Vojka Smiljanić-Đikić
ZAŠTO MIKLAVŽ KOMELJ
Sarajevske Sveske br. 29/30
PISMA I KOMENTARI
Ako hoćete da sarađujete sa Miklavžom Komeljom „poslednjim renesansnim čovekom koga poznam“ (Ana Ristović), morate pisati pisma jer to je komunikacija koju on priznaje. Zauzvrat od njega dobivate pisma puna crteža. Kakva pisma!
Sve je započelo kada sam pripemala blok za časopis 25/26 – NOVO ČITANJE OSKARA DAVIČA. Aleš Debeljak je predložio tekst Miklavža Komelja (prevodioca poezije Oskara Daviča) Smrt protiv smrti.
Već pre toga smo objavili u časopisu esej Miklavža Komelja o Tomažu Šalamunu. To je bio moj prvi susret sa njegovim rukopisom i bilo mi je jasno da je reč o nesvakidašnjem esejisti. U istom bloku objavljen je esej Milice Nikolić Jedinstveni Davičo, koji je imao nesvakidašnju sudbinu, izgubljen pa nađen posle 20 godina.
Verujem da su se na stranicama toga časopisa upoznali ovo dvoje znalaca Davičovog dela i započela je prepiska Ljubljana – Beograd – Sarajevo.
Navikla sam da primam godinama prelepa pisma od Milice Nikolić, kao što je prelepo sve što izlazi iz radionice ove velike dame srpske književnosti.
Jedno njeno pismo poslano odmah iza rata, za mene veoma dragoceno, nestalo je i uvek se nadam da će izleteti iz neke knjige u kojoj je pohranjeno kao dragocenost.
Volim da primam pisma, i to podrazumeva da nisam veliki pristalica e-mailova. Mnoga sam sačuvala. Uvek pomalo snevam da jednog dana napišem knjigu o tim pismima i njihovim pošiljaocima. Tu bi se sigurna našla pisma Miklavža Komelja i Milice Nikolić, a do tada će valjda iz neke knjige izleteti i to njeno pismo pohranjeno kao dragocenost.
Biće to pisma i od Krleže i Veljka Petrovića, od Miće Danojlića, Kolje Mićevića, Aleša Debeljaka. Jedno pismo Mirjane Stefanović stiglo je u opkoljeno Sarajevo. Mnoga pisma su stigla raznim putevima u opkoljeno Sarajevo.
Često u ovim vremenima šaljemo jednim drugima knjige koje bismo želeli da pročitamo a ne možemo ih normalno kupiti u našim zemljama. Često šaljem knjige Miki Pantiću i Tihomiru Brajoviću, kao i oni meni. Iz Beograda mi je stigla knjiga Beqe Cufaja Sjaj tuđine dobrotom Nataše Đelović iz Clia.
Tako i ja šaljem Komelju knjige. Prva koju sam poslala je Ruska arheološka priča Milice Nikolić.
Stiglo je pismo zahvale i u uglu ptica pismonoša (nije golub).
Volim sva pisma Miklavža Komelja jer gotovo svako ima crtež. Kad sam mu poslala pesme Margaret Jursenar uzvratio mi je njenim portretom. Poslao je kao pozdrav iz Ljubljane portrete sarajevskih pesnika Admirala Mahića i Mileta Stojića (pretpostavljam da Stojić neće biti oduševljen, ali ja tu ne mogu ništa).
Odlučila sam da sve te crteže prikupim i objavim da ostanu kao svedočanstvo šta sve taj „renesansni čovek“ ume da radi. Nisam sigurna ali mi se čini da sam mu napomenula tu mogućnost. Mislim da nije protivan.
Veliki broj pisaca je ostavio iza sebe crteže, portrete, ilustracije svojih knjiga. Miklavž Komelj im se samo pridružuje. Na jednom mestu Margaret Jursenar kaže da je mogla da se bavi raznim stvarima. Odlučila se za pisanje jer veruje da to ume najbolje. Pretpostavljam da je tako i sa Komeljom.
