Marina Gržinić [1]

Sva tela

Sarajevske Sveske br. 49-50 [2]

prevod sa engleskog: Slavica Miletić

U ovom tekstu bavim se odnosom između tela, istorije i kapitala, i zato bih želela da ocrtam teme kao što su strukturni rasizam, geopolitika i rasijalizacija, na jednoj strani, i odnos između nenormativnih tela i neoliberalnog zakona na drugoj. Moje glavno pitanje je koju vrstu promena danas možemo otkriti u tim paradigmama. Uz to bih, ako je moguće, volela i da promislim neke stare i nove veze između performativnog tela, tela građanina i tela izbeglice u odnosu na politiku i neoliberalne kapitalističke institucije. To ću učiniti posredstvom četiri sloja koja su istorijski, politički i zakonski povezana.

1) EU/Evropa/bivša

“Bivša Istočna Evropa” nije atributsko određenje već „čuvar mesta“ u vremenu koje je do te mere ubrzano da se politika sećanja izdaje za sećanje na ono što je nekad bilo političko. Ono što je nekad bilo političko preobraženo je ponavljanjem performativa u čisto ideološko znanje, ali uz ograničavajuću opomenu koja kaže da zbog toga ne treba da budemo njim opsednuti jer je sve to ionako samo običan performativni proces. Performativnim ponavljanjem nastavljaju se procesi poništavanja, pražnjenja, ekstrahovanja, izbegavanja. Bivša Zapadna Evropa pretvara u imaginarno ono što je već bilo identifikovano kao materijalno u bivšoj Istočnoj Evropi; ona preobražava materijalnost prošlog znanja, istoriju i strategiju i premešta ih u imaginarne ravni. Drugim rečima, ono što je bilo važno na nivou sadržaja (materijalnost neke istorije) sada je prosto učinjeno zastarelim, smešnim. Ili, novopreporođeni bivši Zapad, stara kolonijalna sila, želi da nas ubedi da je sposoban za proces dekolonizacije, ali, kao što je rekao Achille Mbembe, tako da ne dekolonizuje samog sebe. Poput finansijalizacije, ta nova dekolonizacija je „fiktivna dekolonizacija“. Kao što Mbembe objašnjava, „fiktivna“ dekolonizacija je ona bez demokratizacije ili, kao što vidimo u Evropskoj uniji, „fiktivna“ dekolonizacija je ona koja se ne suočava sa sopstvenim strukturnim rasizmom. Strukture eksploatacije, nejednakosti i rasizma u EU tako ostaju netaknute ili su, tačnije, čak i ojačane; a posledice su katastrofalne.

U slučaju Istočne Evrope, „bivši“ znači da su procesi evakuacije, apstrakcije, eksproprijacije koje je nametnuo Zapad zapravo „dovršeni“; kao što je izjavila Nemačka 2009. godine, dok je proslavljala dvadesetu godišnjicu pada Berlinskog zida krilaticom: „Dođite, dođite u zemlju bez granica“ (a ja bih rekla i bez pamćenja).

Ali kad je reč o „bivšoj“ (bar bi trebalo tako pisati) Zapadnoj Evropi, to povlači čisto performativan, prazan, spekulativan gest. Dok je Istok sve više isključen iz materijalnosti istorije, znanja, pamćenja itd, Zapad to samo izvodi kao predstavu. On se poigrava samim spekulativnim formatom; želi da nas ubedi da su koreni njegove moći i kapitala fikcionalni! Danas, u vreme kad govorimo o finansijalizaciji, to nije neobičan potez; pridev „bivši“ ispred „Zapad“ predstavlja spekulativnu matricu koja Zapadu daje mogućnost da ne bude svestan sopstvene, istorijske i današnje, hegemonijske moći – pa stoga ni odgovoran za nju. Taj spekulativni karakter bivše Zapadne Evrope nalik je, kao jaje jajetu, spekulativnom karakteru današnjeg finansijskog kapitalizma i njegove krize. U budućnosti izvesno možemo očekivati projekte, simpozijume i izjave kojima će imperijalne kolonijalne sile Britanija, Francuska, Holandija itd. pokušavati da dokažu da su i one bile kolonizovane u prošlosti i da je to što im se danas događa posledica delovanja nekih čudnih sila koje nemaju nikakve veze sa unutrašnjom logikom samog kapitalizma koji ima samo dva pokretača: ostvarivanje profita po svaku cenu i privatizaciju.

Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, za razliku od danas, imali smo samo ponavljanje centra i periferije. Zato nismo govorili o globalnom svetu nego o Hladnom svetu – pardon, Hladnom ratu koji deli svet nadvoje. Ali, danas je reč o dva ponavljanja koja se ponavljaju u svakom trenutku i na svakom mestu i usložnjavaju, prepliću svet. To preplitanje nije pluralni prostor društvenog, političkog i ekonomskog, kao što se često tvrdi. Naprotiv, to je stanje koje ne dopušta nikakvu podelu. Prepletenost znači posedovanje, a ne ujedinjavanje. Na kraju, to je situacija suvlasništva nad moći i kapitalom. Zato kad neko, recimo iz Ukrajine ili Moldavije (ne mogu da kažem iz Slovenije pošto smo mi model ropskog služenja globalnom kapitalizmu) govori o centru i periferiji, obrazovani zapadnjaci se smeju onom što nazivaju „stara podela“, pošto oni danas svuda vide (kako bi rekli Francuzi) „multiplicité, multi-realité...“ Upravo to je bio Sarkozijev narativ u nečasnom dakarskom govoru tokom posete Senegalu 2007. godine: „O, vi Afrikanci govorite o kolonijalizmu, ali to nije bilo tako strašno, a danas imate sve ove mogućnosti...“ Kao što je rekao Mbembe, nezamislivo je da taj klovn, proizvod strašnog zapadnoevropskog, francuskog kolonijalizma, može danas da dođe u Afriku i kaže da Afrikanci moraju prestati da žive u prošlosti i okrenuti se „blagodetima“ kolonijalizma.

Ali, s vremena na vreme, usred te mnogostrukosti i multirealnosti, dođe policija, kao u Grčkoj tokom studentskog protesta, i bez imalo „otvorenosti“ prema mnogostrukosti studentske multirealnosti, uhapsi stotine studenata u univerzitetskom kampusu, ili kao u Francuskoj, kada su stotine romskih porodica poslate na periferiju Evropske unije, u Rumuniju, i gle – onda možemo da vidimo kako fundamentalno ponavljanje radi sasvim nemilosrdno i, štaviše, kako ga podržavaju stotine zakona EU koja iz Brisela demokratski „deli savete“ državama članicama EU. U slučaju Francuske, EU je „protestovala“, ali suština je to da je Francuska mogla da deportuje stotine romskih porodica na tobož „nepostojeću“ periferiju EU upravo zbog mnogostrukosti hegemonijskih pravaca EU, koji podržavaju i osnažuju njen institucionalni rasizam.

2) Ponavljanje/reenactment/body art i performans

Da bismo razumeli razliku između logike ponavljanja u umetnosti i kulturi tokom sedamdesetih godina prošlog veka i njegove logike danas, kada se u globalnom kapitalizmu istovremeno ponavljaju dva ponavljanja, osvrnuću se ukratko na savremene performativne umetnosti. Sedamdesete su važne jer ih obično vidimo kao razdelnicu između dve vrste rada, onog iz vremena fordizma i onog iz vremena postfordizma, a to su i dva perioda kapitalizma koja označavaju radikalnu promenu načina na koji se vrši proces eksploatacije, kao i načina na koje se zamišljaju mogućnosti otpora. Postfordistička mobilnost i neizvesnost danas redefinišu procese migracije i prikrivaju unutrašnju logiku globalng kapitalizma koji ima tendenciju da ponovo uspostavi ropski oblik rada kako bi ostvarivao veći profit (ta tendencija je vidljiva poslednjih meseci, kad EU produžava radni vek takoreći do smrti, „preporučuje“ penzije ispod garantovanog životnog minimuma itd).

Naša teza je da je u umetnosti performansa/body art-a iz sedamdesetih, koja je predstavljena kao nešto originalno i time kao antiteza savremenim umetničkim radovima ponovnog izvođenja (reenactments),već na delu ponavljanje, i to ono konstitutivno, kojim se ponavljaju kako centar i periferija, tako i samodovoljnost zapadne institucije umetnosti. To je provokativan stav pošto se umetnost performansa iz sedamdesetih uvek shvata kao nešto „neposredovano“ i stoga „izvorno“, za razliku od savremenih ponovnih izvođenja.

