Sadeg Hedajet [1]

Tri kapi krvi

Sarajevske Sveske br. 47-48 [2]

sa persijskog prevela Jelena Mandić

Tek juče su me premestili u zasebnu sobu. Da li sam potpuno izlečen i hoće li me otpustiti sledeće nedelje kao što je upravnik obećao? Da li sam bio bolestan? Godinu dana sam ih molio da mi donesu papir i olovku, ali nisu obraćali pažnju na moje molbe. Mislio sam da, čim dobijem papir i olovku, zapišem mnoge stvari... Juče, međutim, iako nisam tražio, doneli su mi papir i olovku – stvari za kojima sam čeznuo, stvari na koje sam tako dugo čekao...! Ali to mi sada više ništa ne znači. Još od juče razmišljam o čemu da pišem. Ništa mi ne pada na pamet. Imam osećaj kao da mi je neko stegao ruku ili da mi je ruka utrnula. Pažljivo posmatram ono što sam napisao, između nečitkih redova nalaze se i ove reči: „Tri kapi krvi“.

***

Nebo je plavo, vrt je zelen, a cveće na vrhu brda je procvetalo. Lagani povetarac donosi miris cveća sve dovde. Ali to mi sada više ništa ne znači. Izgubio sam želju za životom. Sve ove stvari su zanimljive pesnicima i deci i onima koji su sačuvali dete u sebi. Proveo sam godinu dana na ovom mestu. Svake noći, sve do zore, ne mogu da zaspim zbog mačke koja sve vreme mjauče. Njeno zastrašujuće jaukanje i promukli glas su pogubni za mene. A ujutro me čeka... smrtonosna injekcija! Proveo sam mnogo dugih dana i užasnih sati na ovom mestu. Obučeni u žuta odela, leti se okupljamo u podrumu, a zimi sedimo na suncu u vrtu. Ne vidim nikakvu sličnost sa njima. Mi smo dva potpuno različita sveta. Međutim, njihovo jaukanje i stenjanje, njihovo ćutanje, psovke, krici i smeh zauvek će ostati u mojim košmarima.

***
Za sat vremena doneće nam večeru. Ali kakvu večeru?! Staru dobru čorbu od jogurta, sutlijaš, pirinač, hleb i sir. Toga nikad dosta! Hasan bi želeo da pojede pun lonac čorbe i četiri vekne sangaka. Verovatno će mu, kada ga otpuste, dati pun lonac čorbe umesto papira i olovke. Takođe, on je jedan od retkih kome je ovde sasvim dobro. Niskog rasta, ludačkog osmeha, debelog vrata, ćelave glave i zadebljalih grubih ruku, on je rođeni nosač. Njegov celokupni izgled, uzimajući u obzir i taj ludački pogled, svedoči o njegovoj predodređenosti da bude nosač. Kada nas Muhamed Ali ne bi nadgledao za vreme obroka, Hasan bi nas sve digao u vazduh. S druge strane, i sâm Muhamed Ali je deo ove skupine. Bez obzira šta govore o ovom mestu, mislim da se ono razlikuje od običnog sveta. Takođe, imamo i jednog lekara stažistu koji, na svu sreću, ne zna ništa. Da sam na njegovom mestu, jedne noći bih zatrovao hranu i ujutro bih, podbočen, gledao kako iznose mrtve. Zapravo, kada su me ovde prvi put doveli, sama pomisao na tako nešto me je užasavala. Plašio sam se da me ne otruju, hranu ne bih ni takao sve dok je Muhamed Ali ne bi probao. Noću bih se trzao iz dubokog sna, sanjajući da su došli da me ubiju. Sada je sve to daleko i nejasno... jedino ostaje sećanje na iste ljude, isti jelovnik i istu plavu sobu čiji je donji deo okrečen u tamno plavo.
Pre dva meseca doveli su jednog ludaka u dvorište. Parčetom mermera je sebi rasporio trbuh, izvadio creva i igrao se sa njima. Za njega su rekli da je bio mesar i da je bio naviknut na sakaćenje trbuha. Zatim, bio je još jedan pacijent koji je sebi iskopao oko. Ruke su mu bile vezane iza leđa. Urlao je. Krv se bila osušila. Kladim se da je upravnik umešan u sve ovo.
Naravno da nisu svi stanari isti. Većina njih bi umrla kada bi se izlečila i bila otpuštena. Evo, uzmimo, na primer, Sugru Sultan, na ženskom odeljenju. Pokušala je dva ili tri puta da pobegne i svaki put su je uhvatili. Štaviše, iako je stara, još uvek koristi belilo i rumenilo. Sebe doživljava kao četrnaestogodišnjakinju. Kada bi se izlečila i pogledala u ogledalo, doživela bi srčani udar. Međutim, najgori slučaj je naš Tagi, koji je bio naumio da menja svet. Optuživao je žene za probleme u svetu i smatrao da bi ih trebalo sve pobiti. A onda se zaljubio u Sugru Sultan.
Ubeđen sam da je sve ovo delo upravnika. On je potpuni ludak. Velikog nosa, žmirkavih očiju i izgledom opijumskog zavisnika, izbezumljeno bi šetao u dnu vrta ispod onog bora. S vremena na vreme bi se sageo i pretraživao podnožje drveta. Oni koji ga nisu poznavali sažaljevali su ga. U njemu su videli finog, bezopasnog čoveka koji je bio žrtva gomile ludaka. Ali znam ja njega dobro! Znam da se tamo, ispod drveta, nalaze tri kapi krvi. Takođe, znam i da se ispred upravnikovog prozora nalazi jedan kavez. Kavez je prazan, jer se mačka dokopala ptice koja je bila u njemu. Prazan kavez služi kao mamac za ubijanje mačaka.
Upravo juče je upravnik pojurio jednu mačku uz bor. Čim se mačka popela na drvo, naredio je stražaru na kapiji da je upuca. Ove tri kapi krvi pripadaju toj mački; ali, ako biste upravnika pitali za njih, rekao bi vam da je to krv sove kukuvije.
