Mihajlo Pantić [1]

ALBAHARIJEVE PIJAVICE: ZAGRCNUTOST U TEKSTU

Sarajevske Sveske br. 13 [2]

U ovom trenutku, neposredno pošto sam završio čitanje romana Davida Albaharija Pijavice (2005), čini mi se da je za tog pisca, svakako reprezentativnog u srpskom postmodernističkom pripovednom krugu poslednje četvrtine prošlog i prvih godina novog veka, pisanje zapravo proces stalnog samoosluškivanja i beleženja onih tihih, jezički gotovo neuhvatljivih transformacija, koje nastupe svaki put kada se odazovemo na svet ili se svet odazove na nas, zavisi otkud se gleda, sleva ili sdesna. Velim, tako mi se čini u ovom trenutku, ne znam šta ću misliti u narednom, i gde će me odvući želja da kažem ponešto o onome o čemu sam razmišljao dok sam čitao taj roman, dva dana, u samoći, samo to, negde u edenskoj prirodi, izmešten iz svog svakodnevnog novobeogradskog okruženja, a moj novobeogradski kvart udaljen je tek nekoliko stotina metara od mesta na kojem je 1998. godine, i mnogo godina pre toga, živeo neimenovani Albaharijev junak, pisac, šta bi drugo mogao da bude Albaharijev junak, vazda preosetljivi osluškivač koga neka unutrašnja, neimenljiva sila, neki metempsihotički poriv tera da se upusti u sukob sa svetom, haotičnim, pomahnitalim, izobličenim svetom srpskih 90-ih godina, a što će sve na kraju u potpunosti izmeniti njegov život, učiniti da on ode negde drugde, s onu stranu, na neko neimenovano, daleko mesto i da tamo, u mraku i u tišini, izvan svog nekadašnjeg zemunskog zavičaja, piše jednu grcavu, stalno izmičući ispovest, hemijskom olovkom čije se srce polagano prazni. Dopala mi se maločas upotrebljena sintagma „izmičuća ispovest”, pa mi se sada, u ovom trenutku, kažem, u ovom, jer ne znam šta ću misliti u sledećem, čini da je za Albaharija pisanje u stvari jedna naročita, evokativna procedura svesti, neprestano izmicanje onoga što bi želelo da se jezički uobliči kao celovita priča. Ali, toj želji nije dato da se ispuni, tako zamišljeno srećno finale neprestano se odlaže, priča se preobražava da bi njeno središte, ako središta ima, ako središte uopšte još drži, ostalo isto... davno sam, ima tome dvadeset pet godina, pisao kako je za Albaharija pisanje način da konstatujemo stalnu promenu, najpre sopstvenu, ličnu promenu, a da ostanemo isti. Elem, gde sam ono stao? Ah, da, znam u prste prostor kojim se kreće Albaharijev junak, pisac, šta bi drugo mogao da bude Albaharijev junak nego pisac, pisanje o pisanju, pisanje kao komentarisanje onoga što se piše, pisanje kao neprestano citiranje ili samocitiranje, kao obrazalaganje teksta koji nastaje i koji u sebe usisava druge tekstove, a toga u Pijavicama ima koliko hoćete, to bi mogla biti jedna od ključnih osobina postmodernističkog pripovedanja. U takvom pripovedanju svet se reflektuje na vrlo poseban način, biva propušten kroz filter odgovarajućeg tekstualnog komenatara, nikada sasvim doslovno, nego tako da fikcionalni kontekst koliko god da rekreira neku stvarnost, kao što se u Pijavicama rekreira srpska stvarnost 90-ih, i to u njenom izobličenom liku, tu stvarnost neprestano relativizuje, stvarnost stalno izmiče, pa da, to sam rekao u trenutku koji je već minuo, koji je postao prošlost i koji zakratko možete dozvati u svest tako što ćete se vratiti nekoliko rečenica unazad i pročitati kako sam tamo napisao da je za jednog postmodernistu, ne nužno samo za njega, pisanje u stvari neprestano izmicanje, pokušaj da se u jeziku zaustavi nešto što se po prirodi stvari ne može zaustaviti, priča