokratičnosti, koja vapi za takvom demokratičnošću, koja stalno za mernu jedinicu uzima Zapad, drugim rečima, otvara se prema onoj literaturi kojoj je slika Zapada ono što je tematski organizuje. U ovakvoj literaturi, zapadni pogled ponovo može da uživa, da sebe uveri kako je apsolutno željen, da sebi potvrdi kako je na dobrom putu. U ovakvoj literaturi, Zapad narcistički uživa u sebi samom kao u nedostižnom predmetu želje drugog. Za onu vrstu literature, koja na Balkanu, takođe, postoji, čiji postupci i teme nisu profilirani 'političkim' ili ideološkim preduslovima, za literaturu koja se ne svodi na nekakvo svedočenje o surovom životu evropske periferije, za literaturu koju bih nazvao 'čistom literaturom', tj. literaturom okrenutom sebi i preispitivanju literarnih mogućnosti jezika, Zapad je, koliko mi je poznato, prilično zatvoren. Jer, pretenzije koje ovakva književnost ima, pretenzije na umetničko eksperimentisanje, zapadni kulturni prostor čuva za sebe, on samo sebi mandatira pravo na obrate i preokrete u književnoj praksi. I ovo je, takođe, jednostavno objašnjivo: samo tako Zapad može da 'osigura' vlastitu dominaciju, da potvrdi idealnu sliku o sebi kao o prostoru u kome se vrše sofisticirani duhovni 'zahvati', i da produži sa svojim narcističkim samouživanjem.

3.
Ne postoji takav proces elektrolize kojim bi se jedan književni svet doveo u stanje građe iz koje je nastao. Za jednog pisca treći roditelj je lektira na kojoj je rastao, na kojoj se formirao njegov svet. Lektira je ime matične luke ispisano na krmi broda. I, naravno, može se biti pisac jednog prostora, a da se fizički u tom prostoru ne boravi, kao što ni brodovi švajcarskih pomorskih kompanija ne uplovljavaju u zemlju čija se zastava vijori na njihovim jarbolima.
Pisanje je pokušaj da se sagledaju neki drugi mogući životi. Singer je u pravu kad kaže da pisac nije onaj koji se seća, već onaj koji izmišlja vlastito sećanje. Sećanja svoja i 'tuđa' (junaka), možemo izmišljati ukoliko nosimo čežnju za dopisivanjem života, ne zato što smo nezadovoljni sopstvenim životom, već zato što svaki pisac živi u svojim knjigama moguće varijante one jedine stvarnosti.
A izmišljanje mog sećanja počelo je jednog novembarskog dana 1958. godine, kada se beogradski voz zaustavio na pulskoj rivi, na koloseku koji kao da nestaje u moru. Sledeći prizor osvetljen je sijalicom u dnu širokog emajliranog abažura: soba hotela 'Central', koji se davno, u vreme kada je Pula, grad mog odrastanja bio italijanski, zvao 'Milano'. A u vreme Austrougarske, početkom prošlog veka, kada je u Puli nekoliko meseci živeo irski pisac Džejms Džojs, taj hotel nosio je naziv 'Evropa'.
Verujem da svaki pisac poseduje skroman broj tonova, prizora, šumova i mirisa doživljenih u detinjstvu, u onom 'neistorijskom' periodu svoga života, dakle, u vlastitom mitu. To su kulise sa kojima će uvek iznova, u svakoj sledećoj knjizi, graditi svet iznalazeći ono što je neiscrpno: kombinacije. Svaki pisac nosi u sebi deo globusa, svejedno da li je to Makondo ili Buenos Aires, Aleksandrija ili Dablin, Trst ili Berlin. Pisanje i jeste veština pretvaranja unutrašnje mape u sistem znakova. Hajnrih Šliman je tragajući za Trojom koristio Homerove mape. Iako arheolog amater, Šliman je razumeo poruke skrivene u stihovima Ilijade. A irski pisac Džejms Džojs sagradio je čitav jedan grad dobro proučivši putanje Odiseja. Sanjao je Dablin u Trstu, Puli, Cirihu, Parizu. Mnoge ulice starog Trsta preselio je u Dablin, kao što je osetljivim sluhom dozivao imena iz telefonskog imenika, i darivao ih svojim junacima. U 'uličnom nameštaju' Dablina prepoznao je onaj nepropadljiv sloj.
A trajanje je i propadanje, truljenje. Čin preparacije podrazumeva slamu i vatu, eterična ulja, kiseline i barem par staklenaca umesto očiju. Ali, te staklene oči vide dublje od trošnih, sluzavih piljaka, te oči čuju šumove reči, zvuk koji krije nepoznato poreklo. U dubokim slojevima jezika postoji šifra, grafička i zvučna, a ono malo značenja što iscuri kao mlaz peska na svetlost dana nazivaćemo u svojoj gluposti koincidencijom, sudbinom.
Književna radionica je skladište. Kreacija se sastoji u načinu pretraživanja tog skladišta. Talog iz kojeg svaki pisac gradi svoj literarni svet jedinstven je i neponovljiv kao otisak prsta. Verujem u prikrivene paralelne svetove koji nas okružuju i čije treptaje samo ponekad primetimo. Pisac zapravo traga za tim vibracijama. Kao pauk, pisac plete mrežu, iz sebe samog, iz svog taloga. Kao gornji i donji pritisak u čovečijem telu, tako pulsiraju svet stvarnosti i svet literature. Moja kula, u kojoj sam stanar otkako sam iščitao romane Karla Maja, sagrađena je od Servantesovog humora, teskoba Itala Zveva, kružnih putanja Džejmsa Džojsa, panonskih uspomena Danila Kiša, od mesečarstva Hermana Broha. Spone koje me povezuju sa drugim književnim svetovima, nevidljive su poput 'kolonijalnih stilova'.
Pisac nema drugog identiteta do u literaturi. Ili su to možda podaci iz pasoša? A tek rođenje? U mom slučaju, činjenica da sam rođen kao Srbin u Beogradu, a odrastao u hrvatskom gradu Puli na Jadranskom moru, postoji pre svega kao način ulaženja u literaturu, prvo kao čitaoca, a zatim i kao pisca. To je ta posebnost koja se dobija rođenjem i slučajnim kulisama među kojima rastemo. Kasnije, na tu posebnost, talože se podaci iz biografija omiljenih pisaca i slojevi njihovih knjiga. Talože se prostori kroz koje samo prođemo noćnim vozom, kao što se talože i reči jezika koje ne poznajemo.
Kao dečak, često sam šetao pulskim grobljem Monte Ghiro. U starom delu groblja, među čempresima, nalaze se i danas trošne nadgrobne ploče koje otkrivaju imena danskih, holandskih, švedskih oficira i inžinjera koji su sredinom 19. veka gradili pulsku luku i arsenal. Nalazio sam i imena mađarska, slavenska, jevrejska, italijanska, germanska. Sve je u vezi, govorio je klasik srpske književnosti, Miloš Crnjanski. U njegovim putopisima prepoznajem šum Danteovih tercina, kao što apsurdne situacije Gogolja naslućujem u pričama Nabokova. Kao što gust vazduh enterijera Bruna Šulca isparava u pričama Kišovog porodičnog ciklusa.
'Perpetuum mobile' književne građe je moćna materija koja prenosi zapise 'osetljivima'.
Prijatelj koji je dugo živeo u Rimu, pričao mi je kako leti, rano ujutro, za vetrovitih dana, crvenkasta prašina prekriva automobile na ulicama. Kada je jednom pitao nekog prolaznika odakle taj prah, dobio je sledeći odgovor: 'To je pesak iz Afrike'.