Onaj što uzima kolač je moj prijatelj i komšija Abas. Iako je prošlo manje od dve nedelje otkako je ovde, postali smo pravi drugari. Sebe doživljava kao proroka i pesnika. Veruje da uspeh, naročito moć proricanja, zavisi od sreće. Onaj ko ima sreće, čak i ako je izuzetno glup, naposletku će uspeti. Onaj ko nema sreće, čak i ako je vrstan naučnik, završiće kao najveći glupak. Abas sebe doživljava i kao vrsnog svirača tara. Napravio je nekakvu skalameriju, improvizovani tar, od daske i parčeta žice. Takođe, napisao je i pesmu koju mi čita osam puta dnevno. Izgleda da je zbog te pesme i poslat na ovo mesto. Neobična pesma ili pesmuljak glasi ovako:
Avaj, još jedna noć je pred nama,
Svet tone u potpuni mrak,
Svi su našli utehu i mir,
Spasi me, moja patnja i očaj su beskrajni.
U ovom svetu nema radosti,
Smrt je jedini lek za moju tugu;
Ali u onom uglu, ispod onog bora,
Tri kapi krvi pale su na zemlju.
Juče, dok smo Abas i ja šetali u vrtu, pevušio mi je ovu pesmu. Onda su jedan muškarac, žena i devojka došli da ga posete. Ovo je bila njihova peta poseta tako da sam imao priliku i ranije da ih vidim i upoznam. Devojka, koja je nosila buket cveća, osmehnula mi se, što je bio znak da joj se dopadam. Zapravo, došla je da vidi mene. Devojkama se uglavnom nije dopadalo Abasovo rošavo lice. Ali, uprkos tome, dok je žena razgovarala sa doktorom, primetio sam da su se Abas i devojka izdvojili sa strane i poljubili.
***
Niko me do sada nije posetio niti mi je neko doneo cveće. Poslednji koji me je posetio bio je Sijavoš. Bio je moj najbolji prijatelj i komšija. Svaki dan smo zajedno išli u Dar al fonun i zajedno se vraćali kući. Zajedno smo radili domaće zadatke, a u slobodno vreme sam ga učio da svira tar. Često bi nam se pridružila i Ruhsareh, Sijavoševa rođaka i ujedno moja verenica. Sijavoš je nameravao da se oženi Ruhsarehinom sestrom. Na samo mesec dana pre njihove veridbe, Sijavoš se razboleo. Posetio sam ga nekoliko puta da vidim kako je, ali svaki put bi mi rekli da mu je doktor izričito zabranio posete. Nekoliko puta sam zahtevao da ga vidim, a kako mi nisu dozvolili, odustao sam.
Savršeno dobro se sećam toga. Bilo je kasno popodne pred ispitni rok. Vratio sam se kući, bacio knjige i sveske na sto i otišao da se presvučem. Onda sam čuo pucanj. Blizina zvuka me je zaprepastila, delom jer je naša kuća bila iza kanala, a delom i zbog mnogobrojnih provala u komšiluku. Izvadio sam pištolj iz ladice pisaćeg stola, izašao u dvorište i oslušnuo. Odatle sam se onda popeo uz stepenice, pa na krov. Izgledalo je kao da je sve bilo u redu. Dok sam se vraćao, odozgo sam pogledao u Sijavoševu kuću. Sijavoš je stajao nasred dvorišta u pidžami. Iznenađen, rekoh: „Sijavoš, jesi li to ti?“
Prepoznao me je i rekao: „Dođi. Sâm sam.“
„Jesi li čuo pucanj?“
Prstom mi je pokazao da ćutim, klimnuvši glavom u znak odobravanja da dođem do kuće. Brzo sam sišao niz stepenice i pokucao na vrata. Sijavoš je otvorio. Pognute glave i pogleda prikovanog za pod, prekorio me je: „Zašto me nisi posetio?“
„Dolazio sam dva ili tri puta“, rekao sam. „Rekli su mi da ti je doktor zabranio posete.“
„Misle da sam lud, ali greše.“
Ponovo sam ga pitao: „Jesi li čuo pucanj?“
Ne odgovorivši, uhvatio me je za ruku, odveo do podnožja bora i pokazao na nešto. Pomno sam posmatrao. Bile su to tri kapi sveže krvi na zemlji.
Onda me je odveo do njegove sobe i zatvorio vrata. Seo sam na stolicu. Upalio je lampu, prišao je pisaćem stolu i seo preko puta mene. Soba je bila jednostavna, plava sa donjim delom okrečenim u tamno plavo. U uglu sobe nalazio se tar. Nekoliko knjiga i svezaka bilo je razbacano po stolu. Sijavoš je zatim izvadio pištolj iz ladice stola i pokazao mi ga. Bio je to jedan od onih starih pištolja sa sedefnom drškom. Stavio je pištolj u džep pantalona i rekao: „Imao sam mačku koja se zvala Naci (izgovara se Naaci, „Pufna“). Sigurno si je video. Bila je jedna od onih uobičajenih mačaka sa velikim plavim očima. Šare na njenim leđima podsećale su na Roršahove mrlje. Svakog dana kada bih se vratio sa fakulteta, Naci me je čekala na vratima, mjaukala i češala se o mene. Kada bih seo, penjala bi se po meni, njušila me i lizala mi čelo svojim hrapavim jezikom. Tražila je da je poljubim. Čini mi se da su mačke lukavije, prijatnije i, uopšteno govoreći, osetljivije od mačora. Osim mene, dopadao joj se i kuvar; verovatno zato što ga je povezivala sa hranom. Ali nije joj se dopadala Kijabija, starija žena koja je živela u kući. Ona je redovno klanjala i samim tim je izbegavala mačje dlake na podu. Vrlo je moguće da je Naci shvatila da su ljudi pametniji od mačaka, da imaju dobru hranu, da su zaposeli sva topla mesta u kući i da mačke moraju da im se umiljavaju kako bi dobile neke od ovih stvari.