se konstituiše tako što se tematizuje sve ono što u datoj situaciji osporava normalan, uravnotežen život. Sećanje je tu važna reč, pisanje uvek dopire iz sećanja, iz nastojanja da jezički organizujemo nešto što je minulo, i da mu damo odgovarajući oblik, koji, avaj, nikada nije identičan sa onim kako je zaista bilo, ko može znati kako je zaista bilo, zar nam se već u sledećem trenutku neće učiniti da je ono što je minulo zapravo bilo nekako drukčije, sve u dlaku onako kao što to čini Albaharijev junak, pisac, šta bi drugo mogao biti. Taj i takav junak, bezimen, pomalo uklet, pomalo nesabran, pomalo začuđen pred životom, hoće da poveže, da osmislotvori stotinu najrazličitijih, među sobom vrlo udaljenih, a na neki način ipak bliskih, što svakodnevnih, što sasvim neobičnih, upravo mističnih pojava. On, najpre, prisustvuje jednoj sceni svađe na Dunavskom keju koja se završava šamarom, potom upoznaje neke nove ljude, među njima i jednu fatalno privlačnu Margaretu, a gubi jedinog pravog prijatelja, ispostaviće se, na samom kraju, prikrivenog neprijatelja, i odjednom se, kao u nekoj produženoj halucinaciji, kao da je stalno naduvan, pojavljuje, kao medij jednog lutajućeg duha, u ulozi glavnog protagoniste nastojanja male grupe beogradskih Jevreja da, sledom mističkih i kabalističkih uputstava, kada se mora uskladiti ceo niz jedva dokučivih okolnosti i konstalacija, i utvrditi tačan sled odgovarajućih znakova koji imaju nikad do kraja odgonetnutu matematičku i geometrijsku vrednost, od nežive materije sačine Golema, veliko mitsko biće koje bi se ukazalo kao zaštitnik njihove etničke manjinske zajednice, čiji život, istorijski posmatrano, nije ništa drugo nego neprestana borba za opstanak, neprestano dovijanje i iznalaženje načina da se održi pravo na različitost u svim sredinama koje, po sili dominacije većine, žele da tu razliku ponište. Albaharijev roman Pijavice usredsređen je, između ostalog, i na istoriju jevrejske zajednice u Austrougarskoj i Srbiji unazad tri stotine godine, te, posebno, na pitanje antisemitizma; glavni junak, nejevrejin, pisac, prevodilac, kolumnista kratkovekog nedeljnika „Minut”, što po sili više slučajnosti, što po iznenadno otkrivenom osećanju izabranosti, što po samodeklarisanom preuzimanju odgovornosti, što iz želje da iskušava sopstvenu sudbinu, postaće junak priče koja ga prevazilazi u svemu, a najpre u nastojanju da uopšte razume šta mu se zbiva. On traga za pojavom tajanstvenih znakova, slično onoj potrazi koju je pre mnogo godina preduzimao glavni junak Albaharijeve antologijske priče „Nema pesma”, ali iz sasvim drugih pobuda i, što je presudno važno, sa potpuno drukčjim posledicama. Junak Pijavica, naime, pokušava da deluje, piše ono što misli, upozorava i apeluje na sredinu da se dozove pameti, ali njegovo delovanje izaziva pogromsku reakciju i on biva prinuđen da ode iz zemlje. Sve što mu posle toga ostaje jeste – pisanje. Tekst kao poslednje utočište, kao retrospekcija svega minulog, kao komprimovano sećanje, kao finalni, makar i uzaludan čin, kao samoiskupljujući napor. Odjednom, dosećam se da je Albahari, nekadašnji pisac intimističkih tema, posvećenik sažetosti, zakleti protivnik jakih tema, velikih naracija i ideologemskog funkcionalizovanja priče, tokom minulih desetak-petnaestak godina, vreme munjevito prolazi, čini mi se da je sve to bilo juče, ali ne, već ima toliko, nekako naporedo sa svojim odlaskom u Kanadu, po sili života, po inerciji stihijnog dejstva biografije, svoje