Snežana Bukal

IKONOKLAST I IKONOBORAC

Sarajevske Sveske br. 01

Sve to nije važno, jer je prošlo.
Miloš Crnjanski
To je večito, jer se desilo.
Ivo Andrić

And finally, I was in a very small street in the Hague when I saw a sign, 'Icons, come in and see'. So I went in. Not that I am crazy about icons. No. I have seen many of them. My Serbian grandfather was a priest. I grew up playing alone on the church porch or in church and surrounded by icons. I saw workshops were they are made. I knew people who earned their bread by painting them. I can tell Greek from Russian or Balkan schools. Besides, my 'Byzantium period' is far behind me. And, finally, except for nuances often seen only by experts, the icons are stereotyped and hence boring because they give the impression that they are all alike, which they mostly are.
Now, when I am watching icons, I search only for profane elements in them – how people are dressed, what is on the table, which kind of shoes they have… Their sacral element does not excite me any more. So, that was what I was doing in Ogidia, the small icon museum in the Hague. And then, that icon I want to tell you about, the reason for this awfully long letter, appeared. I was immediately caught. I knew immediately that in front of me was something special, different from anything else in the museum. The title said 'Trinity', 51 x 73, 15th Century, Northern Transylvania. No gold. Just simple ochre of earth. Bit of brown. Bit of green. Three simple figures sitting around the table, like three relaxed farmers late on a sunny afternoon, in front of some village church, somewhere in the mountains, when good work is done and they feel good. O, Bob, what a beautiful painting that is! I do not know how long I was standing there, but at some point the old gentlemen was suddenly behind me and he told me: Beautiful, isn't it! I said: Indeed, beautiful. Then he told me the story about this icon. It was bought in the 70s from some Russian emigrant. The expert who bought it got it cheap. It had some 20-century stupid pink-blue angels. So, he bought it, removed that first layer and underneath found the Trinity. Expertise proved that it was from the 15th century, but the origin, where and by whom it was made, is still disputed.
The inscription at the top is Slavic. There is some sort of consensus that it originated in northern Transylvania (nowadays Romania) since that region is well known for its good native school of icons. Maybe. Then the old gentleman asked me: 'What do you think, where it comes from?' And without thinking, surprising myself with my prompt answer, absolutely sure, I said: 'The Balkans'. Some monastery in the mountains of Bosnia, Serbia or Bulgaria, far away from any censorship, some monk nicely and freely painting what his eyes saw, transcending his inner peace and unity, free of any worry that some stupid patriarch will punish him for not respecting dogma & the canon.
What I now find interesting is that in that moment I expressed my idea about the Balkans instantaneously, while for days I had been struggling to define it for myself. On the way back, in the train, again nicely alone in a luxurious compartment, I wrote the draft of my [essay?] text on the Balkans with only one idea in my mind: not to add to that mountainous subject, but to subtract something from the mountain of stereotypes and dubious histories attached to it. But, it will have to wait till I am back from Belgrade, to revisit it and make it final.
This morning I woke up and figured out that, finally, I am in the mood to go to Belgrade. That I am less afraid. And that is Bob – good and proper. What is the purpose of journey if you do not enjoy it in advance?! Besides, I hate it when I am afraid. It is a humiliating state of mind…

Nakon ovog pisma otputavala sam doista u Beograd. Iz Beograda sam se vratila u Mastriht, kući, glave pune misli koje se nisu dale tako lako dovesti u red. Moj rodni grad učinio mi se nalik staroj knjizi, mnogo puta čitanoj a nikada do kraja pročitanoj, a ja nalik nekome ko uporno lista stranice te knjige, nemoćan da joj prozre sadržaj i smisao. Sem možda u snu u kome sam odsanjala Behemota, dvostruko čudovište od koga sam se spasla u zadnji čas, bacivši se u nekakvu reku koja me odnela dalje...
Moja poseta Beogradu dovela je u sumnju i moje sopstvene reči o Balkanu. Draft teksta koji sam pomenula u pismu dragom prijatelju iz Oklahome učinio mi se samo delimično tačnim, samo polovinom istine, onom ugodnijom, onom koja smiruje i prošlosti daje nekakav smisao. Tekst o Balkanu je govorio o kilometrima i kilometrima oslikanih zidova, izvezenih platana, o arhitekturi koja nas fascinira i danas, o kovačima i kujundžijama, tesarima i o zidarima, o graditeljima mostova, o piscima bajki, legendi, pesmi i poema koje i danas uzbuđuju nekakvom svojom zaumnom snagom i lepotom. O nomadima. O čuvarima stada. O karavanskim putevima. O kamilama i mulama. O zemljoradnicima, o hiljadama i hiljadama kilometara ponovo i ponovo obrađene zemlje. O krčenju šuma. O planinama – da razdvajaju. O rekama – da spajaju. O putevima "uvek nadole". O "carskim" putevima koji uvek donose nekakvu nesreću. O pečalbarima. O putnicima koji su se s Balkana rasuli na sve strane sveta, do najudaljenijih tačaka. O putnicima koji su prolazili Balkanom, poreklom iz nekakvih boljih, udobnijih svetova, i ostavili za sobom zapise o čemernom, bednom i teškom životu, projektujući pri tom i sopstveno nerazumevanje sveta kroz koji su prolazili. O hajducima, o lopovima, o planinskim razbojnicima. Bilo je u tom tekstu svega što volim i što se nikada ne opire pamćenju:
...kamenih mostova, belih iluminisanih crkava, polutame pod arkadama, sjaja koji kamenu daje kiša, oleandara, agava kraj mora s koga huči bura, kosih livada i paperjastih ovčica, duvana koji se suši nanizan u vence, ogrlica smokva koje se suše na krovu kraj pospanih mačaka; reke koja se kovitla strmo, potoka kraj koga se suši svilena marama okačena o grm, bučnih pijaca, brda paprika, cimetastih amajlija, bočnih ulica, veša na kanapu, glasa koji doziva ooooj! s brega; bademovog drveta kraj puta, lavande i ruzmarina što se cede u podne tečnog zlata; gradskih trgova, platana, sunčevih mrlja, tkane odeće i opanaka pletenih od jareće kože; lisca koji lebdi nad palačom; buradi od borovog drveta, rakije od klekovih bobica, vina od sitnog grožđa smederevka; plavih pera zadenutih u čohane kape, crvenih masni od krep-papira, crvenih licitarskih srca, ogledalaca, devojačkih kika, zastava, truba, prašine, vašara, šećerne vate, kuća pojedenih kišom i vetrom u puzavica; bosiljka, kamilavki, epitrahilja; hodžinih zapisa; ravničarskih reka, belog blata, šarana, grgeča, somova, kukuruzove svilice, macinih glavica, crnih dudova, nevena, spomenka, turskih karanfila; u bojama perčina od vučjih repova, krivih štapova punih čvorova, zovinih svirala, sukna, teške vune, orahovih plodova u zelenoj ljusci, lanenog platna, dunja, čokanjčića, gunjeva, sena, bunara, đermova, splavova; vatri u noći, sovinog huka, trka divlje svinje, topota jelenovih kopita, krtičnjaka, pirgavih kokošaka, belih mekih gusaka, svinjskih čekinja, sedefa petlova, ćilibara pastrmki; lenti, potamnelog ordenja, kubura, krivih noževa, vradžbina, bajalica, vukodlaka, uroka, vila kraj gumna, vodeničnih točkova, pšenice, crnih marama, crnih barjaka, crvenih marama, crvenih barjaka, metli od pruća; dugih čunova, belih brodova; polutki hleba, košara punih paradajza, bašti u gradini, pasulja u vrežama; čergarskih šatri, svilenih šalvara, dugih čibuka, daira, svilenih papuča, ćemana, usnih harmonika, ispucalih dlanova; gugutki i crkvenih zvona; autobuskih stanica, konduktera, smeđih kartonskih kartica, drvenih klupa, zelenih vozova, emajliranih natpisa na nekoliko jezika...