Međutim, Nacin urođeni instinkt dolazio je do izražaja svaki put kada bih joj dao okrvavljenu glavu petla. Pretvorila bi se u divlju zver. Izbacila bi kandže, široko raširenim zenicama i glasnim šištanjem pretila bi svakome ko bi joj se približio. Potom bi, kao da je samu sebe zavaravala, ispoljavala svoju agresivnost. Koristeći svu snagu imaginacije, oživela bi petlovu glavu, pipkala bi je ne bi li se glava pomerala, skakala bi, krila se, sedela u zasedi i ponovo napadala. Ukratko, pokazivala je svu spretnost i okretnost svoje vrste uz ponavljanje naglih pokreta, taktike napada i povlačenja. Kada bi se umorila, progutala bi okrvavljenu glavu; čak bi provela nekoliko minuta tražeći preostali deo. Narednih nekoliko sati zaboravila bi na svoje prividno učtivo ponašanje. Ne bi nikome prilazila niti bi se umiljavala.
Dok se pretvarala da je prijateljski nastrojena, Naci se trudila da ostane divlja i tajnovita, ne dopuštajući nam da otkrijemo sve njene tajne. Našu kuću smatrala je svojom. Kada bi se kojim slučajem pojavila neka druga mačka, naročito ženka, njeno režanje i jaukanje trajalo bi satima.
Nacino mjaukanje kada je tražila večeru razlikovao se od onog kada se mazila. Isto tako se njeno režanje u borbi između mačaka razlikovalo od mjaukanja kada se parila. Ovo prvo je bilo srceparajući urlik, ovo drugo krik osvete, dok je ovo treće bilo bolan jauk kao odgovor na urođeni instinkt. Nacini pogledi su ipak bili najznačajniji. Ponekad su toliko podsećali na ljudske da bi se čovek zapitao: Kakve li se samo misli i osećanja vrzmaju po toj krznenoj glavi i iza tih tajanstvenih zelenih očiju?
Ta užasna nesreća dogodila se prošlog proleća. Kao što znate, proleće je doba godine kada se životinje pare i traže partnere. Verovatno je prolećni vazduh taj koji izaziva pomamu i nespokoj kod svih živih bića. Naša Naci je takođe bila pod njegovim uticajem; celo telo joj se treslo i ispuštala je žalosne jauke. Mačori iz celog komšiluka čuli su njena dozivanja i pohrlili ka njoj. Nakon mnogobrojnih sukoba i borbi, Naci je konačno izabrala najjačeg i najglasnijeg udvarača za partnera. Poseban miris mužjaka ima veliku ulogu u parenju. Iz tog razloga, mužjaci koji su krotki ne uzbuđuju ženke. Divlje mačke, mačke u potrazi za plenom, mačke koje kradu stvari, mršave mačke, mačke lutalice i izgladnele mačke su u suštini mačke čije je krzno zadržalo iskonski miris i najviše privlači ženke. Svake noći čuo se ljubavni zov Naci i njenog partnera. Njeno meko i krhko telo uvijalo se pod telom mužjaka koji je s vremena na vreme bio prav kao strela. Ovo je trajalo celu noć. Ujutro se Naci, umorna i raščupana, vraćala u sobu.
Iz noći u noć, Nacino parenje je bilo pogubno za mene. Bilo mi je svega dosta. Jednog dana, dok sam radio pored onog prozora, video sam ljubavnike kako se šetaju u vrtu. Na tri koraka od njih, istim onim pištoljem koji si video, naciljao sam i povukao obarač. Metak je pogodio Nacinog ljubavnika. Mislim da ga je pogodio u leđa. Poskočio je, a onda je, nečujno, pobegao kroz hodnik. Kasnije sam ga pronašao mrtvog u podnožju vrtnog zida.
Iza sebe je ostavio krvav trag. Neko vreme ga je Naci tražila sve dok nije otkrila njegov miris. Njušeći krv, otišla je pravo do tela i naredna dva dana i dve noći stražarila nad njim. Često je pipkala telo kao da je želela da kaže: „Ustani. Stiglo je proleće. Zašto spavaš kada je vreme za parenje? Zašto se ne pomeraš? Ustani. Ustani.“ Naci nije mogla da shvati značenje smrti. Nije znala da je njen ljubavnik bio mrtav.
Narednog dana nestali su i Naci i telo njenog ljubavnika. Svuda sam je tražio i sve ljude pitao da li su je možda videli, ali uzalud. Da li je Naci odlučila da prekine naše prijateljstvo? Da li je umrla? Da li je našla novog ljubavnika? U svakom slučaju, šta se desilo sa telom mrtvog mačora?
Jedne noći čuo sam mjaukanje tog mačora. Dve noći je cvileo i zapomagao. Ujutro je sve bilo tiho. Treće noći sam ponovo uzeo pištolj i pucao u isti onaj bor ispred mog prozora. Njegove oči su svetlucale u mraku. Ispustio je dugačak jauk i zaćutao. Ujutro su tri kapi krvi bile ispod drveta. Od tada, on svake noći dolazi i jauče. Niko drugi ga ne čuje. Svi čvrsto spavaju i kada im to kažem, samo se nasmeju. Ali ja znam. Znam da to jaukanje potiče od mačora koga sam ubio. To jaukanje je zaista bilo pogubno za mene. Gde god da odem i u kojoj god sobi da spavam, cele noći, ova nemilosrdna mačka sa užasnim glasom jauče i urliče za svojim partnerom.
Danas u kući nije bilo nikog. Došao sam do istog onog mesta gde je mačor noću sedeo i mjaukao. Nanišanio sam. Mogao sam da odredim tačno mesto na osnovu svetlucanja njegovih očiju u mraku. Kada sam povukao obarač, čuo sam jauk i odozgo su pale tri kapi krvi. Zar se niste i sami uverili u to? Videli ste, zar ne?
Vrata su se tada otvorila i Ruhsareh i njena majka su ušle.