Želim da analiziram performans „Kretanje. Privatizovano“ iz 2009, koji je koncipirala i realizovala Ana Hoffner, austrijska performerka nove generacije. On počinje ponovnim izvođenjem video performansa „Prenaglašeno hodanje po obodu kvadrata“ američkog umetnika Brucea Naumana iz 1967-1968.

Dok ponavlja performans, drukčije od Naumana, Ana Hoffner ga objašnjava; njena analiza tokom ponovnog izvođenja Naumanovog rada čini njen rad. Ovde ću navesti neke poente umetnice. Citiram: „Naumanovo kretanje koje, u privatnosti njegovog studija, istražuje odnos između tela i prostora, snimala je kamera, baš kao i moje“ – kaže A. Hoffner u svom performansu – „kako bi bilo dostupno publici. Njegov hod je prenaglašen – preteran, elegantan, možda čak egzistencijalan. Poput mnogih umetnika iz tog perioda, Nauman prikazuje umetnost kao proces, kao aktivnost, kao rad. Taj rad, međutim, nije samo predstavljanje takozvane stvarnosti. Umetnost je nešto što se događa. Hodanje Brucea Naumana po obodu kvadrata takođe može biti umetnost. Umetnik hoda u svom studiju, kao gospodar u svojoj kući, kao građanin u svojoj zemlji.“

Nauman je, dakle, kao što u svom tumačenju ističe A. Hoffner, bio potpuno samodovoljan baš kao i umetnički sistem koji ga je podržavao; u Naumanovom performansu iz sedamdesetih nema nikakvog svedočanstva o svetu koji okružuje umetnika. A. Hoffner je rekla da kvadrat mora biti posebno naglašen kao simbol apstrakcije i brisanja u modernosti. Ona objašnjava da kvadrat ne samo što čini deo umetničkog rada već i označava način funkcionisanja kapitalizma; on se održava neprekidnim proglašavanjem samog sebe za centar koji apsorbuje sve periferije. On funkcioniše, složila bih se, ponavljajući centar zapadnog kapitalizma kao potpuno samodovoljan. U toj situaciji „Drugi“ je čista periferija, pustinja, nepostojeći entitet.

Druga referenca dolazi iz drugog ponovnog izvođenja A. Hoffner, 2010. godine pod naslovom „Suviše sam tužna da bih ti rekla, bosanska devojko“. Umetnica započinje performans plakanjem i, kao što kaže, od tog trenutka nadalje, snima svoj performans. Ona plakanjem ponavlja performans Basa Jana Adera, holandskog video umetnika koji je takođe plakao za kameru 1971, snimio svoje suze i rad naslovio „Suviše sam tužan da bih ti rekao“. Original, kao i onaj Brucea Naumana, možete naći na YouTube-u.

Hoffner objašnjava: „Bas Jan Ader je tako tužan da čak ne može ni da kaže zašto, nema reči koje mogu opisati njegovu tugu i zato ne treba dalje objašnjavati. Umesto toga, same emocije nose valjanost. Njihova forma postaje sadržaj umetničkog dela. 'Suviše sam tužan da bih ti rekao' – naslov nagoveštava da je razlog za umetnikove suze sekundaran, Bas Jan Ader ističe snagu emocija, opravdanost emocija, nezavisno od konteksta njihovog pojavljivanja.“

Da li je Bas Jan Ader plakao zbog krvave kolonijalne prošlosti Holandije, zbog njene istorije kolonizovanja drugih teritorija, zbog porobljavanja, sakaćenja i ubijanja drugih – to ne možemo znati. Međutim, Subhabrata Bobby Banerjee to jasno i tačno objašnjava u eseju naslovljenom „Živi i pusti druge da umru: Kolonijalni suvereniteti i svetovi smrti nekrokapitalizma“. On govori o praksama osvajanja tržišta Holandske istočnoindijske kompanije, o eliminisanju konkurencije, obezbeđivanju jeftinih izvora sirovina, građenju strateških saveza itd.

Ali, da bude jasno, nije tajna da niko nije (bio) zainteresovan za razloge pošto je plakanje dovoljno; tuga zapadnog umetnika je dovoljna, nije važno čime je izazvana.

