Bekim Ljumi

UMETNOST TELA

Sarajevske Sveske br. 19/20

Svojim stvaralačkim činom, umetnici neretko daju neočekivan odgovor na laka, ili pak na mnoga teška pitanja. Štaviše, oslobođeni bilo kakve konvencionalne obaveze, oni veoma često svojim provokativnim odgovorima i samosvojnim umetničkim rukopisom imaju talenta da izmene semiološki alfabet ili da mu dodaju određena slova.

Recimo, pitanje kakvo je naše telo možemo postaviti na sasvim uobičajen ili prkosan način. I odgovori na ovo obično pitanje mogu biti začuđujuće različiti. Tako je, na primer, prema biblijskoj interpretaciji, čovekovo telo jedan „božanski hram“. Za modne kreatore to telo, stilizovano i ulepšano komadićima tkanine, svilenim čipkama ili kožnim kaiševima, predstavlja personifikaciju fizičke lepote.

Trgovci ljudima to telo identifikuju kao „belo roblje“, dok kreatori raznih ratova, uvek u funkciji određenih političkih ciljeva i „ideala“, ljudsko telo smatraju samo „topovskim mesom“.

Međutim, jednu sasvim drugačiju percepciju i funkciju ljudsko telo ima i dobija u stvaralačkoj viziji slikarke Zake Preljvukaj, kod koje žensko telo predstavlja lajtmotiv na više platna.

Ne slučajno, jedan od svojih ciklusa ona je nazvala Moje telo četka. Ovaj naziv, svakako čudan i provokativan, teži ka prevazilaženju svake konvencionalne poetske i semiološke ravni. No, zbog čega identifikacija tela i četke?

Zake Preljvukaj oprobala je mnogobrojne mogućnosti kičice na svojim platnima. Nakon ispitivanja plesnih koraka kičice na malim ili velikim formatima, ona je u jednom trenutku, sasvim neočekivano, izgleda shvatila da nanosi boja po platnu, koji se prožimaju i miluju sa četkicom, nisu dovoljni za figurativno oblikovanje privlačnosti.

Ipak, iznalaženje novih sredstava, tehnika i izražajnih formi predstavlja nešto više od želje ili cilja. To zadire u sâm umetnički talenat, zahvaljujući kome je Zake Preljvukaj veoma brzo otkrila da, u stvari, gusta kičica nije ta koja oslikava, mrlja, pomućuje ili smiruje mlazeve boja.

Mnogobrojne niti osećanja, prosutih na platno uz drhtaje, dodire, susprezanja, svladavanja i delikatne pokrete prstiju, kao duševni nektar šire se ljudskim telom.

Ona je to priznala i otkrila samoj sebi. Bez imalo oklevanja, kao i Rozafa (Albanka uzidana u temelje jedne tvrđave), ona je nad slojevima boja i platnom u ovom ciklusu „žrtvovala“ svoje ekstremitete, koji na ovim slikama teže da postanu četka. Otuda njeno hrabro priznanje – Moje telo četka.

Drugačije nego u metaforičkim apstrakcijama, stvorenim obično kombinacijama, mešanjima ili posrednim intervencijama boja, u ciklusu Moje telo četka one su sasvim neposredne, jasne, bez dvosmislenosti, štaviše flagrantne, sasvim vidljive i skoro namerne.

Tako, dok su na crvenoj pozadini jednog nagog ženskog tela skoro nemarno i agresivno razliveni nanosi katran crne boje, na drugom platnu jedno golo stopalo, nalik na Pepeljugino, s lakiranim noktima, lako i veoma nežno naleže na čekinje četke i plavo žensko telo.

Vrlo su nežna, i ujedno stidljiva, dva stopala na drugom platnu, nad požutelim telom poluraspadnute nage plavuše. Dalje, na jednom platnu, gotovo da nam zacakle oči pred erotskim nabojem dve velike dojke, dok nas sa suprotne strane, iznad ruke i desnog ramena, posmatraju dve žarkocrvene četke s hladnim nanosom metalik boje po sredini i sa crnom kosom.