Ruhsareh je nosila buket cveća. Pridigao sam se i pozdravio ih. Sijavoš se osmehnuo i rekao: „Mislim da znaš Mirzu Ahmad Han bolje od mene. Nema potrebe za upoznavanjem. On tvrdi da je svojim očima video tri kapi krvi u podnožju bora.“
„Da, video sam ih.“
Sijavoš je prišao, glasno se nasmejao i izvukao pištolj iz mog džepa. Onda je, spuštajući pištolj na pisaći sto, rekao: „Znaš, Mirza Ahmad Had nije samo dobar svirač tara i pesnik, on je takođe i dobar lovac. On je strelac.“
Onda me je naterao da i ja nešto kažem. Ustao sam i rekao: „Da, danas popodne sam došao da pozajmim svesku od Sijavoša. U međuvremenu smo pucali u onaj tamo bor. Ali one tri kapi krvi ne pripadaju mački, one pripadaju sovi kukuviji. Znate već tu priču. Sova kukuvija pojede tri zrna pšenice. Noću toliko vrišti da joj iz kljuna štrcnu tri kapi krvi koje zatim padnu na zemlju. Osim toga, to bi mogla da bude i krv ubijenog mačora koji se dokopao komšijinog kanarinca. Možda je prošao ovuda. Ali sačekajte. Hajde da vam pročitam svoju najnoviju pesmu.“
Onda sam uzeo tar, naštimovao ga i zapevao ovu pesmu:
Avaj, još jedna noć je pred nama,
Svet tone u potpuni mrak,
Svi su našli utehu i mir,
Spasi me, moja patnja i očaj su beskrajni.
U ovom svetu nema radosti,
Smrt je jedini lek za moju tugu;
Ali u onom uglu, ispod onog bora,
Tri kapi krvi pale su na zemlju.
Tada je Ruhsarehina majka ljutito izašla iz sobe. Ruhsareh je začuđeno rekla: „On je lud“. Onda je uzela Sijavoša za ruku i zajedno su, smejući se, izašli iz sobe, zatvorivši vrata za sobom.
U dvorištu, dok sam posmatrao sa prozora, Sijavoš i Ruhsareh su se zagrlili i poljubili ispod ulične svetiljke.

LUNATIQUE
Jaka iznenadna kiša, slična onim koje su verovatno padale i u vreme nastanka tla, pljuštala je po ogoljenom zemljištu. Vetar je nosio tanak mlaz vode duž ulice. U međuvremenu je more, tiho i mirno, puno duboke, neme i daleke ljubavi, utonulo u olovnu maglu. Sve je bilo vlažno, lepljivo, sparno. Vlaga je prodirala i uvlačila se u telo i nagrizala dušu.
Nekakav nejasan drhtaj čežnje obuzeo je sva živa bića, dašak ludila ili pijanstva koji je nagoveštavao potpuni zaborav, klonulost. U njima se probudila želja da se sve napusti, čak i samo postojanje. U toj strasnoj razvratnosti proticala je voda, silovita voda nekakvog razbesnelog boga. Kiša je zagušila sve zvuke iz spoljašnjosti. Iznenada je stala.
Soba, koju sam nedavno iznajmio na prvom spratu jedne zgrade, bila je udobna, ali još uvek nisam mogao da se priviknem na stvari u njoj. Nameštaj je izgledao vrlo čudno, zagonetno, živahno: tu je bila jedna niska i teška komoda, visok i uzak, pa ipak masivan i smešan, ali praktičan orman, okrugli niski sto i prelepo ogledalce – sve to me je pomno i zloslutno posmatralo. Oštar, začinski miris karakterističan za Induse širio se vazduhom.
Polugo, jedan stari indijski obućar sa crvenim turbanom sklonio se ispod mog prozora gde je pobožno i skrušeno promatrao uskomešanu gomilu ljudi. Iscrpljen do iznemoglosti, imao je preplanuo ten i upale oči. Neuredna brada mu je prekrivala skoro celo lice. Jedna stara kutija i nekakve izlizane cipele stajale su ispred njega.
Celo popodne sam proveo uz fonograf. Opsedala me je jedna indijska ploča, nasumično kupljena. Neprekidno sam je puštao iznova i iznova, dok sam sedeo u fotelji, posmatrao kišu i nekoliko prolaznika koji su se usudili da izađu napolje. Moj prozor je bio okrenut ka moru, sivoj i tromoj masi koja se stapala sa horizontom.
Iznenada mi je neko pokucao na vrata. Otvorio sam. Ugledao sam jednu mršavu ženu, bledu, čelo joj je bilo prošarano plavičastim venama, pravilnih crta lica, velikih zelenih očiju i svetlo smeđe kose. Rasejano je rekla, „Pobogu, prestanite više da puštate tu ploču. Nervira me, ide mi na živce.“
„Jako mi je žao“, odgovorio sam.
Zahvalila mi se i vratila se u susednu sobu.
Isključio sam fonograf i pomislio da je ona sigurno bila strankinja koja nije poznavala indijsku muziku. Ili ju je možda mrzela zbog predrasuda. Legao sam na krevet da prelistam jedan lokalni časopis.
U osam sati otišao sam do trpezarije na trećem spratu. Upravnik, preplanuli polutan koji je bio poreklom iz Goe, ali je govorio da je Portugalac, upoznao me je sa nekolicinom ljudi čiju nacionalnost nije bilo lako odrediti. U trenutku dok se služila supa, vrata su se gromoglasno otvorila i moja komšinica je trijumfalno ušla. Nosila je dugu plavo-žutu cvetnu haljinu od krepa, usku i sa velikim dekolteom. Nosila ju je sa urođenom elegancijom koja je isticala njenu lepotu i davala jednostavnu razdraganost njenoj vitkoj figuri. Klimnula je glavom u znak pozdrava gostima i sela na preostalo slobodno mesto za našim stolom.
Posle večere pitao sam upravnika za nju. Majmunskog izgleda i sa sjajem u očima, rekao mi je: „Zove se Felisija, avanturistkinja koju muče boljke tropskih krajeva.“ Onda je, osmehujući se, dodao, „Jedan savet: Ne igrajte se sa vatrom.“
Zaista me je zainteresovala ova čudnovato privlačna žena, žena koja me je tako oštro prekinula u mojoj muzičkoj orgiji.