Želim da kažem ovo: za Basa Jana Adera, Drugi, ostatak, ostatak holandske društvene spone sedamdesetih godina, ne iziskuje nikakvo istorijsko objašnjenje. Ili, kao što kaže A. Hoffner, „Bas Jan Ader postavlja samoposmatranje među sadržaje umetničkog dela.“ U njegovom radu iz sedamdesetih, Drugi – ostatak, nekadašnji kolonizovani, poput današnjih migranata – samo je beznačajan proizvod, pošto cela struktura, društvena veza, vreme i prostor služe re/produkciji zapadnog subjekta koji je postavljen u njeno središte. Ostatak se ne računa.

Za nas, naprotiv, način na koji će ostatak, „stvar“, „objekt“, Drugi biti artikulisan ima ključni značaj jer ta artikulacija postavlja pitanje mesta umetnosti u politici. Zato naslov performansa A. Hoffner ima dodatak „bosanska devojko“: Suviše sam tužna da ti kažem, bosanska devojko! To nam daje preciznu poentu o mogućnosti radikalne političke reartikulacije vremena i prostora savremenog holandskog društva, a rekla bih i „nove“ Evrope, jer ovo ponovno izvođenje obuhvata traumatski ostatak savremene Evrope – genocid u Srebrenici 1995. godine i rat u BiH. To je i direktna referenca na rad Šejle Kamerić „Bosanska devojka“. Rad Š. Kamerić, poster/fotografija/slika, inspirisan grafitom na zidu vojne barake u Potočarima, dobija ključni značaj svake godine pred približavanje godišnjice masakra u Srebrenici. Najpoznatiji rad bosanske umetnice je crno-bela fotografija žene koja prkosno zuri u kameru. Tekst postavljen preko slike glasi: „NEMA ZUBA...? IMA BRKOVE...? SMRDI KAO GOVNO...? BOSANSKA DEVOJKA!“

Žena na slici je sama umetnica, a tekst je napisao, kao što nas obaveštavaju sitna slova u dnu slike, „nepoznati holandski vojnik na zidu vojničke barake u Potočarima, u Srebrenici 1994/1995“. Ovaj rad pokazuje propuste međunarodne zajednice tokom masakra u Srebrenici i govori o statusu žena na Balkanu i o moći umetničkog dela.

Vratimo se Basu Janu Aderu – kakvo rasipanje suza za “gubitak” koji je to samo za njega, pošto nemamo pojma zašto je plakao, mada institucija umetnosti i društvo pretvaraju rasipanje u višak uživanja, u profit za sebe. U slučaju Basa Jana Adera imamo znanje koje je u tolikoj meri „nesvesno sebe“ da zapravo može biti propisano kao udžbenik za savremena ponovna izvođenja body art performansa.

Zato se sadržaj zapadnih performansa iz sedamdesetih godina prošlog veka vidi kao „originalan“ iako se pod plaštom „originalnosti“ zapravo ponavlja ideja o zapadnoj autonomiji umetnosti (nesposobnoj da misli o bilo čemu osim o praznoj institucionalnoj autonomiji kao svojoj ključnoj ideologiji), koja, uz to, reprodukuje „prostu“ logiku hladnoratovske podele na Zapad kao centar i na sve drugo kao njegovu nepostojeću perfieriju.

Ovo su, dakle, dve ključne poente: suprotno uobičajenom mišljenju da u body art performansu zapadnog umetnika iz sedamdesetih godina prošlog veka imamo posla sa originalnim umetničkim delom, tu se već događa singularno ponavljanje, konstitutivno ponavljanje koje je ostavilo sadržaj, da tako kažemo, „netaknutim“ jer je ono što se ponavlja ideologija zapadne umetnosti kao „autonomne“; u prvoj deceniji dvehiljaditih, ponovno izvođenje opet ponavlja konstitutivno ponavljanje centra i periferije, ali ono je sada skriveno ispod svoje forme. Ta forma je danas svedena na estetski stil do te mere da se sve više propisuje u priručnicima za savremena ponovna izvođenja nekadašnjih performansa. Ovo što danas imamo nije samo postavljenost naglavce (navodno „originalni“ sadržaj performansa ponovo izveden kao prazna stilska forma), već je ponovo izvedena savremena zapadna ideologija (autonomije umetnosti) koja je, da tako kažemo, ponovo učinjena „nesvesnom“ i sada prikazana u formi igre ili vica kom je dat samostalan život.

