Esad Babačić, Andrej Brvar, Primož Čučnik, Aleš Debeljak, Milan Dekleva, Jure Jakob, Milan Jesih, Barbara Korun, Brane Mozetič, Boris A. Novak, Josip Osti, Andrej Rozman Roza, Peter Semolič, Lucija Stupica, Peter Svetina, Aleš Šteger, Maja Vidmar, Milan Vincetič, Uroš Župan

SAVREMENO PJESNIŠTVO SLOVENIJE

Sarajevske Sveske br. 15/16

Esad Babačić

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

SIBIR

Već odavno te ne crtamo,
ožiljke skrivamo
od novih suseda.
Kada odlazimo na spavanje
gasimo sve, da ne bi ništa
ostalo napolju,
na ravnicama, jer previše
osećanja privlači stare
lopove, da bi još jednom
odmerili ne previše
zamišljen pogled.
Kada nas mraz stegne
oko vrata, ne nalazimo ruke
kojima smo nekada grlili
promrzlu braću.
Sami se davimo.
Ponekad mi je neprijatno
kovati hladna kopita
Sibiru vrući

ARARAT

Uskoro će mi biti četrdeset, još uvek lažem sebe i druge.
Pričam šale o životu, najradije onu o planini.
Tamo negde u tridesetim ti se još uvek čini da se penješ,
a onda, kada si odjednom na vrhu, zgroženo pogledaš dole,
otreš čelo i počneš da se spuštaš. Ja se spuštam.

Nisam uvek siguran da li je to loše ili dobro,
ali primećujem da je njoj svejedno, ona je jedina koja zna
da sam je video samo sa jedne strane, da nikada neću biti na vrhu.
Najviše što može da mi dopusti je iluzija sa kojom živim.

Planina je moja zaštitnica, jedina ubedljiva laž.
Kada je jednog dana ne budem više video, neću znati
da je prekasno. Zato sada ne treba da se plašim. Osam je ujutru,
Jože je već odavno ustao i otišao da traži pravu svetlost.
Vreme je da krenem na drugu stranu, ako ne želim da postanem stari
lažljivac, kakvih je u ovom gradu već mnogo.
Oprosti, što kasnim. Ali, zar nije ionako svejedno.

TRANZICIJSKA

Pusti poeziju, sine.
Nema tu para,
nikakvih.
Neka je pišu
Belorusi,
oni ionako nemaju
šta da izgube.

ALTERNATIVNA ŠANSONA

Znaš, prijatelju moj, teško je
kada shvatiš da je sve dobro
već napisano, kada pesma završi
u rukama onih koji su dugo
i strpljivo čekali.
I na kraju i dočekali.

I ja sam od onih,
koji su dopustili da prođe.
Samo zato sam bio kriv,
što sam dozvolio da kreteni pevaju
ono što su nam krišom
uzeli iz duše.

I sada, prijatelju moj, nemam
puno toga da kažem, nije mi do svađe,
samo znam da znam da kretena
– i iz čistog mira – lepo tresnem.

BRDO

Nedelja popodne.
Debil na motoru,
koji nikada neće biti
dovoljno brz za njega,
juri ka kraju
ulice, koju njegov
otac prezire iz dna
duše.

Andrej Brvar
preveo sa slovenačkog: Josip Osti

PROLJETNA

Zemlja se raskriva, gola ispod snježnog pokrivača, narezana na brazde, po brazdama s teškoćom ide pas, pas prazni mjehur na kućnom uglu, psu landaraju uši, prasac spava s ušima preko očiju, na osojnoj strani snijeg i hlad, na prisojnoj zrak treperi i snijeg se miješa s blatom, s izdajničkim blatom, punim ispucalih stopa, u pukotinama blato i izgaženo lišće od ranije šetnje, lišće, zgnječeno snijegom, ispod snijega, koji se uliježe, smiješi se lopatica, bogzna čija, bogzna kad zaboravljena u dječjem igralištu s pijeskom, zemljište odahnjuje od zimskog grča, od grča zimske ugroženosti, a korijenje ispod površine zemljišta već draška sniježnica, ne možemo više izdržati, raspemo se iz grada, iz bijele prelazimo u oker, iz okera u zelenu, u prozirno zelenu, odasvud se čuje voda, sve opet prvi put, prvi leptir, prvi plućnjak, prve visibabe, obješene k zemlji, cica-maca, maca-cica, mačka žmirka u sunce, Vanda četka psa, smije se u šaku, Klemen peče palačinke, brusim stih i tuširam se, golub pristaje i isteže noge, puca krilima, pupoljci nabrekuju, grane su pune pupoljaka, grane, životni prostor ptica … Najednom je previše, previše svega … Sve je u parovima, žene crvene u obrazima od čekinjastih brkova, od bodljikavih brada, udaraju peticama po pločniku, glatke po grudima i stomacima, glatke od dlanova i usana, ne znam sanjam li ili je stvarno, dok gledam kroz probeharalu trešnju u nebo, trešnja u cvatu mrmori u ljubavnoj igri s pčelama, kesten, gostoljubivi krčmar, nisko se naginje nad prekrivene stolove, bor svojom grivom huči, topola je sama, sama, ukočena i visoka … Najednom je previše, previše svega … Htio bih, ali najednom ne znam, kako od svega toga sastaviti pjesmu.

SMRT U PODNE

Selotejp popušta, nož s lakoćom prolazi kroz maslac, mačak, obojen smeđe i bijelo, širi dlaku i hladi se; iz pločnika mirisno izbija, kava – društveno piće, romobil – izumrla igračka, teretnjak, preuređen u pčelinjak, iza teretnjaka nastaje kolona, kolona potresa kućerak, kućerak fuksiju u saksiji; otčepim bocu, pomirišem čep, koža na petama puca i žuti, razgovor mučno zapinje, zapinje baršun, ribnjak, pun sjemenja, cvjeta; o, akvarelno zeleno treperenje u vjetru! o, plemenita iskrivljenost bora! da te udahnem punim plućima, igličavi proizvođaču smole! da se osvježim tvojom duhanskosmeđom u pločice ispucalom korom! znam: tamo gdje hučiš, huči i more, iglice rastu u parovima, muha se glavom zalijeće u prozorsko staklo i kokoš se kokodakanjem hvali, jer je opet snijela jaje; kakva matrona – lipa na trgu! kakav velegrad – mravinjak ispod smreke! kucnem u drvo, odagnam nesreću, zjenice se dižu i spuštaju poput planina u daljini, kanem rakiju na dlan, drugim dlanom je protrljam – mmmm – miriše na šljive, vjetar miriše kao muškarac na ženu, vinogradi se kupaju u suncu, sunce se pomjera, spaljuje daske u plotu, zrakom doseže lišće kruške, koje srebrno blješti; u lišću kruške sjenica hvata ravnotežu na grani u vjetru, vjetar mi mrsi kosu kao što mrsi trave u klasju, oblaci kipe, zeleni od trave, travnjak, rasvijetljen maslačkovim bijelim klobucima, ovija se u vjetru, oglašava se cvrčcima, travnjak, opružen ispod brda, s nogama u potoku, travnjak, paša za oči, radilište pčela, travnjak, lavina zelenila, medeni zadah, špricanje trava, zvjezdano nebo od lijepih kata, visibaba, zlatica, čitavih rojeva zlatica, čitavih zviježđa, plameno žutih u svom rasprskavajućem iskrenju, još, još plamenijih, još žućih, još, više i bolje, još, još sve bolje, još, još… Bože moj, nestajem. Pretvaram se u blijesak.

PONOVNO, AH, PONOVNO

U očima ti cvjetaju leptirovi, pazuhi ti mirišu na voćnjake, u susret mi dolazi miris tvojih usta poput mirisa neke ruže, tamnocrvene, otvorene, sjaj koji pritiče kroz prozor svijetlocrveno ti prosijava uši, uši i resice, probušene za naušnice, ispod poljupca na vratu pulsiranje žile, vidim ti lice sa strane, vidim nosnice koje se šire, pritvorene trepavice, mokre od znoja, sjenu nosa, koja pada na usne, suhe u sve bržem disanju, oblizuješ ih i ovlažiš, napućih ih i otpuhneš kosu s čela, tvoja kosa mi u curcima lije kroz zareze između prstiju, prsti na tvojim nogama, poredani u vrstu, dlačice na goljenici svijetle, svijetle i ježe se, koljena se trljaju, udaraju jedno o drugo, tvoja ljevica ide gore, na moja leđa, moja desnica kruži po tvojim bokovima, sve više sam pri tebi, sve manje pri sebi, tvoji bokovi sijaju i obrću se, jezik za zubima ti gori i vrtloži, hvata i usrkava, čujem šapat u desnom uhu, pridižeš se na laktove, srušiš se natrag, zadržavaš dah, talasaš panonskom ravnicom stomaka, ulegnutim pupkom, malim bijelim kupaćim trokutom na ciglenoj koži, ljepljivoj i glatkoj od znoja, gdje si? jesi li još? gdje sam? jesam li još? ne vidim, ne čujem te više, ljubljena, draga, raspadam se, otičem, izlazim iz samog sebe, izlazim, kao što ću jednom izaći, bez povratka, zauvijek, zauvijek u tu mirnu svjetlost, zauvijek u taj svijetli mir, u taj mir i tišinu bez kraja i konca… Ponovno, ah, ponovno ti u očima cvjetaju leptirovi…

PERFORIRANI KRAJOLIK

u dalekoj izmaglici rasuto selo… vinogradi se kupaju u suncu… čvorci vole grožđe… među grožđem se rado kriju uholaže… krošnje su barke… ljuljaju se na valovima vjetra… topole se klanjaju… u ožujku – zelenilo još u povoju – zveckaju crvenkastim resama kao monasi svojim zrnima na brojanicama… jagnjad bleji… talasaju se, talasuju stada ovaca… prostor desno zauzimaju smreke… smreke i borovi svojim stablima… u svako godišnje doba osvijetljena su s druge strane… tamo unutra je proplanak, poput kakve ćele… po paučini se u glissandu spuštaju pauci… pauci-alpinisti… bor-samotar otvorio je sve kapke svojih šišarika… mravinjak pod njim treperi… prostor lijevo spušta se u ravnicu… preko ravnice, poput kakvog poludjelog automobilista, juri vjetar… žena pored kapele reda cvijeće – drškama ga je utaknula u vazu… reda ga s nježnom nespretnošću… pas u sjeni kovačnice hvata zrak… u vratima kovačnice dvije zadnjice, konjeva i kovačeva… s kovačnice se ljušti žbuka… kos čeprka po konjskoj balegi… otresa kljun… uzleti… onaj što se saginje ispod voćke, ima raskopčanu košulju i šešir na glavi… kakvo šuštanje, kakva razigranost – orahovi listovi na vjetru!… zelenilo u prosijanom lišću žari… lišće se prekriva u različitim nijansama zelene… brašnjavo-bijel leptir leti, leti… pregiba se po sredini… cikcakasto se diže u nebo… sve to… sve to se događa u tebi… u tebi se događa bog.

MAČKICA

Ne govoriti biranim riječima, ne krivotvoriti, ne upotrebljavati naizgled lijepe laži tehničkih sredstava koje zavode; formulirati točno, očigledno i jednostavno, najjednostavnijim, oskudnim riječima u tom »oskudnom vremenu«, prosto u prozi, najoskudnijem, prirodnom obliku, u najprirodnijem, svakidašnjem ritmu vlastitog daha, vlastitog hoda, vlastitog pulsa srca, znači u ravnomjerno talasavom u svojoj neravnomjernosti, čak opušteno, naširoko, kao da ne pišeš na A4, nego u blok za crtanje 30 x 40 cm; neka to, što praviš, bude poput prirodne pojave, poput predmeta iz prirode, poput bića od krvi i mesa… I strpljivo ih premještaš, voljene riječi, tražiš za njih položaj koji im najviše odgovara, precrtavaš ih i zamjenjuješ i izgovaraš naglas, kako bi ih što bolje čuo, već skoro zadovoljan njihovim cjelokupnim sastavom, zapravo već jako zadovoljan, nema što, zapravo već jako jako zadovoljan, hvala bogu… A onda ti dijete u gnjezdašcu ruku donese s dvorišta mačkicu, crnu, vjerojatno staru dva mjeseca, stavi je na ugao stola i tamo je ostavi, tako da najednom zasjeni sve oko sebe, da zasija u svojoj čistoj, nezaustavljivo privlačnoj prirodnosti, u svom neponovljivom, jasno zacrtanom obliku, u svojoj neiskazivoj ljupkosti i ženskoj milini, s tim okruglim, sitno rezbarenim licem, s parom okruglih kestenjasto-smeđih očiju poput djelića sasvim samosvojne, kipeće, savršene ljepote, savršene do strave i čudesnosti istodobno… I klecneš i »saviješ koljeno«, s vlagom u očima, da, saviješ ga, dok mačkica hoda po škrabotinama tvog papira, s dignutim repom poput periskopa.