Pri odlasku u večernju šetnju, video sam je ispred svog prozora kako živahno razgovara sa indijskim obućarom.
Između raštrkanih oblaka, pun mesec, bled i fluorescentan, poput oka mrtve ribe, slabo je obasjavao Bombaj noću. Celo nebo je izgledalo kao da je bilo prekriveno blistavom beličastom tečnošću. Autobusi i taksiji kretali su se uz melanholičan zveket. Krenuo sam putem koji je vodio do keja gde je bila gomila ljudi u dugim tunikama i sa ogromnim šarenim turbanima. Žene obučene u sjajne sarije izgledale su kao da lagano plutaju. Grupe ljudi, neobična mešavina pripadnika niže klase, perverznjaci, stranci i mnogobrojni Indusi, odavali su utisak maskenbala.
Dok sam se vraćao sa keja na Apolo Bandaru, video sam Felisiju kako sedi na stepenicama pristaništa, skrštenih ruku, širom otvorenih očiju. Nepomično je zurila u mesečev odsjaj u moru. Njeno blago bledilo i podrhtavanje usana otkrivali su njenu uznemirenost.
Prepustivši se sanjarenju, nije obraćala pažnju na prolaznike.
Kada sam se vratio u pansion, bilo je pretoplo. Uključio sam ventilator i legao, ali od kašljanja starog obućara nisam mogao da zaspim.
Sledeće večeri nije došla na večeru. Naposletku sam ušao u lift i pritisnuo dugme. Klik. Poslušna sprava je skliznula duž kablova i zaustavila se. Otvorio sam vrata i sklonio rešetku. Na moje veliko zaprepašćenje, ugledao sam Felisiju, nepomičnu kao kip; okruživao ju je blag i izazovan miris parfema. Ona je prva progovorila, na francuskom, sa jakim engleskim akcentom.
„Da li ste slobodni večeras?“
„Da, gospođice.“
„Da li biste želeli da prošetamo sve do Grina?“
„Sa zadovoljstvom.“
Promenila se. Njeno ponašanje i izraz lica bili su smireni. Dok smo izlazili, zaustavila se ispred indijskog obućara.
„Tabiat tik hey?“, rekla je.
U znak poštovanja, Indus je sklopio i podigao ruke i duboko se naklonio.
„Saheb salom parmatma tamara balakareh, bal batche sonkira ke!“, odgovorio je.
Otvorila je svoju torbicu i dala mu nekoliko novčića. Kleknuo je na zemlju i rekao, „Bhagvan marguia, Bhagvan marguia.“
„Ne podnosim ovog čoveka“, rekao sam. „Sve vreme kašlje. Sinoć nisam mogao oko da sklopim. Ne znam zašto je izabrao da sedi baš ispred mog prozora.“
„Siroti Bhagvan“, odgovorila je. „On je moj miljenik. Ponekad mi ga je žao. Ponekad ga se plašim, a nekad mi se i gadi. Iako je poslušan kao pas, ima neverovatnu moć kontrole nada mnom. Sada je veoma bolestan, moram da ga odvedem u bolnicu. Sutra ću to uraditi.“
Nije gledala u mene, gledala je kroz mene kao da sam proziran. Uputili smo se ka Apolo Bandaru dok je obućar, pognut, neprekidno kašljao.
Mesec, ružičast poput sjajne ploče od mesinga, bio je na horizontu. Obučena u beli sari, Felisija je bila ravnodušna prema ovakvom prizoru kao da je mesečarila. Njena lepota je bila očaravajuća. Pevušila je neku džez melodiju lepim, nežnim, slabašnim, pa ipak setnim i dirljivim glasom, često zastajkujući. Obod njenog šešira bacao je senku preko njenih zelenih očiju.
Onda mi je rekla, a da je nisam ništa ni pitao, da je zapravo bila poreklom iz Kolkate i da je odrasla u Evropi. Dodala je, „Malo sam putovala po Evropi i Aziji, ali nijedna zemlja nije na mene ostavila takav utisak kao Indija. Uvek sam bila nostalgična. Ovo je jedina zemlja u kojoj mogu da živim. Nije samo snobizam razlog zbog čega Evropljani primećuju samo fakire, krotitelje zmija, radže i hramove u Indiji. Oni koji posete neku zemlju ili narod, kada se vrate, pričaju svoje priče, a svi drugi ih slepo slušaju i sagledavaju stvari onako kako su im predstavljene. Tajanstvena Indija, njena užurbanost, siromaštvo i čuda, potpuno su uništeni. Mrzim ta čuda. Za mene je najveće čudo to što postojim.“ Govorila je kao da je pokušavala samu sebe da ubedi u to.
„Sa takvim poznanstvima i iskustvom“, usudio sam se da kažem, „mogli biste lako da postanete dobar reporter.“
Rasejano me je slušala, netremice je posmatrala ljude oko nas i činilo se da je ni najmanje ne zanima to što govorim.
„Ah, kako samo ne podnosim taj posao!“, rekla je. „Želim samo da obogatim sopstveno iskustvo. Ne želim da delim najbolje delove svoga života sa znatiželjnim čitaocima. Nemam nameru da se ispovedam ili da stičem slavu. Čemu sve to?“
Za trenutak je sanjivo zastala ispred Vrata Indije.
„Osećate li taj miris zapaljivog gasa?“, pitala me je. „Taj miris me podseća na zapaljivi gas skriven u svima nama.“
Trenutak kasnije, dodala je, „Pozvali su me da izađem večeras.“ Onda se pozdravila i otišla. Ponovo je zastala, sumnjičavo, onda se iznenada okrenula i nestala. Njena figura, mršava i bela, promicala je kroz čudnovatu gomilu ljudi koja se kretala prema Grinu. Ali talasi nisu uspeli da slanim mirisom okeana odagnaju ovu krajnje neprijatnu atmosferu. Nekoliko čamaca se beznadežno odupiralo upornim talasima.
