Qibrije Demiri-Frangu
ESTETIKA BOLA I ODABRANA POEZIJA
Sarajevske Sveske br. 37-38
Estetika bola
Poezija Tuga Ali Podrimje i tekst pesme Suze u raju E. Kleptona
prevela sa albanskog : Nailje Mala Imami
Albanski pesnik Ali Podrimja i engleski kantautor rok-bluza Erik Klepton snažno se susreću negde; susreću se tamo gde se čitav univerzum sreće, kod vrha bola i ljubavi. Taj bol i ta ljubav imaju snagu i posebno izražen estetski doživljaj. Srećemo jednu estetizovanu činjenicu, koja se kao takva čita kao subjektivna autobiografija u kontekstu ideje univerzalnosti.
Ove dve poezije čitaće se kao autoreferencijalni tekstovi građeni na figuri smrti, tragičnoj smrti koja se kod ovih autora pretvara u metaforu života. Kao autofikcijske, ove dve poezije funkcionišu u izgradnji unutrašnje dramatike, koja pruža sveljudsku poruku. Kod Podrimje smrt ne personalizuje uzrok ideje personifikacije individualnog bola sa onim kolektivnim, dok se kod Kleptona on relativizuje kroz prenete sumnje u referencijalnom nizu ako bi ga sreo u raju.
Ove dve pesme imaju potpuno emocionalizovane tekstove, tekstove stvorene od empirije bola, jedne tragedije. Njihovo stvaranje, koliko god predstavljalo snažne autobiografske znake, ujedno ima i reflektivnu i konceptualnu snagu; prema tome autobiografsko čitanje ovih poezija stvara umnožen estetski doživljaj. Autor u ovom slučaju postaje deo diskursa sa elementima balade. Pesme korespondiraju sa sličnostima stvarne tuge i sa sličnostima prostiranja fikcionalnog bola.
Eksploracija ovih stvaranja vodi nas do univerzalne ideje o životu i ujedno o smrti. Primarno istraživanje u ovom slučaju otkrilo bi da je umetnički objekat ova dva stvaraoca isti, smrt njihovih sinova (Ljuma i Konora), te upućuje u isti stvaralački prostor univerzuma. Stvarna smrt u ovom slučaju različita je u okolnostima, ali motiv je isti i kao takav on gradi prirodnu analogiju. Polazeći od ljudske istine tokom paralelnog čitanja, one se osećaju estetski ujednačene unutar umetnosti univerzuma sa transcendentnim iskazom.
Značenja, emocionalne situacije, racionalna rezistentnost prema gubitku podjednaki su. Njihov cogito ili pristup fikciji pritom je u tragičnom, što je početak, lični znak autora, koji se razvija u simbol. Dalje istraživanje dveju stvarnosti čine određena psihička stanja, kao refleksije tragične činjenice, koje i stvaraju asocijacije iste psihološke prirode, koje čuvaju prag razuma, stvarajući emocionalnu lepotu kod primaoca, koji oseća ravnotežu između poznatog i nepoznatog.
Bol je intenzivan, nezavisno od lirskog i sporog ispovedanja bez oplakivanja, što utiče da imamo potpuni estetski doživljaj i komunikaciju. Taj semantički odnos koji se stvara sa čitaocem u selektovanju činjenica ispostavlja se kao nerelevantan zbog toga što je njihov objekat biografski, prema tome taj bol se artkuliše kao filozofija, budući da njihov pristup prema tom činu predstavlja intelektualni pristup, koji stavlja iznad ne samo smrt kao čin nego i strah od nje.
Ispovedanje je kod Podrimje unutar socioetničkog koda, polazi od imena lika Ljum do geografije i istorije i aktuelnosti na Kosovu, što stvara semantički ambigvitet (o Iliriji možeš da pevaš samo ako imaš glas, kaže Podrimja), dok kod Kleptona dobija značenje relativizma u meri mistifikacije smrti kroz nepoznato, koju Klepton izražava svojim stihovima: Da li bi znao moje ime / Ja te ne bih video u raju / Da li bi bilo kao nekada / ako bih te ja sreo na nebu.
