Goran Vojnović

ZAŠTO SE RADOVAN OPET ZARAKIJAO

Sarajevske Sveske br. 19/20

Radovan je otišao do kuhinje i otvorio orman. Izvukao je iz njega flašu rakije, nalio tri zapušača i ispio ih na eks. Rakija se prelivala preko ruba zapušača na pod, jer su mu se tresle ruke. Ali, briga njega za to. Vratio je rakiju u orman, predomislio se i opet je izvukao. Ispio je još jedan zapušač.
„Sjedi vamo.“
Sjeo sam na stolicu u kuhinji, a Ranka je polako krenula za mnom i sjela na kauč u dnevnoj sobi. Radovan je sjeo na stolicu nasuprot mene i huktao, meškoljio se lijevo-desno i nije mogao da se smiri. Podigao je glavu visoko u vazduh.
„Jebem ti život i ko ga izmisli.“
A onda je opet ustao i otišao u dnevnu. Tamo je otvorio orman, izvukao nešto napolje, i onda to dugo gledao. Ranka je ustala i otišla do njega. Ali Radovan se okrenuo, prišao mi i bacio na sto ispred mene neki koverat. A onda je otišao do ormana, i opet izvukao rakiju. Htio je da naspe još jedan zapušač, ali ruke su mu se sada previše tresle, i uzeo je čašu za viski iz ormarića iznad lavaboa. A ja sam uzeo koverat. Bila je to vozna karta. Ljubljana – Visoko. U jednom pravcu.
„Sutra ideš u Bosnu. Petnest do sedam ujutro imaš voz.“
Uzeo je čašu i flašu i stavio ih na sto. A onda je sjeo. Ranka je zagnjurila glavu među dlanove. Ja sam samo buljio u onu kartu i ništa mi nije bilo jasno. Šta je to? Kakva vozna karta? Kakva Bosna? Petnaest do sedam. To je za nekoliko sati. I nigdje nije bilo povratne karte.
„Kad nećeš da učiš, kad nećeš da se baviš sportom, onda ideš dole. Tamo nema tih tvojih zajebancija.“
Radovan je popio novu čašu rakije.
„I droga.“
Kakve droge? Ma gdje je to pokupio? Totalno je otkačio. Još uvjek me nije ni pogledao. Zurio je nekuda u prazno i ljuštio svoju ljutu rakiju, koju mu je poslao Milan iz Srbije. A Ranka je već uveliko cmizdrila. Ali, nije rekla ništa. Radovan je ustao i izašao iz sobe. Čulo se kako nešto pretura po ormanima i bijesno ih otvara i zatvara. Toliko je udarao, da je sve odjekivalo. Svuda unaokolo je bila totalna tišina, samo je on, k’o lud, lupao vratima ormana u hodniku, a onda i u mojoj sobi. Vratio se u sobu noseći moju sportsku torbu i spustio je na pod nasred sobe.
„Ajde, spakuj ga. Samo mu na brzinu potrpaj svega u torbu. Nemoj sad doktorirat iz toga.“
Ranka se nije ni pomjerila s mjesta. Samo je i dalje cmizdrila, a Radovan je nervozno coktao, huktao, kolutao očima i odmahivao glavom.
„Šta sad izvodiš, boga ti? Jesmo li se dogovorili? Jesmo li? Jesmo liii?“
Zavijao je kao lud i Ranka je počela da klima glavom. Ali, istovremeno je počela još glasnije da cmizdri, zbog čega je Radovan bio još živčaniji.
„Šta je? Šta plačeš? Ne izvodi! Pakuj ga! Jesi me čula? Jesi li me čulaaa?“
Drao se kao budala. Bilo je pola dva ujutru. Prozori su bili otvoreni, vrata terase, sve. Mora da se čulo i na ulici. Sjetio sam se, kako sam jednom, gledajući finale NBA lige između Detroita i Lejkersa, u pola četiri ujutru začuo, kako se tip iz zgrade preko puta dere i razbija i kako žena i mala ćerkica dozivaju u pomoć i plaču i mole ga da se smiri. Sve sam čuo i čak mogao i da vidim u kojem stanu se to dešava, ali nisam znao šta da učinim. Bilo mi je grozno. Stajao sam na terasi, zurio u stan i slušao te grozne zvuke. Međutim, samo sam stajao kao kip i nije bilo teoretske šanse da se mrdnem s mjesta. Pomislio sam, možda je sada nekome iz susjedne zgrade, ko sluša Radovana kako se dere i Ranku kako cmizdri, grozno kao što je tada bilo meni. Možda će taj čovek pozvati policiju? Ili će i on stajati tamo kao kip i gledati u naš stan?