Dakle, ostavila me je na vlažnoj ulici, usred mračne noći, da se dosađujem Bombajem. Preplavila me je sumanuta, ali neizdrživa želja da pobegnem odavde, da odem na kraj sveta – želja koju nisam mogao da ostvarim. Obuzelo me je gorko kajanje, čežnja, seta. To me je toliko obuzelo da mi je ceo život – prošlost, sadašnjost i budućnost – izgledao isprazan kao ta ulica, puna dosade, samoće i uznemirujićih priviđenja.
Pitao sam se, još od sinoć, zašto sam se sastao sa tom svojeglavom, neobičnom ženom, tom bestidnom, opasnom avanturistkinjom. Izgledala je kao da joj je neka nevidljiva sila podarila dražesnost i neobjašnjivu privlačnost. Zašto se ponašala kao da sam je zanimao da bi onda postala tako hladna i suzdržana? I ta njena prisnost sa onim bednim đavoljim obućarom bila je krajnje nejasna, uzimajući u obzir njena poznanstva sa Indusima i Evropljanima i svim tim bogatim stranim biznismenima. Svake nedelje, ispred našeg pansiona dolazili bi luksuzni automobili da je odvezu do plaže Juhu, najpopularnije plaže u Bombaju, ali ona bi svaki put odbila i umesto toga odlazila do Tadža ili Grina u pratnji nekih nepoznatih mladića – čisto da bi pokazala da je nisu zanimali istaknuti ljudi. Ono što je još više zbunjivalo, bio je njen neobičan posao, prodavala je francusku odeću u jednom butiku.
Sigurno je bila razmažena i nemoralna. Šta ako su njeni problemi posledica propalih brakova ili čak brakova između srodnika? Ja svakako ne bih mogao da shvatim tako složene probleme.
Dok sam se vraćao u pansion, video sam starog Bhagvana kako šćućuren na trotoaru hrče.
Narednog jutra video sam je kako razgovara sa Bhagvanom ispred mog prozora. Mahnuo sam joj i došla je do mene. Pružajući mi ruku u kojoj je držala žutosmeđu rukavicu, rekla je: „Da li imate da mi pozajmite deset rupija?“
Dao sam joj svoj novčanik. Izvadila je novčanicu od pet rupija i dala je Bhagvanu. Onda je dodala: „Večeras ću vratiti.“
Na večeri mi je vratila pet rupija. Ostali gosti su se značajno osmehnuli. Dok smo zajedno izlazili, rekla je : „Da li bismo mogli da prošetamo do Visećih vrtova?“
Pozvao sam taksi i otišli smo.
„Danas sam odvela Bhagvana u bolnicu Svetog Đorđa. Nije mu dobro. Išla sam dva puta u bolnicu da vidim kako je.“
Onda je postala sanjiva. Sada sam se već bio i navikao na njena sanjarenja, ali mi nije bila jasna njena privrženost tom ubogom obućaru. Pomislio sam da je to verovatno bila opsesija, hir vrlo bogatih ljudi koji su ponekad darežljivi prema siromašnima samo da bi se hvalili svojom velikodušnošću. Ali, ako želite da budete stvarno darežljivi, zar ne bi trebalo da ostanete anonimni?
Dok smo se vozili, uporno je ćutala i posmatrala puste ulice, siromašne četvrti i prepune pijace.
Nisam želeo da je ometam. Taksi nas je ostavio ispred Visećih vrtova. Išli smo dobro osvetljenim stazama kroz bujnu travu, zatim smo prešli prelep vrt odakle se moglo videti more i svetla uspavanog grada. Koračali smo jedno pored drugog dok me je dodirivala svojom haljinom. Mogao sam da osetim nežni i blagi miris njenog parfema.
Za trenutak se nagnula preko betonske ograde koja se pružala duž kanala i zurila u tamu koja je prekrivala Kulu tišine. Iz daljine je užasni krik lešinara narušavao tišinu noći. Tamno nebo je bilo zloslutno. Vlažno drveće je otpuštalo neverovatne mirise. Felisija se okrenula ka meni.
„Uskoro će kiša. Bolje da se vratimo“, rekla je.
I bila je u pravu. Tek što smo ušli u taksi, počela je da pada kiša, prava provala oblaka. Grad je bio obavijen kišom i tamom. Ona je sedela odmah pored mene. Skoro da sam dodirivao njenu golu ruku i bio omamljen mirisom njenog parfema. Bila je opuštenija, smirenija i atmosfera je bila vrlo prijatna. Iznenada je počela da mi se poverava.
Pričala mi je o indijskom mitu po kome žrtvenik gde su gnječene i drobljene stabljike biljke some predstavlja mesec. Soma je nestajala dok su je bogovi ispijali da bi se ponovo pojavljivala sa izlaskom sunca. Onda mi je priznala da su mesečeve mene uticale na njena osećanja. Imala je utisak da je igračka u rukama neke čudne sile koja joj je bila strana, ali isto tako i deo nje. Sila je upravljala njome i morala je da joj se povinuje.
„To je jače od mene“, dodala je. „Znam da je mesec taj koji mi određuje sudbinu. Ne znam, možda sam u prošlosti počinila neki strašan greh? Ono sa čime moram da se nosim je užasno – dva razvoda u Evropi i sada život u Indiji. Nigde drugde više ne mogu da živim. Ne znam da li me je to privlačila indijska poezija ili filozofija.