Dalje istraživanje je Smrt, kao dominirajuća inspiracija kod obojice, kroz koju autori prenose univerzalnu ideju opstanka i prevazilaze status smrti kao lični bol. Oba stvaraoca daju semantičke naslove: Srećni Ljum i Suze u raju. Ponavljanje dva slova L u Lum, Lumi (Srećni Ljum) sadrži u sebi istu suzu kao u pesmi Suze u raju. Pesmi Tuga, koja je sastavni deo poeme Srećni Ljum Alija Podrimje i pesma Suze u raju (Heaven Tears) kod Erika Kleptona potvrđuju pre svega snagu umetnosti u otkrivanju psihe čoveka, u kulminirajućem trenutku gubitka, koja izaziva bol većih razmera, koji se zatim prostire u emocionalnu mrežu i odeljke razmišljanja kao oblik ljudske manifestacije.
Srećni Ljum delovao je i deluje kao bol kroz vreme, kao aktivan faktor nad subjektom, dok Suze u raju dejstvuju kao filozofski koncept, pošto sadrže vezu između smrti i života. Univerzalno načelo i kod jednog i kod drugog je pozicioniranje života nad bolom, ostavljajući fenomen smrti kao čin, kao stvarnu figuru transformisanu u simbol večnosti. Sedimentovane reči stvaraju analogije dva bola, analogije koje se ovde pojavljuju kao zamisao ovog pisanja. Po ovim autorima, onaj ko umre, nastavlja da živi kroz individualnost. Oba autora, kroz estetiku i tragediju, opevavaju odgovorno i unutar spontanosti emocije očaja. Poetski svet njihovog stvaranja funkcioniše unutar ideje čovekovog suočavanja sa izazovima, čak i ako su tragični.
Glas, harmonija, ritam, intimnost i sporo i duboko ispovedanje, orkestrirana i emancipovana osećanja naturalizuju bol i smrt humanizujući ih, čak i kao iskustvo. Polazeći od toga, Ljum i Conor uvek ostaju likovi elegije koji podstiču emocije, istraživanje života oko sebe i razmišljanje o nemogućnosti bola. U tom slučaju mi smo prosto identifikovali lepotu i dodirnuli je, shvatajući kako možemo da je izgubimo. U tom slučaju mi smo dobili upozorenje kao informaciju, da svako može biti žrtva i može biti heroj života, postajući za druge i uzor. Talac ostaje onaj koji se krije među rečima: koji ćeš biti?
Smrt deteta kao biografski element pretvoren u fikciju oživljava stvaralački instinkt, ovde nadolazeći strpljivo i bojažljivo, da se ne ruši ono što je ostalo. Ova dva umetnička ostvarenja mogu se čitati, odnosno slušati, kao knjige života, u kojima čitalac ujedno oseća činjenicu i fikciju, u ovom slučaju stopljenu, dajući tekstu oblik modela poruke nad životom. Lični diskurs sa jezikom koji pripada sofisticiranoj poetici u značenju simbola sadržan je kod Podrimje, a onaj koji pripada sugestiji kod Kleptona.
Ne osetivši duševni slom autora, čitalac oseća smanjenje tonaliteta ispovedanja i uzdizanje nad njim. Klepton, pišući redove u prvom licu: ja ću naći svoj put, kroz noć i dan, / jer znam da prosto ne mogu da budem / ovde na nebu, deklariše se za život. On na ovaj način potvrđuje da više ne može da stoji na nebu, u smislu da ne može večno da živi sa bolom.
Autorova referenca u ovim delima ima značenje jednog interteksta, koji se u nastavku „čita” kao ćutanje. Raj Alija Podrimje je na zemlji, ali je zarobljen i autor ga ne doživljava, dok je raj kod Kleptona na nebu, ali se on ne nalazi tamo. Prostor pesme Suze u raju (Tears in Heaven) je jedan semantički prostor koji konotira ideografsko ispovedanje (u prvom licu), isto kao u Očaju kod Ljuma Ljumija; u odnosu na primaoca–stvaraoca nema granice, granica je nestala u ideji o smrti i životu ili životu i smrti.
Misterija komunikacije autora sa smrću, unutar gubitka nimalo prirodnog, unutar nemilosrdne verzije smrti koja do krajnosti suspenduje osećaj života drugog, koja nekad stvara rezistentnost kao neosetljivost, kao neutralnost ili i kao ljudsku racionalnost. U ova dva dela nalazimo psihologiju smrti, nesavladivu u svojoj tvrdoglavosti, prema tome kao tema smrt ima besmrtnost koja se prostire od Gilgameša, i zauvek. Njena psihologija straha i hrabrosti uvek vraća te stihove u posed svakome. Alternacija emocionalnih stanja od onih ljudskih i misionarskih predstavlja izrazitu refleksiju. Bol kod Podrimje pruža ramena do nacionalnog bola, utapaju se jedan u drugi i od dva bola stvara se jedan beskrajan bol. Predstavlja reticence koje čitaocu poklanjaju vreme za meditaciju, a možda i za udaljavanje od svoga alter ega, od bojažljivog ega.