Ranka je polako ustala i počela da nosi moje stvari i da ih trpa u sportsku torbu. A Radovan je sipao sebi novu čašu. I iskapio je na eks.
„Kod babe ćeš fino radit, pomagat joj oko dede i brinut oko kuće. Da se naučiš posla i da se odvikneš ovih svojih mangupluka. Nema više zajebancije. Znaš da je deda bolestan i da je i senilan i sve. I babi će dobro doć tvoja pomoć. Ako ništa, treba neko da ode u trgovinu i da nasječe drva. A baba nek te nauči i da muzeš kravu. Pa ćeš radit oko štale. To će ti bit najpametnije. Nek te upregne na sve četiri. To ću se doduše ja sa njom dogovorit. A ti ima da radiš! Jesi me čuo?“
Klimnuo sam glavom, iako još uvijek nisam shvatao šta se dešava. Nisam mogao da vjerujem. Tokom svog govora, s vremena na vrijeme bi me pogledao. Onako, na brzinu. I, u tim njegovim pogledima vidio sam da je zaista kraj zajebancije. Da nema svrhe buniti se. Ni Ranka se više nije bunila. Trpala je moje stvari u torbu. A Radovan je donio iz ormana iznad lavaboa još jednu čašu za viski i sipao u nju malo rakije. U svoju je sipao malo više. Drugu čašu je dao meni. Gledao sam ga i nisam znao šta hoće. Nikada mi nije davao alkohol, iako je čefurski* običaj da se djeca od malih nogu navikavaju na rakiju i na pivo. Sada mi je dao i htio je da nazdravi sa mnom. Potpuno je poludio. Ili je već razmontiran od te rakije. I, tako smo nazdravili. Po prvi put u životu.
„U zdravlje. Šta je bilo, bilo je. Od sad pa nadalje idemo drugačije. Nema više maženja i paženja. Od sad samo tvrda ruka. Život je zajebana stvar. Ne može se to tako, kao što bi ti i oni tvoji bilmezi htjeli. Niste vi Titina djeca pa da možete da radite, šta vam se sprdne.“
Gdje sad nađe Josipa Broza? Da ne povjeruješ. Ranka je i dalje trpala stvari u torbu. Jedna nije bila dovoljna i donijela je i drugu. Radovan je sjedio i pio svoju rakiju.
„Krećemo iz kuće u petnaest do šest.“
Gledao je neko vrijeme Ranku, kako pakuje, a onda je ustao, vratio rakiju u orman i otišao da spava. I ja sam ustao i otišao do Ranke, da joj pomognem da spakuje moje stvari do kraja. Samo mislim, da ni njoj ni meni nije bilo jasno, kako da se spakuješ za putovanje u jednom pravcu.

ZAŠTO SMO SE RANKA I JA SJETILI VELE

Ranka i ja smo pakovali moje stvari. U stvari, ona ih je pakovala, a ja sam samo, kao neka mumija, išao za njom i klimao glavom ukoliko nije znala da li treba da spakuje neku majicu ili pantalone. Brzo je uspjela da napuni dvije torbe. To joj nikada nije predstavljalo problem. Uvijek kada smo išli dole, Ranka bi natrpala toliko stvari, da su svi mislili da se selimo. Šta znaš, kakvo će biti vrijeme. Šta znaš, možda ostanemo još koji dan. A možda dođe Milan, pa ćemo peći rakiju. Na sve treba biti pripravan. To je moto čefura. Nikad se ne zna.
„Treba li ti zimska garderoba?“
Kako da ja to znam, Ranka, ako ti ne znaš? Jesam li se ja dogovarao sa Radovanom? Sada je maj, kraj maja. Ali, boli me đoka. Briga me. Ti i Radovan ste tako odlučili i tako će i biti. Šta sad mene pitaš? Meni je sve ravno. Uopšte se ne sekiram. Idem u Bosnu i tačka. To su sve informacije koje imam. Kod nas se ionako nikada ništa nije znalo unaprijed. Šta znaš, šta će biti! Svi su već u aprilu znali kuda će na odmor, jedino Radovan i Ranka su govorili: „Vidjećemo!“ Ionako smo uvijek išli u Bosnu, i to uvijek u isto doba godine i uvijek na tri nedelje, i uvijek se ništa nije znalo do posljednjeg trenutka. Radovan je, kada je trebalo ići na put, uvijek bio sav živčan. I to su te, čefurske fore. Jebiga, kad ne znaš na kakvu budalu ćeš naletjeti dok budeš pičio po Bosni, pa ko će u Hrvatskoj htjeti da ti jebe kevu, jer se zoveš Radovan Đorđić, pa šta će sve Bosanci htjeti od tebe na granici, pa koliko pečenice i mladog sira će ti Hrvati dozvoliti da odneseš kući. Plus to, da Radovana i Ranku do zla boga jebu te granice. Cijeli lajf se furaju istim putem Ljubljana – Zagreb – Slavonski Brod – Visoko, a sad, odjednom, granice. A onda još i to: „Stoj, pokaži pasoš! Otvori prtljažnik! Daj zeleni karton! Koga imaš u Visokom? Je l’ ti Bora u rodu? Šta ti ga dođe general Đorđić? Jesi ti baš iz Visokog? Je l’ te dobro služe kola? Kako je u Sloveniji?“, i sva ostala glupa pitanja, koja su sposobni da smisle bosanski carinici. Zato su Radovan i Ranka uvijek nervozni, kada idemo dolje.