U svim slučajevima, i u onim kada je sasvim očuvana njegova forma i u onim gde se delimično javlja dekompozicija, žensko telo na ovim platnima, a naročito grudi, koje samo što nas ne ošinu po licu, ukazuje se s puno krepkosti i senzibilnosti. Telo sa mnogostrukim mogućnostima i sklonostima, koje priznanjem Moje telo četka pridaje sebi moć večite umetničke regeneracije i reinkarnacije.

Uočljivo je da u stvaralaštvu Zake Preljvukaj žensko telo ili njegovi delovi predstavljaju mnogo više od običnog ili slučajnog umetničkog lajtmotiva. Tako, osim u ciklusu Moje telo četka, to telo, koje sada ima sasvim drugačiju dimenziju i značenje, ukazuje se u ciklusu Sekspozicija.

Stvoren na lingvističkoj ravni dve reči (seks + pozicija ili seks + izložba), ovaj ciklus pruža mogućnost raznih interpretacija. Nasuprot očekivanom, u ovom ciklusu začudo nedostaju žarke boje a la Moulin Rouge. Umesto njih, kolorit platna, uključujući čitavu pozadinu i žensku figuru, čak i sam položaj tela, oblikuje egzotičnu pojavu nalik na primitivne crteže u pećinama iz kamenog doba.

Ipak, to je samo početni utisak. Jedan umetnuti pikado na ženskom polnom organu naglo premešta ovu viziju iz primitivnog u savremeno doba. I uprkos izrazitoj raskrečenosti ženskog međunožja, koje nas iskušava, u jednom momentu ostavljamo po strani druge delove tela i koncentrišemo se na „vaginalni pikado“.

Premeštanje pažnje i pogleda sa izrazitih i izuzetno provokativnih telesnih pregiba, naročito kada se pojavljuju vrlo ekstremno, više je nego obična veština.

U svakom slučaju, otkrivanje ovih platna nastavljamo s dvostrukom sklonošću: s jedne strane, percepiramo ih kao jedan totalni čin u kojem se žensko međunožje sasvim slobodno i prirodno izvija u ludom erotsko-ekstazičkom plesu i, s druge, sa jednim jedinim detaljem, kao umetnički udar s kritičkom intonacijom naspram tretiranja i percipiranja lepšeg, odnosno „slabijeg“ pola na „pikado“ način od strane primitivnog i arhaičnog mačo mena.

Međutim, sasvim prirodno, lepeza figurativnog izražavanja Zake Preljvukaj mnogo je šira i višeslojnija nego njena umetnička dimenzija. Jedan od tih slojeva je, nema sumnje, ciklus X-ovi govore. Zbog mesta i vremena kada je realizovan (1997), ovaj ciklus, koji se uglavnom identifikuje na jednoj određenoj ravni, kontekstualizuje se više nego samo na estetskom planu.

Ostvarenja iz godina klasične okupacije Kosova, kojima pripadaju platna ovog ciklusa, koliko svojim koloritom, toliko i figurativnim kompozicijama govore, i kao takva interpretiraju se i unutar određenog političkog konteksta.

Zamislite na trenutak jednu zaboravljenu zemlju, jedan balkanski geto land, reklo bi se namerno Bogu iza leđa, u kojem do drugih dopire tek tvoj prigušeni glas i u kojem su jedina dimenzija komuniciranja crteži nekog X.