Svejedno, učinio mi se moj tekst nepodnošljivo "romantičnim", pomislila sam: te reči zapisalo je pero nostalgije a ne pero ikonoborca. Odložila sam tekst u fasciklu Priče i ponovo počela da listam mnogo puta iščitane knjige iz kojih sam učila o Balkanu.
"Šta su zapravo planine?" pita Fernand Braudel u knjizi Sredozemno more, predeli i ljudi. Nekoliko rečenica dalje, Braudel citira reči Raoula Blancharda: "Potpuno je nemoguće dati jasan i razumljiv opis planina." "Brdoviti Balkan" sintagma je zauvek utisnuta, nekada davno, još u detinjstvu, u moju svest. Šta je zapravo Balkan? parafrazirala sam nedeljama za sebe Braudelovo pitanje meandrirajući izmedju konstruktivističkog pokušaja paralelne istorije Balkana Barbare Jelavich i dekonstruktivističkog pokušaja Marije Todorove da na osnovu engleskih, francuskih, nemačkih, albanskih, rumunskih, ruskih i južnoslovenskih izvora postulira jedan novi model pristupa razumevanju Balkana. Ja sam pokušala da definišem sopstveni Balkan ne bih li došla do tačke u kojoj Balkan prestaje da bude opšta geografska odrednica ili skup pukih istorijskih činjenica vezanih za region koji prati linije osmanlijskih osvajanja i osmanlijskih legata. Shvativši da ne postoji nikakav konsenzus po pitanju "Šta je zapravo Balkan?" ja sam ga smestila tamo gde sam ga sretala, tamo gde sam živela, tamo gde sam ga iskusila i konačno, gde mi se ponekad učini, da ga poznajem i razumem.
Predeli i duše oblikuju jedno drugo, pisala je, zapravo i ne tako davno, uoči drugog rata, Anica Savić Rebac u "Helenskim vidicima". Ako je tako, nestaju li, Anice, duše kada se brišu predeli, da li razorene duše razaraju predele i, konačno, kako razoreni predeli i razorene duše oblikuju jedno drugo? pitanje je koje sam 1999. zapisala u jednoj priči a pred kojim i u ovom času stojim i ćutim.

II

Nakon decenije neprekidnog govorenja o ratu, o raspadu zemlje, o političkim oligarhijama, o istorijatu i evoluciji sukoba, o izbeglištvu, o sopstvenom životu uhvaćenom u mrežu događaja, pošto se iz mene izlilo čitavo jedno Panonsko more reči, priča o poslednjim jugoslovenskim ratovima na Balkanu se začudo, slepila u nekakva opšta mesta i svela na nekoliko rečenica. Prostih, i u gramatičkom i u filozofskom i bilo kom drugom smislu. Negde se na tom putu zagubila strast govorenja o tome, svest o važnosti da se ne otćuti i da doživljeno i viđeno ne sklizne u zaborav. Kada sam to razumela, pomislila sam da je vreme da se uzme pero u ruke i sve po prvi put zapiše, sistematičnije, disciplinovanje no što su pisma prijateljima.
No, pisanje je u jednom trenutku preraslo u agoniju i opsesiju istovremeno. Agoniju, jer se viđeno nije dalo zapisati, opsesiju jer mi se činilo da ako ne zapišem bivam jednom i zauvek progutana, apsorbovana prošlošću. Događaji razumljivi i u tom smislu jednostavni u vreme kada su se dešavali, porasli su u međuvremenu, neprimetno, do volumena egipatskih piramida i dobili, kao i piramide, pored svojih geometrijskih, apstraktnih, numeričkih, kvantitativnih svojstava i svoje simboličke slojeve, idiomske slojeve, svoje diskurzivne slojeve, pa i slojeve u kojima je učitano i mojih deset godina govorenja, deset godina ambivalentne potrebe da se nešto shvati, da se nešto objasni.
Zašto se onda toliko puta rečeno i izrečeno tako strasno opire da bude zapisano? Zašto me je ispunila duboka i istinska tuga i potpuni, parališući strah dok sam zapisivala ove priče koje i jesu i nisu priče? Nisu priče samo utoliko jer komade sopstvenog života pokušavam da stavim u sam život, precizno u vreme i prostor, kao da vraćam kamenčiće u udubljenja iz koga ih je jednom otkinula i oduvala realna sila određenih događaja koja je doživljena gotovo mitološki, u punoj snazi biblijskih apokaliptičnih nepogoda. No, i pored toga, ja znam da se radi o događajima koji imaju svoj početak, sredinu i kraj, koji su se desili na jednom određenom mestu, u nekom datom času, sa punom svešću da njihova mitičnost proizlazi iz mog osećanja sveta, a njihova metafizičnost iz puke činjenice da su iz sveta realija prenesene u svet relikvija.
Kako se talio Bodež ? Kad sam u jednom času poželela da odustanem od Bodeža a nekako i od same sebe, isplivali su niotkuda zaboravljeni i davno zagubljeni "Filozofski eseji" Leszeka Kolakowskog. Pročitala sam ponovo "Svet kao predmet pristanka" i prisetila se onoga što sam, pretpostavljam, jednom već znala. Da se neke radnje ne mogu delimično izvršiti. Da se može popušiti cigareta do pola, ali da se ne može na pola umreti. Da prihvatajući život mi prihvatamo svet u totalitetu, prihvatamo i rat i smrt i nestanak grada koji smo voleli i sopstveno starenje i smrt onih koje volimo. Da je tako i sa pisanjem i da je ono, zapravo, "nasleđe" koje mi je dato. Da je na meni da ga "prihvatim" ili "ne prihvatim". Te da se stoga Bodež ne može do pola napisati.