„Ajde, nema veze, poslaćemo, ako bude trebalo.“
Ma da. Tako je, Ranka. Nema problema. Poslaćeš. Možda dođeš i u posjetu, i doneseš mi skijaške čizme. I poklon za Novu godinu. I za rođendan. Ako me se tada, 05. marta 2007., još uvijek budeš sećala. Tada ću imati osamnaest godina. Okruglo. Biću punoljetan i više nećeš biti odgovorna za mene i nećeš morati da se sekiraš zbog mojih pizdarija. Tad ćeš moći da se lijepo odmoriš.
„Treba li ti još šta?“
Malo ljubavi, pažnje, razumijevanja i...
„Četkica za zube.“
Ranka uvijek zaboravi na moju četkicu za zube. Svaki put kada idemo dolje, moram tamo da kupujem novu u onoj straćari od prodavnice pod nazivom Kod Vele. Najvjerovatnije se i Ranka toga sjetila i počela da se smije. Šta je tu smiješno?
„Uvijek zaboravim. Dobro, kupio bi ti novu kod Vele.“
I tu počne još više da se smije. Smijem se i ja. Jebala te Vela. Peri ti svoje žute zube četkicom od Vele. Vela je porodična fora. To je komšinica moje babe i dede, kojoj je već sto godina, ali još uvijek fura prodavnicu u prizemlju svoje gajbe. Još tokom rata ju je furala. Kod nje možeš da nađeš takve stvari, koje su po cijelom svetu još odavno prestali da prodaju. Kod nje možeš da nađeš Zirodent. Najodvratniju pastu za zube. Niko živ ne zna gde Vela nabavlja te stvari, ali, pošto su jeftine i pošto nam je komšinica, svi stalno odlazimo kod Vele po četkice za zube i druge gluposti.
I sada se Ranka ceri, hoće da se upiša od smijeha jer se sjetila Vele i dede, koji joj uvijek, kada kaže da će radije otići u normalnu prodavnicu, kaže: „Što? Pa šta fali kod Vele?“ A fali sve. Ne možeš nijednu normalnu stvar da kupiš kod Vele i kada dođeš tamo, nikada kod nje nema nikoga, i nikada ne vidiš da kod nje neko dolazi, a ona ima tu prodavnicu već sto godina. Jebe se Veli za globalizaciju. A najgori su slatkiši, kada ti bakica da pet konvertibilnih maraka, da kupiš sebi čokoladu. A tamo nema „milke“, već samo sto godina stare Zvečevo čokolade, koje je Vela dobila još u vrijeme bivše Juge. Al’, ti moraš da kupiš, jer je to od bake Mile.
„Kupuj ti sebi četkicu kod Vele.“
Ne znam kada sam se posljednji put smijao sa Rankom. A i taj smijeh je napola histeričan. Ali, po mom, prvi put u životu smo se smijali istoj fori. Šta ćeš. Tako je to u lajfu. A Ranka i ja nemamo šansi. Nije nam suđeno. Bolje bih se skapirao sa Radovanom nego s njom, majke mi mile. Sa Radovanom barem mogu da pričam o sportu. A sa Rankom, stvarno, nemam o čemu. Osim o Veli, o našim porodičnim forama, o Visokom i svim našim rođacima.
