Vojka Smiljanić-Đikić [1]

PREVOĐENJE MORA

Sarajevske Sveske br. 11/12 [2]

PESME

Čovek je san
Tame, ali ponekad, kao
Svetlost sa visina, mala iskra
Radosti obasja njegov život.

Pindar
Osma pitijska (95-100)

Pesma

Propuh
Tražim

Wallace Stivens kaže
da je pesma postala planina
ili da je stavljena
na mesto planine
Zato je zrak čist u pesmi
Prepun kisika lak
Bez obzira na prašnjav sto
gde je ležala knjiga
Pesma planina
Pesma gola ko hrid
Zrak visinski oštar i prav

Propuh
Propuh tražim kaže
Kristina Frostensen

Pesma visoka kao čempres
Oprezno sa čempresima
U svakom po jedan voljen
čovek
I sa planinama
oprezno takođe
One su pesma koju ne znaš
napisati
Ali bar možeš pronaći breg
Sa kog se vidi Hidra
I kuća s drvenom verandom
I u prozoru čempres
I u čempresu propuh
I u propuhu moj izabranik
Među ljudima

Grupni portret

Htela bih da prodam kuću
Zajedno sa duhovima
Poneću samo velikog crnog
Mačka

Daću oglas
Veoma sunčana kuća na bregu
sa baštom i garažom
Dajem je ispod cene
Kao svi koji beže

Parama koje dobijem
Kupiću
Tuđu kuću
Biće valjda lakše sa tuđim duhovima

Kuća mora biti dovoljno daleko
na obali reke Kimenkoski
Drvena svakako, odenuću je sećijama iz starih domova
Na prozore vezove, na zidove ćilime
Onda ću gledati u reku Kimenkoski
i zaboravljati
Dok veliki crni mačak leži
Kraj mojih nogu i prede
Ne sluteći
Šta mu se sprema

Sve do kraja nada

Za nas više ne postoji
siguran drum
Ni vrata koja vode u vrt
Gde iznad klupe stoji uspravan bor
A na baštenskom stolu u tanjiru od najfinijeg
porculana
Hladi se pita od jabuka
Sa mirisom vanile i cimeta

Taj vrt ne postoji više
Ali postoji luda nada
Sve do kraja postoji plan
da se pobegne

Ako bežati nije legitimno
Dobro je verovati
Da postoji drum tamo s one strane brega
Koji će nas odvesti u vrt
Bez bora i mirisa pečenih kora
Za pitu od jabuka
Pa ipak će se
Moći sedeti i zaboravljati
Jer hrabrost da se sećamo napušta nas
brže nego život

Nikad nisam išla u berbu grožđa

Nikad nisam išla u berbu grožđa
i maslina
A zapravo to bi trebalo da bude
moj posao
(Mislim posle svih ovih godina
Da to sa knjigama nije uspelo)
U zimske večeri sedela bih i pila vino
koje sam sama napravila
I u tanjir pun zelenog maslinovog ulja
Umakala bih crni kruh pečen u krušnoj
peći na Brdu
Sve bi mirisalo na vatru pinjole ruzmarin
i komorač

San devojka

Il je uz ridanje napisana pesma
a naučena posmrtno tek
Brodski

Ko je ta devojka koju uporno ubijaju u mojim snovima
Ona leti kao galeb iznad doline obučena u sivo sukno
I skončava u kamenjaru na dohvat mora (ili slobode)
Stojim čudan svedok Prorok ili Avram
I prisustvujem hladnokrvno ovom žrtvovanju
Da li je pokušala da se digne da uzleti
Iz toga kamenjara na dohvat moru
ne mogu da vidim
A ne mogu ni da se vratim u San
Još uvek sam na ovoj strani patnje

Devojka

Za M. J.

Ovo nije noć za razgovore
Zamke su razapete na sve strane
I samo je pitanje vremena
Kada ćemo biti ulovljeni

Ja nemam ništa da kažem
Tvome Mojsiju ni tvome Makijaveliju
Sve je odavno kazano
I kao istina i kao laž
(Tvoji dvojnici pokušavaju spasiti
Šta se da spasiti iz ovoga brodoloma)
Za sve nas bi bilo bolje
Da je Mojsije zavoleo mladu devojku
I pokazao da i božiji izabranici
Umeju da vole
Ta devojka je najlepši deo
Ovog razgovora koji je visio
U zraku poput sijalice u praznoj
Bolničkoj sobi iz koje su netom izneli
mrtvaca

Lambeth bridge

Svaki dan pređem most
I idem na drugu stranu reke
Most me već dobro zna
Zna mesto gde ću stati
Da pogledam koliko je duboko
je li hladno
Hoću li moći stati
U to korito tamno
Koje uporno ulazi u moje snove
Puno šljunka i školjki
Pa to je rečeno davno
Hajde skoči

