Elizabeta Šeleva

DNK zapis O DNK poeziji

Sarajevske Sveske br. 47-48

prevod s makedonskog: Duško Novaković

Igor Isakovski (1970-2014) je pesnik, prozni pisac, urednik i izdavač, koji generacijski pripada grupi, ne samo lakalno, već i regionalno afirmisanim makedonskim autorima, rođenim 1970-tih godina. Njegovo pismo i poetika dosledni su u svom izrazu i prepoznatljivi po žestoko urbanom senzibilitetu. On je prepoznatljiv i po individualnoj radikalnosti, buntovničkom erosu, kontra-kulturnim porivima, potrebom za eskapizam bluza, seksa, alkohola. Grad je ultimativni lirski prostor u pesmama Isakovskog, privilegovani „seting“ neopozvane usamljenosti lirskog subjekta. Grad je dekor, ali i štaka. Potresno svedočenje o beskompromisnom traganju i žeđi za suštinskoj Ljubav(nosti), ali i meditativna noćna scena neizbežne usamljenosti.
Upravo u poslednjih 4 od ukupno 9 objavljenih knjiga Isakovskog: Stažirajući za sveca, Ljubavna, Smrt ima kosu morske trave, zaključno sa poslednjom Pesme iz velike sobe, kao i u pesmama (za sada) objavljenim samo na Fejsbuku – događaju se „erotološki“ preokreti tako što se lirski subjekt – iz svoje prvobitne, i od ranije prepoznatljive, gorko-nihilističke nastrojenosti – preporađa u ljubavnost kao ontološku jednačinu postojanja i jedinstveno poželjno domovinstvo. Biva reči o posvećenoj, samosvesnoj i autopoetičkoj razlistanoj lirici, koja opstaje u čvrstom zagrljaju među prividno teško spojivim komponentama: elemenat ispovednosti, „konfesionalnost“, novi („muški“ i „ muževni“) intimizam lirskog subjekta, u dominantnom „prvom licu“ jednine – s jedne strane i elemenat autorske refleksivnosti ( „ma izađi, uzmi vazduh, spoj se sa svetom. najdobronamirnije ti kažem, Isakovski“), i surovo „laboratorijsko“ sebe-ispitivanje, vlastite radikalne poetike – s druge strane. „Jebi se Isakovski“ je u tom smislu posebno indikativan primer za eksplicitno (metajezičko i autoreferencijalno) obraćanje i imenovanje samog sebe (koje je on po prvi put uveo u makedonskoj poeziji) – a koje se proteže u rasponu od strogosti prema sebi do duhovne auto-ironije, koju lirski subjekt iskazuje na vlastiti račun... Ovi upečatljivi meta-jezički, meta-pesnički elementi govore ne samo o intimnom procesu nastanka pesme, o njenom kontraverznom i bolnom rađanju, već i o (najčešće) bespoštednom i samoironičnom odnosu lirskog subjekta/autora prema samom sebi. Kao da je sam sebi dosadio vlastitim nepokorom, nemirom, neuklopljenošću.
Još od svojih prvih, momačkih zapisa, danas već prekaljeni autor Isakovski, ostaje dosledan svom buntovnom nastupu, u svojim izlivima nepokora prema svetu – takav kakav je – sklon lažima, prepravljanju, licemerju, površnosti. U tom i takvom konformističkom okruženju – lirski subjekt uvek odabira stranu nezavisnosti, ogorčeni revolt, solo poziciju slobodnog strelca... koji ne plače, ne cvili, ne balavi, već glasno viče i uzvikuje! Sve do (nažalost) poslednje knjige Isakovski žestoko udara po malo(građanskim) normama i stereotipima, po očekivanim životnim scenarijima i umrtvljenosti konvencionalne, muško-ženske, zajednice. Kao što uostalom i sam svedoči u stihovima „ Bez milosti prema sebi najbolji je put prema milosti za svetom“.
Posebno Smrt ima kosu od morske trave, osma po redu knjiga, kao uostalom i cela lirika Igora Isakovskog, predstavlja potresno svedočenje o (ipak, preskupo plaćenoj, ali zato i veoma upečatljivoj) jednačini između poezije i egzistencije, a pritom su obe relacije tetovirane njegovim neosporno autentičnim, neprogrešivo prepoznatim, nezaboravnim Potpisom.
Biva reč o žestokom pesničkom pismu, u kome opsesivno proniču sile Erosa i Tanatosa – u ukrštenom izobilju ljubavne, životodajne strasti i suicidnih motiva i radikalnih najava vlastite smrti. Jer, samo onaj, koji nije dogorevao s pepelom gorkih cigareta čežnje, koji se rađa iz neizlečivog iskustva samoće – ne zna koliko snažno kidaju vučje kandže ljubavne tuge. U skladu sa svojom koncepcijskom doslednošću, kao i svojim otvorenim lirskim obračunom sa smrću – ova poezija je uporediva možda jedino sa makabričnom lirikom Slavka Janevskog iz Astropeusa i Jevanđenja po Lukavom Peji – kao i sa potresnom testamentarnom knjigom Crni ovan Blaža Koneskog, objavljena tačno u godini njegove smrti, 1994, to jest tačno 20 godina od prerane i iznenadne smrti našeg savremenika Igora. Da li slučajno, ili je možda reč o zakonomernim podudaranjima, ko zna... Kao što sada, najposle, pesme posvećene ocu kao pesničkom liku i sećanje na njegov eksplozivni kraj – zvuče kao, nažalost, savršeno i lucidno predskazanje vlastitog, prebrzog i neumitnog, fatalnog životnog puta. Ogromna prednost i važnost ove, surovo iskrene i ispovedne lirike, nalazi se upravo u njenom nekonformizmu i spremnosti, čak i za najradikalnija rešenja i ishode – kao što je smrt sama po sebi. I ne samo zbog toga što je
spomenuta kao takva, nego što je i prigrljena kao ultimativni saveznik i kao žena „sa prodornim očima“ iz pera lirskog subjekta, koji je i sam emanacija strasti, energije, blagorodne muževnosti sa (ne) udomljenom ili još bolje (ne)udomljivom prirodom...
Upravo je (ne)udomljenost jedan od vodećih motiva ili principa ove lirike, koji utemeljuju i garantuju visoko-oktansko uzbuđenje čitanja, kao i dramatično suočavanje sa svima nama, temljenim pitanjem u stihu koji odiše preciznom, i ništa manje, bolnom tačnošću:
„ Gde mi je dom? Gde mi je duša, gde sam ja, gde si ti“? Egzistencijalna poetika otuđenosti i tegobnosti sugestivno odzvanja i u stihu „ Opterećen životom, koji nije moj“- kao bespoštedan egzistencijalni krik, koji se „doziva“sa Kafkom, Sartrom, Handkeom – trima apostolima fatalne osame, ali i sa nizom drugih, hronično neprilagođenim ili građanski neprikladnim pesnicima i piscima.
Moguće je da će, na prvi pogled, delovati paradoksalno; da ova poezija revolta i tanatizma, u svojoj bazičnoj prirodi, zapravo biva protivnik malodušnosti, mlakosti, sterilnosti, nekrofilnoj konstanti, toliko karakterističnoj za mentalitet našeg podneblja, zagušenog brojnim konformizmima. Upravo opevavanje mrtvog, nemog – umesto prihvatanje iskričavog i go(vo)rljivog – kao što sugeriše Isakovski – još su jedan od gorkih pokazatelja nekrofilnog karaktera naše savremenosti.