Sa čefurima je ionako tako, da najbolje funkcionišu čoporativno. Na primjer, naša familija, nas troje, najbolje se kapiramo u Visokom, kada je tamo puno folka, kada je čisti urnebes. Kada su tamo Ružica, pa Milan, pa Dragiša, pa Dragana, pa Stjepan, pa Jovana, pa svi. Tada smo mi, kao, neka porodica, pa se zajebavamo, pa razgovaramo, pa se družimo i kapiramo. Tri nedjelje i još par vikenda godišnje. Tada imamo Velu i sve druge interne porodične fazone, pa dedu Đorđa kome se svi smijemo, jer je počeo da zaboravlja, i najavljuje opasne provale. Pita, tako, ko je baba Mila, i onda ne vjeruje da mu je žena, jer je prestara za njega. I sve nas ubjeđuje, da on nije oženjen sa tom matorom babom, i ljuti se, jer ga, kao, zajebavamo.
Inače je uobičajena ludnica. A sada se, odjednom, Ranka i ja usred noći zajedno smijemo istoj fori. Cijeli svijet je izgleda otkačio. Ranka uopšte ne može da se smiri i meni se čini da će se iz smijeha samo nafurati na plač. Sjedi ona tako kraj moje torbe i kao, hoće da je zatvori, ali uopšte ne može. Sve više i sve histeričnije i glasnije se smije.
„Tiše tamo!“
Samo je još Radovan falio a Ranka, kao da ga je čekala. Smijeha više nema, ostale su još samo suze. Plače Ranka i ne može više ni da sjedi uspravno, već se sruči na pod i samo glavom nasloni na zid. Kolaps! Leži ona tamo kao pokošena, i plače. Samo mi je još to falilo. Glava joj je tako iskrivljena, da samo gledaš kada će da joj pukne vrat.
„Tiše!“
Ali, Radovan ne jebe. E, moja Ranka, na šta si ti mislila kada si se udavala. Na mene sigurno nisi. A sigurno ni na sebe. Gledao sam je u tom čudnom, jadnom položaju, iskrivljene glave prislonjene na zid, u histeričnom plaču. I bilo mi je žao. Došlo mi je da joj priđem i da je zagrlim, utješim. Ali nisam mogao da se pomjerim. Zurio sam kao mutav u otvorenu torbu nasred hodnika i u Ranku koja leži na podu kraj nje, pružena preko cijelog hodnika. Gledao sam njenu savijenu glavu. Najvjerovatnije je već počeo da je boli vrat, ali Ranka nije mogla da prestane. Tijelo nije ni mrdnula. Njeno tijelo je bilo mrtvo, ruke su joj tako čudno visile kraj njega, da sam pomislio da ih više ne osjeća. Živa katastrofa. Tresla se samo dok je jecala, tako da si mogao vidjeti da njeno tijelo još uvijek može da se pomjera. Polako sam joj prišao i uzeo je za ruku. Stegnula me je tako snažno, da sam pomislio da će mi pući kosti šake. Uzela me je i za drugu ruku. Nije se pomjerala, samo je stezala moju ruku i i dalje plakala. Mislio sam, gotovo je s njom. Totalno je odlijepila i više nikada neće biti normalna. I nikada više mi neće pustiti ruku. A držala ju je tako snažno, da nije bilo šansi da je izvučem. I, tako sam sjedio tamo, nasred hodnika, naslonjen na otvorenu torbu, savijao se pokušavajući da se nekako namjestim da me ne bi sve boljelo. A Rankina glava je bila još uvijek potpuno iskrivljena i naslonjena na zid.

ZAŠTO OZNA SVE DOZNA

Ne znam da li je ikada neka noć brže prošla. Odjednom je uletio Radovan i trebalo je pičiti na željezničku stanicu. Pokupi prnje i idemo. Nikakvog pozdravljanja. Ranka se podigla sa poda, otišla pravo u spavaću sobu i više se nije pojavljivala. Moglo je da se čuje kako cmizdri. A Radovan se samo obukao. Nikakvog tuširanja, nikakvog pranja zuba, nikakvog brijanja. Ja sam hteo da operem zube, ali je Ranka bila već spakovala moj neseser i sve ostalo, i nisam htio da sada otvaram torbu, jer bi Radovana strefio pošizitis i bilo bi jebeno.
Ulice su bile puste, semafori su treperili. Nigdje nikoga. Samo Radovan i ja, u našem sto godina starom „opelu“. Čefuri moraju da imaju švapski auto, pa da ga jebeš, tako da se i Radovan zakreditirao i nabavio „vektru“. Jebala ga ona. Kupio ju je na sajmu, jer mu je preporučio Hadžić iz keca i pošto je prodavao neki naš čovjek. Samo Švabo pravi dobra kola, sve ostalo je sranje. Zato pola Bosne fura sto godina stare „golfove“, a druga polovina sto godina stare „opele“. U Bosni ima najviše rezervnih dijelova za „golf“ po glavi stanovnika. Na svakoga dođu po tri auspuha i dva fergazera.