Popravljanje života

Napiši ponovo taj život grešni
Ono o trešnji junskoj
žrnovskoj
O lozovači i mesecu do zore
Napiši more na Cimosu i Cresu
Napiši jutro u Dubrovniku
Napiši to jutro (znam da možeš) kako kao vrelo teče
Popravi Dubrovnik popravi veče
Napiši ono sa trešnjama višnjama
I džemom od drenjaka koje je
Mutila moja pramajka

Tako je govorila Ferida Duraković

Ferida Duraković aus Sarajevo
sagt
– Nedopustivo je to što radite –
Vadim iz ladice flašu
Crnog vina
T'ga za jug
Poklon Lidije Dimkovske
(sarajevski dani poezije)
Mislim novembar je
Sada na Korčuli beru masline
A iz kamenih presa
Kulja zeleno ulje
Nedopustivo je da nisam na Korčuli
Da topao kruh umočim u maslinovo
ulje
I pijem mlado vino iz Srićinog podruma
Ne bih li nekako zalila ovu sarajevsku tugu
Dok me nečije ruke
Blago zaspale nežno i lako nose ka jugu

Jezik mora

Pusti da te prevedem na jezik
m o r a
Da te pretvorim u školjku
u barbune i sardele na žaru
U morske trave koje Dado kiseli
A onda služi sa pršutom i sirom
Pusti da te pretvorim u šljunak
Iz bistre uvale u septembru
Pusti da ti poljubim ruku
kao žrnovsku trešnju zrelu
Da te pretvorim u prezrele grozdove
Na srebrenom tanjiru na terasi punoj
uznemirenih pčela
Pusti da te pretvorim u vetar na putu za
Sv. Jakov
Da ti još jednom poljubim ruku
Prvom čoveku ----- pra-počela
Pusti da te prevedem na jezik mora
Jedini koji znam dobro
Bez slaganja vremena i konjunktiva
Pusti me da te prevedem na jezik
m o r a
kamenih terasa, talasa
Pustih riva crvenih čarskih njiva
I tišine
u ranu zoru
Dok putem ka moru
(kao da idu na jutarnje molitve)
Žene silaze sa korpama punim
Kozijeg sira i bilja
Pusti me da te pretvorim u san pun
smilja-bosilja
Pusti me da te pretvorim u trg Sv. Marka
Pun devojaka i golubova
Juhanus je
Ivanjdanske vatre gore
Pusti me da te prevedem
Na hrid na školjku na more

Najednom propuh

Razvijam kore za kokošpitu
(tri cela jaja tri žumanca tri kašike topljenog butera)
i dok se kore peku prevodim Katarinu Frostensen:
Monstrum leži kraj mene, trava se isparava
ukus minerala, nesigurna na beloj i nepoznatoj
stazi u meni, čekam
spasonosni vetar koji će razneti sve-propuh, prpuh sanjam
Možeš gristi travu jesti zemlju ali ne možeš
pojesti vlastitog monstruma dok leži u tebi
Najednom propuh, Zrak je moćan, leden, crn, visok
Kore su zlatno smeđe i spremne za nedeljni
ručak za gosta koji više nikad neće doći

Pesto

U drvenom avanu bih istucala
gorčinu badema i žeđ limuna
I dodala isto toliko bazilike
i maslinovog ulja
I dobila svetu materiju
Zelenu kao lovorove šume
na Tri porta
A onda sa toplim kruhom
Koje prave žene iz ovog kraja
Sa anisom i pinjolama
Poslužila bih pesto
I svi bi razumeli šta je
ljubav

Otok

Za F.

Podelili smo otok na tri dana
i pojeli ga
Imao je ukus kolača od mladih oraha
i meda
Ako nikad niste pojeli ni jedan Otok
Zajedno sa barbunima prženim na maslinovom
Ulju
Ne možete znati sve oblike ljubavi

Preci

Pažljivo slušaj pretke i budi oprezna
Zapali sveće: gore za mrtve dole za žive
Prelij grobove vinom crvenim kao krv žrtava
Plati pošteno da se očitaju molitve zadušnice
Koje si zaboravila – koje nikad nisi znala
Ne zaboravi zapise i vitre
Jer nikad se ne zna tačno
Ko su ti preci
Ali budi oprezna izbegni njihove sudbine
naročito zanose
Koliko god izgledali primamljivo
Skini ikone sa zidova
Pusti reke da poteku bez prepreka
I u tako natopljene
Vrtove zasadi masline i borove ako možeš
Dovuci uvale. Možda će biti teško
Ali probaj. Isplati se biti bor, maslina, uvala, šuma
Biti svoj i njihov predak
Jer kad legneš u njihovo korenje znat ćeš tačno
Ko su tvoji preci
Možda će ti pomoći da najzad napišeš
Pesmu o kojoj sanjaš
Pesmu od maslina, vetra, šišarki i pinjola
razasutih po požuteloj zemlji

Obične reči

K.R.