pripovedanje „otvorio” za jake teme, a možda je to u vezi i sa time da se od pisca kratkih priča preobrazio u romansijera. Roman naprosto zahteva jaku temu, jaka tema hoće u roman, i sažetost se onda nužno pretvara u raspričanost, velika priča iz života traži za sebe odgovarajući prostor... I u Snežnom čoveku, i u Mamcu, i u Gecu i Majeru, i u Svetskom putniku, i u Mraku, a taj kratki roman, nedovoljno primećen, Mrak, po atmosferi, po vremenu zbivanja, po pritisku morbidnih okolnosti, po pripovedanju sa distance, iz stanstvovanja, svakako je najbliži Pijavicama, dakle, u svim tim romanima Albahari je otvorio poneku jaku temu, postavio, sebi i drugima, pitanje identiteta, pitanje razlikujuće drugosti, pitanje zlehudog rada istorije, pitanje predaka, pitanje masovnog satiranja Jevreja, pitanje života u emigraciji, pitanje političkog sunovrata države u kojoj je rođen, i sada, pitanje antisemitizma... toliko je pitanja, a svi su odgovori privremeni i relativni, pitanja se samo nagomilavaju, pisanje možda i nije drugo do stalno postavljanje pitanja, stalno demonstriranje unutrašnje začuđenosti, zašto je ovo ovako, a ono onako, i zašto je svet ustrojen na ovaj, a ne na onaj način, i kako pronaći odgovor na tu jednačinu sa milion nepoznatih i može li se snagom volje, snagom neke zamišljene, pretpostavljene, magične matematičke konstrukcije, pronaći neki model, neki odgovor u kojem bi se svet, makar i zakratko, doveo u stanje srećne ravnoteže, ko bi to mogao znati, nekmoli jedan postmodernistički pripovedač koji samo nešto konstatuje da bi kasnije, nekog idućeg trenutka, porekao to što je konstatovao, jer istina sveta izmiče, za trenutak nam se čini da smo u pisanju njome ovladali, da, da, ali, avaj, pisanje je stalno izmicanje, pa je nekadašnji postmodernistički ekskluzivizam, igranje sa tekstom, cinični komentar i ironizacija postulata kanonizovane tradicije, uključujući i podsmeh kumirima Istorije, Politike, Nacije, Religije, Književnosti i čega još sve ne, u međuvremenu, u novom naletu pomahnitalosti, zamenjen ponovnim pronalaženjem, možda bi bilo dobro reći: ponovnim otkrivanjem velikih tema, dakako, na jezički prefinjen način, što je Albaharijevo svojstvo, od prve knjige do danas, to fino jezički nijansiranje, nekad i sad, usredsređivanje na neobičan, zbog nečeg važan detalj, a danas i razlivanje u bezbroj asocijativnih pravaca koji tkaju tu priču što neprestano migolji i što se stalno menja, tu borhesovsku peščanu knjigu ili taj mistički, kabalistički tekst iz Pijavica pod nazivom „Bunar” koji ima sposobnost autoregulacije, uvek se menja i, bojim se da se suviše ne ponavljam, neprestano izmiče. Razumljivo, čak i preobraženi postmodernistički pisac, koji je, ipak, posle svega, uprkos svim odbijanjima i relativizacijama, prihvatio izazov i počeo da pripoveda o nesrećnom liku sveta, o sudbini, o zlu i o svim drugim temama koje podrazumevaju postojanje odgovarajućeg etičkog stava, u svom rukopisu ima sačuvano svojstvo da se postojano poigrava sa tekstualnim konvencijama i, više od toga, sa tekstualnim predlošcima. Srpska postmodernistička proza je, tako, u istoriji svoga preobražaja preispitivala najrazličitije pripovedne matrice, i borhesovsku, i beketovsku, i prustovsku, i čehovljevsku, i šulcovsku, i bartelmijevsku, i pinčonovsku, i tako dalje, i tako dalje, svet nas neprestano prekriva svojim crnim prikazanjima, i postavlja nam hiljade hiljada preteških pitanja, a književnost sve to apsorbuje, pretvara u tekst, praveći Golema koji