Matevž Kos
STRAH OD SLOBODE
Sarajevske Sveske br. 27/28
Kraj vs. početak istorije
Na početku bih želeo da postavim sledeću opštu tezu: ključ za razumevanje anatomije savremene slovenačke književnosti i kulture, a posebno u kontekstu debata o postkomunizmu, postmodernizmu i (post)modernom »globalnom svetu«, jesu osamdesete godine 20. veka. Jasno je da rasprava o tim problemskim sklopovima mora da se odvija barem na dve, međusobno ne sasvim odvojive ravni: jedna je književno-estetska, a druga je kulturno-istorijska. Naime, osamdesetih godina 20. veka su se slično kao i drugde u Srednjoj i Istočnoj Evropi, i između ostalog i u drugim republikama nekadašnje federalne Jugoslavije, međusobno preplitali, ukrštali i čak suprotstavljali različiti paralelni društveni, ideološki i kulturno-umetnički procesi i fenomeni. Svi oni su ionako bili deo priče o antagonizmima svog vremena, pre svega o epohalnom kraju socijalizma/komunizma i svetskoj dominaciji »liberalnog kapitalizma«. Drugo ime za taj veliki događaj, poslužim li se čuvenom krilaticom Francisa Fukujame s kraja prelomnih osamdesetih, jeste »kraj istorije«. Veliki istorijski događaj, koji simbolizuje taj »kraj« i istovremeno najavljuje ponovno ujedinjenje »stare« i »nove« Evrope, jeste, naravno, pad Berlinskog zida, 1989. godine.
I, ukoliko je tačna poznata misao Fridriha Engelsa, drugog od dva oca marksizma, zapisana 1888. godine u pismu gospođici Harknes, da o francuskom društvu prve polovine 19. veka možemo više da naučimo iz Balzakovih romana nego od tadašnjih istoričara, ekonomista i – čak i – statističara, onda bismo po analogiji mogli da zaključimo da je istočnoevropska i srednjoevropska književnost s kraja 20-og i verovatno i s početka 21-og veka takođe nekakav »kulturno-istorijski« ili čak »političko-ekonomski« dokument novovremenskih društvenih metamorfoza i protivurečnosti, bilo da je reč o postkomunizmu, liberalnoj demokratiji, globalizaciji, multikulturalizmu ili univerzalnim ljudskim pravima. Problem sa tom analogijom je u tome što preovlađujuća književnost našeg doba, koliko, naime, možemo da pratimo logiku promena književnih pravaca i književne kanonizacije, po svom književnoestetskom profilu već dugo nije više realistička, dakle, da nikako nije u pitanju, kao što glasi čuvena Engelsova definicija iz pomenutog pisma, »verno slikanje tipičnih osobina u tipičnim okolnostima« (Marks, Engels, 52). Mnogo više joj odgovara ono što Hans Bertens, autor knjige o »ideji postmodernizma«, zove »kriza reprezentacije: duboko proživljeno osećanje gubitka poverenja u našu mogućnost zamišljanja realnosti, i to u najširem smislu«; Bertens pri tom govori o estetskim, epistemološkim, moralnim i političkim »reprezentacijama« koje su sve redom postale nepouzdane (Bertens, 11).
Književnoistorijske oznake za pisanje koje je reprezentativno za »krizu reprezentacije«, jesu – barem kada je u pitanju slovenačka književnost – modernizam, postmodernizam i, u poslednjoj deceniji-dve, »književnost nakon postmodernizma«. Ukratko, u pitanju je pisanje koje je po mišljenju većine izvan tradicionalnog mimesisa, a za sobom već ima iskustvo, kako istorijsko, tako i iskustvo neoavangarde i najrazličitijih modernističkih eksperimenata koji su radikalno proširili prostor literarnosti, a time i metaknjiževnog diskursa.
I ne samo to. Ono što Fukujama na univerzalnoj ravni zove »kraj istorije«, u individualnom slučaju Slovenije može biti i »početak istorije«: početak u tom smislu da je Slovenija 1991. godine postala nezavisna, međunarodno priznata država a nakon nekoliko godina i deo severnoatlantskog savezništva, Evropske unije i potom, kao prva od novih članica, još i evromonetarne teritorije.