Kleptonove i Podrimjeve reči stvaraju istovetnu atmosferu i funkcionišu kao drama u sebi, dajući po jedan čin jedna drugoj, s približnim diskursom i jezičkim izrazom, ali čuvajući estetsku razliku. Sitnih opisa kao kod Podrimje nema kod Kleptona, ali tog autora roka-bluza dopunjava muzika, zvuci. Naravno, semantička nadslojevitost, a naročito puna ironizacija nelogične i neumesne smrti u tekstu pesme upotpunjuje sa reticencama, dok kod Podrimje ona počinje da se pruža kao smrt koja rizikuje Ljumijev kolektivitet. Poetska lepota povećava se stalno kroz zgražavanja od gubitka, da bi uzela dimenziju univerzalne ideje, u smislu da je život drugog ono što nadvladava smrt.
Kleptonov stih je iznenađujući svojom hladnoćom i jednostavnošću, bez uopštavanja, ali predstavlja emocionalni svet sistematizovan u stepenima svoje strašne spoznaje, gradeći na taj način shvatanje bola kao etičko pitanje i ljudsko iskušenje. Psihičko naprezanje stvara sliku tragičnoga. Autori izgledaju neosetljivi. Njihova reč savladava, obuzimajući tišinu smrti i ravnodušnost prema nemoći. Stoga dijalog sa smrću ne stvara komplikaciju, sa nezamislivim osećanjem, koja te tera da misliš da su ta ostvarenja od davnina, da izviru iz grčke tragedije, izvora koji nikada ne prestaju da izviru.
Autoreference imaju zajedničku biografsku informaciju autora, informaciju koja sadrži supstancu psihologije bola, koja omogućava i psihoanalitički pristup. Podrimja se izmešta iz smrti u nacionalni bol. On je u tom slučaju veći od Ljumove smrti i kao takav obavezuje autora da stvarajući apsurd nad nacionalnim bolom, to predstavlja kao spas od sinovljeve smrti. To je snaga nesvesnosti kod autora, koja u njemu stvara privremeni azil u bolu kolektiviteta, koji u tom slučaju nadvladava onaj individualni.
To „napuštanje” emocija jeste pobeđivanje bola, beskrajno putovanje ka ravnoteži, bežanje od otuđenja stvarne percepcije sveta i želje. Mistika reči pokriva bol i ostavlja ga toplog i nikako agresivnog. Percepcija izgleda plitka, upravo zato što je prirodna, bez osnaženja, što kod čitaoca stvara stanje paralelno s onim kod stvaraoca.
Klepton, pošto pripada rok-bluz korpusu, stvara sugestivni naslov, dok je bol kod Podrimje simbolički. Smrt kao mit o nepoznatom, o beskraju, o vladavini nemosti, ne uspeva da uguši ova dva stvaraoca. To pokazuje svoju snagu ostavljajući večni ožiljak u egu pesnika, ostavljajući za sobom odjek nemilog glasa u nitima razmišljanja i mreže osećanja nad životom. Osećaj gubitka čuva snagu ravnoteže, čuvajući bitak pesnika–stvaraoca–čoveka. Samoća je onaj hodnik bola gde smrt najmilijih prepušta autorima da grade slike najstarijeg čina života – očaj. Estetika tih dveju poezija jeste u načinu onoga što se ne kaže, što se oseća u nedostatku ratnog pesimizma, bez obzira što su situacije mučne.
Moram da budem jak i da nastavim / Jer ja ne pripadam nebu / Da li ćemo da se hvatimo za ruke / ako bismo se videli na nebu / da li nam može pomoći da istrajemo / vreme može da nas sruši / vreme može da nas sagne / vreme može da ti slomi srce / da li si se sagnu, molim te, pita Klepton, dok Podrimja kaže:
šta misliš da li su nam nestale reči pesme / savladao nas je san puta / da li nas i ovaj dan ostavlja na mukama?
Zapaža se da oba autora dijalog grade kroz upitne rečenice. Potpuni odgovor nalazi se kod primaoca, zato što se razlikuje. Podrimja objašnjava Ljumiju, dok govori s njim, kroz imaginarni dijalog objašnjava i čitaocu da ne pristaje na njegov nestanak, isto kao što ne pristaje na rušenje kućne topole: ja ne plačem / kiša pada mali moj / potrese se kućna topola.