Primož Čučnik

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

PRIVILEGIJE GOVORNOG JEZIKA

1

Prilično toga imam da kažem, ali radije
ću da ćutim − neangažovani klovn −
neću čitati na otvorenom −
kraj ideologije i metafora.

Ne izjašnjavam se o medijima,
previše apstraktnim temama. Ako već treba, tu sam.
Ćutljiva šetnja ili tih razgovor o Kejdžu,
u dugoj koloni, sa prijateljima i znancima,

dok svi stoje i zaustavlja se sabraćaj.
Prijatno je bez straha hodati
sredinom ulice − mahanje iz autobusa −
je li to naš prvi radosni pogreb?

Rasipamo svoj pepeo i prah,
da bi ga krstili u vasionskoj crkvi različitosti.
Neki ljudi, nekoliko glasova −
hor za šansonu u D-duru:

naše poslanstvo, naše poslanstvo,
naše izbrisano poslanstvo.

2

Dobri državljani nikada neće
propustiti priliku da svoju demokratsku
volju izraze na referendumu.
Da li je to pesnički jezik?

Gospodin X smatra da nije, gospođa XA
je uverena u to, a pesničko ja nema mira,
šta uopšte govori ta kategorija?
Državljanin Čučnik, nažalost, nije najbolji primer,

isuviše je individualizovan,
sa svim privilegijama koje ima bolje da
prestane da misli. Ovih dana je poslao
već dvadeset i sedam SMS-ova:

Dobri državljani nikada neće
propustiti priliku da svoju neposlušnost
odsanjaju na ulicama, izletima, u klubovima,
pesmama itd.

3

Izbrisani u Sloveniji jedu ćevapčiće
i isparavaju sastojke za alvu. Na buvljaku
prodaju pojačala sa samo jednim izlazom.
Prilikom fotografisanja ispadaju iz slike.

A vi ste pa puni saveta!
Bolje neka svako govori svojim jezikom,
ili, još bolje, neka ga drži za zubima.
,,Ovde ispravljamo krivicu“,

ljuti se poslastičar, samo zato
da bi prodao više kugli. One nemaju
problema ni sa upisanima ni sa izbrisanima.
Ližu ih i neprijavljeni.

U poslednje vreme se divimo
evropskim cenama. Nesumnjivo, lepše su od naših.
Ujutru upisane, popodne izbrisane.
Evropska salata će biti najzlatnija.

A najjeftiniji ručak (ĐUBRIVO = ZLATO)
još uvek je u parlamentu.
Nas dvoje smo lepo vaspitani,
tako da pojedemo i to.

PRVA PESMA

Prva pesma govori o starom načinu
života. Kako su stvari bile postavljene
na početku i kako se znalo gde će se
završiti, ili u tragovima ponovo početi

sa poznatim osećanjima. A onda, kukavica
krene da odzvanja kasnije sate, i trava raste
više i cveće cveta lepše, i popodnevni
šetači zure u zaboravljene boje.

Sneg je još uvek beo, ali čistiji
i jasniji, nebo nad krovovima još uvek je plavo,
ali plavo u zlatosti divnog
prepodneva, i pesma još uvek odjekuje

svojim zimzelenim tonom. Zvezde
nas gledaju kao iznenađeni
znanci, koji se sreću nakon hiljadu godina,
i knjiga i nakon hiljadu godina tvrdi svoje,

i posebna reka je skliznula među
blještavo kamenje, izbrušeno starom
rečitošću i pravim oblicima, kao trpeljiva
srca posejanih po dnu njenog rukavca.

Nema meseca koji bi se mogao imenovati,
ili godine, za koju bi se znalo kada
je počela, samo zvuci trenutaka koji se
slivaju u uho, kada se ne zna za vreme, kao da

je čitavo vreme prošlost, tvoj prvobitni greh
je zakopan još u snu, i iz praznih
džepova još uvek možeš da izvučeš prvu pesmu
koja te odnosi tamo. A sada je jasna i čitljiva,

samo se njen refren, koji si nekada znao napamet,
menja, tako da nikada ne uspevaš da uhvatiš reči.

STARI LJUDI UMIRU MLAĐI

Šta tebi znači to, šta meni znači
vazduh koji udišem, i/ili voda koju pijem
i/ili jezik koji govorim, i tako dalje?
Tako sam se šetao kroz šumu gde je bujala
paprat i grmlje borovnice, tamo si se
šetao i ti, nekada, možda si primećivao
iste useke na deblima, mahovinu na pravoj strani.
Svakome koga sam sreo predlagao sam
da govori mojim jezikom; ali ih, u suštini, nije bilo mnogo,
na izlizanim pločnicima sam samo okrznuo nekoliko grana.
Bio sam lak i tanan, skoro list, skoro razvodnjeno
osećanje, skoro razduvani prašnik,
drugačija priroda. Bez izraženog smisla,
bez pouke. Čudan tekst na tvom
čelu, mehurovi sapunice osmeha sa usana,
srušeni senici i ambari puni žonglerskih rekvizita,
tvoja spretnost. U tom haotičnom saobraćaju
je bolje ostati mlad, u očima drugih
i u svojoj začaranoj šumi. Sa očima drugih,
u drugačijoj prirodi koja ti ponekad dozvoli da joj priđeš,
a onda odjuri u drugom pravcu, gde se odlučiš za tih nekoliko reči,
u tihoj sobi koja je tiha dok ne progovore
i/ili ne zasviraju na violini čiji su trzaji gorkih žica
isparili nekuda.

Aleš Debeljak

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

TETOVAŽA POD MOSTOM

Slike su ti žigosali na kožu, puštaju
crne tragove, kao vulkanski pepeo

koji plodnu zemlju daje, prekriva
rane i zasipa zapitana usta, slike

iz privatne zbirke, ovde groblje kitova
nasukanih na plaže, tamo prva strofa

iz pesme domorodaca, pustinja Gobi
koju je uzduž presecala crta između

pozajmljenog i prisvojenog brega,
kao reka koja teče pod mostom grudi i mimo

bolnih bradavica, uzalud zapenušano
kipi pod grlom, uzalud traži vezu

sa vremenom milosti i uspehom na premijeri,
samodopadljiva, kao nebo bez zvezda

i konkurenata, i dok budeš živa iz
izvora u školjki desnog uha curiće

i izlivaće se uvek iznova u levo,
kružeći po njivama mišića i preko uzbrdica

već blago izboranog obraza, koji obožavam
kao kip od tamnog meda, gladak,

sladak i veoma lepljiv, sklapa mi oči,
tvoje telo drhti, ničeg skrivenog više nema,

uzmi me, rado bih legao u korito i pokrio
se vodom koja teče u tvom ritmu disanja.

IZVEŠTAJ O PORAZU

Vojnici, mokri do pojasa, stoje
u rovovima, olovna ikra se kovitla

u hladnom vazduhu kao stražarska lozinka
i konjima zaštitnog bataljona vre

smola iz nozdrva. Sa prvim snegom
sklanjamo se u gradove koji rastu,

svakim danom sve više begunaca
se sliva u njih, i spomenik neznanoj prostitutki

diže se ponosno kao Napoleonov
obelisk. Pod njim se skuplja masa,

gladna i razuzdana, i niko više
ne vidi kako se na zidnom časovniku

otvaraju vratanca i umesto kukavice
izleće živa ptica i pokazuje nam put

u predgrađa što se množe brzo kao
prevarantske slike, na kojima bi samo oko bebe

moglo da primeti da crvena kao merlot nije krv
već ljubav koju nosimo, mi, došljaci,

ljubav prema filmu bez priče
i bez kratkih kadrova, sa junacima

vilinske kose i brade koji čekaju
da zimi dosadi da večno traje, čekaju

dan kada ćemo ponovo trgovati
strašću i snovima, neumorno

čekaju, s punim radnim danom,
večno motreni od onih koji žele

da lepota bude nužna
i nužnost lepa, i među njima sam i ja,

odbacio sam uniformu poraženih,
da se sada posvetim vežbama

u poslu iz kojeg se ne može diplomirati,
bez hrane i pića, u prokrijumčarenu

dozu trave, palim večnu vatru
pod spomenikom, sam u polarnoj tami, iako me

gurkaju laktovi horde, do kraja vernik,
koji ni za čim ne žali, slep i srećan.

BELE NOĆI NA JUGU

Svetla, bezbrojna svetla: snop reflektora sklizne
mimo tebe, stojiš kraj prozora, a onda utone,

da bi ponovo porastao na drugom mestu tame
i signali zažare u crvenilu obraza i bajki

u predvečerje Božića, treperava svetla, lebdeći
uzorci osvetljenih prozora, klupka iskri

i kule i palate, postavljene u žurbi.
Pratiš ga, kako se spušta i dodiruje tlo,

nečujno. Oko može samo da sluti šta tvrdoglavi
poljubac čini: stvarima oduzima gospodara

i duši pušta krv. A tebe, tebe produbi,
bez lažne utehe ravnomerno te gladi,

svetlost severnog pola koja je konačno
stigla, to znam, pruge svetla i zastave,

zastave odasvud, beskrajno se šire
preko cvetnih pijaca, aleje gradova, i ljudi

jedan drugome jedu iz ruke. Zato želimo
da zasija i ovde, kod nas, ta meka svetlost,

koja oživljava kukureke, velike kao srebrni
tolari: kupiš jedan, kući odneseš dva.

NEDELJNA DILEMA

Gradski trg, šupljina vlažne soli, sneg
je prestao da veje, mraz štipa,

ulica ćuti, pešaci puze kroz arkade
kao na talasima u republici vode,

ledeni kristali pod noćnim svetlima
menjaju oblik, rasute sobe

dahću u svetlosti koja jenjava. Usamljeni
stričevi čitaju časopise sa belim krajem,

ljubav, ta nepoznata stvar, hrani se
kalorijama detalja, siše ih

do srži, teritoriju obeležava
životinja, čujem stidljivi zvuk,

još uvek ne čujem reči, butina klizi
uz butinu, možda prebrzo za moj ukus,

ali priznajem, voleo bih da budem blizu,
osećam krivulje tvojih rebara, svaki

uzdah izaziva poplavu krvi nad
bedrima koje bih voleo da grickam,

priznajem, na nekom drugom mestu, na turskoj
strani Kipra, u gradovima koji svu sramotu

zadržavaju za sebe, i opet se vraćam
po dah na površinu, preko ruba ekrana:

kroz prozor sa njim, još mi nije rekao
da li ću sutra biti vihor ili danas gromobran.

MRTVA STRAŽA

Šumi voda u radijatorima i radio zvoni
kao srebrna kašičica. Novčić, bačen u vazduh,

ne vraća se. Zadovoljne smo onim što
ne znamo, mi, spokojne device. Zaista, malo je

stvari koje dobro poznajemo, kao prvi dan
leta. Kušamo ga u osakaćenom obliku,

jer odbrojavanje počinje već u junu. Uh.
Šta nam preostaje? Igrati se avionima

od jučerašnjih novina, puštati ih
da polete preko oblaka i rimskog

zida, a onda ih polako pocepati
i ponovo poravnati stranice, da dlan

glatko klizi, leći na tepih i belim
listovima prekriti lice u obredu tajnom,

znanom skupljačima snova na Madagaskaru
i u Kranju, da nam zazvoni, na tren, pod

kupolom još glas žene koja uporno recituje
o mehurovima, dok ih trava ne probode,

isteku kristali iz ekrana, i zajedno sa njima
i mi smo primorani na izgnanstvo:

pouzdano, niko od nas se više neće
setiti kada je srna isušila studenac

u planini i kada se reči zgusnu u slike,
barice sirupa iz smreke koje ne znam da čitam,

čekam da se bakreni novčić vrati iz visina
i kaže mi da stojim na mrtvoj straži.

Milan Dekleva
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

CRVENILO

Ušunjam se u lubenicu,
ali ne ranim njenu koru.
Ispunim bebine vene,
iako ga mama doji

biserno belim mlekom.
Na obrazima čuvam sećanje
na prvu zimu i prvo nesigurno
ljubakanje. Nikada ne

gubim nevinost, zato
se rado vezujem za praseće
njuške, ali ne volim ubice
i lažljivce sa doktoratom.

Ponekad putujem za zrakom,
slično Indijancima na putu
u Ameriku, ili se ustalim
na ciglanim krovovima kuća.

Moji preci su Venera i
Mars, zato borbeno slavim
nedužnost.

DALJINA PUTNIKA

Nemir, nemir
je daljina putnika.

Tera ih u slani vetar
i nagriza im oči.

Osećaju da se bliži zima,
ali idu, idu.

Stignu u crnu šumu
i smeju se senkama.

U fjordu, gde nebo ima
oblik rogova, ne čuju ništa.

Od mraza postaju suvi
kao bakalari.

Znaju, da se nad gorama
kristalisao mir, to znaju,

ali ovisni o daljini
prelaze preko srca i stupaju

u sopstveni trbuh. To nije pravi
put, sine im, to je pravo

lutanje, to je prava sreća.

ANAKSIMANDAR ODBROJAVA

Pet čula za jedno srce.
Četiri strane neba za jednu zemlju.
Tri dimenzije za jedan prostor.
Dva bića za jedno dete.
Jedan život za jednu smrt.
Nikakve reči za beskrajno, koje spaja
srce, zemlju, prostor, dete i smrt.