I tek tada je Bodež zaista počeo da se piše. A desio se pri čeonom sudaru dva sazvežđa: istorije i mita. Između istorijskih knjiga i narodnih bajki. Između dokumenata i legendi. Između diplomatskih prepiski i hagiografija. Između monografija i knjiga starostavnih. Između svedoka i slepih pesnika. Između aoda i rapsoda. Između mene i mene. Sudarila se istorija s mitom i razbile su se obe u paramparčad. A s njima sam se i ja razbila u paramparčad. Jer su to bile ne samo nacionalna istorija i nacionalni mit, već i moja istorija i moj mit. Zahvaćena tom rušilačkom strašću, ja sam i ne primetivši više razliku između sopstvene prošlosti i svih drugih prošlosti, porazbijala i nacionalne i sopstvene idole, samozvane careve i vladare ali i sopstvenog oca, majku, dede i babe, sve svoje "okamenjene slike" po kojima je rađena litografija od reči, ne bih li nešto sačuvala, ne bih li ih popisala, menjajući ih pritom, oduzimajući im sopstvenost, previđajuci prostu činjenicu da ih nema i da ih nikada više neće biti.
Razbili su se istorija i mitovi na kojima sam rasla, koji su se u mene utiskivali, koji su me oblikovali a da i nisam znala da su me oblikovali. Ali se zato prošlom vratila transparentnost. I ja sam ne samo videla ponovo sebe kako na primer recitujem na nekoj školskoj ekskurziji Rakićeve rodoljubive stihove pred freskom Simonide u manastiru Gračanica na Kosovu. Već sam napokon i razumela šta se u tom času zapravo dešavalo. Preko mojih usana je prolazila laž o našem srednjem veku. Jer nije Simonidu oskrnavio Arbanas, kako pesma tvrdi, nevernik, poturica, koji joj je nožem iskopao dijamantske oči sa freske, već njen pedesetogodišnji muž, srpski kralj Stefan Milutin kome je postala ženom u svojoj petoj godini.
Pa se i sećanju na trideset tri godine života u mojoj bivšoj zemlji vratila transparentnost. Ne kao moja priča o sećanju. Već pravo sećanje na sva lica uz koja sam rasla, na njihovu nesavršenosti, na njihovu glupost, na njihovu uskogrudost, na njihove kompromise i konformizme, na njihove agresije i verbalne i stvarne, na njihovu pohlepu i gramzivosti, na njihov odnos prema Ciganima, Jevrejima, Šiptarima, crncima, deci, ženama, životinjama ili drveću, svejedno. I nisam se smirila dok ih sve nisam iz sveta relikvija vratila u svet realija i tako se, napokon, "starinskom metodom puštanja krvi tamo gde je pritisak najjači"oslobodila sopstvenog totalitarizma.
U tom rušenju, u tom psihosomatskom ambisu pred kojim sam stajala, povraćajući, ne spavajući, budeći se iz migrene u migrenu, ne dišući ako ne mislim da moram da dišem, napisano je moje svedočanstvo pod naslovom "Slike".
Prošlo je nekoliko svetlosnih godina pre no što mi se dogodio quantum leap i ja shvatila da na jedno od najčešće postavljenih mi pitanja: Odakle si? ja uopšte ne moram da kažem istinu. Tako sam vratila sebi jedno davno, u detinjstvu zaboravljeno znanje. Naučila sam ponovo da veselo lažem. Ponekad odgovorim: Iz Warszawe i provedem ugodnih pola sata pričajući o Poljskoj u kojoj nikada nisam bila. Ako su Schulz, Gombrowicz ili Andrzejewski iz Poljske, onda sigurno nije loše biti Poljakinja. Ponekad odgovorim: Iz Praga, u kome nikada nisam bila, ali mi je pesnik Gustav Krklec jednog prepodneva pre mnogo godina, na terasi beogradskog hotela "Prag", rekao da je jednom sedeo u nekoj kafani u Pragu i da je neko ko je sedeo naspram njega rekao, pokazavši na čovečuljka u crnom odelu i sa šeširom na glavi: "To je Franc Kafka, pisac…" Da sam iz Litve, u kojoj takođe nikada nisam bila, ne kažem više nikada, pošto sam jednom naletela na amsterdamskog taksistu Litvanca i bila spektakularno i vrlo ponižavajuće raskrinkana. Pa mi ni mala tajna koju sam odmah, da se iskupim, podelila s njim, da se u Vilniusu nalazi spomenik Franku Zappi nije uopšte pomogla, zato što mi više ni reč nije verovao. Kada procenim da je znanje engleskog mog sagovornika lošije od mog, onda je lako. Eto meni nikada viđene Irske, čiju mi je tajnu mapu odao W. B. Yeats. Svojoj irskoj biografiji onda hitro dodam nekoliko detalja na kojima bi mi i Fernando Pessoa pozavideo. Kada me mrzi da izmišljam, kažem ime zemlje, malog dela Gallije uveličanog pod lupom: Armorica. Armorica? kaže tada moj potencijalni sagovornik i lepo vidim da u glavi lista imena svih tih novih zemalja koje se pojaviše u poslednjoj deceniji. Da, kažem i dodam, iz Barbaoruma i na tome se cela priča najčešće završava. No ponekad, kada sam umorna preko mojih usana ponovo pređe, "Beograd, bivša Jugoslavija". I tada, dok strpljivo slušam svog sagovornika, jer na tom odgovoru priča se nikada ne završava, u meni se ponekad dešava nešto teško izrecivo. Obuzme me jako i neobično osećanje, zapravo mešavina bar dva osećanja: nevere i jeze i osetim se istovremeno nestvarnom i potpuno izgubljenim.
No, svest o gubitku središta mene sve ređe potresa, sve manje ranjava. Moguće zato jer ovladavam jednom ništa manje zanimljivom i uzbudljivom veštinom zahvaljujući kojoj središte i ja, neodvojivi jedno od drugog, zajedno putujemo svetom.
Bio je jedan period u mom životu kada je moj bordo-pasoš sa zlatnim slovima postao muzejska vrednost jer više nije bilo SFRJ zemlje. Putovala sam sa "traveling document" izdatim od strane UN, a po konvenciji iz 1951. Tada, zvanično, formalno i legalno-pravno ničija, ja sam se osećala dobro. U rubrici: nacionalnost, mogla sam mirne savesti da napišem: non ili udarim jednu veselu dijagonalnu crticu. Osećala sam se pri tom bolje nego recimo P. P. Pasolini, koji je ipak morao da upiše "Italijan, nažalost". Mene danas zabavlja činjenica da kad sam umesto pasoša imala "putnu ispravu" i kada sam se zarad toga quod erat demonstrandum dobro osećala, da sam baš u to vreme morila sebe nostaligijom za svakim pedljom zemlje koju ja jesam volela i koja je nestajala na najužasniji meni zamisliv način: ratom. A da pak sada, kada imam holandski pasoš, koji mi je jednog sivog i nespektakularnog amsterdamskog prepodneva uručila ljubazna službenica u gradskoj većnici i kad uz to, pride, imam i pravo da uložim zahtev za novi pasoš bar dve a možda čak i tri od šest bivših republika te moje nepostojeće zemlje; i kad me od tih mogućih i nikad traženih pasoša deli samo jedna mala molba koja bi trebalo da sadrži i detalje iz moje biografije kao i biografije mojih roditelja i deda i baba; te kad se ta moja bivša zemlja s mukom i polako ipak nekako, mak po mak, oporavlja i ponovo uspostavlja, po zakonu samog života koji vezuje razvezano, spaja razdvojeno i sam od sebe hrli dalje; eto, danas, kad sve to stoji tako kako stoji – meni više ne pada na pamet da bilo kome bilo kakve molbe i dopisnice šaljem.