Vetar u planini i domaći kruh sa
Maslinovim uljem i paradajzom iz našeg vrta
na Korčuli
Dubrovnik pod kišom i čašu vina u koktebeljsko
podne
Put Sv. Jakova pod suncem
I pusti otok na kraju leta
Voleh radi tebe držah svetim tebe radi
moj dragi
Reči su obične: vetar, kruh, vino, maslinovo ulje
Da dodam baziliku, ruzmarin i koziji sir
Zar to nisu prave reči za pesmu koju pišem tebi
To su sve znaci Božiji
Reči su obične ali ono što je iza nas
Sveto je
Spuštam dlanove na sto od ružinog drveta
Za kojim smo tako često sedeli i osluškujem
Šta je upamtio taj lepi sto, taj veliki lepi sto
Od ružinog drveta koji te zna
I to je cela priča kazana običnim rečima
Kojima ti poklanjam ceo svet što ga poznavah
Anđele žalosti i sve oblike radosti koje posvećujem
U tvoje ime daleko iznad nas ili ma koga drugoga
Poklanjam ti
Reke bistre kao Soča i reke od tečnog zlata kao što je reka
Kinemkoski
Severna i južna mora
Otoke, maslinjake, vinograde, obrađene i one napuštene
U kojim prezrelo grožđe ima okus prošeka
I čudnih rakija od bilja
Koje smo pili jedne noći na terasi

SKLAPANJE LETA

Sklapam leto kao knjigu

Prije toga sam izbrisala beleške sa margina
grafitnom olovkom pisane

na zadnjoj strani broj telefona
koji ne znam više čiji je

izbrisala sam tragove leta
da po njima zle oči ne mogu
da me slede

sklapam Hercoga vraćam ga na policu Biblioteke
gore levo

Ostavljam frižider prazan
i čist kao bolesnička soba

Celo je leto bio kao
seljanka nakićena
pred uskršnju misu u Kraljevoj Sutjesci

I uvek prepun Juričinog vina

Pa sav taj mirisni nered
Kozji sir brda rikole tanke kriške pršute
spremne za nedjeljnu fritaju
Ponekad preostala riba
s krupnim zrncima morske soli
koju uvek neko krišom pojede
pre nego što sednemo za veliki zeleni sto
gdje su vaze sa ruzmarinom i sa lovorom
za nekoliko cezarskih glava

To je momak nasmejan i veseo
po ugledu na jutro korčulansko
Brundao je celo leto
kao odocnela barka na čijem dnu se cakli
nekoliko crvenih trlja
i jedan ligljun ljubičasti

Odjednom se sva kuća ućutala
od tuge za letom njegovim vrelim neredom
Prazne sobe s krevetima zastrtim
pruski precizno
žale za čaršafima zgužvanim
za tragovima snova na užarenim jastucima

Uglancano kupatilo zija
bez mokrih peškira po uglovima
bez priprema odjednom mladalački zadihanih
za silazak u Grad

Krećem na Sever
Gde me čeka vetar s mirisom novembra
Prohladan i vlažan besprekorno
pokošen severni vrt
sa stolom na koji ću staviti
hladnu čašu beloga čarskog vina
da se uz nju u njoj oko nje saberem

Krećem na Sever
Punim torbe svim što se može poneti
svim što se ne sme ostaviti
Ruzmarin bazilika
sitni paradajzi kao prezrele tešnje
lozovača pošip
pakujem Jug u ofucane torbe
pomalo umorne
slične meni

Kao da ređam kristalne čaše
iz vitrine moje sestre koje se više ne koriste
u zelenu torbu slažem
plivanje u Uvali u podne
u potpuno belom moru
jutro u Pupnatu
lice tvoje crveno od gneva
poružnjalo
miris pečenih krompira
sa ruzmarinom i maslinovim uljem
ribe na žaru uvek malo nagorele
koje služi Pero s kretanjama i licem Imperatora
zlatnu nit večeri i plavu nit jutra
Jasnine ružičaste kolače
od kojih će torba mirisati na vanilu
do idućega leta
tvoju desnu pa pažljivo tvoju levu ruku
da te ne probudim
veče na Brdu
svako veče na Brdu
jer veče na Brdu više je veče nego igde na svetu

Torba je puna teško se zatvara
još u uglove guram
jutro u Čari
otežalo od sunca i vinograda
lozovaču pravljenu od pošipa u kasnu jesen
kad su bobe prezrele

S velikim zalihama krećem na Sever
u veliku kuću koju ćeš teško zagrejati
(kaže anđeo sa mog ramena)

Kad dođem na Sever
slagaću po besprekorno čistim i hladnim policama
tegle flaše trave uspomene
prvo pesto pa lovorovo lišće
smokve mnogo smokava
koje neće izdržati dugački put
i izgledaće jadno na stolu u hladnoj severnoj kući
pa opet uspomene dobro složene
poput ispeglanih čaršava
desno ljubičaste levo bele
i u ormaru izložene suncu
pa ruzmarin i svežu nanu
počupanu tog jutra u vrtu
punom rose
dovoljne da ukrasi
nekoliko vojvotkinja