3) 14 novembar 2015/Telo izbeglice zarobljeno i imobilisano

Posle petka 13. novembra 2015. godine, kad je u Parizu ubijeno najmanje 129 ljudi i više stotina ranjeno, Evropa/EU se radikalno promenila: sveprisutni strah, patrole vojske i policije pod punom opremom na ulicama Pariza, Brisela, itd, masovna zadržavanja u pritvoru, uzbune na aerodromima, otkazivanje mnogih javnih događaja iz bezbednosnih razloga (ili pogrešne panične informacije). Francuska, Belgija, Italija, BiH, Hrvatska itd. pojačale su mere bezbednosti na svojim granicama posle pariskih napada.

Svedoci smo da se za samo dva meseca radikalno promenila politika EU prema onom što se naziva izbeglička kriza a što bi, kao što već neko vreme tvrdim, trebalo da se zove „(zapadno)evropska kriza“ politike ljudskih prava, koja se postepeno kvari i urušava od pada Berlinskog zida 1989. godine do danas.

Godine 2013. pisala sam (i objaviljivala na e-fluxu) o nečem što tada nije bilo globalno poznato, a to je Izbeglički protestni kamp u Beču. Svoju analizu sam naslovila „Izbeglički protestni kamp u Beču i evropski procesi rasijalizacije, povlačenja u privatnost i diskriminacije“. Nazivam rasijalizacijom (sistematskom, strukturnom diskriminacijom) proces diferencijacije na građane (prvog i drugog reda), negrađane (izbeglice i tražioci azila) i migrante; svi oni su žestoko diskriminisani, mada na različite načine, jer tržište rada u globalnom kapitalizmu podvrgava evropske imigrante nasilnim procesima rasne, klasne i rodne selekcije. Evropa/EU je danas obnovljena pomoću genealogije koja proizvodi podljude procesom dehumanizacije.

Javno sam govorila da su „pitanja ljudskih prava počela vidljivo da se urušavaju posle pada Berlinskog zida. Posle 1989. pojavljivanje globalnog kapitalizma izazvalo je pogoršavanje politike prema izbeglicama i tražiocima azila u Evropi. Kaže se da je cilj restrikcije zapošljavanja, koja je danas nametnuta u Evropi, da zaštiti građane EU, posebno Zapadne Evrope, od opadanja životnog standarda. Svesni smo da plate stagniraju deset godina. Proteste na javnim mestima evropske demokratije često suzbijaju policijske ili vojne snage (ovlašćene, na primer u Francuskoj, zakonima koji su nastali u kolonijalnim vremenima).

Biopolitika Zapada strogo diferencira građane na osnovu klase, roda i rase; diferencijacije, diskriminacije i eksploatacije se umnožavaju na globalnom nivou. To nije samo pitanje 'diverziteta', kao što se stalno govori javnosti. Naprotiv, bivši proletarijat preobrazio se u prekarijat i njegovi pripadnici sve više vide sebe kao 'prezrene na svetu'. Pogled na svet iz ugla kolonizovanih, kao što je formulisao Francz Fanon u svom čuvenom delu napisanom u vreme alžirske antikolonijaline borbe šezdesetih godina prošlog veka, pokazuje da se biopolitika EU stalno reprodukuje nekropolitikama.

Saher Selod, docentkinja na Simmons Collegeu umetnosti i nauka u Bostonu (SAD), koja proučava rasijalizaciju muslimana u Sjedinjenim Državama i tvrdi da je iskustvo muslimana po prirodi rasno, naglašava jednu od mojih najvažnijih teza o prilivu izbeglica u Evropu. Naime, tvrdim da je način na koji „bivši“ Zapad i današnja EU upravljaju situacijom izbeglica pre svega proces rasijalizacije.