Mene nacionalni identitet više ne uzbuđuje i smatram ga temom otežalom od sadržine koja, nažalost, meni o bilo čemu pa i o samoj sebi ništa ne može da saopšti.
No, iako mene ovaj polinom posebno ne uzbuđuje, ja nažalost više ne mogu da udarim onu lepu dijagonalnu crticu u rubrici, diskursu, naučnoj temi, literarnoj temi, temi naše svakodnevice, identifikacionom poenteru, ideološkom kurzivu, mogućoj spisateljskoj poetici, a da to non ne bude samo metafora. Odnosno, mogu ali neću. A kad ja nešto neću, onda i ne mogu. A ne mogu zato jer neću da budem član posade svemirskog broda "Enterprise", gde različiti a tolerantni i dobri, putuju svetom začudo i dalje punim Klingonaca, Borgova ili Romulanaca. Jer znam da gde god moja noga po ovoj lepoj planeti kročila, naći će se uvek u nekoj zemlji i naciji, u nekoj genealogiji nacionalnog ili usred neke etnogeneze, svejedno. A svaka od tih država, nacija, etnija, imaće za vrhonaravni cilj, za svoj imperativ i raison d'etre "sebe, veru, narodnost i dinastije", ono što je čak i Njegoš – pisac junačkog epa o ethnic cleansingu – umeo da prepozna kao glavni uzrok "nespokojstva i nesreće čovečanstva". Nikada nisam srela narod koji je više voleo drugi narod no sebe, nikada nisam srela veru koja je više verovala u drugu veru no u samu sebe, nikad nisam bila u državi koja je više sile i moći poželela drugoj državi a ne sebi, niti sam videla "dinastiju", političku oligarhiju, politički centar odlučivanja koji je više moći želeo nekom drugom političkom centru no sebi. Možda zato jer se pomaci, veliki, bitni, dešavaju u vremenskim periodima koji prevazilaze moje skromne, pomena nevredne, životne mogućnosti. Od otkrića zašiljenog kamena do otkrića sekire, kažu antropolozi, prošlo je milion i po godina. Zar se ništa u međuvremenu nije ubrzalo? Zar moje pismo bratu koje iz Maastrichta u Toronto stigne u trenu zaista ništa ne znači?
Ja nisam zaboravila blisku prošlost. Vreme kada su se raskopavale pedeset godina zabetonirane masovne grobnice i zahvaljujući mediju koji ima moć i slike i zvuka pred pukom nikle dečje lobanje razbijene maljem Drugog. Osvećuju se kosti, pale kandila, metaniše, a pandemonijumu glasova živih priključuju se i pandemonijum glasova mrtvih. Proširuju se granice i na svet mrtvih. Meša se istorija i mit, koncept i pohlepa, Sava i Leta, Drina i Aheront u rakki od šljive sa drveta lazi, jači od "duple ljute", nazdravlja se i ispija do dna.
Šta je popijeno?
Oko toga se toliko mastila i reči prolilo ne samo u deceniji što je iza nas – mastilo se proliva već dva i po veka – no odgovor-konsenzus još uvek nije pronađen. Taj napitak dobro poznat u istoriji ljudi predmetom je intenzivne naučne i intelektualne rasprave. Uključujući se u raspravu ja unapred priznajem da ne znam šta je formula napitka. Ali zato o efektu napitka znam sve jer sam sve svojim očima gledala, from bellow. Za mene nacionalizam nije gramatička kategorija, niti apstraktna geometrija očišćena od naslaga iskustva i oslobođena morala. Rizikujući da mi je viša istina promakla zarad zaključivanja zasnovanog na teroru sopstvenog iskustva koje se doduše ne da uvek apstrahovati ali je u stanju da razlikuje učesnika od žrtve, tvrdim da je to bila jedna abra-kadabra državna rabota kojom se ljudsko biće pretvara u nacionalno biće: ljuto, destruktivno, opsednuto fantomima iz prošlosti i okruženo Drugima sa nezasitom potrebom da prema Drugom isijava jedno elementarno osećanje – mržnju. To je mržnja kolektiva, dakle suma sumarum i kongruencija mnogih koji mrze. Mrzi se Drugi i nad njima se svakodnevno verbalno izražava krvožedna potrebi za namirivanjem nekakvog vekovima akumuliranog i napokon osvešćenog besa i prećutanog, jednom velikodušno oproštenog, a nenamirenog istorijskog računa.
Sve se to dešavalo ne u Musilovom romanu već u mojoj stvarnosti: na ulici, u tramvaju, u autobusu, na radnom mestu, u super-marketu. U virtuelnoj stvarnosti televizora, novina, radija. I u ništa manje važnoj stvarnosti ljudskih glava. Napušta svoje ontološko postojanje nacionalno biće i eto teledirigovanog pira koji počinje kobnom lakoćom urlanja, a završava se negde drugde, za nekog drugog, Hugoovom kobnom lakoćom umiranja.
U južnoslovenskoj narodnoj priči o strašnom Baš-Čeliku, priči o raskovanom, oslobođenom zlu, nesumnjivo je sublimirano nečije znanje da je zlo lako osloboditi i da je jednom oslobođeno zlo teško uništiti jer ono poprima mnoge oblike i lica. Tako je bilo i u stvarnosti kraja osamdesetih. Lisica je bila čas komunista, čas socijalista, čas demokrata, čas nacionalista, čas liberal, čas radikal, čas član pokreta kvazi-obnova, čas partizan, ustaša, čas četnik, čas vojnik, čas policajac. Prelivala se iz jedne forme u drugu i ponovo nicala tamo gde je čovek ni najmanje ne bi očekivao. Ali njena snaga nije bila samo u tome. Ležala je i u kolektivnoj demenciji, u zaboravu sopstvenih kroz vreme sublimiranih znanja, u nemogućnosti da se lisica vidi kao lisica ma koji "bajkoliki" oblik na sebe uzela i u odbijanju da se prizna da je u toj lisici srce u kome Baš Čelik krije svoju snagu i svoj kraj.
Sve je u nacionalnom zanosu – pseudo. Jer je njegov početak u laži. Nacionalista je pre svega lažov. Nacionalista je psihički fenomen kompulzivnog lašca i logički fenomen zaključivanja na osnovu lažnih premisa.