I željeznička stanica je bila prazna. Samo su u dva kafića treštali Danijela i Grašo, tako da je svuda odjekivalo. Ne možeš, ni za boga miloga, pobjeći od čefura. Na peronu su stajali samo jedan muškarac i jedna žena. Jedan čiča, na kojem se iz aviona vidjelo da je takav čefur, da boli glava, i neka ženska, koja je sigurno išla samo do Zagreba, jer je izgledala previše fino da bi išla u Bosnu.
Radovan i ja smo stigli dvadeset i pet minuta ranije. Nadao sam se da će me Radovan ostaviti tu i spizditi, ali ne, namjeravao je da sačeka voz. Da bi bio siguran da neću kojim slučajem ostati u Ljubljani. Dvadeset i pet minuta ću zato morati da gledam tu njegovu ćutljivu facu. Sjeo sam na klupicu, a Radovan se, sav nervozan, šetkao gore-dolje po peronu. A onda je otišao do onog čiče i upitao ga da li je to peron za Sarajevo, i da li su javili da će voz kasniti, i nešto je pričao sa tim tipom, koji, po mom mišljenju, ni sam nije imao blage veze s tim gdje se nalazi i kuda ide. Međutim, oni su razvezli priču i presipali iz šupljeg u prazno čitavih deset minuta. Čiča je objasnio Radovanu da ide u Kakanj, da je bio u Ljubljani kod kćerke Jasmile, koja živi u Novim Jaršama, i da ga je njen muž Andrej dovezao do stanice, ali je morao da ide, jer radi od šest. I objasnio mu da ovi vozovi ne kasne, jer su međunarodni i startaju iz Njemačke, i Njemci naštimaju to tamo u Minhenu, tako da je onda sve tačno skoro do Sarajeva. I objasnio mu je još i to da je vjerovatno posljednji put video unuku Sabinu i kćerku Jasmilu, jer je već star i ne može više da putuje, a Andrej ne želi da dođe u Bosnu, jer radije ide na odmor u prikolicu u Vrsar.
Još deset minuta. Ali, Radovan dođe do mene i sjedne na klupicu. Nešto me gleda. Možda će se sada konačno pozdraviti sa mnom i odmagliti, jebo ga jež. Ali ne, on me samo gleda i to kao neki čudak. I nervozan je sto na sat. Trupće nogom o tlo, tako da sam još i ja živčan zbog njega.
„Jeste li vi prebili Damjanovića?“
Šta? U, jebote! Odakle mu sad to? Kako zna? U trenutku me oblije znoj, majke mi mile. Ozna sve dozna, uvijek je ponavljao Radovan, samo ja nikada nisam znao ko je ta Ozna, i uvijek mi je bilo čudno to ime. Mislim da sam tek prošle godine skužio šta je u pitanju. A Radovan je bio gori od Ozne. U glavi mi je nastala totalna pometnja. Rasturio me Radovan na prafaktore. Samo sam blenuo k’o tele u njega.
„Jeste li?“
Oduzele su mi se noge. Počeo sam da se tresem i hteo sam da zatvorim usta, ali, nije išlo. Pred očima mi je bila slika Aca, koji kraj Ljubljanice šutira tog jadnog Damjanovića, i video sam Radovanovu facu, koja nije bila ni bijesna, ni nervozna, ništa od toga. Samo je bila je tamo i tucala me direktno u zdrav mozak. Pokušavao sam da odmahnem glavom, ali sam samo nešto vrtio svojom glupom tintarom, lijevo-desno, gore-dolje. Jebo ga bog njegov radovanski. Gdje me nađe? Gdje je saznao? Stvarno nije normalan. Trebalo je da progovorim, samo, nije bio moj dan.
„Nisam... Aco je... ja sam bio tamo... ali nisam... htio sam ga... da sprečim... nisam ja bio... tata...“
Rekao sam mu „tata“. Ne sjećam se kada sam posljednji put upotrijebio tu riječ. Nemam pojma. Ali, djelovala je, jer Radovan nije eksplodirao, nije počeo da hukće, ništa od toga, samo se nekako rastužio. Njegov pogled je bio tako tužan, da sam pomislio da će zaplakati. Vjerovao mi je. To je najvažnije. Zaista mi je vjerovao. Gledao me je tim svojim tužnim pogledom i ja sam vidio da mi vjeruje. A voz je konačno stigao na stanicu. Radovan se okrenuo i zagledao se u voz, ali se još uvijek nije micao s mjesta. Opet me je pogledao pravo u oči, tim svojim tužnim pogledom. Nismo još završili. Još uvijek nije kraj te debate. Opet se pripremao da nešto kaže. Gledao me je pravo u oči i koncentrisao se.