Napred u prošlost
To što Slovenci toliko dugo nisu imali svoju sopstvenu državu i njene institucije, između ostalog je prouzrokovalo da je poseban, uzvišen značaj, slično kao i kod nekih drugih srednjoevropskih naroda u 19. veku, dobu nacionalnog osvešćivanja i »proleća naroda«, dobila kultura, a u okviru nje pre svega književnost, s obzirom da je jezik temelj i glavni medij nacionalne egzistencije. Taj posebni položaj slovenačke književnosti unutar slovenačke nacionalne mitologije, koji ne treba uzimati previše olako u smislu opšteg mesta koje prekriva konkretnost i šarenolikost svakodnevne i javne istorije, neki filozofi i sociolozi kulture su pokušali da osvetle pomoću sintagmi, kao što su, na primer, »državno namesnišvo slovenačke kulture«, »slovenački kulturni sindrom« (D. Rupel) i, između ostalog i »prešernovska struktura« (D. Pirjevec). Takav, distancirano-kritički pogled na predstavu o književnosti kao posebnoj nacionalno-etičkoj instituciji, odnosno na odnos između slovenačkog društva i kulture (književnosti) bio je moguć tek onda kada je slovenačko društvo prolazilo kroz proces modernizacije i kada je posleratni totalitarni sistem slovenačkog/jugoslovenskog komunizma popustio u toj meri da je barem relativna autonomija umetničkog stvaranja, humanističkih disciplina i s vemenom i društvene kritike bila moguća. Pri tom, ne treba izgubiti iz vida da je slovenačka književnost zbog svoje posebne društvene uloge i nacionalne konstitutivnosti često bila izložena pritiscima različitih, međusobno konkurentnih ideologija: krajem 19. veka pre svega katoličke i liberalne koje su – kada je reč o estetskim pitanjima, obe u suštini konzervativne – u slovenačkoj književnosti često tražile pre svega potvrdu narodnog Zdravlja i istorijskog vitalizma naroda bez države. Tim pritiscima i pokušajima instrumentalizacije pisci su se manje-više uspešno opirali, sve dok borba za autonomiju umetnosti nije bila izvojevana, a sa stupanjem na snagu komunističkog režima posle Drugog svetskog rata, koji je uklonio svaku, kako političku tako i ideološku konkurenciju, slovenačka književnost je dobila nove dimenzije. Bila je postavljena u položaj kada je, čak iako se oko svog društvenog »angažmana« nije posebno (ili se uopšte nije) trudila, obavljala važnu emancipatorsku »funkciju«. U doba potpune ideologizacije, književni tekstovi su bili jedan od retkih medija slobode i ideološke nesavladivosti. Pedesetih godina, kada je totalitarna struktura nakon raskida sa Sovjetskim savezom 1948. i nakon popuštanja diktirane »poetike« socijalističkog realizma na području umetnosti, počela da slabi i kada je popustio i ideološki voluntarizam, političku i idejnu inicijativu je preuzeo manje nasilan pragmatizam komunističke partije. On je dopuštao manje-više sve što nije ugrožavalo temelje jednopartijske vlasti – i načelno dopuštanje autonomije umetnosti, uz nepredvidljiva njihanja ka liberalnijoj ili represivnijoj kulturnoj politici, jedan je od takvih vladalačkih postupaka. Književnost, a posebno proza i drama, u idejnom i književnoestetskom smislu od 1950. godine orijentisane uglavnom egzistencijalistički i modernistički, polako su počele da otvaraju prećutane, nepoželjne teme, i deo književnog pisanja je tako – naravno, posredno – dobio i političku dimenziju: opozicijsku, disidentsku ili barem paradisidentsku. Sačuvao ju je sve do osamdesetih godina 20. veka, kada su posebno važne i zapažene postale memoarske knjige i svedočenja, kao i one istorijsko-dokumentarne knjige, dakle non-fiction knjige, koje se više nisu obraćale čitaocu ,,metaforično“ već neposredno. Kritičari vlasti se, doduše, posebno u drugoj polovini osamdesetih godina, nisu više morali da skrivaju iza književnog jezika, već je kritički stav polako dobijao svoje mesto i u alternativnim masovnim medijima, na javnim mitinzima i, na kraju krajeva, i u organizovanoj političkoj opoziciji, koja je potom, 1990. godine, pobedila na prvim slobodnim izborima.