Instrumentalizovani nacionalizam, nacionalizam koji postaje instrumentom države ili instrumentom centara moći u uspostavljanju ili održanju vlasti nije ideologija. To je tehnika kojom se realizuju određeni politički ciljevi. Element strasti kao bitni deo technea proističe iz same potentie u kojoj "nacionalizam" prebiva: iz jezika, iz kulture, iz religije, iz mitoloških slojeva, iz istorije i iz totalnosti našeg pripadanja njima. Arhetip o pojedincu neodvojivom od određene zajednice u izvesnom obliku uvek postoji, jer živeći, umirući i rađajući se mi prenosimo i delimo jezik, zajednička sećanja, zajedničke rituale, verovanja, navike, običaje koji su neodvojivi od nas i nama važni, jer su delovi i vreme naših života. Što čovek dublje tone u arhetip, to je više otvoren za političku manipulaciju, to se više izlaže mogućnosti da izgubi smisao za razlikovanje političke laži od istine kao interesa sopstvenog života.
Država, centar moći, alijansa, vladar koja sa masom uspostavlja "nacionalnu" komunikaciju, nalazi se u misaonom kadru totalne idolatrije, a ne totalne ili bilo kakve druge ideologije. Instrumentalizovani nacionalizam karakteriše upravo suprotno: potpuno odsustvo ideološkog ili bilo kog klasnog koncepta. Jednom raskrinkani njihovi "koncepti" napokon oslobođeni slojeva "nacionalnih interesa" i napokon viđeni u svojoj punoj ogoljenosti, zapanjuju nas svojom banalnošću. Hanna Arendt je u pravu: zlo jeste banalno. No možda treba dodati i: banalno je po život opasno…
U pesmi "Granate nad Sarajevom" sarajevska pesnikinja Ferida Duraković sublimirala je jednu drugu istinu o zlu: svako zlo, ako se dovoljno često ponavlja, postane na kraju dosadno ko jesenja kiša. Ako se meni baš u ovom sada času čini da ta "prošlost" što me opseda postaje dosadna ko jesenja kiša, te da i ja sama, pišući o njoj, samo udvostručujem dosadu, ponavljajući po ko zna koji put iste misli i reči.

III

Iza mene je loše prespavana noć i nervozno jutro od koga se branim najbolje što umem: uzimam grabulje u ruke, izlazim pred kuću i počinjem da čistim debelu naslagu lišća koje, uzgred, postoji samo pred mojom kućom. Posao je smirujući, no ja mu se predajem automatski, mašem grabuljama, zapravo nesvesna svog činjenja, jer ruke doduše nešto rade, ali misli i dalje idu svojim tokom. Razmišljam o vremenu, o prošlosti i o istoriji i na tom i spekulativnom i analitičkom putu sudaram se ponovo sa samom sobom, spotičem se o samu sebe tamo gde prošlost i istorija prestaju da budu kategorije i postaju na jedan eksplicitan način moje: neanalitične, nespekulativne, u onoj meri, a to znači potpuno, u kojoj sam ja nesposobna da svom životu priđem kritički i posmatram ga ravnodušno, kao nešto što postoji van mene.
"Imam pravo da ne zaboravim", ponavljam u sebi i to me ljuti sve više i više. A šta sa onime što bih da zaboravim? I više od toga. Da otčinim. Da zaboravim tako temeljito da prestane da okupirala moje sadašnje vreme. I ne samo ja. Da zaborave i svi moji prijatelji, i svi oni koje znam i ne znam i da ih kolektivnim zaboravom jednom i zauvek ukinemo. Zašto? Zato jer se ponekad, prošle noći na primer, osetim kao vrh kupe izvrnute naopako, kao tačka na kojoj počiva ogromna težina atomske gustine sećanja. Sećanja prve generacije, druge generacije, treće generacije, svih generacija koja su na ovaj ili onaj način stigla do mene. Možda bi umesto reči koje zapisujem rečitiji bio spisak oružanih konflikta u poslednjem veku u kome nije bilo godine da neko s nekim nije ratovao. Samo u 1999. bilo je 27 ratova, u Afganistanu, Alžiru, Angoli, Kolumbiji, Zairu, Etiopiji, Eritreji, Indiji, Pakistanu, Rusiji, Siera Leoneu, Sri Lanki, Sudanu i u Jugoslaviji. Samo u poslednjoj dekadi veka odigralo se 259 ratova koje Stockholm International Peace Research Institute ovako definisao: Major arm conflict is defined as the use of arm force between the military forces of two or more governments or one government and one organized arm group resulting in battle relating death of at least 1000 people in single year and in which the source of conflict is control of government or territory. Ne, "The State, War and the State of War" Kalevija J. Holstija definitivno nije knjiga koju bih preporučila za čitanje pre spavanja.
Ja sam juče utonula u san s ponižavajućom mišlju da je to što mene muči već deceniju samo epizoda u seriji ratova i sukoba kojima nema kraja. Ja bih da se razrešim tog pritiska. Da se poput Kubrickovog Halla oslobodim, sloj po sloj, naslaga svega suvišnog u glavi i da se vratim u stanje lakoće kada sam učila napamet pesmicu "Leptiricu, šareniću, hodi meni amo"…
Eto, tu kupu ja bih rado da prevrnem. Da spirale dešenog budu podamnom, a ne nadamnom, da ja pridodam njihovoj težini, a ne da mi njihova težina oduzima dah. Da te spirale napokon počnu da rade za mene, a ne protiv mene i da me, doista, kao u Kubrickovoj "Odiseji" otisnu u nekakvo novorođeno stanje koje istovremeno sve zna i ne zna ništa i koje počinje na nekim potpuno drugačijim i nehomerovskim postulatima. Samo tako bi se fraza "Vreme sve leči" doista pokazala tačnom. Kada bi vreme uspelo da izrodi čudo. Jer vreme ne leči ništa. Čudo koje bi nas razvezalo od nas samih, od sopstvene sociopatologije.