XVI

Pesma je šetnja kroz odsutno.
Majstori znaju, kada slave stvari:
Ništa na ovom svetu nas ne svrbi više
od dojke u savijenom dlanu, strašno!

Majstori znaju, kada slave stvari:
Mesec utiče na rast obrva,
snovi na slanost uskipelog vala.
Leptir je jači od Boga, to nije šala.

Majstori znaju da u rasporedu utvara
nema apsoluta, jer utvare su dar
a čovek njihov detinjasti čuvar.

Majstori znaju, kada slave stvari,
i ćute. A ako im stvari odgovore,
oni glas i metaforu izmole:

ja.

BIO JE POČETAK

Rado bih se vratio na početak.
A gde je – početak?

Trenutak, kada si bio beli šum porodice,
praznični stolnjak okasnelih dana
i nepristojnih snova?

Ne, ne. Početak je bio jecaj
nad provansalskim žitom, žutim
na svoj način, jer se u njemu – kada je sasvim mlado –
valjaju device.

Početak je bio crveni poljubac među nogama,
uzajamni duh ljubavi, tamjana,
tremolo zvona,
obliven dolaskom i odlaskom mora.

Početak je bilo prskanje neba na kapku
prve žene,
napeti upitnik pod muškim pojasom.

Početak je bilo – sve što je kasnilo
i postalo nova mogućnost novog
početka.

Jure Jakob

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

VELIKI VOZ U ŽARKOJ NOĆI

Nikakvog snega, nikakvog traga u tom snegu, nikakvog koraka koji bi ostavljao
tragove, i nikakvog tela koje bi toplo delilo mraz,

nebo, žarka tama noći, zvezde, i nikoga ko bi
gledao, nikoga ko bi rekao tamo su velika kola,

automobili na autoputu, snopovi svetla koji jure,
svaki u svom pravcu, jedan tik do drugog,

do grada, kroz grad, mimo grada, jedan tik do drugog,
metal oko dizelskih srca, glatke površine nad venama od benzina,

na obilaznici, na asfaltiranom prstenu koji miriše na gume,
i po ruci koja ga je skinula s prsta, u neumorno užarenoj noći

moja ruka je obavijena oko menjača kao oko nade,
ubrzavam i kočim, odlazim i vraćam se, kružim,

dok čekam, zaslepljen hiljadama svetiljki, budan u velikoj nesanici,
i govorim, izgovaram molitvu, ustima meljem vazduh,

kada bude napadao sneg, kada bude prekrio noć, oko koje
je obavijen ovaj prsten po kojem se vrtim,

kada belo ćebe bude prekrilo oči, zaustaviću se i noć
će se zaustaviti i veliki voz će ostaviti veliki trag,

za kojim će slediti manji trag koraka, trag nekoga
ko će prići vratima automobila, otvoriti ih

i nagnuti se ka mojoj glavi pretvorenoj u uho u koje
će prošaputati reč, dugu, neverovatnu i čistu,

kao što je moje čekanje na veliki voz u žarkoj noći.

NA PUTU U JESENJU NOĆ

Na putu u jesenju noć buka automobila se diže
i spušta, miriše na prepečeni jermen u trbuhu
neumornog motora, sedim uz prozor i gledam

kako sa zgrada koje promiču jedna za drugom
otpadaju ostaci sunca, grad klizi u tamu kao gutljaji
rakije u grlo, talas bola i sećanje na toplotu,

zenice se šire dok poniru u sebe i gledaju unatrag,
sve što je bilo je baš ono što nikada više neće biti,
izvan grada gore male vatre, seljaci spaljuju

odumrlo lišće i osušenu travu, vatra guta i
pucketavo govori, i što kaže je pepeo,
na putu u jesenju noć ne sedim za volanom i ne

prepoznajem vozača, motor monotono brunda i guta
benzin, dobro je slušati uporno sagorevanje
i ne plašiti se, ne znam kuda idem, iste benzinske stanice,

iste prodavačice, asfalt i povremeni bočni udarci vetra
na dugim vijaduktima, kada se auto strese kao telo pri
dodiru hladne ruke, koja se nakon dodira skloni i sakrije

u rukavicu, kao što sam i sam skriven u šupljini automobila,
u metalnoj imitaciji puta, pozadi, iza snopa reflektora,
koji se zabadaju u jesenju noć kao most koji preda mnom

veže levu i desnu stranu tame, pokušavajući,
sve do jutra.

MOST U VAZDUHU

Majna, Dunav, Vltava, Ljubljanica i Hudinja
sa koje sam krenuo, od jedne ka drugoj obali,
u nestrpljivoj želji da stignem na onu stranu,
i odatle pogledam nazad,
i odatle pogledam ka kući.

I reka dole je bila brza i okovana u led,
sa odsjajima svetlosti koja je padala sa neba i trunjem
koje smo bacali u nju, bezobzirno ili krišom,
tekla je prljava i mesnata od ribljih jata, kao telo
prepuno teške hrane, isečena propelerima
motornih čamaca i licima koja su želela da se sastave
u njoj, i koje je vraćala, migoljivo, u naše oči,
a one su stajale otvorene i verovale, tako da ih je
milujuća koža reke neprestano brisala
i odnosila varljivost nepomičnog bola
i narušavala težu nepokretne sigurnosti
i odnela papiriće nade u jedinom mogućem pravcu,
nesigurno.

Hudinja, Ljubljanica, Vltava, Dunav i Majna,
i iako ne znam više na koju obalu stižem,
i iako znam da sve reke teku tamo,

još uvek želim na drugu stranu, preko, da vidim
šta je ono od čega sam pobegao,
šta je ono zbog čega bih voleo da se vratim,

još uvek želim put, polovičan, tu i tamo,
poput mosta u vazduhu.

DLAN NAD PRAGOM

Za Anju, Martinu i Marcela

Dlan, ravan, otvoren, sve linije se vide,
drvoredi, voćnjaci, šuma i travnjaci
i uglovi kuća, zečevi koji trče od
železničke pruge, po belom dlanu i po
pocrnelom dlanu, gde je sunce polizalo sneg,
blage izbočine, mehurovi koji podižu zemlju
u nebo

koje se približava, kada dođe grad koji reka ne preseca,
već teče kao vena, kao kanal krvi unutar dlana,
na mekoj strani ruke, koju dobijaš kada
se sa železničke stanice okreneš ka centru
i stupiš na glavni trg, gde su pahulje koje
nisu smrznute kapi, ništa ne pada kada
veje u Pragu,

video sam kako svi klošari kleče,
lica pognutih ka tlu i dlanova
okrenutih ka nebu, i somotski sive ruke
oblaka koji hvataju nebo i kroz prste
ispuštaju snoplje sunca na Karlov most,
i u usta riba pod mostom, koje nisam video,

ali sam verovao da postoje, jer je pena koja se
stvara pri dodiru vode i stubova mosta poput
ljuski koje klize među rukama, po unutrašnjoj
strani, sve vijuge linija na dlanu su jednako
vredne, Česi, Japanci, Austrijanci i Amerikanci,
lepa tela i kovrdžave jevrejske brade

na groblju u getu, posečeni dlan, nespretno
savijen, vreme, koje gleda kroz deset hiljada imena
sa nadgrobnih spomenika, ali ne, i ovaj dlan
na ustima nema ukus pepela,
tvoj dlan, Kafka, miriše na vlagu za debelim zidovima
kuće koja te je rodila, i kuće koju si zidao
u rupi na nebu,

u rupi na dlanu koji se okreće, odozdo nagore i
odozgo nadole, i drži nas u naručju, miluje i gura
jedne ka drugima i svakoga u sebe, dlan u ruci koju
sam želeo, ali nisam je dodirnuo u prepunom
tramvaju u besplatnoj vožnji, uveče, na putu iz
džez kluba u katakombama, sa muzikom koja je rezala
temelje i odvajala duše od tela

debelih Amerikanaca, koji su nas oterali od
stola, gore i napolje, na suv i hladan vazduh koji
udišemo, dok se gledamo dlanovima, pažljivo
sklonjenim u unutrašnjost rukavica, i ti se smeješ,
jer si popila pivo, i ti, jer se uvek smeješ, i ti,
jer se smeje tvoja mama sa Krkonoša,

koja je dlanovima pravila hranu, piće i srce
koje smo poneli sa sobom kada smo otišli na voz
i dlanovima klizili od kupea do kupea i našli
prostor, gde se kroz okno orošeno gustim dahom usta
videlo kako veliki beli dlan, napolju, odozgo i sa strane
dolazi, i klizi po metalu voza kao po našim licima,

toplim u hladnoći.

JEDRILICE

Bele su i precizne, dok se oslanjaju na vazduh, dok
otvaraju ruke jedara i obuhvataju ih, sa verom u
more, njihanje i poslednju liniju na horizontu,

između modrine dole i modrine gore, one, na
jedinom mogućem mestu, vodoravno, spremne u svim
pravcima, uvek napred, podrivajući budućnost,

i sjajne od svega što je već bilo, pomeraju se kao
polu-ribe i polu-ptice, šta nose, šta prevoze na vetru
od kojeg žive, kuda ih nosi dok se naginju na bok

i menjaju stranu neba nad dubokom vodom, nad telom
praznine koja kipi u talasima i penama, kojima se
brišu i umivaju tragovi onoga što su bile, u ime čistoće

od onoga što ih još čeka, bele su od spremnosti
i mirisne od soli, kao žene koje se prepuštaju u mekom
pokretu i pouzdano znaju kuda će ih odneti,

gole lepotice, ljubavnice sudbine, i kada dođe bura,
jedra lepršaju i udaraju o napetu tišinu
kao raspuštena kosa u koju bi uronio prste,

i kada se nebo razvedri, još čistija su, pokušaji udaraca
doprinos su lepoti, kako li uspevaju, kako to da se ne
izgube, tamo, daleko od pristaništa,

i visoka jedra se ćutljivo kače o udarce vazduha dok se
udaljavaju, i tovar u belim posudama njihovih tela ostaje
netaknut, kao da je, u stvari, dole, u dubinama

vode, ili kao da je nevidljiv poput tog vetra koji ih pokreće,
neumorno, jedrilice, na njihovom putu, u njihanju,
u svim pravcima pod blještavim suncem na otvorenom moru.

Milan Jesih
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

* * *

Sve će se rasplinuti: i te večeri,
kada vinom prosvetljen sediš pred kućom,
događaji, zbivanja, sijaset stvari,
ono što video si, prevideo, što prečuo,

što promašio, i što te je zaobišlo,
sve će proći. Svi drugi životi,
kojima se nije ukazala dobra prilika
– i u zlatnoj sredini juga snaga strasti

i mir atoskih samovališta,
sve će biti zaboravljeno, što si odsanjao
i za čim odžudeo i što lobanja
začuđenosti odnese sa sobom u ništa:

ali, kada jesen s grana lišće čupka
i na ples ih tera, mrzovoljna,
u nebu svega vrana ptica ti kvocne
na samotno uvo unuka vremena.

* * *

Evo ih za stolom, gospođe i gospodina:
ćutke, nepomično; novine netaknute,
pred njima nepopijena kapućina,
kad se odjednom trgoše, istog trena,

roboti zarđali, ptić i riba:
ona brže pripali vatrom šibice,
stari užurbano krenu sa šećerenjem kafe,
– kao da su pokrenuti daljincem –,

otvara pomno novine, suče brke,
usta mu smešna zgužvana truba,
i njom se baca nad slova
i od a do ž ih, ne birajući, zoba.

Gospođa gleda nekud u prazno, i
odsutno duva.
Večnost odsutno traje.
Novine šušte, kao što škripi voda suva.

* * *

Mlade njive, koje mame
gorkim pramirisom
plodnosti, uvek u bekstvu;

igračke, zrele od rane
večeri i prepuštene
strašnoj milosti;

naravno, i ptičiji krici u nežnom
vazduhu, daleko, tako da je tišina
na trenutak još tamnija -

to brzo nauči
svaki ljubavnik,
i nije dovoljno.

* * *

Blesavo vreme ranog aprila:
slankasti jugu, mladalački moj druže,
koji u igri, vragolanu, mamama suknje dižeš
i plašiš me, kada ponekad o okno udariš,

i čuturice, draga, okrugla,
jutros ste me iz krčme kući vukli –
za slučaj da pored uma zanemoćaju i kolena
i da bi se pesma bolje orila iz grla.

Na mostu smo zastali. Nepomična
srebrnina sijala je na reci.
Bio sam pijaniji od zanosa nego od vina.
Na posao su odlazili prvi pekari,

preko neba plovili oblačići laki
i tih, dozivajući neglas rastao je s obale
“Ne umire se nikad,” odmahnuo sam
i još poslednji gutljaj slio u sebe.

* * *

Stoji kameni sto – otvorena knjiga,
olovka i nožić koji ju je zaoštrio –,
u tihoj zavetrini senovitog vrta,
okićen izbledelim govancetom ptičjim,

i vreme stoji – i vetar se zaustavio –
i patuljak gipsani, sin kiča, prekoplotni,
i lađa u mrčevnoj mora daljini
i što nam je obećao naš Spasitelj

i svaka vlat trave ka nebu milom
stremi, tako reći urasta u njega, u daljini
petao, mašući čilo krilima
– kokoši su okolo gledati ga stale –,

stoji na đubrivu, sve stoji za tren,
kada se zatekneš tu, sa tragom osmeha,
'Živim i umreću –', kažeš, draga, – i iz lipe
se opet neumorna oglasi senica.

Barbara Korun
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

KRALJICA ELIZABETA I SVOM LJUBAVNIKU,
ZAMAK ELSINOR, ENGLESKA, POČETAK 16. VEKA

Starim. Mraz prodire u mene, sa svih strana.
Sa prozora, pogled na more, siv beskonačnost.
Zubi mi žute. I nokti. Ali u mojoj nutrini
još uvek gori. Kroz mlitave mišiće, krhke
kosti. Žar. Osećaju li ga i drugi? Te pijavice,
pokvarenjaci, pacovi licemerni, moji dvorani?

Tvoje nežno, nedužno lice je prebledelo kada su
te, one noći, prvi put doveli meni. Nisi mogao
podići pogled, nisi mogao podići ništa.
Spasih te od same sebe i samo ja znam
kada izgubih svoju krunu, ime, srce.
Svako osećanje je slabost. Ništa nisam izdala.

Nisam često slala po tebe. Uvek sam prva
odlazila. A tinjalo je, žarilo, gorelo. Muka
žudnje, muka odsutnosti. Bio si stub
na koji oslonih svoje kraljevstvo.
Moje kraljevstvo obuhvata polovinu poznatog
sveta. Bog je bio sa mnom, u ratovima.

U beskrajnim besanim noćima još uvek
čujem krike pobede i krike proklinjanja.
Nema goreg pakla od neprospavanih noći,
smrznutih dana. Ne beše granica mojoj pohlepi.
Nema milosti za moju patnju. Ako ima
pakla, goreću u njemu.

Letos je jesen posebno rana. Smrznute
pčele padaju ljudima u ruke. Nije mi ostalo
mnogo od života. Osećam, da već
odlazim u legendu, u dugi lanac reči.
I ti me zaboravljaš, dragi, videh kako se
krišom osvrćeš za njom, mladom, crne kose.

Sutra ćeš saznati da sam naredila da ti odrube glavu.

PESNIK IZTOK OSOJNIK SVOJOJ SAPUTNICI U PLANINARENJU,
U OSPU, SLOVENIJA, POČETAK 3. MILENIJUMA

A u pizdu, što je lepo. Sam sam se izborio
za ovaj izlazak sunca. Svim prstima leve
i desne ruke, leve i desne noge
tražio sam tačke izvan zla. Hoćeš li jabuke?

(nedostaje deo teksta)

Pod nama je bezdan. Neispunjiv.
Iz njega kao lava kulja autentično
postojanje. Osećaš? Odozdo navire
u grlo, i onda zavijamo kao da smo prvi na
ovom svetu. Slovenačka poezija? Vidiš
ono tamo dole, onu gomilicu đubriva?

Suština je u trenju. Trenje je suštinsko.
Dodir, opna, komunikacija, društvo,
trenje, jezik. Ti jesi i ja jesam – u pesmi
ni jedan delić nas ne viri. Ova stena,
ovaj bezdan, ovaj vazduh, ove kosti, mišići,
znoj, čak i svetlost – spojeni s rečima,

(nedostaje deo teksta)

neodvojivi. Sve sam već rekao. Pomisli:
ti jesi i ja jesam. Obraćaš mi se
rečima, ali tvoje pitanje je ne-
izrecivo. Uzvraćam ti ćutnju, nad bezdanom.

MAJKA TEREZA NOVOJ MONAHINJI,
MANASTIR, KALKUTA, KRAJ 2. MILENIJUMA

Još jedan Hrist je pokucao na vrata.
Nema noge. Verovatno su mu ih
odsekli roditelji, da bi lakše prosio
za njih. Lice mu je sama rana.
Nema više snage da bi se vozio
u svojim drvenim kolicima.

Još jedan Hrist čeka pred vratima. Tebe.
Požuri, da ga ne pregazi stoka
koja beži od policije. Ili da ga ne
pojedu gladni, podivljali psi.
Požuri. Zna da će umreti. Zato
je pokucao na tvoja vrata.

Ne znaš da li je to zaista pravi Hrist?
Kratki sati namenjeni spavanju
prolaze ti u previše budnom strahu:
Ima li uopšte Boga? Kroz pritvorena vrata
lije svetlost u tvoju izbu:
Nema Boga. Napušten je svet. Sirot.

Hrist te čeka pred vratima.
Bele senke jure preko tamnog vrta.
Držaćeš njegovo bestežinsko telo
u naručju. Njegov pogled
u svom, poslednji i prvi. Tada
ćeš znati. Tvoje dete je.

Pođi sad.

JOSEF KONRAD BONAČI, BRODOVLASNIK I TRGOVAC,
TRST, AUSTROUGARSKA, KRAJ 19. VEKA

Padaju i poleću ptice
u mojim dužicama. Smekšano
kristalno telo, kažu, ali to su
moje ptice, i njihov beskrajno nežan
let. Nemaju krila, padaju kao
pahulje i tamne mi vid

u svetlost. Stvari i događaji
gube svoju konturu,
ali ne i svoju suštinu. Kroz
jedva-vid mi žmirkaju kao svetlo.
Nema više oštrine. Sama milina
u tom toplom zimskom danu:

krhko zveckanje zanjihanih
jarbola. Na izgubljenoj niti
moje misli skupljaju se slani
kristali ovog dana.
Danas me dan gleda
svojim belim okom.

Svet su ljudi
Pesnički komentari

Neobična dijagnoza *

(* Delo, 6. avg. 2005.: »Tajvanski lekar Čen Čun Lei je zaslužan za više nego neobičan medicinski uspeh: pronašao je protezu − koju je čovek tražio duge tri godine – u njegovim bronhijama./…/ Čen Čun Lei mu je operacijom odstranio protezu sa osam zuba, koja bolesniku do tada nije smetala …«)

Disati
reč
disati
protezom
osam zuba
osam slova

l j u b a v

Rođenje kamenog deteta **

(** Delo, 3.avg. 2005.: »U Peruu je operisana 56-godišnja radnica u polju. Isekli su joj 2,6 kg težak kalcifikovani embrion (stručno rečeno lithopaedion). Radnica nije mogla da čitavih 17 godina priušti sebi operaciju. Bolelo ju je, ali je trpela. /…/ Žena se dobro oporavlja …«)

Otpao je
kao krasta sa rane

bol
divlje meso duše
okamenjena

lithopaedion

Najteža presuda u sudskoj karijeri ***

(*** Delo, 27. jula 2005.: »Sudija Džems Svenson iz Virdžinije u SAD se još nikada nije tako teško odlučio na presudu kao u slučaju 84-godišnjeg Vilijama Valasa Harta. Starac je, naime, iz sažaljenja ugušio svoju godinu dana mlađu ženu /…/. A onda je pokušao da se ubije: i samome sebi je navukao kesu preko glave, a onda progutao pesticid i na kraju se više puta udario kladivom po glavi. Osudili su ga na deset godina zatvora …«)

O zid
kucaju kapi
požutelo lišće

u sobi
grcanje
i disanje

a onda
samo još
grcanje

i grcanje
je
disanje

(* Delo, 6. avg. 2005.: »Tajvanski lekar Čen Čun Lei je zaslužan za više nego neobičan medicinski uspeh: pronašao je protezu − koju je čovek tražio duge tri godine – u njegovim bronhijama./…/ Čen Čun Lei mu je operacijom odstranio protezu sa osam zuba, koja bolesniku do tada nije smetala …«)

(** Delo, 3.avg. 2005.: »U Peruu je operisana 56-godišnja radnica u polju. Isekli su joj 2,6 kg težak kalcifikovani embrion (stručno rečeno lithopaedion). Radnica nije mogla da čitavih 17 godina priušti sebi operaciju. Bolelo ju je, ali je trpela. /…/ Žena se dobro oporavlja …«)

(*** Delo, 27. jula 2005.: »Sudija Džems Svenson iz Virdžinije u SAD se još nikada do sada nije tako teško odlučio na presudu kao u slučaju 84-godišnjeg Vilijama Valasa Harta. Starac je, naime, iz sažaljenja ugušio svoju godinu dana mlađu ženu /…/. A onda je pokušao da se ubije: i samome sebi je navukao kesu preko glave, a onda progutao pesticid i na kraju se više puta udario kladivom po glavi. Osudili su ga na deset godina zatvora …«)

Brane Mozetič
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

BANALIJE

*

ODEM NA ČITANJE POEZIJE I ZASTANEM PRED
zatvorenim vratima. Neki Japanac, ili šta je već,
kaže mi da otvaraju tek za dva sata. Kao da je
sasvim normalno da ništa nije onako kao što je
najavljeno. Ne preostane mi drugo do da
odem u obližnju gejevsku četvrt. Usput,
u kičerajskom butiku, od ostarelog mladića kupim
neku suvenir-majicu, ko zna za koga. Ali,
obavio sam svoje. Dođe mi da ga upitam koliko
mu je godina, ali se mudro suzdržim. Onda potražim
lokal u kome obećavaju latino parti. Kroz stakla
vidim ostarelu klijentelu, a od kakvog partija
ni traga ni glasa. I onda se zavučem u bar
gde bi trebalo da bude kabare nastup. Vrlo otmeno.
Gledam goste, a još više barmena, golog do pojasa,
dok pokazuje mišice. Popijem nekoliko koktela,
dvaput izađem na ulicu na cigaretu, i posmatram
njegove bradavice. Da, uzeo bih grudi i lice,
možda pomalo italijansko, ali ruke sigurno ne bih.
Razgovara sa onim do sebe, kao da nastupa, o
godišnjem odmoru, ili o čemu već. Vrti mi se u glavi, od
kabarea neće biti ništa, a više me ne mami ni poezija, zato
odšetam do metroa. Dobro je što nema puno stanica.
Posmatram putnike, kao i uvek, mešavina čudnih
lica. Na drugoj strani, moj odraz. Da, bore, možda
bih morao na kakvu operaciju. Priliči li to
pesniku? Konačno, kao kod kuće, na ulici zvučnog imena
Menhetenska avenija. Tu je, inače, sve zvučno,
kao u Africi gde se pod imenom Hotel Ekscelzior
skriva drvena koliba, a bar Njujork je tezga
pored mesarove, gde na kukama vise ogromni komadi
mesa, na suncu, okruženi rojem muva. Da, Gregore,
sused je ponovo prostro veš, kao i uvek, na ogradi
u hodniku. I smrdi, jer ga nikada ne suši
na svežem vazduhu. Obuzme me glad, trpam u sebe
masne kobasice da bih ponovo mogao da se gojim.
Žena na radiju vrišti kako je iznenađena,
neverovatno povoljno, prava ponuda, i tako je sto puta na
dan, jer takva prilika se ne sme propustiti, nikako.
Vruće je na drugoj strani okeana, kod kuće je
već jutro, i ti sigurno, kao i uvek, grliš nekog
drugog. Na sekretarici nema poruka, od koga bi pa bilo. Ni
pas ne može da misli na mene, jer osećanje nije
u psećoj prirodi. Tako je pesničko veče otišlo
do đavola, nije nastala ni pesma, samo banalna
proza, reklo bi se nedorasla, teško je možemo nazvati
visokom literaturom, a i kako kada joj neprestano
smetaju mačje zavijanje policijskih sirena
i brbljanje najavljivačice koja nudi vodu
na pesku.

*

PAO SAM U DEPRESIVNO RAZMIŠLJANJE O SVOJOJ
neupotrebljivosti. Al’ ipak nisam sto ili stolica
ili veš-mašina, rekoh sebi, iako mi se
čini da bih ponekad voleo to da budem. Recimo,
mirno bih vrteo veš, brzo ga mešao
i svi bi bili zadovoljni. Ili ona korpa
na ulici, koliko samo smeća bacaju u nju. Koliko
ljudi je primeti! Uporno sam odlazio na
izložbe neupotrebljivih ljudi. Gledao sam ih,
prebirao po njima, ocenjivao sa svih strana. Ovaj ili onaj
bi bio pravi za mene, mrmljao sam, iako mi
opet nije bilo jasno za šta bih ga upotrebio.
Zato sam radije ćutao i nisam prilazio. Ali
još gore je bilo to što niko nije prišao meni,
kao da sam stvarno neupotrebljiv. Tako smo
dolazili i odlazili, uvek sami, ili sve
samlji. Ponekad bih sreo nekog starog poznanika,
kome sam zavideo jer je živeo sasvim
drugačijim životom, mnogo ispunjenijim, mislio sam.
Iznenađeno bih ga pogledao, a on bi odmahnuo
rukom i tužno procedio kroz zube: Rok upotrebe je istekao.
I tako je ponovo bio tu i pitao se o svojoj
neupotrebljivosti. U tako mračnom stanju otišao sam
u gradski akvarijum. Pritiskao sam nos
o staklo i gledao ribe kako plivaju tamo-amo.
Tako smirujuće. Sigurno nisu želele da budu
veš-mašina. Stvarno si glupavo biće, rekao sam
sebi, nekoliko puta.

*

ZAŠTO U TAKVIM ZABAČENIM GRADIĆIMA UVEK SKRENEM U NEKU
bednu poslastičarnicu, gde se žene kljukaju torticama
ili srču kafu, prijatno žamore na nepoznatim jezicima
i sve je tako jednostavno. Radije nego u barove koje, doduše,
gledam, ali na kraju odustanem, barove gde muško društvo
uz pivo i dim važno i napeto razgovara o
politici i sportu. Ta rascepljenost sveta me svakog
dana dovodi u neprijatne situacije i zamara me. Dođe
mi da povratim, uvek jedno te isto. U ustima mućkam
sladak krem, buljim u mesaru na drugoj strani, na kukama visi
meso, i sećam se kako smo glupavo seli
u kafić pun lokalnih engleskih momčića, ali bilo je
već prekasno kada je na ogromnom platnu počela fudbalska
utakmica, kada su se kucnuli pivom, zamahali zastavama,
drali se, a tebi je na licu pisalo da si musliman,
sedeli smo tamo, dva čudna pedera, u septičkoj
jami negde na Kipru, polako, sasvim neprimetno
srkali svoje piće i nadali se da će sa utakmicom
biti sve u redu. Možda bi bilo pametnije šetati po
grobljima – tamo te ljudi ostave na miru i ne treba
birati između njihovih svetova. Smrt ih čini
malima i nemoćnima, smrt ih čini podnošljivima.

*

SLUŠAM LJUDE OKO SEBE I ZURIM. KOLIKO
toga imaju da kažu, kako su obrazovani, značajni, mudri.
Onaj tamo, u poderanim pantalonama, razglaba o komplikovanom
snabdevanju grada vodom, debeljuca pored mene o neprestanom
iskorištavanju Afrike, treći o detaljima nove uloge
ne znam kog glumca u ne znam kom filmu koji je,
navodno, upravo stigao u bioskope. Nisam ga gledao,
što znači da samo mogu da propadnem u zemlju od
stida. Poznanik koji sedi pored mene, odjednom
izvali pitanje, kakav je moj stav prema bliskoistočnoj
krizi. Odrvenim. Iako sam mogao da predvidim da će
biti željan razgovora. Sa mukom promrmljam
dve rečenice i ubijem mu svaku nadu.
Umesto da se upustim u raskošnu razmenu misli,
stavova, pogleda, glupavo zurim pred sebe i priželjkujem
da me više ništa ne pita. Otvorim časopis
i tražim oglase. Kao da je to sada najnužnije.
Tako usamljen, mogao bih da dam oglas, kažem, iako
se odmah zabrinem kako bi se razvio
razgovor i o čemu. Razgledam obrazac, koji bih
morao da ispunim, i sve više se ježim.
Moj najdraži film, najdraža knjiga, pet stvari koje
bih želeo da ponesem na pusto ostrvo, kakvog
partnera želim i, oh, strašno, zbog čega bi vredelo
da me neko upozna. Baš ništa ne znam da ispunim
kao da nikad do sada nisam razmišljao o tome, ili o
bilo čemu. Moja omiljena hrana, moje omiljeno piće.
To me još niko nije pitao. Nikada.
Osetim se neprijatno, nesposobno, i zatvorim časopis.
Tužno pogledam poznanika kraj sebe, dosađuje se,
nadam se da će uskoro izaći i da niko neće ništa
očekivati od mene. Ne znam odakle mi ideja da
su me naučili da ćutim. Svi oko mene, posebno deda,
stalno su nešto radili, reči su bile retke,
izgovarale su se samo one najnužnije. Ne sećam se da je neko
o nečemu raspravljao, barem u mom prisustvu nije. I
niko me nije pitao za moju omiljenu hranu. Ili
šta želim. Susedov momak i ja smo ćutali,
dok smo se grlili.

*

ČITAM NEKE OPSKURNE TEKSTOVE O SVOJOJ KNJIZI,
koji hoće da mi kažu da moje pisanje možda
uopšte nije zanimljivo za ne-geje. Odakle im,
do đavola, ideja da pišem za ne-geje.
Baš me briga ako otvore moju knjigu,
imaju na hiljade svojih, neka bulje u njih, neka
ne prljaju moje svojim masnim rukama. Ko li
samo želi njihove suptilne analize, vodopad
trućanja. Ne, meni ne klecaju kolena ako
na drugoj strani ulice ugledam Nobelovca, niti pratim
lestvice sto najboljih. To sam možda radio sa deset godina,
kada sam pod ćebe sakrivao mali tranzistor i
noću tražio radio Luksemburg. Najnovije hitove.
Meni klecaju kolena kada ugledam onog visokog
momka koji se smeje i žuri od stola do stola, i
glup je kao noć. Triput mu kažem šta bih pio,
a on se stalno vraća, otkriva zube i na nerazumljivom
jeziku mi daje do znanja da je opet zaboravio. I prođe mnogo,
mnogo, dok ga pratim na terasi, on mi donese
tanjir sa palačinkama. Iako to nisam naručio, tako
je lep, čudno ga gledam, a on mi golim rukama
daje znak da ih pojedem. Paralizovano zurim u njega,
kao da je najsavršeniji sonet, ili slika koju niko
ne shvata. I zašto bi te palačinke bile namenjene
drugim gostima, ako su samo meni, da momak umesto
mene uhvati viljušku i nož, podeli ih na male
parčiće i prinese ih mojim ustima. Tako izbačen
iz svog poziva, postao je nerazumljiv drugim
gostima, kašičicom je lovio čokoladu koja je kapala
sa usta, eh, kada bi još samo prilepio svoje usne uz
moje, da se glave zaljuljaju i tela ih
odnesu u nepovrat.

Boris A. Novak
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

KONAČNA NOĆ

Ta tvoja bela put meko me vuče u sebe,
u smeh dlanova, u topli sneg dodira,
u pitijsku prazabunu dva jezika,
domu, ka podnožju vremena, u ambis što raste.

Ta tvoja bela put peče: taman i vruć,
prodire u mene tvoj najdublji plač
i preplašena krila tvojih ruku
beže sa mojih grudi u beskrajnu noć.

Ta tvoja bela put kopni u sve prozirnijoj,
plavoj tami. I već glas vladara viče
u mojoj krvi: Zora, zora! Među prstima tvojim
noć isparava u ništa, privid u vazduhu.

Ta tvoja bela put bunca od bola,
dok strmo padam u svetlost dana,
omamljen od svetlijeg odsjaja,
isuviše dalekog i isuviše blizu i bez kraja …

ALBA

Izvan dohvata ruku uspavane zore,
u rasturenoj postelji polumraka,
plašeći se jutra, koje će sa bele gore
sići među nas s mačem koji ne čeka,

ležimo, jedno od drugoga još topli,
i loše glumimo da nam duša sniva,
dok moj dlan, sve više zadihan,
želi da zadrži podatnost tkiva,

koje se topi pod zvezdama dodira.
Svakog trenutka usrkaće te daljina.
Ostaće mi tvoja skrita slika.

Na mojim ramenima tvoja topla glava
leži svu dugu, svu prekratku noć.
I skrivam suze, čudesnu nemoć…

TVOJ MIRIS

Tvoj miris izvire iz raskošja mleka.
Tvoj miris, mlečno blag, svež i gust.
Klizi u mene u talasima, reka daljine,
nevidljivi vazduh, vidovita tajnost.

Odevena si u njega. Tvoj miris je odeća
koju nikada ne mogu svući. Šuma,
tako gusta, da je ne može pokositi
vreme. Miris nas veže, taj blagi most.

Kada mirise cveća, nežne i bogate,
što skrivaju tvoj miris, zagrljajima svučem,
konačno i beskrajno ležem u te.

Mirisanje dva tela mera je sreće…
Onda se ne umijem, i tvoj miris
u meni krišom, tajnovito traje

i peče me bez kraja i konca,
da tvoj lep i nevidljiv trag

prepoznam kao najsmrtniju od svih reči:
kako si daleko i kako sve je tako zalud.

PUKOTINE U VREMENU

Za druge ljude su pukotine u vremenu
godišnjice, datumi rođenja i krštenja,
diplome, venčanja i smrti, te čvrste
obale nad rekama trajanja… U glasu,

u mirisu, u neponovljivom dodiru
tinja naše pravreme. Jer, tvoj glas je taj sat.
Tvoj miris je tamni kalendar. Bura
nagosti jedino sećanje u jeziku …

Pukotina u našem vremenu je pranje
veša i košulja, čarapa i pidžama.
Pred susret, srećan, svež miris, očekivanje,

koje veje iz opeglanih košulja. Po rastanku
tvoj duh, ta daljina u mom telu …
Kada prvi put operem veš, sam sam …
NAŠA JEDINA KUĆA

Nakon ljubljenja ležimo na zgužvanoj
postelji, još uvek omamljeni mirisom
blizine, i već dišemo daljinu
i na poslednjoj strani ispisane sveske

crtamo plan: prostranog vrta,
velike kuhinje, trpezarije i sobe,
u koju kroz visoke prozore prodire svetlost,
potrebna za pisanje, iz nesigurnih crta

zidovi već rastu, boja će biti živa,
u spavaćoj divan dupli krevet,
baš kao ovaj, gde ležimo, ti i ja,

u budnom stanju sanjamo i znamo
– svako za sebe, ali ne kažemo naglas –
Da je jedino naše prebivalište,

jedino sigurno, toplo skrivalište
od smrtonosne ljubomore sveta,

taj krevet, taj splav koji pliva kroz vreme,
kroz nesuđenu svetlost dana …

Biti dovoljno za ljubav. Dovoljno za smrt.

Premalo za život…

OD/LUKE

11

Između dve reči
izaberi tišu.

Između reči i muka
izaberi slušanje.

Između dve knjige
izaberi onu koja je prašnjavija.

Između zemlje i neba
izaberi pticu.

Između dve životinje
izaberi onu kojoj si potrebniji.

Između dva deteta
izaberi oba.

Između manjeg i većeg zla
ne izaberi nijedno.

Između očajanja i nade
izaberi nadu:
teže ćeš je podnositi.

MOJ DVOJNIK

Imam dvojnika. Dok se ja,
sujetan kao što jesam, izlažem očima sveta,
on sedi kod kuće i crnči li crnči …
Moj verni rob, moje nikome znano lice.

Privežem ga za hladni radijator
i u šoljicu sipam vodu
(da ne umre od žeđi). Svetlo slobode
dugujem njemu, koji je moj gladijator.

Jede malo, zahvalan za suv hleb i mrk pozdrav.
Spava malo, tek po nekoliko sati na noć.
Kada pokleknem, priskoči mi u pomoć.

On je onaj koji piše, ja samo potpisujem.
Sada je od neprijatnosti pocrveneo. Moj intimni stranac,
moj dvojnik. Rado bih ga malo bolje upoznao.

Josip Osti
preveo sa slovenačkog: Josip Osti

POSLIJE RATA GRADIMO KUĆU

Poslije rata gradimo kuću. … Poslije još jednog
rata, u kojem su mnogi ostali bez krova nad
glavom, gradimo kuću i uređujemo vrt oko nje.
Gradimo je po ugledu na puževu, malu i lijepu,
ali za dvoje. Učimo od lastavica. Za savjet
pitamo vjetar i kišu. Gradimo je rukama koje
mirišu na zemlju, u koju se vraća sve što je
iz nje izraslo. Rukama, koje se nježno dotiču i
umorne glasno smiju kao cvijet zove. Pomažu nam
kamen i voda koje spajamo s mirisom lavande i
slikama iz snova. … Poslije rata gradimo kuću. …
Za tijela, koja će ležati u postelji kao pod
probeharalom jabukom, i duše, koje će po njoj
tiho šetkati kao što danas po njoj luta duša
starice koja je živjela i umrla iza njenih zidova. …
Gradimo zidiće koji će nas odvojiti od surove
stvarnosti, i stepenice, koje će nas voditi onkraj
poznatog, kamo dospiju samo oni koji se vole. …
Poslije rata gradimo kuću. … Danonoćno, mada smo
svjesni da gradimo sutrašnje ruševine.

DJEVOJČICA MEĐU KRISTALNIM ČAŠAMA

U našoj kućici u Tomaju, koji još nikad
nije vidjela, moja majka je nasmijana
djevojčica. Danima, bez jedne jedine
riječi, samo gleda što radim, što čitam
i što pišem. I kada pišem pismo njoj,
koja i dalje živi u gradu kojeg doslovno
više nema. Izuzev u mislima onih koji u
njemu noćima bdiju u strahu za goli život
i u snovima onih, posvud po svijetu, koji
ga se s ljubavlju, čežnjom i bolom sjećaju
onakvog kakav je bio nekad. Svakog dana
sunčeva zraka, koja se probije između
listova loze na brajdi ispred kuće,
pozlati njeno lice. Tada postaje još
zvonkiji njen smijeh. Veseli smijeh
djevojčice među kristalnim čašama u
kuhinjskom kredencu, gdje čuvam njenu
fotografiju iz mladosti, kao što ona
čuva moju, u kuhinjskom kredencu svog
sarajevskog stana, na kojoj imam dugu
posijedjelu bradu. Kao da je na nju
usred ljeta pao snijeg.

PLOD LJUBAVI

U naručju držim neobičnu životinju.
Napola je mačka napola štakor. Sivo-
bijela. Uši su bez dlaka. I dugi, tanki
rep. Nesporno plod ljubavi. Plod dugih
tomajskih zimskih noći. U kojima
zaljubljenici zaboravljaju na svaku
razliku i svako neprijateljstvo predaka.
Kada vlada samo jedan bog - razuzdani
eros. U tome nema nikakvog čuda, jer je
ljubav sama čudo veće od svih čuda.
U naručju držim neobičnu životinju.
Ispušta glasove koji nisu ni mačji ni
mišji. Volim je i čini mi se da i ona
voli mene.

KADA GOD SE SRETNEMO, DUGO SE GLEDAMO

Kada god se sretnemo, dugo se gledamo. … Kada se
neočekivano sretnemo na putu koji vodi kroz šumu
ili vinograd, a i kada mi se u vrtu kroz travu,
prepunu cvjetova maslačka, sličnih zvijezdama,
približava gola. Gipkim kretnjama. Potpuno nečujno,
kao da hoda na prstima. U njenim lijepim očima,
iz kojih dopire studen najdubljeg bunara, svaki put
vidim svoje oči i u njima sunce koje žeže. Ne znam
osjeća li i ona moju veliku želju, kao ja njenu,
da se bar jednom strasno poljubimo. … Kada god se
sretnemo, dugo se gledamo. … Tako se završi svaki
moj susret sa zmijom.

SVUDA TRAŽIM PJESMU

Svuda tražim pjesmu. … Tražim je od rane
mladosti. Danju i noću. I u snovima.
U sebi i oko sebe. U svjetlosti i tami.
U veselim i žalosnim glasovima ljudi i
ptica. I u njihovoj višeznačnoj šutnji. …
Svuda tražim pjesmu. … Tražim je u plavim,
zelenim i crnim očima djevojaka i žena,
na dnu kojih ležim, kao mnoga
od njih na dnu mojih, već odavno mrtav
i zaboravljen. … Svuda tražim pjesmu. …
Tražim je ispod kamena. Iza oblaka.
Ispod postelje i u njoj, gdje se događaju
najveća čuda i, iz zagrljaja,
koje prate smijeh i suze, rađaju se
istodobno život i smrt. Rađaju budući
ljubavnici i ubice, oni koji će graditi
i oni koji će rušiti svijet. … Svuda
tražim pjesmu. … Tražim je u starim i novim
knjigama. U njima nalazim jednom smeđu
drugi put sijedu vlas kose. Skrivenu novčanicu
već propale države i na njoj smiješak odavno
mrtvog svemoćnog vladara. I još koješta. …
Svuda tražim pjesmu. … Tražim je i u pjesmama
drugih pjesnika. Mada sam ubijeđen
da je mnogo lijepih, potresnih, majstorski
oblikovanih i vjerujem pjesniku koji je rekao:
»Sve je pjesma«, pjesmu koju svuda tražim
ne nalazim. … Svuda tražim pjesmu.
Katkad mi se učini da sam je našao.
Češće da je ona našla mena. Najčešće tamo
gdje je nisam tražio. Ali sve što sam dosad
napisao, a drugi prihvatili kao pjesmu,
bilo je samo otisak mojih prstiju na papiru,
na kojim je ostavila zlatni prah svojih krila,
prije nego što je nestala neznano kamo. Ne znam
što su ti tajanstveni znaci značili drugima,
meni su bili uvijek samo nove poruke
da i dalje tražim.

Andrej Rozman Roza
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

PET PESAMA (KOJIH IMA ŠEST)

AKO VEĆ PIJEŠ MOJU KOKA-KOLU,
barem je pij iz svoje čaše.

Ako već piješ moju koka-kolu iz moje čaše,
barem je pij na svoju slamčicu.

Ako već piješ moju koka-kolu iz moje čaše i na moju slamčicu,
onda je barem pij svojom njuškom.

3 X SEMAFOR

Dopada mi se kada je crveno svetlo i ljudi čekaju
i ja dođem do tamo i vidim
da nema nigde nikakvog automobila
i pređem ulicu,
a neki ljudi krenu za mnom.

Dopadalo mi se kada je bilo crveno svetlo
i ljudi su čekali,
a ja sam priš’o i vid’o,
da se jedan auto približava prelazu,
ali za mene ima još dosta vremena,
da pređem ulicu pre njega.
I tako sam išao, a jedan čovek za mnom.
Na smrt se uplašio,
kada je auto zakočio iz sve snage,
skoro je mog’o da ga zgazi.
Nek se nauče da paze na sebe, ovce lude!

Ali, šta da uradim,
kada se bude pokvario semafor
i za mene bude sve vreme crveno
i na drugoj strani bude stajao policajac?

KROKODILČIĆ MIKI

Krokodilčić Miki čizmice ima,
ali na njih ne pazi i sve više hoće da ih razgazi.
Pošto čizmice uništava, mamica ga ne voli,
ljuti se na njega, i ovako ga kori:
,,O, ti prokleti Miki, kožne čizme imaš,
pa zašto se prema njima tako ružno odnosiš?
Ti misliš, da su takve čizmice džabe,
a takvu kožu nosio je nekad i tvoj tale.
Da ti sad obuven budeš, tvoj tata se mučio,
i da bi imao čizme, život svoj žrtvovao.“
Tada shvati Miki, da je gorak taj svet,
za svaku novu stvar na njemu neko mora umreti.
Zato mamu ubije, od nje skuva čorbu,
a od kože sašije sebi novu školsku torbu.

SVE JE U REDU, MAMA

Napolju se puca i na grad
pada kiša granata,
a u skloništu se deca
igraju vojnika i rata.

Ponekad sanjam šta bih bio,
da sam se van skloništa rodio,
sa jezikom koji govori
više od dva miliona ljudi.

Ali dok je ovde unutra hrana,
radije se lepo igram. Sve je u redu, mama.

NA KRAJU PUTA

Nekad je tuda vodio put,
a sada stoji veliki plot
i odvratni psi u ime ljudi
laju Tu nema puta!

Nemam tu šta da tražim,
tu je sada sve privatno.

ĆUTANJE

Glas je lak i ide gore.
Reči lete u nebo.

Samo ćutanje ostaje na tlu,
sjaji se u očima,
steže u pesnicama,
meša sa krvlju.

Ćutanje ne čeka reči.
Ćutanje čeka meso.

Peter Semolič
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

UPRKOS SVEMU

Menja se tlo pod mojim nogama.
Seoski konji detinjstva su se,
uprkos svojoj težini i ogromnosti,
rasplinuli kao rosa. Preko širokog autoputa,
opasanog bukom i ogradom od mreže,
možda se dozivaju podeljena krda srna.
Medvedi se spuštaju u niziju, preturaju
po otpacima i tresu se od straha.
Nikada neću moći da zaista zavolim
ljutiće, bele ivančice, vrbovo šiblje.
Ali, još uvek imam malo saosećanja
kada začujem kako zvižduće kos
kojem je auto ubio ženku.
Svet nam se obraća bojama: beli zvončići,
žute trubice, crveni tulipani –
svi nemoćni pred željom
razmaženog oka, grabežljivom rukom.
Danas, 4. maja 2000, po mojoj zemlji
hoda ubica koji odnosi živote vikendaša.
Po uskom putu mlada devojka vodi
ždrebca, koji smelo širi nozdrve.

OTČARAVANJE

Odjednom, stojim pred Morostom
kao pred smrću. Sada sav zelen
poziva kao mlada devojka željna ljubavi.
Tamni pojas gustiša uz Izar,
minijaturna prašuma mog detinjstva,
miriše sveže kao i prvog dana.
A ipak, smrt, nepoznata, neshvatljiva, neprozirna.

Nekada, kada sam bio mlađi
i kada sam još bespogovorno verovao u takve stvari,
u osušenoj travi i trsci sam naslućivao
nepoznato prisustvo i čuo sam –
ili barem verovao da čujem,
to je, na kraju krajeva, jedno isto –
topot kopita na kamenoj kaldrmi rimskog puta.

Smrt nas prati kao nenametljivi putnik,
koji nas tek ponekad podseti na svoje prisustvo.
Sa Morostom sam o pasu nekoliko puta išao
u vlažno proleće da slavim vodu
i sećanje na minule požare,
barjanske vatre, koje sam gledao
kao odsjaje svoje usijane duše.

Svet je bio kugla, nepodeljena i nedeljiva,
i čak i smrt je bila samo deo večnog kruga.
Pre dva dana je umro bratanac.
Preseklo me je kao suv panj bukve,
kada sam shvatio da odavno ne mogu više da kažem
da kod nas mrtvi odlaze u trsku i trave
i da su kapi rose duše, odsjaji jedinstvenog duha.

PROLETNJI VETROVI

U sećanje na Marka Švabiča

Nepodnošljivo umoran od alkohola, lošeg
pijančevanja. Sklapam blede fotografije
jučerašnjeg dana: sukob sa konobarom,
začuđeni pogledi iza susednih stolova
na utrnulim licima, neka žena
koja me je opravdano prezrela.

Blago proletnje veče, sa blagom nijansom žute
svetlosti, odlomljena grana stare jabuke.
Najverovatnije ju je odlomio vetar. Prespavao sam
ceo dan. U trenucima budnosti sam
prebrojavao modrice i nagađao o njihovom
poreklu. I prevideo bol drveta.

Odavno me nose proletnji vetrovi.
Ali godovi koji mi se skupljaju na licu
učinili su svoje: nisam više simpatični
momak, koji se opijanjem raduje životu.
,,Gospodine, šta to radite!“ Ne znam. Ne znam,
šta radim. Da li uopšte nešto radim? Da li sam uopšte tu?

Vetrovi, odlomljene grede, rupe u pamćenju
savest koja se prži na sporoj vatri, neodređena
čežnja za nečim dalekim, za nečim,
što nema imena i što možda ni ne postoji.

NESKLAD

Proboden strelicama trava, helebardama trske,
rapirima sunčevih zrakova,
utopljen u svakom jarku, poslednjoj rečici
odavde pa sve do podkrimskih sela,
raspet na svakom drvetu,
razapet i smrvljen u svakom ambaru,
izboden od svakog komarca, obada i ose,
popišan od svih krastača i davdežnjaka,
izgrižen od svih štuka i lasica,
ismejan od svih žaba i divljih pataka,
ranjen svim kosama i kosilicama,
raskomadan svim plugovima,
raščerečen svim konjima,
zgažen svakim traktorom ....

Tako je bilo nekada i danas se sve to opet vraća.
Ne kao sećanje, već kao treperava sadašnjost.
Pobeći. Otići. Biti.

DEČIJE IGRE

Uvek automobili, motori i brodovi,
ulice, utrvene dlanom u sitnom pesku,
ekspedicije na biciklima ili peške u još nepoznate delove Morosta,
uvek gusari i pirati, najamni vojnici,
izgubljeni negde u svetu,
astronauti, samotni usred crnila,
uvek priče,
koje obnavljaju stvarni ili izmišljeni put.

A nikada kuće, tvrđave na obali,
nikada zgrade, vratari, upravnici,
a ako već zgrade, onda pozorište
prepuno glumaca,
koji se sele iz uloge u ulogu,
menjaju odeću
i putuju iz mesta u mesto
bez cilja i bez mogućnosti nastanjenja.

Ali, pazi. Sećanje je varljivo.
Kako lako si uveče vraćao automobile u garažu,
spuštao lutke u tvrde postelje,
posvađao ih međusobno: To je moje!
Ne, to je moje!
Kako lako si razgraničavao kraljevstva,
slao narode u borbu za domovinu,
govorio kroz njihova usta: To je naše!

A iako si se stvarno igrao samo Kolumba
i Livingstona, ne krivi sebe, dete, za svoju sudbinu.
To je kao kada bi krivio nekoga drugog.
Odrastao si. Vreme je da prihvatiš odgovornost.
Ne nasedaj na one koji ti govore puer aeternus,
iako se često osećaš izgubljeno,
tražeći nežnu ruku i meko uzglavlje.
Odlučno stupi i zasadi štap u tlo.

Neka iz njega izraste drvo.
Sačekaj, da iz njega izraste drvo.
Drvo pred tvojom kućom.
Drvo sa senkom za tebe.
Možeš li to?
Reke teku, sve teče.
Uvek reke, potoci, brzaci,
ali nikada jezero. Nikada. Ni dan danas.

Lucija Stupica
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

JEDNOSMERNA ULICA

Zvuk poštarskih kolica,
kao da odlazi u kupovinu,
pokušavam da ga sustignem niz stepenice,
ali, umesto pošte, samo prazno sanduče,
ko još danas piše možda znaju
starice na uglu, koje su u sunčano jutro postavile
na pločnik svoje stolice na rasklapanje,
njih dve znaju, po čitave dane posmatraju ulicu
i pričaju, ćute, posmatraju, pa opet pričaju,
njih dve znaju, dok se svet vrtoglavo spušta
niz ulicu, da njihov domicil ostaje nepromenjen,
dok odnose veš u perionicu,
peru kosu i pripremaju obrok
i opet sedaju svaka na svoju plastičnu stolicu,
danas možda drhtavijih ruku nego juče
− i ja žudim za milostinjom,
skupljam sitne kamenčiće −
,,Mislim da sam smislila prvu rečenicu,“
kaže Virdžinija V.; prvi korak je najteži,
nešto ga uvek zaustavlja, dole, niz stepenice
ili u prvom slovu, koraku ka ljubavi, starenju, ka kraju,
možda baš zato jer je putovanje dugo,
kao što se dugo putuje sa poezijom
nakon što te jednom dodirne,
kao što je to sa dodirom koji je večan,
starice znaju, dok
saobraćajni znaci kraj njih
govore na svom jeziku: To je jednosmerna ulica,
ne možete natrag, samo napred, napred ...

JABUKA

Vreme je za jabuku, za odlazak
na pijacu, kao što sam se jednom spustila
u voćnjak i sama je izabrala i ubrala,
u rano jutro okupano rosom.
I kraj reke je jutro, i ono zmijasto zaseca u nju,
budi se Vavilon, i on zmijasto zaseca u nju,
spuštam se nadole, kao po golom telu,
glatko i brzo, a onda se treba zaustaviti,
razgledati, izabrati, zagristi, da zakrvave
usne, ponovo mladalački sveže.
I popijem sok sa lica,
podelim oči i rane,
i sve se sastavi u red:
vid i život i drvo,
sa blagoslovom podelim plod
i još jednom zagrizem u njega,
i zagrize grad,
i zagrizeš ti.

NEGDE U VILIJAMSBURGU

11/9/06

Na menhetenskoj aveniji ništa ne miriše na Menheten,
možda sam pogrešila put? Nebo nije drugačije, a ni ljudi,
posebno ne ljudi, nešto mi uvek zaustavi korak
na Džeksonovoj, tako da prođem mimo i krenem okolo, i to nije
ljubazan gospodin koji dok hodamo govori da nas je auto
prestigao u prevelikoj brzini. Vrt preda mnom je tesan
i izveštačen, sa plastičnim sovama za laku noć,
svi jezici nisu jedan jezik, i ne jezik ljubavi koji je univerzalan,
a tada moraš verovati da je u haosu red, koji se sastavlja iz njega.
Polako klizim u unutrašnjost, ginko drveće je spasilo susednu ulicu,
drugde su žensko drveće zabranili zakonom,
jer uništava tlo. Sve pete koje uništavaju zemlju odzvanjaju
visokim tonovima kao Koltrejnov sopran i svetle se na suncu.
Transvestit ih lovi u svoju periku, da bi sijale kao biserne
šnalice. Tom svetu ništa nije strano. Samo melanholija je
zaboravljena zavesa na ušću zaliva. Nad Bruklinskim mostom
se naginje večernja svetlost: Odvedi me do vode, kaže Nina Simon
i zajedno nas odnosi vetar, neukroćene su stope,
zbunjeni otisci se gube u crvenoljubičastim oblacima,
nad staklenim soliterima se dižu snovi
svežih junaka, betonski džinovi odlučno klimaju:
ovde ništa nije po ljudskoj meri i nikada neće biti,
ovde samo još vetar, koji u zoru probudi
slabašna utopija mističnog grada, koja se diže
kroz snopove svetla kao fatamorgana u pustinji.

ŽRTVOVANJE

Našla sam drvo.
U sušnom predelu ptica.
Na kamenoj obali bez otisaka.
Sasušeno i razoreno od vetra,
od predela bez zavetrine.
Oboreno deblo i u gnezdo spleteno granje,
koje svojim zagrljajem čini merdevine.
Ne znam šta radim tu, ali je dobro.
Zabava se dešava negde daleko.
Tarkovski je krenuo sa poslednjim kadrom
i nijedna kamera nije delovala,
to nije bilo zabavno, i sledeći koraci
su se identifikovali sa naslovom filma.
Drvo je zalivao dečak i verovao u to
dovoljno snažno, da je spoznao boga.

PREVRNUTI ČUNOVI

Dva prevrnuta čuna
na slici pozne jeseni,
mrtva priroda, koja mekša kišu.
Ono što se boji plavo i nežno
jeste disanje materije. Šetači ih
obilaze, sedaju na njihove rubove,
zaobljene kao staračke bore.
Iza udaljenog pogleda putnički brod
sa dve hiljade sedišta raskošno ispunjava sliku. Felinijev
Amarkord ispunjava sliku. Hiljadu ljudi, odjednom,
u crno-belim nijansama. Ne znaš više, da li je to
presecanje talasa ili glasni zvuk snega na filmu.
Pružiš dlan, nikakvog posipa, možda ni
planktona, možda samo so na telu bačenom
u more. Nikakvih opipljivih tragova.
Onda, opet samo dva stara, prevrnuta
čuna, ljuske, školjke,
pucanje osušenog drveta i vetar,
pritajen pod njima. Zatišje.

Peter Svetina
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

ĆUTLJIVI SUSRETI

Već više puta mi se dogodilo.

Prvi put, sećam se, još pre nekoliko godina,
kada sam hodao Poljanskom ulicom
i kada mi je svojim tipičnim, usporenim hodom
išao u susret Lojze Krakar.
Kako mi je samo došlo da mu se,
neznanac, obratim,
da ga barem pozdravim.
Ali nisam.
Samo smo tiho prošli jedan mimo drugog.

Opet, kada je u Ljubljanu došao
Tomas Transtremer.
Kolebao sam se, da li da odem
da slušam razgovor sa njim ili ne.
Nisam otišao.
Nisam osećao potrebu
za orkestracijom onog
kamenja, koje je unatrag,
polako, doplovilo iz morskih talasa.

I danas ujutru.
Namerio sam se da studentima pročitam
jednu od Sarajlićevih pesama,
jer uveče ima književni nastup.
Baš kad, koračajući ka fakultetu,
u torbu, pored knjige njegove poezije,
stavih novine
sa njegovom slikom na naslovnoj strani –

ugledah ga kako razgovara
sa prolaznikom koji mu je objašnjavao put:
Do semafora, pa desno.

I tako smo išli.
Izet Sarajlić i ja-neznanac,
jedan pored drugog. Onda se on zaustavio kraj kioska
a ja sam prešao ulicu.
Sa pešačkog prelaza sam još video,
kako je mladalačko starački
obesio štap preko leve ruke
i desnicom posegao u džep.
Kada sam već bio na drugoj strani,
u glavi je počeo
da mi se vrti mogući dijalog,
koga nije bilo.

Nakon takvih stvari sam uvek zbunjen.
Zbog svoje nerazumljive suzdržanosti –
valjda bih mu se mogao, ja,
iako neznanac, obratiti, pozvati ga na
kafu.

Ali, kao da su dovoljni
već i sami ti ćutljivi susreti.
Na kraju krajeva, svako sam
tka meso pesme u sebi.

KAFANA NA PRVOM SPRATU

Da smo seli bliže prozoru,
najverovatnije ne bismo imali taj osećaj.
Ali ovako,
učinilo nam se, da smo ušli
u kafanu na prvom spratu.

Stepenište,

kojim se penješ,
nakon bučne ulice deluje
nekako religiozno –
sa svakim spratom,
mir je sve gušći.

U onoj kafani u Bergnu su umesto stolnjaka
bili veliki beli listovi hartije i
umesto buketa
krede u pepeljari –
riblja galerija.

Ne znam tačno šta
smo tada nacrtali nas dvoje.
Danas sam se setio,
da bih mogao
kapućino:
kafu sa trajnom.

LITVANSKA METAFORA

U remontu je,

objašnjavali su litvanski službenici
ruskoj delegaciji,
koja je vizitirala
političku vernost Pribaltika,
i pokazali na drvenu kutiju usred sela,
koja je trebalo da pokriva
i popravi potreban Staljinov kip.
A tamo nikada nije bilo Staljina.
Jedan od litvanskih kraljeva
je tamo već sto godina
sukao svoje bronzane brke.

Trinaest stepeni
je bilo u stanovima,
jer nije bilo nafte i plina iz Rusije
(Kornelius je objasnio, da je to
kazna za otcepljene),
policajci su pritiskali džip,
dvanaestogodišnji momak u izlizanim patikama
i tankoj crvenoj jakni,
usred bljuzgavice na benzinskoj pumpi
je točio kilometre benzina.

U puloverima i zakopčanim kaputima,
u Vitautasovoj kući
sva trojica smo stojećki slušali
njegovu priču,
kako mu je metafora pomogla da preživi,
priču o cenzuri i slikanju pejzaža:

planinski lanci na rukama
na krilima labuda

pričao je Vitautas i tumačio stihove
lancima na rukama i slobodnom mišlju. –

Danas, nakon toliko pročitanih pesama
mi je sinulo, kakva je, u stvari,
kraljevska metafora
bila tek ona, sasvim
obična
drvena kutija
usred sela.

VEČE NAMENJENO POEZIJI

Pre nego što sednem
za pisaći sto, moram
još da operem suđe.
Barbara hrani malog.
Ispiram tanjir za tanjirom,
viljušku za viljuškom, kašiku
za kašikom,
čistim poslužavnik, na kojem
su se osušili komadići
testa za picu. Onda
prostrem veš. Oboje smo
malo umorni, neispavani.
Kada izađem na balkon po
još jedan držač za veš,
ugledam, kako se iza hrastova
upravo pomolio prvi
okrajak meseca.

SVAKODNEVNE GEOMETRIJE, 4

Čekam je.
Nije mi važno,
ako zakasni.
Znam da će doći.
Iako se nismo dogovorili.
Čekam je
sa torbom o ramenu.
Miran. Siguran.
Čekam je na autobuskoj stanici.

Sedmicu.

Aleš Šteger

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

A

Umro je A. I nije umro. Kao i njegov otac
A, kao i njegov deda, utonuo je u seosko groblje.

Utonuo je, ali nije utonuo. U blato je otišao.
U blato i u nemo kamenje u blatu.

Tamo sada ćuti. Zaboravlja. Briše. Tamo je i nije.
Jer nema kraja. Bez početka je i kraja. AAA.

Neko je umro. Niko. Njegovo ime –
Zaboravljeno. I njegovog oca i njegovog dede ime.

A ponekad zakloparaju reči. Ponekad ustane,
Ko je legao da spava, i umire dalje, ko je bdeo nad umrlim.

Ponekad AAA nesnosan teror prostora, koji traži svoj glas.
Ponekad AAA monotona tuga kiše nad putevima.

AAA klokota, dok se valja iz mora.
AAA uzdah kremena u časovnicima.

Gotovo je samo – A je mrtav.

Ko misli da ga nekad čuje, neka oslušne drugim uhom,
A ko ga ne čuje, i dalje će uzalud slušati.

ČAČKALICA

Komadić nesvarenog mesa je zapao
I poziva na ustanak.

Nepokorno strano telo. Oglašava se iz tvojih usta.
Iako ne govoriš ti.

Iako nikome nisi dozvolio da govori
U tvoje ime.

A on i dalje viče,
Huška na pobunu, pritiska.

Pokušavaš da ga iščačkaš jezikom,
Ali nema reči koje bi utišale njegov protest.

Sićušni Robespjer u Polifemovoj čeljusti.
Ali bez lukave sreće, bez bogova i krda na svojoj strani.

Iščupaš ga iz svoje savesti, samelješ, što te glođe.
Neka crkne revolucija.

Iako zbog toga padne poslednja lipa.
Na njen panj se izvališ, odlomiš iver i podrigneš.

Čačkalica ti viri iz usta kao centurionova strela,
Koja je očistila imperiju.

Crna rupa u zubu šapuće:
I ovo kraljevstvo će se jednom raspasti iznutra.

KAMEN

Niko ne čuje šta kamen čuva u sebi.
Neznatno, samo njegovo je, kao bol,
Uhvaćen između kože cipele i đona.

Kada je izuješ, zatreperi lišće u golim drvoredima.
Što je bilo, neće više biti;
I gomila drugih znakova u truljenju.
Vonj obližnjih ambulanti. Nem, ideš dalje.

Ono što čuvaš u sebi ne čuje niko.
Jedini si stanar svog kamena.
Upravo si ga bacio.

CIPELE

Paze,
Da se put meko utiskuje u tebe.
Šuštavi vesnici između tebe
I sveta tragova koji se međusobno brišu.
Od kože i šavova.
A tvoji su sašiveni od reči kože i šavova.
Čuvaj ih.
Možeš biti go i bez ičega, ali,
Sa cipelama na nogama nikad nećeš biti siromašan.
Zato, neka nikada ne ostanu skrivene,
Ćušnute pod krevet,
Odbačene u orman, zaboravljene na tavanu.
Spavaj s njima.
Kupaj se u cipelama.
Vodi ljubav obuven.
Neka te uvek upozoravaju
Da si ovde samo u kratkoj poseti.
I da ćeš uskoro morati dalje.
Ne izuvaj ih nikada.
Kada ih budeš, putovanju će doći kraj.
Pokopaće te kao ciganina,
Bosog i bez imena.

ČVOROVI

Postoje čvorovi čiju umetnost poznaješ u prste.
I oni koji dolaze iz Smirne.

Postoje sestre, koje nikako ne brišeš iz sećanja.
I braća, vezana za tebe, leđa uz leđa.

I majke, utkane u istrgane bluze.
I očevi koji se noću premeću u sopstvenim zamkama.

A sa ovim čvorovima je, kao da je neko
Krišom provukao uže kroz tvoje uho.

Kao da si sam to uže, a čvorovi tvoja porodica.
Nisu gordijskog roda i ne dolaze iz Smirne.

Iz obližnjih i dalekih krajeva su, i sa trudom
Su se nastanili u tebi. Nedavno oduvek.

Budi strpljiv sa svojim čvorovima.
Pusti ih da rastu, pusti da se na miru zategnu.

Dođe dan, kada se uže podigne u dremljivoj tišini.
Poput fakira se popneš iz samog sebe.

Maja Vidmar
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

OPET SOBA 333

Poverio si mi
svoje spavanje.

Sada gledam tvoju
neskrivenu otuđenost.

U mirovanju tela
leži tvoja smrt.

Najradije bih pobegla
ili barem glasno govorila.

I moja se odmara
na sličan način.

SOBA 204

Pod površinom
tvoj vlažno somotski
prst je skliznuo uz moj,
moje petoprsto svileno oko
u tvoje, tvoja jagodica prsta
ka mojoj.

Kao da nismo znali
da imamo jagodice
prstiju
dok se nisu
dodirnule dve, gole,
pod površinom.

Kao da mogu da se
ljube mimo nas,
kao da je nešto među njima
što moramo podneti
kao prvi svedoci,
na nov način.

Kako potresni su
susreti
pod površinom.

JOŠ UVEK SOBA 209

Nakon violine sva
ljubljenja su privremena,
jer pozadina odjekuje
iz minuta u minut.
Ne može se ponoviti
savršeni svet.
Pomoglo bi
da me udariš
rukom po licu
ili razbiješ čašu, srušivši je
sa ormarića na pod.

SOBA 311

Beli magnet
postelje je kao
ponor
za kruženje misli
premalog prostora.
Samo najuži krugovi
se spajaju
u centripetalnom
drhtaju.
Opet
padamo, ali,
o čemu razmišljaju
oni koji padaju
ne znamo ni nakon
što, blago oznojeni,
budemo izbačeni
na hladne poljane,
u novi svet.

MOJA SOBA

Samo jednog ljubavnika
imam i nedostaje mi
godinama, godinama.
Ponekad pokuca
i tvrdi,
da je on.
Iako sam verna,
na trenutak mu
verujem.
Pustim ga u sobu,
da proslavimo
neočekivani povratak.
Lepe
su takve
noći.
Dok odlazi,
uveren je
da je on.
Samo jednog ljubavnika
imam i veoma
mi nedostaje.

Milan Vincetić

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

SEĆANJE

Jedva primetno
cvet cvetasti
zvezda zvezdasta
i planina planinasta
jedva primetno
i svako za sebe
mirisaće
na muško
i zvučati
kao žensko
ili postati blisko
i inače
ili niže
ili bliže
malo u žiće
malo u knjige

BALDAHIN

Retko kada prođeš
kroz kosu
kao što nas sustiže kiša
i odmakne lornjon
retko prstima
koji čupkaju zovu
podgreješ kupku
i prave mrave
jedva da još znaš
bedrima
po leđima
ili pod desni
jedva da si još ti
jedva da sam ja
i jedva koliko nas dvoje
iz bukoličke dvojine
otada

MUŠKA

Šta si mi
kada mi nisi sestra
po noktima
po prevojima
ili puti
šta kada kuca
ko ne kuca
šta kad reže
što ne reže
ili seže
šta kada nisam
vrli brat
koji kozlića
s tvojom sestrom
da biste bile
maćehe po grehu

ŽENSKA

Ako već jeste
neka bude odozgo
za jezero
odozdo
i za kontrabas
ako već jeste
neka bude preko poprsja
za širinu katedrala
i tuca ravnica
ako već jeste
i ako nije drugačije
neka bude preko stasa
neka bude preko vrata
da se grli
kao prosilac
nego šta

BALADA

Kada te budu obrijali
moj nepokretni oče
bićeš podmlađen
u moje godine
da ćeš otpozadi
uprezati kobilu
i odgurnuti šniclu
i kada te budem okrenuo
ka ogledalu
bićeš sama surutka
kao dlake
koje su pustili
da bi ih zasadio
među moje
kada me budeš još jednom
i još usputnije
začeo

Uroš Zupan
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

BAŠTA, BAH

Tu nema smrti. Svi oblici se samo prelivaju jedan
u drugi. Sve plovi i lebdi. Kada sklopim oči,
vidim makadam koji leti u nebo. Akacije se
podaju svojim senkama, rasipaju belilo
mirisa, trešnje im odgovaraju sa druge strane
bašte, sa spoljašnjeg ruba dana. Njihov govor će
uskoro postati crven. Pročelja sivo-smeđih kuća
užarenih prozora, poput džinova sa mnogo usta, jedu
popodnevno sunce. Žuti bageri oglodali su
breg. Mali sam. Milujem malo mače, manje
od majske trave. Čujem glasove ljudi koji
me prate, ulazeći i izlazeći iz kuće. Dok ulaze,
ližu ih tama i hladnoća, kada se vraćaju napolje,
zasipa ih sunčeva prašina. Jorgovan deli
našu baštu i ulicu, deli našu baštu i svet. Samo
razdrobljeni glasovi i razrezane senke prodiru u
njegovu unutrašnjost. Svi me zovu po imenu i
spuštaju mi ruke na glavu. Još uvek ne znam za reči –
Bes, Strah, Mržnja, Bol, Odlazak. Ne poznajem
prostore iza njihovog zvuka. Ne poznajem ništa,
samo tu baštu, beskrajan domet očiju koje mere svet.
Legnem li na leđa, vidim oblake. Ako pažljivo
dišem, oblaci se menjaju. Sada su: avion,
pasja glava, konj, ovca, dlanovi što donose sneg.
I sada plovimo zajedno. Sedam mora i devet
gora je do prve reke i poslednje doline. Nikada
kraj bašte. Nikada kraj sveta. U sobi svih časova,
na raskršću svih dana, gori večno svetlo ili
jedna jedina sveća. Svejedno je. Na unutrašnjoj granici zlata
listaju se stranice budućnosti. Jer sam mali,
ne znam da ih čitam. Jer sam mali, mirno mogu
da otpuzim pod kapak vremena. Vrata svetlosti su
širom otvorena, tapacirana i meka. Nikoga ne udare,
nikoga ne odbace. Ležim, gledam i nečujno
dišem. Bašta će se, u trenutku, pretvoriti u oblak. Tako
najduže traje u arhivi neba.

VRAĆANJE KUĆI

Prašnjave ulice, glas koji se diže iz grla i
otapa u pustinji, miris uglačanog parketa
u neko septembarsko jutro, dijalozi svetlosti
i senki koje smo zaboravili da zapišemo, mogućnost

da se bude u nekom drugom kraju, iako je nesumnjivo
da su noge utisnute u taj asfalt i da vreme
poput žive pulsira u venama. U svemu tome
tražimo utočište, dok se vraćamo kući.

Smežurano je nebo nad glavama, i dole, negde
sa desne strane, čuje se mirno drhtanje reke u koju
nikada ne ulaziš dvaput. Negde, za nekoga je tako,
uvek tako. Kod kuće nas očekuju stvari

ćušnute u tišinu, i ponekad nam se učini
da je neka zaboravljena ptica prhnula iz
jutarnje magle, uputila se ka granicama očekivanja,
jer život se sastavlja sada, kada nema lica

koje bi posmatralo svoj odraz u staklu,
i nema ruke koja bi noćas, po stoti put, kliznula niz obraze
da proveri starost nekoga ko nas uporno
očekuje. Mirno odjekuju koraci, puze uz vlažne

zidove noći, mirno teče ona tamna reka
koja će se ujutru pretvoriti u srebro, i razdaljina,
koju još uvek može izmeriti sećanje, mirno se duži i duži,
lagano, kao ti koraci, svija se u naručju nesigurne budućnosti.

OSTRVO

Ceo dan traje bitka između neba i horizonta.

Mirisi eukaliptusa, žalfije, ruzmarina,
nemi su svedoci, boje vazdušne geometrije
koja počinje tamo
gde voda prvi put bliže
upozna svoju smrt.

Kada padne noć,
protivnici posustanu
i sva tišina među drvećem
ostaje izgrađena još samo od mora.

ISTORIJA UMETNOSTI ZA POČETNIKE
(Pol Sezan govori kroz moja usta, ja kroz njegova)

Ovo će ići pravo u Luvr, ako prethodno ne izgori.
Mračni hodnici biće prijatniji, ne, sve je uglavnom
u redu, ali neka istorija ostane u istoriji a literatura
u literaturi. Svako kod svoje kuće. I ja sam kod svojih.
U provinciji. Pobegao sam. Provincija je eliksir. Žulja me
štafelaj na leđima, bičuje me vetar, šešir mi pada na oči.

Ali, provincija je još uvek eliksir. Zaboravljeni su zloba
i glupost, rezervisani su za gradove. Na vazduhu sam, u vazduhu.
Neki kažu, čudak. U zelenoj sam zelen, u plavoj
plav. Boje su kameleoni. Priroda mi se otključava.
Planina otvara. Ulazim u nju i opipavam je iznutra,
a onda slikam svoje dodire. Ništa ne oponašam. Tresem se

i mrštim čelo. Proklinjem – Forma je isuviše spora, moj
mozak isuviše brz. Geometrija je samo prečica, ja hodam
drugim putem. Prevrnuo sam Engra. Delakroa, Kurbe, Mone,
nikada nisu išli na svež vazduh. Pusen sedi u senci i gleda mi
preko ramena. Volim da budem u njegovim drvoredima. Šta sam uradio
za budućnost, bilo je čisto neznanje. Još uvek je tu, zapečaćeno,

i čeka. O meni će biti napisana gomila gluposti, i to, da
sam rekao da je vasiona tok, eterična reka odsjaja, i to
da je svetlost konkavna. Nije važno. Važno je znati
da je teorija mrtva, da sam došao da objavim diktaturu
svetlosti i biljaka, i da sam tim platnom pokrio kokošinjac,
ne zato što slika nije postigla savršenstvo i što me je
odvela u mističnu patnju, već zato što su kokoške ostale suve.

TUGE ĆE UVEK BITI

Po G.Benu

U onom drvenom krevetu, premalom za njega, a dovoljno
velikom za narod, umro je Prešeren
(nema ga ni u jednom muzeju, možemo ga samo zamisliti),
u nekom drugom, rasklimatanom, Murn, u Šećerani, kraj lenje
reke, koja se polako vuče ka Zalogu,
Kocbek u apartmanu za onemoćale starce na Bokavcima,
Zajc, Strniša u bolničkim posteljama, u sanatorijumu
za bolesti pluća, na Studencu, tada najsamlji
sa svojim mitološkim avetima i vasionom,
u Gregorčičevoj ulici dah Jureta Detele je nemoćno
lutao po sobi do poslednjeg, tihog izdaha –
sve je otišlo: koraci, reči, prijanjanje
odeće, leta, nepoznate žene, slabi pokušaji osmeha
i nesigurne kretnje. Sve bitke i kratkotrajne
pobede meko i pomirljivo su
prepušteni retkim čitaocima i nečujnom zaboravu.

Nikada nećemo do kraja saznati
šta nosimo u sebi; snove i slepila,
ponekad izdaleka slućenu jednakost sa bogovima,
nemoćno prikrivanje poslednjeg opraštanja
i vrtloglavo ushićenje uz rađanje, strmi
put sunca, koje nas do nekuda prati i raste
zajedno sa našim telima, sve izmešano i podareno
u neodređenom i tajnom poretku,
koji vodi do časova, sve kraćih
u kasnoj letnoj svetlosti što se gasi,
našem jedinom stvarnom domu.

Tuge će uvek biti. Uvek blizu. Uvek
oslonjene na vazduh. Uvek, poput vode
zahvaćene dlanom. Istrajne poput nečujnog klizanja
senki po belim zidovima i vreloj avgustovskoj
zemlji. Suze su spremne. Širine
prepune uzbuđenja i zvezda.
Izgovarajući reči, postajemo vlasnici
sna koji volimo, a nadzemaljski šapat
će nas sustići i javiti se samo na javi –
otvori oči i njima meko dodirni svet.