bi valjda trebalo da se postavi kao ustuk naviranju konačnog besmisla, kada će se sav red, sav prividni, provizorni, jedva održivi red, sručiti u haos, i više ničega neće biti, osim ćutanja, ledenog, večnog ćutanja, iz kojeg će sva ta pitanja izgledati suvišna, i jadna. Znam, do u detalj, svaku ulicu, i svaki ugao kojima se u romanu Pijavice kreće Albaharijev neimenovani junak, pisac, ljubitelj kanabisa i, sve dok đavo ne dođe po svoje, uglavnom novinski komentator marginalnih društvenih pojava. Takav junak će se, igrom višeg slučaja, uvek taj viši slučaj, uvek taj sticaj okolnosti, uvek te smešne gajde smisla, obreti u situaciji o kojoj nije mogao ni sanjati. Premerio sam, stotinama i hiljadama puta, recimo, Dunavski kej, Ulicu Kralja Petra i Pop Lukinu, i dok sam čitao Pijavice zapravo sam u mislima sebi uvek lako predočavao gde se u kojem trenutku nalazi prokaženi kolumnista „Minuta”, i video sam, jasno, do u detalj, svaki njegov pokret, hoću da kažem da su za mene Pijavice najstvarnosniji Albaharijev roman, ne toliko stoga što je ružna stvarnost, koje više niko ne želi da se seća, ali koja nam se neprestano vraća, zaista nahrupila u njegovo pripovedanje, niko nije mogao ostati nepošteđen od te stvarnosti, književnost je naprosto bila primorana da se sa njom iznova suoči, stvarnost je silovala imaginaciju, ne samo, velim, zbog toga, koliko zato što ta knjiga govori o prostoru po kojem se neprestano krećem, i koji znam. To je važno u čitanju, ponekad i presudno važno, da ono što čitajući zamišljamo uvek smeštamo u neki realni, prepoznatljiv prostor. U slučaju Albaharijevih Pijavica nije bilo potrebe da zamišljam, sve sam video odmah. Sada ću reći nešto što donekle protivreči onome što sam maločas napisao, razumljivo, taj je trenutak zauvek ostao za mnom, i sada je vreme da mislim o nečem drugom, da mislim drukčije, iz novog ugla. Premda je pun realema, premda je krcat opisom stvarnosti kao teretom (da, da, Albahari ima esejističku knjigu sa takvim naslovom; u njoj promišlja pitanja svog osećanja jevrejstva), i premda se, sasvim legitimno, može čitati kao fikcionalizovani, na trenutke ekstremno kritičan komentar jednog davno prošlog ili tek minulog ili još neistorizovanog vremena (bliska prošlost nije još postala gotova priča), to nipošto ne znači da su Pijavice nekakav realistički roman koji želi da rekreira nešto što se uistinu dogodilo, već preispituje mogućnost i verovatnost dogođenosti, jednu pretpostavljenu, ekstremnu dogođenost, sa šikaniranjem, iživljavanjem, pretnjama, ostavljanjem izmeta pred vratima, izdajstvom najboljeg, jedinog prijatelja i ubistvom jednog od junaka iz niskih pobuda, samo zato što je ubijeni bio drukčiji od većine. Stalo mi je do te razlike, prepoznao sam, po sili svoga iskustva, Albaharijeve Pijavice kao knjigu punu moje stvarnosti, kao knjigu moga prostora, ali ne i kao knjigu koja bi htela da etički docira na način arbitrirajuće, etički apelativne književnosti, one što sebi hoće da prida veći značaj i veću, tako neestetičnu, važnost nego što je objektivno ima. Šta je objektivno, ne znam, možda to tek osećam, ali, ako osećam, onda to nije objektivno. Zaista previše pitanja, na koju god stranu da pogledam, levo su pitanja, i desno su pitanja, i gore i dole, i ukoso, i napred i iza, svuda samo pitanja. Nikada neću do kraja razumeti, niti uspeti da samom sebi odgovorim da li tekst uobličava iskustvo, ili iskustvo uobličava tekst. Postmodernistički pisci, pretpostavljam, misle da je tekst stariji