Eto, takvim mračnim i detinjastim mislima sam se bavila prevrćući lišće s jedne gomile na drugu, svađajući se sa samom sobom i sa upravo pročitanim tekstom pod naslovom "Was bedeutet: Aufarbeitung der Vergangenheit", izlaganjem održanim pri Društvu za hrišćansko-jevrejsku saradnju u Wiesbadenu 1959, od strane čoveka imenom Theodor Adorno. Svađam se sa Adornom tačku po tačku, svađam se tako da da lišće pršti na sve strane oko mene. I baš na tački kada Adorno parafrazira Goetheovo "i baš kao da se nikada nije zbilo" – reči koje đavo upućuje Faustu "otkrivajući svoj unutarnji princip – razaranje sećanja" – na tački iz koje bih se teško iskobeljala, ugledam nešto neobično: limun-žute, srcolike listove ginka bilobe među gomilom mrkog lišća platana. Otkud listovi ginka pred mojom kućom? Pokupim listove pažljivo, stavim ih u džep jakne, privedem čišćnje kraju i vratim se u kuću. Sednem za radni što, rasporedim listove oko sebe i krenem da razmišljam o ovom misterioznom događaju u ulici platana. Što me vrati u sećanju u devedesete godine, u Beograd, kada sam u Šulekovoj "Istoriji bilja", koja mi je otkrila uz mnogo drugih čuda i ginka, najstarijeg nepromenjenog stanovnika planete, pokušavala da nađem antidot za svoju novu boljku: sudar sa svetom čim bih izašla iz svoje glave. I sećanje na jedno drvce ginka koje sam u jesen '91. posadila na proplanku u četereškoj šumi, da obeležim mesto gde sam mnoge sate provela u razgovoru sa osobom čije su poslednje reči upućene meni, dan uoči smrti, oktobra '91, bile: "Ja ti garantujem svojim životom da se zemlja neće raspasti." Sećanje je preživelo devedesete, ali drvce ginka nije preživelo uzburkane političke strasti. Iščupao ga je iz zemlje, prelomio i izgazio neko koga je podsećalo na nepopularni deminutiv kojim je pokojnik igrao po živcima svojih sagovornika. Naime, govoreći o tekućim političkim događajima, a obraćajući se onima koji su u sebi upravo otkrivali mogućnosti mišljenja samo u grandioznim granicama, on bi uvek rekao: "Srbijica". I tako, piljeći u prozor pred kojim sedim već godinu dana, u drugu stranu ulice koju znam napamet i koju sam sto puta opisala u nekakvim pismima prijateljima, ugledam, tačno naspram radnog stola, tačno u tački na kojoj mi je pogled morao počivati bezbroj puta, do tada neviđeno drvo ginka bilobe. Eto, toliko o gledanju u isti prizor i mogućnosti da kao u Poeovoj priči o sakrivenom pismu ne vidimo upravo ono što nam je pred nosom. I o mogućnosti da se misleći o prošlosti koju smo jednom nekako preživeli, nađemo u jednoj drugoj Poeovoj priči, ispod klatna – sečiva sećanja.
Šta sam ovog puta previdela misleći o prošlosti? Liniju razdvajanja. Liniju koja razdvaja moju prošlost od nekakve kolektivne prošlosti u kojoj sam učestvovala i bila joj svedokom. I previdevši ponovo, po ko zna koji put, tu liniju, ja sam ponovo izgubila svoj ugao gledanja, pa su prošli događaji i ja u njima postali kao durbin koji prevrćem u rukama: čas tako daleki da se lako "pretvaraju u puku uobrazilju" one "koja se njome oseća pogođenom", čas "nestvarno blizu, preuveličani, svedeni na detalj pred kojim se gubi svest o bilo kakvoj celini". Pa je ponovo trebalo preći lavirintom bivšeg kao da se on ne zna napamet, ponovo naći svoje mesto u toj grupnoj storiji, ponovo ovladati optikom u odnosu na svoj život i ponovo se dosetiti jednostavne istine, da su meni u "radu na prošlosti" dovoljne unutarnje terazije i olovka i da je u senci te prošlosti sasvim moguće živeti.
Adorno kaže: "Ljudi žele da se oslobode prošlosti: opravdano, jer se u njenoj senci ne može živeti". To je samo delimično tačno, jer se odnosi samo na živu prošlost. Drugačija prošlost je: ono što više nije sadašnjost svesti, što ne stoji živo i u nekakvoj emotivno-sentimentalnoj vezi spram mene, sve što je potpuno odvojeno od mene ne vremenom već emocijom, odsustvo bilo kakvog emotivnog refleksa.
Na primer, knez Lazar nije i jeste prošlost u mom jeziku, jer sam imala vrlo jaku i vrlo emotivnu vezu s njim, doduše ne nacionalne već lične prirode. Naime, u mojoj svesti neizbrisana je slika nekog nedeljnog jutra u detinjstvu, u Beogradu, u Sabornoj crkvi, gde me napokon, nakon silnog moljakanja, odvodi mama u vreme kada je kovčeg u kome leže mošti kneza Lazara otvoren za publikum. Trenutak u crkvi kad ispuštam maminu ruku i potpuno sama se naginjem nad kovčegom, trenutak susreta sa knezom: purpur, zlato i šaka kao koren, od mrke kože, od obrisa kostiju. Saginjem se i udišem, ne nosom deteta nekrofiličara, već nosom neke buduće mene kojoj vreme postaje strast, udišem vreme, udišem najstarije živo što sam do tada videla. Unosim ga u sebe, utiskujem ga u sebe i time nekako otimam od prošlosti. Mnogo godina kasnije, u vreme ritualnih igara kojima ratnici sebe spremaju za rat, mošti tog istog kneza prošetane su "po svim srpskim zemljama" pre no što su vraćene u prvi od svojih nekoliko grobova. No to je već druga priča, o tome kako ne samo pojedinac već i država može da istoriju prevede iz stanja pluskvamperfekta u stanje prezenta, da je instrumentalizuje tako da jedna epizoda iz nacionalne istorije ima "dovoljno snage da upregne milione ljudi za svrhe koje oni ne mogu smatrati neposredno svojima". No, ne radi se tu o "paranoidnom sistemu sumanutih ideja". Odnosno, kolektiv jeste u stanju paranoje, ideja jeste sumanuta, ali nema tu nikakvog sistema ideja, već samo nekoliko suprotstavljenih političkih elita koje posežu za onim što je uvek pri ruci: za varljivim mitološkim naslagama sećanja koje u svakoj kolektivnoj svesti žive kao prijatnija alternativa realisu istorije. Mircea Eliade je razvezao šaku od kneza, ukazavši mi da magija relikvije ne leži u knezu već u ktoničnom aspektu moje svesti koju privlači i uzbuđuje sve što plaši. A zahvaljujući jednom po mene zemljotresnom eseju Miroslava Krleže, uspela sam zauvek da razvežem knezove i kneginje od manastira i fresaka uz koje su uvek kao ktitori pominjani. Naime, Krleža je uspeo da mi pokaže, prstom kao detetu, da se meni manastiri i freske danas dopadaju upravo zato jer se onda ktitorima nisu mogli dopadati i time je od zaborava sačuvao anonimne majstore sa mistrijom i viskom, sa malterom i bojom u ruci. Zato, zbog načina na koji sam udahnula mit i načina na koji sam sebe oslobodila mita, već pomenuti knez prešao je iz carstva prošlosti u carstvo moje sadašnjosti da bi napokon bio vraćen u istoriju.
Adorno je pisao "prošlost" ali je mislio "sadašnjost" koju tek treba da odgurnemo u prošlost. Prevladati prošlost znači ukinuti emotivnu vezu između sebe i prošlog. Tek kada više nema emocije, prošlost je prevladana. I samo zato je bitka kod Poitiresa prošlost, a bitka kod Srebrenice sadašnjost.