Poredeći stihove tih dvaju ostvarenja primećuje se smisaono i emocionalno jedinstvo, koje stvara infinitni osećaj, nezavisno od toga što ostvarenja imaju semantičku nezavisnost.
Zadnja namera koju generišu ta ostvarenja jeste pobeda nad smrću, jer je stilski i semantički modus isti. Život u zemlji odnosi se na to nebo, što je finalna semiologija ovih stihova.
Tokom čitanja shvatamo da nemamo zašto da se bavimo drugačijim parametrima poezije, njihovom homogenošću, zato što pripadaju estetici te ideje – izazovu života. Tuga i Suze u raju doživeli su jednu deceniju života, potvrđujući svoju lepotu kao potrebu čoveka. Podrimja je rođen 1942. godine (piše glavno delo bola 1982. godine), Klepton je rođen 1945. godine (glavno delo bola piše 1992.) – takoreći u istim godinama život pokušava da ih slomi.
U ovim umetničkim ostvarenjima dobijamo snagu vode, koja plavi i potapa figurama emocija. Dođe nam da pišemo posle čitanja, slušanja pesnika Podrimje i engleskog gitariste, kompozitora, pisca teksta i soliste Kleptona. Te smrti stvorile su estetsku besmrtnost, upravo kako kaže Podrimja: pobegao si / od želje / da bi živeo / ali živi / još te ne ostavljaju na miru.
Qibrije Demiri-Frangu
Pesme
prevela sa albanskog Nailje Malja Imami
Voda
volim joj tečnost
volim je
jer teče
podseća me
na prihvatanje krivice
na trenutke verujem joj
kao ovlaženoj posteljici
glupost me pogađa
kao strmoglavi pad
kad mislim na vodu
i počinjem
da razdirem svoje srce
kao balon
samo da osetim bol vode
Greška čula
čula greše
kao deca veruj mi
prave
strašila kojih nema
i upisuju
u memorijsku tablu
mapu ničega
Hladne ruke
s hladnim rukama
skroz smetenim
obuzima me samoća
da bi me napustila
u dvorištu sećanja
sumnjive adrese
zastrašuju
izmišljene optužbe
okružuju me
kao zatečenu
povijenu
u kavezu zaborava
svemogući
bol pomera
moj um
zalud vičem na cinizam
svet je pun imuniteta
koraci straha
strah me moždi
varljivim očima
već od prvog mog dana
zašto da se rodim krvava
iz rupe koja nema oblika
kasnije
sve koještarije iz knjiga
ulaze mi u krv
videla sam ljude
u đavoljim košuljama
s cvetnim vencima
i
danas
ropkinja sam
zbog straha
i duplja sam
u srcu mom
doživotan je strah
samo ću ja umreti
smrt ideala
ideal sam napustila
pošto me je skroz izjeo
kroz crna slova
unutar poderanih korica
huškala sam zaborav
u pepelu snova
kao iglu sam ga bacila
da
sakrijem moju bit
mistična tuga me izjeda
enigma
ko sam
obavija me kao neznanje
Uzalud se srdim
srdim se na sebe
nikad mi se ne sviđaju drugi
oni ne znaju da
pročešljaju dan čuđenjem
ljušte voćku u jesen
sve pretvaraju u proleće
oni misle pa misle
pozitivno
i kao čašu lome dan
ja sam cvet pelina
srdim se čemerno
u privlačnoj snazi
lepih stvari
čovek može da živi
i drugačije
naljutim se
na tišinu koja zalud zavlada
u reč koja dobija miris
naljutim se zalud
neko uvek misli proleće
entuzijazam
gušen od entuzijazma
uništavam ružnoću nad komodom
stavljam čaše na svoja mesta
u njihovoj džamiji za trenutak
ukaže mi se prevara vremena
i čekanje nepoznatog trenutka
ugušeno živim od entuzijazma odavno
i postajem grob rutinske dosade
entuzijazam
nastavlja da se poigrava
osećajima žene u meni
ređam staklene čaše
koje svakog trenutka mogu da se slome
kao život mogu da me obmanu
svojim sjajem
postmodernost
uznemiravaju me otkucaji zidnoga sata
posuđe sa ostacima hrane
kao neproživljeni dani
kašike me izluđuju
u njima vidim otvorena usta
poluotvorena
žvalave kao u srednjem veku
uznemirava me pranje zuba
buka pene od večernjih
reklama
gluvonemost ćutnje ljubavi
osećajnost koja se guta i u ustajalom
vazduhu
o kako mi lutaju misli
kradomice te tražim
o trenutku smiraja.