Pesnički skriptum ili post-mortem

Nikad ne znamo koja će nam (nama) pesma biti poslednja, zavetna i koja će pesma (ili knjiga) utisnuti neizbežnu eshatološku tačku ma čijem stvaralaštvu i, još važnije, Životu. Kada se radi o bliskom i dragocenom čoveku, odličnom i posvećenom pesniku, beskompromisnom i vatrenom muškarcu – gramatika odjednom postaje veoma surova disciplina. Kao da se (odjednom) govori o nekom u prošlom vremenu, kao da je jednom bio i nikad više neće biti? Ovo (hladno gramatičko vreme) posebno pada teško, kad taj odlazi iznenada, u svojoj punoj – životnoj i, još više, stvaralačkoj snazi, kad nije imao niti jednu belu vlat na bujnoj, dugoj kosi, niti jedan trag od toliko bliske konačnosti... Jer, previše energije, previše supstancija, previše života, previše „muzike“, previše pitanja, koji život znače „pun sam sokova i stihova“ – ostali su kod njega nepodeljeni, neiskazani, nezaokruženi – da ih podeli sa svojim čitaocima-saveznicima, s one strane banalnog, s one strane ravnodušnog, s one strane tamnice i samog Nepostojanja...
Iako je sada najmanje važno, u meni kao čitaocu i kritičaru i, ništa manje, kao njegovom prijatelju, ipak ostaje gorko osećanje, izazvano nebrižnošću makedonske književne sredine prema stvaralaštvu i izuzetnosti Igora Isakovskog. Sve što je (uspeo) da stvori tokom svog intezivnog, plodnog i svestrano angažovanog života – samog Igora je učinilo usamljenikom, bez ikakve pomoći ijedne političke partije, moćnog sponzora, uticajne ili bogate porodice. Njegovo osećanje za ličnim integritetom i odgovornošću s kojom se odnosio kad je u pitanju literatura (ne samo vlastita, već i literatura drugih autora s kojima je sarađivao i zdušno prevodio), bilo je evidentno i budilo je respekt kod svih, čak i starijih kolega i autora, koji su ga sa zadovoljstvom prihvatali kao sebi ravnom. Mile Stojić, Izet Sarajlić, Roni Somek, Amir Or, Aleš Debeljak, Sibila Petlevski, Benjamin Šulce, Zvonko Karanović, Mladen Lompar, Branko Čegec, Predrag Lucić – samo su neki od imena koja mi prva padaju na pamet!
Upravo je to, možda, bio glavni uzrok – zašto je njegovo punokrvno, samopregorno stvaralaštvo „uspešno“ zaobilazilo domaće književne medalje, oficijelne nagrade i javna priznanja. Izgleda da je sasvim u pravu mudri Boris Buden, kad ironično konstatuje: „Ko god te i kad god te bude sahranio – država će te pothraniti“ ( „Uvod u prošlost“, 2013) – uzimajući u obzir upravo licemerni fenomen posthumne kanonizacije, svjestvene ne samo našoj sredini.
U tom pogledu, za kraj ovog malog omaža beskompromisnom pesniku i čoveku koji je govorio o samom sebi da oscilira i dvo-umi se između krajnosti – monaha i boema, htela bih u svoje lično ime najiskrenije – i pred svim (njegovim) čitaocima – da mu poručim:
„ Strava si; Isakovski“ – ko god da si i gde god da si pritom!
– monah ili boem, pesnik ili urbani skitnik, strahovito zaljubljen muškarac
– ili na smrt proklet (B)luzer, samo na nekoliko koraka–pesama pred
sopstvenim ritualnim (samo)uništavanja!