„Damjanović je... u komi.“
Šta? Ššš...? Kraj. Nisam više disao. Nisam ništa. Kakva koma? Šta? Nisam mogao da vjerujem. To je... To je... Totalna pizdarija! To nije više zajebancija. To je... Pokušaj ubistva. Možda. I dalje nisam disao. Kraj, zaista kraj. O, moj Aco. O, moja Marina. Šta ćemo sad? Dokle smo to došli? Šta je to? Ništa mi nije bilo jasno. Bio sam gotov. Razjeban na atome, molekule i sve. Kakva koma? Šta? Je li to ozbiljno? Hoće li uopšte preživjeti? Šta je to? Katastrofa. Ne mogu da vjerujem. Nek ide sve u sto pičaka materina. Ne mogu više da dišem. Gotov sam. Aco, budalo jedna najveća. Jadna Marina. Kakva koma? Šta? To je kraj.
„Nisam... ja... Aco...“
Radovan me više nije slušao. Nije me više ni gledao. Ustao je, pokupio obje torbe i zapičio se ka vozu. A ja sam i dalje sjedio tamo.
„Ajde!“
Nekako sam se podigao i krenuo za njim. Hodao sam kao omamljen, spoticao se o sopstvene noge. Ništa mi nije bilo jasno. Nisam znao gdje sam, šta sam, ko sam. Ništa više nisam znao. Je l’ me to Radovan šalje u Bosnu, da me ne bi ganjali cajkani? Da me zaštiti? Da me spasi od ćuze? Je li to fora? Je li se već zna da je Aco pretukao Damjanovića? Je li se već zna da sam i ja bio prisutan? Srce mi je tuklo kao ludo, da sam pomislio da će se razletjeti u paramparčad. Znojio sam se kao nikada u životu, tresao sam se, maglilo mi se pred očima. Sve. Jedva sam vidio kuda ide Radovan. Zalijetao sam se u sve moguće u tom jebenom vozu. Radovan je gurao moje torbe u neki kupe na kraju vagona. U kupeu je sjedio neki čiča, sličan onome sa perona, samo još malo stariji i još veći čefur. Radovan je strpao moje torbe na police. A ja sam ukipljen stao nasred kupea. Nisam mogao više da se pomjerim.
„Javi se, kad stigneš.“
To je bilo to. Okrenuo se i otišao. Šta? Šta sad? Stajao sam tamo nasred kurčevog kupea i voz za Zagreb, Visoko i Sarajevo je krenuo. Negdje sam uspio da ugledam Radovana koji je stajao na peronu i pratio pogledom voz. A ja sam i dalje stajao. Čiča je sjedio iza mene, a ja sam stajao. Gledao sam kroz prozor. Gledao sam ljubljanske kuće i zgrade i sve mi je bilo tako čudno. Ništa mi nije bilo jasno. Ubrzo su se kroz prozor videle i Fužine. Naš kurčevi blok. Sjeo sam, jer su mi noge već toliko klecale, da nisam više imao snage da stojim.

ZAŠTO JE BOSNA TOTALNO U KURCU

Po prvi put u životu sam se furao vozom. Jebiga, šta ćeš. Tako je to, kada si čefur, pa ideš samo do Bosne, i to još „opel vektrom“. A Radovan mi je odavno punio glavu svojim pričicama iz voza. On nikada nije imao auto i uvijek se furao vozom. Još se pritom i švercovao, pa mu je neki ciga maznuo novčanik, pa mu je neki Turčin zauzeo krevet u spavaćim kolima, pa je prespavao stanicu i morao da piči do Sarajeva, pa je sišao u Zagrebu, jer mu je voz spizdio i otišao je na pivo, pa je išao na Olimpijadu i već u vozu se uroljao sa nekim Šveđanima, pa su ga uhvatili dok se švercovao i kondukter je htio da ga šutne iz voza i pobili su se, pa mu je neka Ciganka gatala da će imati tri sina i da će svi živjeti u Americi i voziti džipove, pa je cijeli put do Ljubljane prestajao, jer je bio strašan krkljanac u vozu, pa je sa navijačima Dinama pičio do Zagreba i svađao se sa njima da li je bolji Boban ili Savičević. Priče i pričice. Voz je uvijek bio deo čefurskog folklora. Jebiga, nisu oni furali skupe automobile i zajebavali se. Oni su bili sirotinja i furali su se vozom. I onda su se pravili da je u vozovima totalna žurka, da je to najjače prijevozno sredstvo. Ložili su se starci na lokomotive i vagone. Radovan je stalno govorio, da najviše od svega želi da još jednom sjedne u voz, i to sa mnom, pa da zajedno odemo u Visoko. Da vidim, šta je to voz. To je trebalo da mi bude poklon za petnaesti, pa onda za šesnaesti, a onda za sedamnaesti rođendan. Samo, nikada nije bio pravi trenutak da nas dvojica, otac i sin, sjednemo u voz i pičimo do Visokog kao najveći carevi. Stari i mladi Đorđić. To je Radovan želio. Uvijek je htio da sa mnom putuje vozom u Bosnu. To mu je oduvijek bila velika želja. Ali, kada sam bio mali, zaratilo se, a onda je pruga bila razjebana, a onda nisi znao kakvi se sve ludaci voze tim vozovima, a onda je već uletjela „opel vektra“ i Radovanu više nije bilo do toga da se zajebava sa peronima i kondukterima. I nikada se Radovan i ja nećemo zajedno popeti u voz. U to sam sada već uvjeren. Jebiga, Radovane, proš’o nam voz.