Saher Selod ističe ubedljivost argumentacije u članku Vilne Bashi Treitler o toj temi, naslovljenom „Društveno delovanje i prevlast belaca u studijama imigracije“ (2015). U tom članku autorka pokazuje da se imigrantsko iskustvo može bolje razumeti u okviru sistema rasionalizacije nego ako se pođe od asimilacije. Oslanjajući se na V. B. Treitler, S. Selod otkriva da integracija nije uvek moguća jer su strukture rasijalizovane i nekim grupama odbijaju pristup (bilo kojim) resursima. Pored tog, Selod tvrdi da „rasizam moramo razumevati kontekstualno. Japanska iskustva s rasizmom iz perioda internacije američkih građana japanskog porekla u Drugom svetskom ratu razlikuju se od današnjih. Slično tome, muslimani se danas više nego ikad sreću s predrasudama i diskriminacijom zbog svog verskog identiteta. Na kraju, nisu svi rasizmi isti. Iskustva s rasizmom i njegovim uticajem su različita. Drugim rečima, rasizam je fluidan.“

Pogledajmo ono što bih nazvala intenziviranjem rasijalizacije usled priliva izbeglica u Evropu. Pogledajmo ono što bih nazvala intenziviranjem nasilja nad telom izbeglice.

Izbeglice su dugo bile sistematski gurane u stanje siromaštva, lišavanja i izolacije. Nacionalne države u „bivšoj“ Zapadnoj Evropi ignorisale su taj proces. Životni uslovi izbeglica u EU postepeno su se pogoršavali.

Marta 2012. u Varcburgu, u Nemačkoj, izbeglice su započele borbu za najelementarnija ljudska prava. Novembra 2012. počeli su protesti u Beču, u Austriji.

Za godinu dana, od dobro organizovanog izbegličkog pokreta u Evropi, s jasnim političkim zahtevima (posao, strukture, prava), sve se manje-više vratilo na „redovno stanje“, a onda se u blizini italijanskog ostrva Lampeduza udavilo 350 izbeglica iz Afrike u jednom danu (12. oktobra 2013), što je bio novi slučaj nekropolitike EU, ubilačke (nekro)prevencije (takođe u formi potpunog napuštanja) onih koji pokušavaju da dođu u EU. Sutradan, posle retoričke bujice praznih reči političara EU, sve se vratilo u „redovno stanje“.

Prema podacima UNCHR-a, samo u junu 2015. godine predato je 28.000 zahteva za azil, a u julu čak 32.000. Broj je rastao i ocrtavao sliku neuspeha evropskih, američkih i međunarodnih humanitarnih agencija u rešavanju pitanja izbeglica, pre svega Sirijaca koji su, posle pet godina rata u svojoj zemlji (čiji je veliki deo pod Islamskom državom - ISIS), odlučili da preuzmu najveći rizik i zaputili se ka Evropi. Od početka građanskog rata, to jest od 2011. godine, više od tri miliona Sirijaca napustilo je domovinu.

Godine 2015. hiljade izbeglica, tražilaca azila i migranata odlučili su da preko Balkana stignu do Nemačke, Švedske i drugih bogatijih zemalja. To je paralisalo azilni sistem u Grčkoj, Makedoniji i Srbiji, a Mađarska je odlučila da izgradi zid duž granice sa Srbijom. U novembru 2015. Slovenija je počela da gradi svoju barijeru prema Hrvatskoj. Švedska je uvela privremenu kontrolu granica kako bi vlasti mogle da drže korak s prilivom pridošlica. U Sjedinjenim Državama neki republikanski guverneri izjavljivali su da posle pariskih napada neće prihvatiti nijednog sirijskog izbeglicu – kao razlog su naveli nacionalnu bezbednost – iako se savezna vlada obavezala da u 2016. primi 10.000 Sirijaca. Turskoj je čak ponuđena liberalizacija viznog režima sa Evropskom unijom ukoliko „migrantima prepreči put ka Evropi“.

Septembra 2015. nemačka kancelarka Angela Merkel suspendovala je sporazum Dablin II o pravilima azila i odlučila da ne pošalje izbeglice natrag u one zemlje EU u kojima su se prvi put registrovale. Dvanaestog novembra 2015. Nemačka je odlučila da se vrati na Dablin II, to jest da pošalje izbeglice natrag u te zemlje. Nemačka, koja je nekad dočekivala sirijske izbeglice raširenih ruku, rekla je prošle nedelje da će neke migrante vratiti u prvu zemlju EU u koju su ušle. Situacija je šizofrenična, a radi se o ljudima, izbeglicama i/ili migrantima i njihovim životima.