od svega, i da on nameće svoju volju iskustvu, onome što se desilo, i što se uskladištilo u sećanju, i, više od toga, tekst tu svoju volju nameće i onome što se nije dogodilo ili se dogodilo samo u fantaziji, u imaginaciji, ili se moglo dogoditi, rečju, bez teksta nema sveta. Drugi pisci, oni tradicionalniji, misle da bez iskustva nema teksta, iskustvo je već nekakav pratekst, u pisanju ga samo uobličavamo, određujemo mu granice, dajemo mu jezički lik. U Pijavicama Albahari stoji negde između, gledajući jednim okom na autoritet i važnost teksta (ne prestaju nego se umnožavaju mnogobrojni komentari, pripovedni tekst je u potpunosti osvešćen), dok drugim okom gleda u stvarnost, u iskustvo, i istoriju, pri čemu naslovna reč, „pijavice”, praćena pomalo iščašenom pričom, bizarnim objašnjenjem o važnosti tih stvorenja u starijoj medicini, dobija globalno, simboličko značenje: dok smo uronjeni u život, uvek nam neko, iz nekih razloga, iz nekih iracionalnih, nerazumnih pobuda, sisa krv, i to gotovo neosetno, poput pijavica, istovremeno nam ubrizgavajući anestetik, da ne bismo osećali bol. I tako nas je svakim danom sve manje, što bi rekao jedan veliki srpski pesnik. Zbog toga mi se, u ovom trenutku, dok se polako, iscrpljujući sve beleške koje sam, prema svom običaju, okrajkom male grafitne olovke, na marginama, pravio dok sam čitao Pijavice, i ispisujući sve ono što mi je naknadno palo na pamet, čini da je taj Albaharijev roman njegova do sada najstvarnosnija i, u isti mah, najsimboličnija knjiga, zavisi da li vam se ukazuje sleva ili sdesna, iz ovog ili iz onog ugla. Neko će u njoj pre svega videti opredmećenje piščeve potrebe da, u književnoj formi, na književan način, stalnim usložnjavanjem pripovednog toka, razgranavanjem fabulativnih linija i žanrovskim preobražajima (od fantastike, preko aleksandrijske, erudicijske proze i proze detekcije) opiše istoriju jevrejske zajednice u Srbiji, posebno raskrinkavajući antisemitizam u svim njegovim vidovima, a drugi će, prateći to nedvosmisleno tematsko izoštravanje, prepoznati sve one karakteristike Albaharijevog pripovednog stila zbog kojih su mu knjige tog pisca bliske ili daleke. Recimo, njegov običaj da većinu svojih romana, naročito romana novijeg datuma (zapravo, sve izuzev Sudije Dimitrijevića, Cinka i Mraka) ispiše u formi mega-pasusa, bez ijednog poglavlja, prekida, predaha, makar novog reda. Toj neprekidnosti jezičkog slapa uvek ima nekog razloga, a taj razlog je nekada više (Gec i Majer), a nekada manje uverljiv (Svetski putnik). U ovom trenutku, dok sve intenzivnije razmišljam o završnoj rečenici mog teksta koji bi trebalo da pribere barem neke utiske koje sam sticao čitajući Pijavice, pretpostavljam da je osnovni razlog Albaharijevog običaja da svoje romane ispripoveda iscela treba tražiti u evokativnosti njegovog pripovednog glasa. Prošlost je teret, a sećanje na njega je teret svih tereta, izvor stalno delujućih trauma koje se pisanjem ne uklanjaju, nego čine još težim. Pri tom, sećanje je neprekidno, i ovaj tekst je u stvari rekonstrukcija jednog čitanja, čitanja romana Pijavice, jer je sama svest neprestano prisećanje, neprestano ponavljanje i obnavljanje: zato što se nikada ne prekida, i zato što neprestano navire, i zato što neprestano, ah, opet, izmiče, i književna, jezička ekvivalencija stvarnog ili izmišljenog sećanja treba da bude takva – neprekidna, hotimično zgomilana, nerazrešiva. Zagrcnuta. Možda je to dovoljno dobra reč. Zagrcnutost u tekstu. Da, upravo to.