Nešto neobično doživela sam nedavno u Aachenu. U nekoj od uličica oko katedrale, hodajući po kamenu uglačanom vremenom, ja sam po prvi put u životu videla dramu Drugog svetskog rata u njenom potpunom smislu. To je bio doživljaj koji ne znam kako da imenujem, blizak otkrovenju ako otkrovenje može da postoji bez ikakvih religijskih ili metafizičkih konotacija, ja sam videla nedostatak svega onoga što su saveznici zbrisali bombardovanjem Nemačke potpuno van priče o onome što su Nemci učinili i time to brisanje uzrokovali. Ne, nije nedostatak viđen kao nekakav protubalans užasnim zločinima počinjenim pod Trećim rajhom, ne pričam o tome; samo mi se u jednom neizrecivo kratkom trenutku ukazala jedna istina u svoj svojoj punoći, na način koji je van "krvnika i žrtve", koji sadrži u sebi Adornovu punu svest o krvniku i žrtvi, ali i još nešto. U tom času zaokružio se spisak gubitaka, ne za Nemce i onda, ne govorim o tome, već za mene i danas i za trenutak je Drugi svetski rat bio prevladana prošlost.

IV

Istorija se dešava stalno i svuda. Ne samo na Balkanu.
Površni pregled načina kako smo se u prošlom veku suočavali sa prošlošću pokazuje žilavu raznovrsnost u pristupu. Ljudi su stavljali druge ljude u koncentracione i radne logore ne bi li im izbili prošlost iz glave; ljudi su izvodili ljude pred revolucionarne i preke sudove da im po kratkom postupku sude "prošlost"; ljudi su masovno vršili ritualna samoubistva da bi time oslobodili novo pokoljenje pogrešne prošlosti. Imamo tribunale, komisije za očišćenje, komisije za utvrđivanje istine i komisije za pomirenje, međunarodne sudove, nacionalne sudove; sudi se ponekad samo političkom i vojnom vrhu, ponekad i poštarima i šoferima koji su na ovaj ili onaj način doprineli prošlosti; sude sudije i sude amateri; ponekad se kolektivno peva i igra sa vrhovnim sveštenikom a cilj te psihodrame nije presuda već priznanje i pomirenje; sude sudovi, mediji, parlamenti i raznovrsne komisije; ponekad se sudi, ponekad se ne sudi; ponekad se arhive otvaraju, ponekad uništavaju; ponekad suđenje zločinima izazove spirale novih nasilja; ponekad se prošlosti prilazi "politikom sistematskog i razumnog istraživanja"; češće je prate vulkani emocija. No i pored svega ovoga, i nakon svega ovoga ,ostaje osećaj da posao nije urađen kako valja i da je dvadeseti vek možda ishitreno proglašen – kratkim.
Raditi na prošlosti prethodnog veka koja se velikodušno izlila u ovaj, znači suočiti se sa tri sociopatologije: nacionalsocijalizam, komunizam i kolonijalizam. Kad se spisku od 259 neprevladanih prošlosti iz poslednje dekade dvadesetog veka, doda spisak miliona ubijenih, raseljenih, osakaćenih, poludelih itd., onda se sav taj naš rad na prošlosti i pokušaj da joj sudimo učini potpuno neproporcijalnim počinjenim zločinima pa se i sama "pravda učini kao nekakva elementarna nepogoda" koja se s vremena na vreme, bez zakona i reda, obruši na ponekog dželata dok milioni i milioni dželata i dalje, neometani, svakodnevno egzerciraju svoj krvavi posao.
U Etiopiji je, nakon pada Mengistuovog režima, pred sud izvedeno 3000 zvaničnika. U evropskim komunističkim zemljama je, pak, nakon 1989. godine zvanična politika bila ne gonjenje već diskvalifikacija (lustracija) bivših elita uz poneko krivično gonjenje čiji je krajnji rezultat gubitak građanskih prava. U Urugvaju je vlada koja je nasledila vojni režim 1986. donela zakon o amnestiji. Slično je bilo i u Španiji nakon Franka, gde su se "sve demokratske snage složile u nekažnjavanju onih pojedinaca koji su počinili zločine braneći ili napadajući Franka". U Čileu (1990) i El Salvadoru (1992) elite su se odlučile za pristup "amnestija ali ne i amnezija" i formirale komisije za pomirenje i za istinu pod okriljem UN. U Poljskoj se premijer Tadeusz Mazowiecki zalagao za politiku "debele crte" koju treba podvući u odnosu na prošlost. No, 1992. ministar unutarnjih poslova je upoznao Parlament sa spiskom osoba koje su sarađivale sa tajnom policijom. Na spisku se našao jedan broj uglednih političara. Spisak je procureo u javnost i rezultirao padom vlade. Taj događaj nazvan je "noc teczek, noć dugih dokumenata", i njime su otvorena pitanja koja i danas uzbuđuju poljsku javnost, a moguće i da je njime pitanje komunističke prošlosti promenjeno u neprijatno pitanje "Šta su Poljaci učinili Poljacima?" umesto ugodnijeg i bezbednijeg "Šta su Rusi učinili Poljacima?'
Sličnu politiku "preventivnog zaboravljanja" vodio je i Vaclav Havel u prvim godinama svog predsednikovanja.
U Madžarskoj je donesen zakon kojim se tretiraju zločini počinjeni u vreme revolucije iz 1956. godine. Madžarski tužioci su zastupali stav da se neki zločini počinjeni pod komunizmom mogu odrediti kao "ratni zločini" ili "zločini protiv čovečanstva".
U vreme pada Berlinskog zida Nemačka se duže od pola veka već suočavala sa svojom prošlošću. No, to je nije nažalost posedelo da suočivši se po drugi put sa prošlošću izbegne napetost između politike i morala.