Znaš već, linija koja predstavlja granicu između tri stanja svesti, mesto gde život i smrt nestaju. Indusi su jedini narod u svetu koji zasniva svoja verovanja i običaje na metafizici. Jednom kada sam bila u Varanasu, stajala sam na obali Ganga. Iznenada sam shvatila svu uzvišenost indijske filozofije. Potpuno ravnodušno su na jednom mestu slavili venčanje, u blizini su kremirali mrtve, a nedaleko odatle su sveštenici obavljali ritualno kupanje. Duša kod Indusa se već hiljadama godina nije menjala. Uprkos modernizaciji, ništa se nije promenilo i ništa se u ovoj zemlji ne može nazvati običnim. Zahvaljujući svom atavizmu, ovi ljudi imaju veliko bogatstvo i snagu.“
Taksi se zaustavio ispred našeg pansiona. Za trenutak me je pogledala svojim prozirnim očima pri čemu mi se činilo kao da gleda kroz mene i lagano je rekla: „Hajdemo do tvoje sobe.“
Odeveo sam je u svoju sobu. Izgledala je zabrinuto. U očima joj se ogledala bespomoćnost. Bio sam zbunjen njenom napetošću, njenim bolesničkim bledilom i nepovezanim govorom. U isto vreme sam i drhtao od čežnje.
Njeno suzdržano, a u isto vreme i grubo ponašanje kada sam je prvi put video i njena trenutna pomirenost sa sudbinom podstakli su moju čežnju.
Kiša je i dalje padala, ne tako jako, ali isto onako nemilosrdno, postojano i uporno. Pustio sam nekoliko ploča. Rasejano je slušala i očigledno se dosađivala; onda je iznenada rekla: „Imam osećaj da će mi se nešto loše desiti.“
Kako bih je utešio, seo sam pored nje na krevet i pokušao da je uhvatim za ruku. I moram da priznam da sam goreo od požude. Ali, iznervirana, izmakla je ruku.
„Ah! Pusti me! Za šta me to smatraš?“ Ovo je rekla uz podsmeh koji je čudno odzvanjao kroz sobu. „Pogrešio si, prijatelju. Odvratan si, čuješ li? Ako sam ti se poverila, to je zato što si izgledao ozbiljno, pa čak i povučeno, i uz to si još i stranac i putnik. Koliko se samo užasavam ovih ljudi ovde. Ismevaju me i misle da sam luda. Ali budi siguran da ne bih menjala jednu Bhagvanovu dlaku za sve vas.“
Bio sam zapanjen. S jedne strane, bio sam uznemiren i ponižen ulogom koju sam imao u svim tim igrama; s druge strane, bio sam duboko uvređen zbog starog obućara.
Onda je otišla, zalupivši vratima.
Kiša je pljuštala. Brzo sam se raspremio. Njeno promenljivo, čudno ponašanje i prezrivo, unezvereno smejanje uznemirili su me. Odlučio sam da sa njom više ne razgovaram i udubio sam se u knjigu iako nisam ni znao šta sam to čitao. Uprkos svim mojim naporima, stalno sam mislio na Felisiju. Celo moje biće je vapilo za njom, njenim rečima, osmesima, pokretima. Bio sam neverovatno tužan.
Sutradan, dok smo jeli, nastojali smo da jedno drugo izbegavamo. Posle večere neko mi je pokucao na vrata. Bila je to Felisija, obučena u prelepu haljinu sa kineskim motivima. Ušla je u sobu sa osmehom na licu. Njeno izraženo bledilo, divno telo i nežni miris parfema uzbuđivali su me. Prisno mi se obratila: „Sećaš li se šta sam ti rekla sinoć? Da će mi se nešto loše desiti? Da li si čuo tu užasnu vest?“
„Šta pokušavaš da mi kažeš?“
„Pa, danas popodne su mi iz bolnice javili da je Bhagvan umro.“
„Nemoguće. Ne, nisam znao.“
„Da li bih mogla da te zamolim za uslugu? Da li bi išao sa mnom da preuzmemo njegovo telo i odnesemo ga u Soumatpur? Plašim se da ga ne odnesu u medicinsku školu i seciraju.“
„Smiri se sada. Bolnica je zatvorena u ovo doba noći. Sredićemo to ujutro.“
Nezadovoljna, iznervirano je lupila nogom. „Moramo, moramo odmah da idemo. Tako sam uplašena. Verovao mi je. To je bogohuljenje, zar ne shvataš?“
Zaplakala je i bacila se na krevet.
„Tako sam usamljena“, promrmljala je, „tako nesrećna. Računala sam na tebe. Dođi, imam nešto da ti kažem.“
Neodlučno sam prišao dok mi je pružala svoju nežnu ruku, a zatim rekla: „Nikada se nisam usudila da ovo nekome kažem, ali – saosećam sa ovim skromnim, jednostavnim ljudima čiji životi iščezavaju poput talasa u okeanu. Ovaj jadničak Bhagvan je došao i otišao sa ovog sveta, ne ostavivši nikakvog traga. Nikada nije ni pokušao da nešto kaže, uradi, pomisli. Sada ga više nema. Njegova smrt je bila beznačajna kao i njegov život. I postoje milioni drugih sličnih njemu. Sigurno je verovao u karmu. Ponizno je prihvatao svoju sudbinu i bio ubeđen da će se nakon smrti ponovo roditi u nekom boljem životu.
Njegov svet mi je bio blizak. Često sam primećivala, čak i kada mi je prvi put očistio cipele, da sam mu se dopadala. Divio mi se i čeznuo za mnom. Uglavnom je čeznuo. U snovima sam ga viđala kako izgara od strasti. Ali nisam sigurna da li je on taj koji me voli ili neko drugi. Ovi Indusi su užasno tajnoviti; to im je u krvi. U isto vreme su i veoma povučeni, nikada ne odaju svoje tajne. Njegovo krajnje učtivo ponašanje me je izluđivalo. Kada sam mu pomagala, to sam radila samo da bih umirila samu sebe. Nisam mu bila potrebnija ništa više nego drugi ljudi. Indusi umeju da se nose sa smrću. On je meni bio potrebniji. Iako imam mnogo bogatih obožavalaca, oni su možda manje inteligentni i čovečni od Bhagvana. Novac je sve što imaju i novac je taj koji im daje prestiž i drskost. Upustiće se u bilo šta, misleći da su inteligentni. Ah! Kako ih samo mrzim! Oduvek sam ih mrzela iz dna duše. Dakle, on je uvenuo, istopio se ispred ovog prozora i sada je mrtav. Biće kremiran i vetar će razasuti njegov pepeo. Patio je uprkos njegovim čežnjama i strastima. Niko nije znao bolje od njega da su čežnja i strast nošene vetrom. Zar njegova sudbina nije takođe i naša?“
Govorila je kao da je pokušavala samu sebe da ubedi. Zenice su joj bile raširene, trepavice su joj bile duge i plave, a na čelu joj je nabrekla plavičasta vena. Njeno grubo ponašanje se promenilo. Bila je jednostavna, skoro naivna. Naslonila se na mene; njen čudnovat izraz lica bio je mešavina straha i strasti. Osećao sam dodir njene kože i mogao sam da izbrojim otkucaje njenog srca. Jednoličan ritam je kucao u mojim venama, u početku sporo, a zatim sve brže i brže. Pitao sam se zašto je želela da me vidi i zašto mi je toliko toga ispričala.