„Kako je, care? Šta ima?“
Da ne povjeruješ. Ti čefuri su stvarno otkačeni. Čiča je imao barem sedamdeset i pet godina i obratio mi se sa: „Kako je, care?“! Pa kako da se ne upišaš od smijeha. I to takav čiča, na kojem vidiš da je iz najvećeg sela. Al’ ne jebe on živog boga. On drma po svijetu i uživa. Zaboli čiču za sve. Car.
„Jesi ti iz Ljubljane?“
„Jesam.“
„Znači Janez. Neka, neka.“
Smije se čiča, smijem se ja. Jebiga, ako si iz Ljubljane, onda si Janez. To ti je to. Nije važno da li si čefur ili Slovenac ili ciga Žarko, za njih dolje ti si Janez. Oni tako zovu sve koji žive u Sloveniji, i ne jebu da li je neko njihov ili nije. Svi smo mi Janezi.
„I, kako je u Sloveniji?“
„Dobro.“
„Ma ja. Slovenija je super. Budi sretan, što si iz Slovenije. Slovenija ti je vazda bila najrazvijenija. Vi ste Janezi uvijek bili zajebani. I treba tako. A reci mi, je li i vi razvrstavate smeće? Znaš ono, baška jaja, baška kesa, baška novine?“
„Pa ima toga, ali ne rade to još svi.“
„Da, da. Vidim ja, da ste vi već Evropa. Sad sam bio u Njemačkoj i tamo po cijeli dan samo to smeće razvrstavaju. Sve se pazi, sve se zna. Nema tamo ko kod nas, da može, kako ti hoćeš. Tamo sve Švaba diriguje. Ima red i zakon. To ti je država. A ne ovi naši pašaluci. Ali, lako je vama Janezima, vi ste sad Evropa.“
Lako je nama Janezima. Tako je, čiča. Baš tako. Lako je nama. Svi oni dolje misle da mi seremo pare i da nam je lako. Da u Evropi nema problema. Da teku med i mlijeko. Tako je to. Mi nemamo zašta da kukamo, jer se kod nas razvrstava smeće. E, moj čiča, kada bi ti znao da je u Evropi isti kurac kao i u Bosni ili u Srbiji ili u Tunguziji.
Čiča je, nekada, sedamnaest godina radio u Njemačkoj i sada je sjeo u voz i zapalio ka Minhenu, da obiđe svoje kolege i bivše saradnike. Turčina Nurija, Makedonca Vladeta i Rumuna Kornelija. Same njemačke čefure. Čiča je malo lumpovao, a sad ide natrag kući. I objašnjava mi da je Njemačka pravi zakon, jer sve njegove kolege imaju kuće i žene i djecu i penzije i „audije“ i sve, i on bi imao isto, ali se vratio u Bosnu i ostao bez svega, jer je sve izgubio u ratu. Žena umrla, djeca se razbježala po svijetu, kuću mu zapalili i sad on s novcem, koji mu djeca šalju iz Amerike i Australije, putuje od Minhena i posjećuje Nurija, Vladeta i Kornelija.
