Basri Capriqi

APSTINIRANI NOMADIZAM

Sarajevske Sveske br. 23/24

Otkad postoji pisanje i pisac kao stvaralac, rodila se i žarka želja za nomadizmom kao mehanizmom koji pokreće pisce svih vremena – podstaknuti svojom strašću da beže, da odu iz zemlje iz koje potiču, od uskog i zatvorenog kruga jezika, kulture, političkih i državnih granica. Jednoj vrsti pisaca putovanje, stalno kretanje po raznim mestima, nekada postane deo njihove stvaralačke filozofije, bez koje njihov život, kao i njihovo delo, ne bi imali nikakvog smisla.

Romantičari su stvorili kult putovanja kroz nekadašnje egzotične krajeve, u traganju za slavnim antičkim vremenima. Džordž Bajron krenuo je na poznati put kroz egzotične krajeve Balkana i iz njegovih strastvenih avantura u dvoru albanskog paše iz Janine, Ali-paše Telepelene, rodio se slavni heroj engleskog romantizma Čarld Harold. Dvadeseti vek, ne manje od devetnaestog veka romantičara, stalno je u piscima održavao rasplamsanim plamen bekstva, putovanja, vođenja nomadskog života.

Veliki gradovi, sa snažnim kulturnim sjajem, pretvaraju se u novi cilj nomada XX veka. Pariz postaje mesto gde se susreću svi svetski pisci – putnici, kako oni koji dolaze sa udaljenih i kulturno nerazvijenih periferija, tako i američki nomadi, koji kreću put Pariza da bi ispunili ritual neophodan modernim nomadima.

Ali kakvo je putovanje pisaca koji su se posle Drugog svetskog rata našli unutar neprobojnih granica komunističkog logora? Pisci disidenti, na stotine nomada sa sve četiri strane socijalističkog logora, krenuli su na užasan i opasan put bežanja od gvozdene diktature u svojim zemljama.

Nomadizam pisaca disidenata, koji su pobegli iz svojih zemalja okupiranih komunističkom diktaturom, postao je jedna nova vrsta putovanja. Koliko god se to događalo istovremeno kada i putovanja njihovih zapadnoevropskih i američkih kolega, koji su jurišali prema Parizu da bi obavili ritual nomadizma, disidenti komunističkih zemalja, osim što su prkosili geografiji jer nisu trpeli uske granice svojih zemalja, bili su odlučni i da izazovu istoriju, želeli su da podriju jedan autokratski instalirani sistem.

Ernest Kolići i Martin Camaj pobegli su s tom namerom iz komunističke Albanije, da bi svoju plodnu karijeru decenijama nastavili u Rimu. Veoma vezani za svoj zavičaj, za svoj jezik, za tradiciju te zemlje, za političku sudbinu i tragediju političkih dešavanja koju su trpeli 50 godina, iako su živeli u Rimu i u ovoj italijanskoj metropoli izgradili uspešnu univerzitetsku karijeru, svoje književno stvaralašvo, tokom celog života, nastavili su na maternjem jeziku. Oni su se razvili kao pisci iz daljine i sve svoje stvaralaštvo namenili su sunarodnicima, na svom jeziku. Prešli su granice, odbacili instalirani politički sistem i krenuli su na put, postali stalni nomadi, ali nijednom im nije palo na pamet da se udalje od jezika. Pošto su po svaku cenu ostali unutar granica jezika iz kojeg potiču, ne prihvatajući da odu na put da bi odbegli i od jezika, oni su rizikovali ceo onaj kapital koji je mogao da im donese širok prostor jezika u koji su već bili ušli svim svojim intelektualnim bićem.

Bez obzira što su obojica postali veliki književni autoriteti u albanskoj kulturi, oni su odredili sebi da budu književni autoriteti jedne šire zajednice čitalaca. Primer Kolićija i Camaja ilustruje i veliki broj pisaca nomada koji su se pojavili uglavnom iz malih jezika i odmah ušli u velike jezike. Veliki je broj nomada koji su uspeli dobro da savladaju jezik jedne nove realnosti, ali nikada nisu uspeli da se odvoje od ljušture jezika iz kojeg potiču, od filozofije prvog jezika, od onoga što su oni nazivali sloj identiteta koji nije lako prekoračiv. Granice jezika prekoračili su lako oni koji su radili naučna istraživanja i pisali diskurse u novoj sredini i u nekoj meri oni koji su pisali prozu. Pisci su ostali stalne žrtve granice jezika. Dobar deo onih koji su probali da iskorače stvorili su ne tako bitna dela u jeziku nove realnosti i ponovo su probali da se vrate maternjem jeziku, ali tada bezuspešno. Teren koji su ostavili i koji su mislili da su okupirali od davnina, nije više bio onaj negdašnji. Ako je bežanje bilo teško, povratak je bio nemoguć.

Pisci su uglavnom nomadi. One beže s jednog mesta na drugo kako bi proširili prostor jer ne trpe prostorne granice. Oni beže iz vremena u vreme jer ne trpe vremenske granice. Ali pisci su nomadi i kada se lišavaju prava da beže kako bi postali nomadi. U zemljama u kojima su diktatorski režimi onemogućavali piscima da pređu granice ili da beže da bi postali nomadi, oni su naoštrili svoja oružja, s kojima su, iako fizički nepomični, putovali svojom neobuzdanom imaginacijom.

Ismailj Kadare objavio je u Albaniji roman Ko je doveo Dorontinu u vreme kada ni pisac ni svi ostali nisu imali sreću da pođu na put kako bi postali nomadi. Ono što je bilo fizički nemoguće, jer je diktatura hermetički zatvorila granice, Ismailj Kadare je ostvario kroz ležernu fantaziju, prelazeći ne samo prostorne granice i one koje su se javljale u vremenu, već prelazeći potpuno iz jednog sveta u drugi, brišući granicu koju su odredili zakoni života i smrti.

Polazeći od albanskih balada date reči ili bese, pisac je podigao iz groba lik Konstantina, koji je obećao udatoj sestri da će, živ ili mrtav, doći po nju u udaljene krajeve i da će je dovesti u majčinu i bratovljevu kuću. Mrtvi brat i živa sestra Dorontina, jašući na istom konju, zajedno prelaze dug put, slamajući tako ono što se zove neprekoračiva granica, granica između života i smrti.

Često su se pisci suočavali sa žarkom željom da prekorače tu granicu, da pređu preko nje i slome te barijere koje niko do sada nije uspeo da pređe. Prelazak iz života u smrt i ponovni povratak, putovanje iz sveta živih do onih mrtvih je put koji su mogli da pređu samo pisci svojom imaginacijom. To putovanje je toliko puta stvorilo remek-dela književne umetnosti.

Jedan drugi Kadareov lik, Ali-paše Tepelene, u romanu Veliki pašaluci stavljen u istorijski kontekst Otomanske imperije, pojavljuje se sa svojim mrtvim telom na dva kontinenta – s glavom u Istambulu, a telom u Janjini. Paši odmetniku iz Janine, koga je ubio sultan, odrubljena je glava i odneta u Istambul, pa je telo sahranjeno u Janjini, a glava u Istambulu. Paša je prelazio granice pašaluka, kako slavom, tako i okrutnošću.

U romanu Orao Kadare je stvorio jednu od najčudnijih situacija putovanja. Lika koji je hteo da pobegne, da probije obruč i izolaciju koju je napravila država, u jednom izgubljenom selu, stavio je na pticu orla na zastavi države i prilikom leta odvija se krvavi rat između građanina i orla koji predstavlja državu.

Okrvavljen od jednog užasnog rata u letu, između orla koji svojim kandžama okrvavi državljanina i državljanina koji udara nožem orla, simbol države na kojem je leteo, autor nam sugeriše jedan fatalan kraj nemogućnosti ostvarivanja bekstva sredstvima koje pruža mašinerija diktature.

Nasuprot ovom tipu pisaca, koji putovanje ili nemogućnosti putovanja povezuju sa velikim društvenim misijama, bekstvom od diktature ili sa motivima njihovog poraza, pesnik Zef Serembe bio je večni nomad u traganju za ljubavlju.

Poznata su njegova putovanja u traganju za ljubavlju od Italije do Sao Paula, traganju koja je potrajalo u beskraj, dok se nije završilo paljenjem mnogobrojnih rukopisa u kritičnom momentu dubokog očajanja. Serembe je stalni nomad, putnik koji za cilj ima traganje za svojom ljubavi koja se nalazi u nesavladivoj udaljenosti, toliko daleko da je dovoljno da ga doživotno drži na putu kao nomada ljubavi, do tragičnog kraja.

Pisac Muhamed Asad krenuo je na put motovisan potpuno drugačijim podsticajima. Njegov roman Put za Meku je autobiografska proza u kojoj nam autor detaljno opisuje ceo put koji je prevalio tragom hodočašća do svetog cilja - u Ćabu. Asad je nomadski pisac koji za razliku od drugih ne prelazi granicu da bi bežao/odbegao od uskog geografskog prostora, ne kreće na beskrajan put da bi našao zemaljsku ljubav niti slobodu ovog vremena.

On je u traganju za ljubavlju i beskrajnom Božjom milosti, on ima jedan cilj, jedno sveto mesto koje će mu smiriti dušu, da se očisti od grehova ovoga sveta i da obezbedi stalan mir sa Bogom u ovom svetu, a naročito počinak u onom svetu.

Zbog toga su pisci večiti nomadi. Oni putuju podstaknuti raznim motivima i imaju razne ciljeve. Jedna im je stvar zajednička, a to je put.