Na svojim inter-nacionalnim granicama EU ponovo postavlja zidove (Mađarska), bodljikavu žicu (Slovenija) ili „samo“ žicu (Austrija). Unutar EU nije postojala veća saglasnost o tome kako bi se trebalo baviti „migrantskom i izbegličkom krizom“, a reakcija na pariske napade samo je još jedan nasilan odgovor. Izbeglice uvek iznova zapadaju u situaciju potpune prepuštenosti samima sebi. Oni su žrtve procesa rasne diskriminacije koji je umanjio i depolitizovao pojam ljudskih prava.

4) Sramni referendum u Sloveniji: stalna proizvodnja tela i pozicija građana drugog reda

U Sloveniji je 20. decembra 2015. održan još jedan sraman referendum na kome se odlučivalo o legalizovanju istopolnog braka. Na prethodnom referendumu (2012) odbačen je predlog novog porodičnog zakona koji bi omogućio regulisanje istopolnih partnerstava i drugih osnovnih prava LGBTQI populacije u Sloveniji. Slovenija, „uzorna država“ neoliberalne privatizacije, danas je turbofašistička neoliberalna olupina koja je već odbacila referendum iz 2012. i ponovo ga održala decembra 2015. Vidimo da u homofobičnoj Istočnoj Evropi, posebno u bivšoj Jugoslaviji, Rusiji, itd, pripadnici LGBTQI imaju status građana drugog reda; njihova tela se ismevaju i parodiraju, a svi su ugroženi i izloženi nasilju u svakodnevnom životu.

Pre referenduma iz 2012. godine Tatjana Greif, slovenačka lezbijska aktivistkinja i istaknuta spisateljica, predvidela je da će „odluka o tome da li će većina stanovništva koje učestvuje na referendumu odlučivati o ljudskim pravima manjine biti u rukama Ustavnog suda. Od ranih inicijativa za jednakost istopolnih partnera i porodica pred zakonom sredinom osamdesetih, preko nacrta zakona iz devedesetih i usvajanja kontroverznog Zakona o registraciji istopolnog građanskog partnerstva (ZIPS) u 2005. godini, do današnjeg Porodičnog zakona, krećemo se korak napred- korak nazad.“

Aleš Primc je bio lider građanske inicijative i kampanje protiv ljudskih prava homoseksualaca 2012, kao i promoter referenduma 2015. godine.

Tatjana Greif objašnjava da je to „isti onaj Aleš Primc koji je 2001. organizovao građansku inicijativu i kampanju protiv ljudskih prava neudatih žena i sakupljao potpise za referendum protiv oplodnje in vitro. Tada je uspeo. Čak 88% onih koji su izašli na referendum smatralo je da neudatim ženama treba oduzeti pravo na veštačku oplodnju. Javno mnjenje izrazilo je zgražavanje nad idejom da lezbijke ili žene sa invaliditetom imaju pravo na decu. Međutim, uprkos nedemokratskom rezultatu referenduma, te žene dobijaju decu do dana današnjeg. Javna debata oko referenduma o veštačkom oplođenju bila je, kao i debata oko referenduma o Porodičnom zakonu, primer hostilnog govora u najsirovijem obliku. Na pitanje šta će biti ishod ovog referenduma u 2012. treba odgovarati imajući u vidu pravne i političke poteze vladajućeg režima, koji su kolebljivi, nepouzdani i nedostojni građanskog poverenja. Za tu šah-mat situaciju ne treba da krivimo Primca i krstašku vojsku jer iza mehanizma koji pokreće lutke na koncu stoje katolička crkva i političke partije koje usmerava Vatikan. Oštriji je udarac, međutim, to što su politički sistem i slovenačko zakonodavstvo tokom tri decenije dozvoljavali i omogućavali nejednakost i kršenje prava LGBT manjina. Ogroman nedostatak političke volje za legalizaciju gej i lezbijskih prava, prećutna saglasnost o tome da seksualne manjine postanu žrtvena jagnjad, panično izbegavanje rizika izjašnjavanja za ljudska prava homoseksualaca, strah od političkog diskursa o ozakonjenju seksualnih prava i legalnim aranžmanima seksualnog građanskog statusa odražavaju moralnu paranoju partija na levici i desnici i istovremeno su najplodnije tlo za pokretanje crkvene agende. Strah, zadrtost i odbacivanje. Represija i diskriminacija.“

Kao što je najavila Tatjana Greif, pokazalo se da su rezultati slovenačkog referenduma iz 2012, kada je 54.55% glasača odbacilo predlog zakona koji bi proširio prava istopolnih registrovanih partnerstava, samo početak velike sage o homofobičnim, turbofašističkim nasilnim merama iza kojih je stala slovenačka država.