„A kako je sad u Bosni?“
„Sad je super. Sad imamo piramide. Još da nam krave oće postat kamile i možemo osnovat egipatsko carstvo.“
Slavne piramide u Visokom. To je jedan Bosanac došao iz Amerike i nasamario cijelu Bosnu, da su tri obična špicasta brda u suštini tri piramide, stare nekih milion godina. To stvarno može da izvali samo Bosanac. Tog nema nigdje. A ljudi se, valjda, svi zapalili za tu stvar, jer, ako kao nemaju penzije, autoputeve, centralno grijanje i sortirano đubre, onda neka imaju barem piramide. Kakva država je, stvarno, ta Bosna. To je najbaksuznija država na svijetu. A ja idem tamo da živim. Da ne povjeruješ. Bosna je država, u kojoj ovce mogu da prelaze glavnu ulicu. Bosna je država, u kojoj te policajac zaustavlja zbog prebrze vožnje, prijeti ti sudijom za prekršaje, a onda kaže: „Sam sa sobom vidi, kolika bi ti bila kazna, samo vodi računa, da smo nas dvojica!“ Bosna je država, u kojoj ti taksista, kada hoćeš da se vežeš sigurnosnim pojasom, kaže: „Šta ćeš to ti, matere ti? Ma ne zajebavaj, nije ti ovo Evropa!“ Bosna je država, u kojoj svi piju kapučino, jer nikada ne znaš da li treba da naručiš kavu, kafu ili kahvu. Bosna je država, koja izvozi prošvercovanu robu. Bosna je država, koja uvozi automobile, autobuse i kamione, koji su previše stari da bi bili registrovani u Evropskoj uniji. Bosna je država, gdje ti doktori napišu lijekove na papiriću koji onda pošalješ rođacima u Njemačku. Bosna je država, u kojoj još uvijek postoji plaćanje u bonovima. Bosna je država, u kojoj se svi smiju i zajebavaju samo zato jer kada bi se uozbiljili, krepali bi od bijede u kojoj žive. Bosna je država, gdje ljudi teže dobijaju vizu nego diplomu, ali im viza više koristi. Bosna je država, u kojoj svaki čovjek ima svoju pumpu. Bosna je država, u kojoj prije možeš naći piramidu nego žiranta za kredit. Bosna je država, iz koje su svi Bosanci pobjegli, a ostali su samo Srbi, Hrvati i Muslimani. Bosna je država, u kojoj se vozovi zaustavljaju na pješačkom prijelazu. Bosna je država, u kojoj se ljudi sa nostalgijom sjećaju ratnih vremena, kada su se barem mogli nadati da će jednom biti bolje. Sada znaju da još dugo neće biti. I, u tu Bosnu je mene poslao Radovan.
„A koga imaš ti u Bosni?“
„Nema koga nemam. Imam babu i dedu. I stričeve i tetke i rođake i rodice. Manje nego prije rata, ali ima ih.“
„Lijepo, bogami. I koliko ostaješ?“
„Pa... Vidjećemo. Ne znam još.“
„Neka, neka. Nek si ti živ i zdrav pa gdje god bio.“
Nema koga nemam. U toj Bosni je zaista uvijek bilo milion naših rođaka. Pun kurac Đorđića i Rankinih Milića. Samo, jedno je biti s njima nedjelju, ’ajde dvije, a drugo je biti duže vremena. Jer, prvo se svi razvesele i krene zajebancija, veselje, pečenje, rakijanje, pjesma, roštiljanje, kafenisanje i sve živo. Zakon. Svi smo se uželjeli jedni drugih i svi smo srećni kada se vidimo i pišamo od smijeha, pa padaju sami vicevi, pa Milan i Dragiša pričaju priče iz starih vremena, pa se istresaju sve moguće seljačke fore, anegdote i sve moguće. I tako nekoliko dana, a onda niko više ne može da se pretvara da mu je super, i počnu svi međusobno da se prcaju i jebu u glavu, i onda vidiš da su svi totalno u kurcu, da ih jebe ta njihova sirotinja, da nemaju više snage, da nemaju ništa, da su na ivici sa živcima, da su bolesni, posvađani, tužni, razočarani, usamljeni, da samo glume pred nama da se mi ne bismo sekirali i da ne bismo vidjeli u kakvoj bedi žive. Sve počne da se razjebava. Muka živa. Na kraju uvijek jedva čekaš da spizdiš kući u Sloveniju, jer više ne možeš da izdržiš da gledaš ljude koje voliš, kako pate i kako se muče, i kako svega imaju pun kurac, tako da im uopšte više nije do života. I uvijek si srećan, što ne živiš tu, već u Sloveniji, i vidiš da si drugačiji i da nisi jedan od njih, jer si Janez i jer je tebi lako, jer si u Evropi i jer razvrstavaš smeće.

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović