Jovica Ivanovski

Jovica Ivanovski 47/48 - Pjesme

Sarajevske Sveske br. 47-48

prevod s makedonskog: Duško Novaković

NISAM TI NAŠAO GROB

Nisam ti našao grob
u mermernoj šumi.
Posle pogreba tražio sam orijentire
da bi se snašao kad ti budem
dolazio na razgovor,
ali ništa nisam zapamtio.
Petnaest minuta od jednog do drugog groba,
cipele otežale od blata,
glava od imena i likova,
nepoznatih i dok su bili živi.
Zaskitah lavirintom u koji ćemo se
jednoga dana svi izgubiti
( ili naći svoje mesto).
Kad sam ti preklani prvi put došao
u goste u novom stanu, dočekao si me
na balkonu i bacio mi ključ.
Sada ništa, mrtva tišina
beživotne ulice.
Odoh sa grižom savesti
ostavljajući sveće i cveće
na neki nepoznati grob.
Doći ću ti u proleće,
u nekom lepom sunčanom danu,
sa flašom džejmisona i dve
kutije cigareta,
i sedeću do fajronta.

Ili možda groblja
rade kao dragstor,
24 sata na dan?

03. 02. 2015.

VREME ŠAPUTANjA

Prećuti da te ne bi ućutkali! –
to je parola ovog vremena.
A kad zidovi imaju uši
razgovori se svode na šapat
s glasnom muzikom u pozadini.
Treba li, je li, telefonom
da razgovaramo u šiframa
koje ne može da razbije
ni jedan Alan Tjuring?
Neka ogluve ti koji nas prisluškuju! –
kad ti kažem koliko te volim,
da hoću da vodimo ljubav.
Neka im se nikad ne digne!
Kletve, ove bapske, iz nemoći...
I daj bože da seksualno
budu aktivni kao ja politički!

28. 10. 2014.

PISANjE TE SPASILO

Da ti nije bilo pisanja
tog užastog vlakna za koje si se
hvatao kao slepac za slamku,
oplakivali bi te, odavno...

Te pauze od poroka, trezveni
rezovi, podizanje ručne pred bezdanom.
Dani u kojima si se krio od lepih ljudi,
bežao od sebe da bi sebe našao,
u kojima si se infuzirao poezijom i muzikom...
Dobrovoljni karantin sa celim
risom hartije u laptopu.

Potom te zore koje kao da gore
ili noći u kojima si se borio
da te ne progutaju kao što ti
gutaš čitljiva štiva.
Te reči-slagalice čiji redosled
ume da razneži i naježi, da šutne i obori.

Gomila tvojih prijatelja završila je u tuđini
samo zato jer nisu imali pravu pasiju
(a život bez pasije životarenje je na veresiju).

Pisanje te spasilo od sigurne smrti.
A odavno si shvatio da u tom zatalasanom
pesničkom moru što se preliva od alkohola,
duvana, žena, nezdravog život,
ali i pravde i iskrenosti,
takoreći nikad se ne dave
loši plivači, već samo najbolji.

12. 01. 2015.

NEKI DRUGI TI

Ti si santa leda ispred Titanika,
tresak u zoru i eho budućnosti.
Slinavo dete i poskitani tinejdžer.
Modernizacija je tvoja prošlost,
budućnost u turskom.
Živi primer da vreme ne samo što
može da stane, već i ide u rikverc.
Ti si zadovoljni prosjak pred počinak
i umorna kurva u osam ujutro.
Raspon tvojih glasnih žica –
od eksplozija leleka do promuklosti
( i jedva prošaputane radosti).
Potrebni su ti ljudi sa sluhom i vrhunski dirigent –
samo tako uzdignuti glas naroda
može da razdrma uši Gornjeg.
Zimi si najružniji, u proleće nasmejan,
leti razgoljen, u magli neodoljiv...
Poznat kao dlan a neotkriven kao lek od raka.
Znaš me još kad sam bio beba, a i ja tebe kad si ti bio beba.
Merio sam ti puls u tri posle ponoći,
ljubio te do pet ujutro, pa rakiju
na našte srce i izgrgljavanje noću.
Jutra sa mladošću, leto i sezonska migracija,
i lepo osećanje da sam ponovo kod kuće.
Novi urbanonimi, orijentiri – tako je
oduvek bilo – stari su negodovali, mladi
se privikavali.
Spomenici koji kad su neprikladni
nalik su ptičjim govnima od spomenika.
Tvoje najnovije nepokretnosti koje
trebaju pod hitno da prohodaju.
Kožne bolesti fasada,
odžaci nepročišćeni kao duše stanara.
Bivši parkići iz kojih niče beton...
Kako ćeš prekrstiti trg Slobode,
možda po imenu nekog petokolonaša?
Zalazak sunca Partizanske,
izlazak sunca otud od Železare...
Ti si rudar koji kopa u smogu,
higijeničar koji smrdi na znoj,
barmen koji žonglira sa politikom...
Nemaš smisla za humor, ali ponekad
znaš da me zasmeješ do suza,
velikih, kao da kaplju sa mosta Oko.
Čekam te sa obe strane reke.
Nikad nisi bio ksenofobičan, i baš
zbog toga, kaži NE nacionalizmu.
Toliko lepih naroda, narodnosti, manjine...
miks od kulture i začina koji začinjavaju
ali treba i da sačuvaju zajedništvo.
Glasovi sa minareta i zvonika
susreću se na istoj visini.
Različiti smo u svojoj drugosti.
Obični ljudi, ništa više.
Mi delovi iz tebe, ti deo iz nas – /
šetaš nam po krvi dok krvarimo
u porama tvog asfalta.
Krug života si ti
za nas najupornije, koji ti
još uvek naivno verujemo
i za ništa na svetu
ne bismo te napustili.

27. 01. 2015.

IZGUBILI SMO SE

Izgubili smo se
u prevodu na makedonski
u svemu što odbijamo da shvatimo
i tvrdimo da je neprevodivo,
u prolazima prolaznosti
u prostoru zgrudvanom u tesnom pogledu
u lažnoj prošlosti i slepoj budućnosti,
u vremenu koje nije od ovog vremena.
U imitaciji demokratije,
u sistemu koji nas jebe sistematski.
U vreme ebole od koje ovde niko ne boluje –
možda zbog toga što smo od rođenja
pelcovani otrovom.
U čežnji do boli za zdravom Makedonijom,
koja će kao hitna pomoć voziti slalom
noseći lek siromaštvu.
U makovim poljima i u farmama
nojeva, u poljskim klozetima i u
Trijumfalnim kapijama.
Sanjajući pobedu u borbi sa senkama.
Gledajući u zemlju, ka dnu samog dna
(spuštene glave ne mogu da vide
nasmejana lica – nego samo ulično đubre i
cipele koje uče da gaze preko trupova).
Izgubili smo se u novom svetu naših
predaka ispred kojih prednjačimo pokornošću.
U glasu naroda koji govori iz stomaka,
u smislu za humor onih
koji nemaju smisla za humor.
U poremećenim vrednostima i u
iščašenoj pravednosti.
U tradiciji gena i u
indetitetu sekreta.
U ćorsokaku stvarnosti,
u iliziji nazvanoj preživljavanje.
Izgubili smo se u lavirintu
politike vidovitih koji i sa
vezanim očima prelaze put do bezdana.
Izgubili smo se u našem gradu,
ulicama bolnim od demencije
na prekrštenom trgu pred kojim se
krste stranci,
ispred naših rodnih kuća iz kojih nam
mašu neki drugi odrazi.
Igubili smo se u očiglednom.
Mi smo nezaštićeni svedoci
jedne neviđene lakrdije,
a oni besramno pokušavaju
da nam zamene oči.

18. 01. 2015.

DOĐOŠE VARVARI
( U snu san)

U ulici baroka
nastradaše najnovije fasade.
Zatim jedan šrapnel
zbrisa facu vojnog konja.
Mač Filipov odlete zajedno
sa njegovom nedužnom rukom.
Kao da čitam Bič božji, Zamjatina,
ali sve ovo nema nikakve veze sa Hunima.
A Skoplje nije Rim suočen sa vekovima,
niti sam ja Kavafis da bih rekao
da su Varvari kakvo-takvo rešenje.
Solunski atentatori
digoše ruke na sebe,
a Ilindenci po drugi put
padoše za Makedoniju.
Haos.
Neću da sam svedok ovog gadnog čina –
rekoh i skrenuh pogled kad su na kraju
svi počeli da pišaju u novu fontanu
na trgu, koja, uzgred rečeno,
još uvek nije ni bila izgrađena

8. 2013.

USKORO, A MOŽDA I SUTRA

Mir, treba nam mir.
Udaljeni od svega.
Kućica, letnja kuhinja i
poljski klozet bez interneta.
Ribe da su nam komšinice,
bez ograde a ipak najograđenije,
i jedino da nam talasi
gostuju u dvorištu.
Možda čamac stasao
za šmirglanje, koji ćemo
iscrtati školjkama
puževima i morskim zvezdama
kad budemo u nekom
drugom stanju, najbližem
nedorasloj deci.
Mir, treba nam mir
Mrvica poezije i mnogo muzike.
Gitara sa mnogo prstiju
i notnih žica za ptice.
I tada, kad skromnost
postane navika i odlika
bićemo najbogatiji
na celom svetu

14. 01. 2015.

BEZOSEĆAJAN

Bežim od osećanja,
apstrahujem ih.
Šutiram ih, degažiram.
Nema za njih mesta u mojoj poeziji.

Ima cela bulumenta balavaca koji balave
da bi im se balavili nad intimom.
Njih čitajte!

Osećanja, kucnuo vam je poslednji čas;
odstupite od mene, ja vas
uopšte ne osećam!

Spokojan kao jelka iznad neonke,
rasprostrt a skupljen u jedno,
lanjska sarma sa kojom se
odmotava nova godina.

Sada jedno veliko UFFF!
Nekoristan vazduh, olakšavanje,
obezmozgovanje...

Futuristi, ekspresionisti,
nadrealisti, postmodernisti...
čita li vas iko ovde?
Sve neke kćerke Nerude i Prevera
dosadnije i od njih samih.

Osećanja, u sedam majčinih idite!
Dvadeset i prvi vek je, hejjj!

A kćerke, pobegulje,
jesu li svesne da ono što
pišu nije ni malo
razlitičito od onog što
čini vlada?
Romantizam, ništa drugo.

Oslobođen forme
letim kao sijalica
oko leptira. Noć je vezala oči
Mesečini i igraju se
skrivalice.

Dronjci neba padaju
u moja zinuta usta.
Pljujem i idem dalje,
ništa ne osećam.

04. 01. 2014.

SKRHAN POSLE BUĐENjA

Kao da su ti se odmotali mišići
vretenasti.
U lobanji-avanu neki TV kuvar
dodaje luk i ulje i tuče ti mozak
da bi napravio umak.
Grudva u stomaku, grudva koja može
da prouzrokuje lavinu u ve-ce šolji.
Ne osećaš noge, kao da su obnoć
trčale maraton da bi umakle od ubice, od tebe.
Lice bičevano godinama, kao gola leđa roba.
Vrat kao da ti je u gipsu, kao da je slomio nogu.
Oči tvoje treba izvesno vreme da ostanu zatvorene
kad izlaziš iz samice sna.
Pritisak u ušima – dokle si ronio
noćas znatiželjniku nezasiti!
Samo gospodin Gladnik ništa ne računa
ispravio se ponad trpeze stomaka i
insistira pod hitno da bude poslužen.