Pokazala je prema prozoru. „Molim te, navuci zavesu.“
Bilo je toplo i sparno, spremala se oluja. Vazduh je prijanjao za kožu poput znojave majice. Mlad mesec, okupan u ružičasto, pojavljivao se na horizontu. Povukao sam zavesu i neodlučno zastao kod prozora.
„Priđi“, promrmljala je.
Dugo je govorila, s vremena na vreme je podizala glavu ka meni kao da je očekivala znak odobravanja. Zatim je kleknula, zagrlila me i molećivo prislonila svoju neverovatno plavu kosu uz mene i nežno mrmljala. Pričala mi je o ljubavi i drhtala sa suzama u očima. Njene reči su imale prizvuk i snagu magijskih čini.
Hteo sam da je zagrlim, ali tada sam začuo lepet krila i ugledao slepog miša, bezopasnu životinju koja se pojavljuje noću naročito za vreme kiše. Uplašen, leteo je po mojoj sobi.
Felisija, ukočena od straha, pripila se uz mene i vrisnula: „Vidiš? To je njegova duša, Bhagvanova duša! Došao je da me kazni. Došao je da nas oboje uhvati. Moraću odmah da odem.“
Postao sam neraspoložen i neki čudan osećaj straha me je obuzeo. Teško je ustala i bez pozdrava istrčala. Nisam znao šta da radim. Pomalo nelagodno sam ugasio svetlo i legao. Ubrzo sam čvrsto zaspao.
Narednog jutra sam rano ustao i brzo se obukao. Pokucao sam na njena vrata, nije bilo odgovora.
Video sam upravnika u hodniku. Pokazujući na Felisijinu sobu, zajedljivo se osmehnuo i rekao: „Nije mi ništa najavila, ali otišla je sinoć. Ne znam gde je otišla. Sva sreća pa mi je platila. Rekao sam Vam da ne bi trebalo da verujete takvoj jednoj avanturistkinji. Takvi su ljudi iz tropskih krajeva!“

POUČNA PRIČA
Bio jednom jedan sasvim običan čovek koji se zvao Mašdi Zulfagar; imao je sasvim običnu ženu koja se zvala Sitare Hanum.

Jednog dana, kada je Zulfagar stigao kući, njegova majka, Gohar Sultan, dotrčala je i počela da se žali na Sitare Hanum, govoreći: „Magarče! Znaš li da ti žena švrlja sa raznoraznim muškarcima? Gde ti je dostojanstvo?! U moje vreme, kada bi neki nepoznat čovek pokucao na vrata, mlade žene bi stavljale kamenčiće ispod jezika kako bi zvučale kao starice. O ovim stvarima se i dan-danas propoveda, ali ko to još sluša? Nešto ranije danas, Sitare je, zbog sladoleda, prepešačila pola ulice noseći samo podsuknju. I jutros sam je, dok je kačila posteljinu na krovu, uhvatila kako flertuje sa Alijem, sa onim što krpi lonce i šerpe na spratu ispod nas. Gospode, i taj njen avetinjski izgled – liči na mrtvaca koji je ustao iz groba. Ne mogu sebi da oprostim što ti nisam izabrala kćerku Ustada Mašalaha. Ona je bila poput cveta, devojka zlatnih ruku. Pitam se da li se to tvoja žena razmeće svojim bogatstvom ili mirazom! Dala sam sve od sebe da je naučim da zamesi testo; misliš da sam uspela? Upropastila je celu vreću brašna – ukiselilo se i morala sam da ga bacim. Ponovo sam zamesila testo i napravila vekne. Šta god da kažem, ona mi odgovara: ‚Udala sam se da bih se ulepšavala, ne da bih krpila odeću!’“

U tom trenutku je Zulfagar, sav besan, uleteo u sobu, kao i svakog drugog dana, skinuo bič sa čiviluka i napao Sitare, udarajući je što je jače mogao. Crni kožni jezičci biča uvijali su se, poput zmije, oko njenog tela, ostavljajući crne linije na njenim rukama. Sitare, pokrivena svojim velom, jaukala je, ali niko nije došao da joj pomogne.

Nakon pola sata, vrata su se otvorila i Gohar Sultan, grizući usnu i sa zlobnim osmehom na licu, ušla je da bi se umešala. Uhvatila je Zulfagara za ruku i rekla: „Gospode, šta to radiš? Nije ti to Jevrejin! Zašto je toliko tučeš? Ustani, Sitare, ustani, draga! Naložila sam vatru na ognjištu. Donesi zdelu sa testom i hajde da pečemo...“

Sitare je uzela testo iz korpe. Kada se približila ognjištu, videla je svoju svekrvu kako se naginje i duva u vatru. Sudbina je htela da se Sitare saplete o obližnju kofu vode i padne; zdela sa testom pala je na glavu Gohar Sultan. Svekrva je upala u ognjište sve do struka. Posle pola sata, kada je Sitare došla k sebi, pošto se namerno onesvestila, polovina tela Gohar Sultan bila je reš pečena.

Pouka: Ova priča nas uči da nikada ne ostavljamo ženu i svekrvu same pored ognjišta.