Praktično na otvorenoj pozadini, ponegde tamnim bojama a ponekad u drugačijem raspoloženju, samo u jednoj boji, obeležava se oblik četiri kraka kao jedno X. Ukrštanje jedne površine sa simbolom X, koji piketira zaboravljenu zemlju, i u isto vreme upućuje alarmantne signale nebu, pticama i Bogu, s jednim jedinim objašnjenjem: „Nemojte nas zaboraviti, mi smo tu!“ Unutar X-a, kao na miniranom polju mrdaju se izobličeni portreti ljudi s ustima koja zjape, grimasama neobuzdanih emocija, razrogačenih očiju do užasa, pokvareni satovi s poremećenim pokretima kazaljki, u tragovima, lokvama i potocima krvi, u komadima X-a obavijenim zavojima, izlomljenim telima u obliku X-a i unutar samog X-a, kao poslednji alarm – SOS – X-a.

Začudo, dve godine kasnije (1999), kada su NATO avioni s izraženom simfonijskom intonacijom nastupili na kosovskom nebu nišaneći i razorno pogađajući X ciljeve srpske soldateske, lični umetnički predznak Preljvukaj postaće jedan čitljiv znak, i sasvim običan znak iz opšteg semiološkog arsenala.

Slično kao i u ciklusu X-ovi govore, na ovaj ili onaj način, umetničko reagovanje Zake Preljvukaj, uslovno rečeno angažovano, manifestuje se i u ciklusu Geto na Balkanu. Iako sadrže prelamanje motiva i različite boje, platna ovog ciklusa omeđena su u jednoj tematskoj ravni i kao takva prenose jednu jasnu poruku i raspoloženje.

Začeto mržnjom, suzama i krvlju, posle toliko krvavih sukoba i razaranja s tragičnim ishodima, staro poluostrvo više ne doživljava slobodu u njenim pravim dimenzijima. Štaviše, ta sloboda je počela da se potiskuje i sužava unutar raznih prostora zacrtanih granica. Sasvim paradoksalno, sa više prostora gde se može disati slobodno i punim plućima, Balkan sada liči na čudno i primitivno poluostrvo geto. U takvom začudnom prostoru više ništa ne fukcioniše prema pravilima logike. Kuće izokrenute naopačke, čudan mesec, sunce s isplaženim jezikom, pokvareni semafor, nekoliko naivnih dečjih likova i nekoliko riba u vazduhu, i sve to u pokretu i premeštanju bez nekog cilja ili datosti, kao „normalni“ delovi ovog kosmogonijskog haosa. Otud, unutar ovog toliko paradoksalnog i nelogičnog poretka, nalik na Alisu u zemlji čuda, riba + 1 + dete + kuća = 8.

Stoga, s tog stanovišta, na poluostrvu etnički svrstanih ratnika, koncentracionih logora, nasilnih etničkih izgona i čišćenja, u jednonacionalnim geto-enklavama namernog istrebljivanja naroda, izgleda da jedina dimenzija prema slobodi van poluostrva geta ostaje dečji svet mašte.

On, takođe, ostaje najosetljiviji i najranjiviji deo u čitavoj ovoj tragičnoj balkanskoj priči.

Svakako, jezik znakova u umetnosti Preljvukaj je mnogo širi i obuhvatniji od samog identifikovanja kojim se može uzgredno opservirati u njenim figurativnim pejsažima. Vrlo često podlogu ovih znakova predstavljaju nevidljivi refleksi koji se ne mogu tako lako rastumačiti. Uostalom, više nego u samim figurama ili u providnim rekvizitama na raznim slikama, čini se, oni se kao tajanstveni kôd kriju u poetskoj magli emocionalnog kolorita.

Na kraju krajeva, oni su sastavni delovi samog stvaralačkog čina, koji se često ne može sasvim objasniti. S hrabrim talentom za stalni eksperiment na tematskoj i tehničkoj ravni, Zake Preljvukaj pojavljuje se kao duboko originalna stvaralačka individualnost, potpuno nekonvencionalna i s aktivnim, izuzetno emotivnim temperamentom. Njena umetnost je više nego običan dokaz o izuzetnoj snazi i moći telesnog i duhovnog poetskog kolorita čovečjeg tela.

(prevela sa albanskog Nailje Malja Imami)