Na referendumu održanom 2015. godine u Sloveniji ponovo je odbačen zakon o pravima na istospolna partnerstva.

Mada sve to nije u središtu interesovanja EU. Zapad ne želi time da se bavi i zato se angažuje u svim zamislivim posthumanim modusima dok sadašnji i istorijski modusi zapadne kolonijalne dehumanizacije uglavnom ostaju po strani od svake rasprave. U tekstu „Okcidentalizam, evropski identitet i seksualne politike“ Gabriele Dietze piše da „okcidentalizam ne generiše samo fikciju o oslobođenim ženama i liberalnim muškarcima koji obezbeđuju slobodu i prava, već i polaže pravo na poseban brend prosvećenog odnosa prema homoseksualnosti. Pored ženskog oslobođenja, tolerancija prema homoseksualnosti shvata se kao krajnji dokaz evropske superiornosti. Odgovarajući nemački diskurs još odaje napor uložen u građenje takvog stava jer je u toj zemlji homoseksualnost potpuno legalna tek u poslednjih petnaest godina. „Gej brak“ je ozakonjen tek 2001. godine (posle velike borbe koja je prestala tek na pragu Vrhovnog suda). Činjenica da antidiskriminativno zakonodavstvo koje se tiče homoseksualnosti ima kratku istoriju nije smetala da tolerisanje homoseksualnosti postane glavni imperativ za dodeljivanje nemačkog državljanstva.“

Suvoparan prikaz događaja koji su prethodili sramnom referendumu od 20. decembra 2015. u Sloveniji dat je online.

Trećeg marta 2015. godine Nacionalna skupština usvojila je predlog zakona kojim se postojeći Zakon o braku i porodičnim odnosima menja u smislu da se istopolnim parovima omogućuje sklapanje braka; posle toga su protivnici promene sakupili dovoljan broj potpisa i zahtevali od države da raspiše referendum. Nacionalna skupština je 26. marta glasala protiv tog referenduma sa obrazloženjem da bi njim bila prekršena ustavna odredba kojom se zabranjuje glasanje naroda o zakonima čiji je cilj otklanjanje neustavnosti u domenu ljudskih prava i ustavnih sloboda. Pobornici referenduma obratili su se Ustavnom sudu, koji je 22. oktobra presudio da Nacionalna skupština nije nadležna za to da referendum proglasi neustavnim. Onda je Nacionalna skupština 4. novembra odredila datum održavanja referenduma, 20. decembar 2015. Po članu 90 Ustava jedan zakon se odbacuje ako „većina glasača koji su ubacili ispravan listić glasa protiv tog zakona, pod uslovom da je bar petina upisanih birača glasala protiv tog zakona“.

Anketa iz novembra 2015. pokazala je da 46% ispitanika podržavalo predlog zakona, a 54% je bilo protiv. Dok je većina žena, ateista i stanovnika gradskih područja podržavala promenu zakona, znatna većina muškaraca, katolika i seoskog stanovništva je bila protiv. Zakon je pao po drugi put.

Za kraj bez kraja, kao što je rekao Maldonado-Torres, „ove dehumanizujuće snage, logike i diskursi teško vide kraj u sadašnjem neokonzervativnom i neoliberalnom momentu ili u liberalnim i evrocentričnim radikalnim reakcijama koje ponekad generišu. Nastavljanje [...] polarizacije sektora koji se smatraju humanijim od drugih, sve brži ritam kapitalističke eksploatacije zemlje i ljudskog rada – koju ponekad olakšavaju, kao što kaže Fanon, neokolonijalističke elite među grupama samih potlačenih – kao i strepnje izazvane migracijom i zahtevima za pravima populacija koje mnogi doživljavaju kao patološke, nepoželjne ili abnormalne (da pomenemo samo najčešća pitanja), objašnjavaju zašto će kolonizacija još neko vreme ostati nedovršena.“