Ovaj nepotpuni i površni pregled načina na koji se institucionalizovano suočavamo sa prošlošću ukazuje i na neumerenost "prošlosti" koju smo proizveli. Pitanje nacionalističke prošlosti i dalje je živo u Nemačkoj, pitanje fašističke prošlosti tinja u Italiji, pitanje svih naših komunističkih i kolonijalnih prošlosti i dalje je živo, otvoreno i samo delimično odgovoreno ili neodgovoreno. Adornov tekst manje govori o radu na prošlosti a više o tome kako se o prošlosti krajem pedesetih mislilo u Nemačkoj. Gorčina koja izbija iz teksta u kome sam se prepoznala kao u ogledalu govori samo koliko je pitanje jedne prošlosti bilo u tom času nerešeno. Sličnu gorčinu, kojoj je vreme oduzelo samo povišenu temperaturu, našla sam u tekstu jednog drugog Nemca, napisanom 22 godine nakon Adornovog govora, u Fasbinderovom tekstu povodom pripema za rad na filmu "Treća generacija". Pri tom moramo imati na umu da se radi o zemlji koja ima najveće iskustvo u smislu teorijskih pristupa i sistematskog institucionalizovanog rada na dokumentaciji, arhivama, izjavama svedoka. Toliko iskustvo da Timothy Garton Ash bez ikakve ironije i uz nešto veselog čuđenja primećuje, 1999. godine, da upravo Nemačka može poslužiti "istočnim susedima" kao primer kako se radi na prošlosti. Fasbinder 1978. godine zapisuje ove reči: "Međutim, taj fenomen (terorizam, prim.aut) (…) ima zaista zapanjujuće mnogo veze sa ovom zemljom, sa njenim greškama, njenim propustima, njenom na poklon primljenom demokratijom (…) demokratijom čije se osnovne vrednosti sve odlučnije degradiraju u tabue, koje država slepo brani od svojih građana, i to sa slepom saglasnošću građanina koji (…) više uopšte nije u stanju da primeti kako tvorevina oko njega, ova država, iz dana u dan postaje malčice tolerantnija. A 'sledeći put', prijatelji, neće biti samo dečjih hiljadu godina, 'sledeći put' je već počelo, tajanstveno tiho i bezglasno i 'sledeći put' biće dugo (…) Kakav je božji dar ovoj državi terorizam koji se dešava bez motivacija i tako u sebi ne krije nikakvu opasnost da bude razumljiv čak i kao negacija".
Nije na meni da zaboravim, nažalost. Zločinima se mora suditi i nikakav pravni nulla poena sine lege, ili tekuće-politički "još je rano" nije valjan razlog da se zločinu ne sudi. Pojedinačno i prema zakonu.
Komisije za istinu i pomirenje samo su pomoćna sredstva. Možda se njima doista katarzički leče postojeći i kolektivni osećaji krivice. No, iako mene može da zasmeje kad zamislim patrijarha Pavla, zagrebačkog nadbiskupa Brozančića ili sarajevskog efendiju reis-ulemu Cerića, kako slede primer sveštenika Tutua, i igrajući i pevajući sa svojima zalečuju najsvežije istorijske rane, ta slika ne zadovoljava moj osećaj pravde. Moguće zato jer sam činjenja kolektiva u poslednjem jugoslovenskom ratu videla kao psihološke fenomene instrumentalizovane rukama političkih elita sastavljenih od pojedinaca s imenom i prezimenom.
Moj "dečji totalitarizam" po pitanju pravde i nestabilni optimistički racionalizam bi rado čuo sudske izjave i narodnih i međunarodnih aktera koji su u poslednjoj deceniji bili delom jugoslovenskih ratova. Ne samo zato što je moj "dečji totalitarizam" gladan osvete, već i zato što veruje da je u goloj istini ključ uspešnog rada na prošlosti. Drugim rečima, moj dečji totalitarizam veruje u postojanje – istine.

V

Ostaje na nama da se sačini sumorna statistika koja će popisati broj uništenih života, broj osakaćenih života, broj zalud utrošenih godina ljudskog rada, broj samoubica, broj depresivnih, broj poludelih, broj radno nesposobnih, broj godina ukradenih iz naših života, broj prekrojenih porodičnih sudbina, broj narkomana, broj alkoholičara, broj silovanih, broj ratnih zločinaca. I da se iscrtaju grafikoni na kojima će se izvlačiti linije pada.
"Zašto se sve to desilo? Kako je bilo moguće da se desi? Zašto je bilo moguće da se desi?" Ne znam. Ali znam da vreme u kome je ljudski život kao raljama ščepan nekakvom višom silom slučaja i dešavanja ne dosuđuju nikakve Parke, već ljudi, ljudi s imenom i prezimenom, a kroz institucije i u ime države od koje funkcionišu kao u vreme okivanja Prometeja, samo dve – Sila i Vlast.
Škripi rasklimatani karusel. Raspada se slika, fantom, idol, u svesti naroda koji je u sliku verovao trinaest godina.
Među srpskim intelektualcima (Mirjana Miočinović, Latinka Perović, Drinka Gojković, itd.) često se pominje potreba za kolektivnim samoosvešćenjem, potreba za direktnim suočenjem sa sopstvenom novom i novijom istorijom, te neophodne kolektivne katarze koja bi tek nakon toga usledila. Da li će do nekakvog kolektivnog saznanja i pomaka zaista i doći, ja ne znam. Ako do toga dođe, hoće li "kolektiv" umeti da živi sa svešću o učinjenom? Ne znam. Poznajući sopstvenu sklonost ka zaboravu kada se radi o neprijatnim sećanjima ili činovima, pre bih rekla da će i kolektivna svest težiti da sopstveno kolektivno činjenje ostavi za sobom, negde na periferiji, u magmi prošlog, poludefinisano, nedefinisano, nerazlučeno, mitologizovano. Hoće li biti snage da se toj težnji suprotstavi? Da li će u novo akademsko mišljenje, u novo pisanje istorije biti ugrađeno bar nešto od onoga što je Krleža smatrao po život i budućnost ljudi i zemlje bitnim: revizija "mutnih pojmova i krivih vrednost kao dela akademskog i univerzitetskog rada", odnosno potreba da se "kodificira i formulira ono što su pokoljenja iz mnogih fatalnih razloga propustila"? Hoće li se mnogim "tektonskim slojevima mržnje" o kojima piše Andrić ponovo dodati još jedan sloj, ne znam. Hoće li se mitologizovanoj masi haotičnih događanja i samoj bližoj i daljoj prošlosti ikada vratiti prvobitna transparentnost u obliku uspostavljanja svesti o uzroku i posledici, ne znam takodje.
No znam da sam '92. uz nešto prtljaga ponela i svoj razlog odlaska na koji sam utrošila u potonjim godinama trideset hiljada palimpsestskih reči, a koji u skraćenoj verziji glasi ovako: mene je oterala nepromišljenosti kojom se masovno podržavalo zlo; odsustvo logičnog, zdravorazumskog rasudjivanja; način na koji je pozdravljena banalnost i ispraznost; lakoća kojom je progutana laž da sreća "nas" leži u uništenju "njih"; kolektivna demencija; ubistva; masovna ubistva; silovanja; razoreni gradovi; vladavina šljivovičnih isparenja; vladavina šljama; vladavina ubica i lopova; vladavina lažova i mizantropa; bestijarium proglašen državom i magnum crimen nazvan nacionalnom politikom. Ovim činovima prekrojen je i moj život i život moje dece, a u tom prekrajanju nas tri smo danas možda žive samo zato jer smo imale puku sreću da nismo bile rođene ili živele na nekom od onih mesta gde su smrt i glad i strah i poniženje i ogoljenje i svedenost života na najelementarnije bili danima, nedeljama, mesecima i godinama Dobro jutro, Laku noć i Gospodi pomiluj. Ja nemam pravo da to zaboravim. To pravo nije nigde zapisano i nije nikakav uzvišeni moralni imperativ. To je moj imperativ, naporan i amoralan.

Maastricht, 15. 01. 2001.