Položaj književnosti je u godinama 1950–1990. strukturno gledano, barem u izvesnoj meri bio sličan onom iz 19. veka, s tim što je narodnoemancipatorski i narodnoodbrambeni »efekat« nadomestio poseban način čitanja koji je praktikovala kritička javnost. Ona je u velikim tekstovima posleratne slovenačke književnosti, na primer, u poeziji »tamnog moderniste« Daneta Zajca, u egzistencijalističkim dramama Dominika Smolea ili u modernističkim romanima Lojzeta Kovačiča, Vitomila Zupana, kao i u delima drugih autora, tražila i pronalazila globalne metafore za kritiku komunističkog sistema i partijske države. To posebno važi za one književne tekstove koji su se doticali tabuiziranih tema, kao što su, na primer, građanski rat 1941–1945, posleratni pomori, kazneni logor Goli otok, montirani politički procesi itd. U situaciji neslobodnog, blokiranog društva u posleratnim decenijama, romani, priče, drame i pesme slovenačkih autora su često bili obloženi različitim »dodatnim« značenjima. Mogli bismo reći da je u nedemokratskim uslovima književnost bila nekakva simbolična manifestacija ili čak i ekonomija slobode.
Mlađi modernisti, na primer, pesnici Tomaž Šalamun i Niko Grafenauer ili pisac Rudi Šeligo, ali i ultramodernisti i neoavangardisti, šezdesetih i pre svega sedamdesetih godina, većinom su se odrekli takvog usmerenja. Sartrovsku filozofiju slobode, družbeni angažman i kritičnost prve posleratne, takozvane kritičke generacije kod većine pisaca su zamenili »intertekstualnost« i sloboda, koja je pre svega sloboda u jeziku. U jeziku, koji je, kao što su za svojim duhovnim učiteljem uglavnom ponavljali brojni slovenački hajdegerijanci, »kuća bića«.
Druga, uporedna priroda te »intertekstualnosti«, koju su književni kritičari utemeljivali i uz pomoć tada aktuelnog francuskog (post)strukturalizma, a posebno Rolanda Barta, bila je studentska 1968-a, koja se, doduše, u Sloveniji dogodila sa trogodišnjim zakašnjenjem. Njena glavna posebnost, ukoliko je uporedimo sa dešavanjem u gradovima zapadne Evrope, jeste to da slovenački (i jugoslovenski) studenti, opšte uzevši, nisu posumnjali u prirodu samog društvenog sistema u kojem su živeli – to je bio, naravno, sistem socijalističkog samoupravljanja koji se zasnivao na »tekovinama socijalističke revolucije«. Zahtevi slovenačkih i jugoslovenskih studenata zato nisu bili protiv- već unutarsistemski: nekako u tom pravcu da papirnate deklaracije kongresa komunističke partije postanu životna realnost, da se uklone birokratske privilegije, da se vrati revolucionarna spontanost, da vlast naroda postane još više narodna itd. Ta gesla, propraćena revolucionarnim simbolima i ikonografijom, bila su prilično glasna i nije im bilo potrebno nikakvo posebno »ideološko« objašnjenje, istorijski važnije je to da je studentski pokret potom izgubio svoj polet. Neki vodeći pripadnici studentskog pokreta u Sloveniji i Evropi su se odlučili za takozvani dugi pohod kroz institucije. I to je jedan od razloga što je revolucija, pod kojom su u to vreme bili spremni da se potpišu, na primer, i pesnici, mogla da bude samo »revolucija duha«. Dakle: estetski, duhovni preobražaj, promena stava, odnosa, a ne direktna akcija, konkretno zalaganje za radikalnu promenu postojećeg, još i najmanje u pravcu antikomunističkog, liberalno-demokratskog, »građanskog« zalaganja za višepartijski sistem, privatnu svojinu i inicijativu itd. To, između ostalog, znači i da je estetska revolucija, tako reći, jedina vrsta »revolucije« koja je u socijalističkom društvu (iako je u pitanju »socijalizam sa ljudskim licem«) moguć i unutar jasno zacrtanih granica dozvoljenog – te granice su, naime, realni motivi političke i privredne vlasti, distribucije političke moći i kontrolisanja političkih antagonizama.
Uz tu »pasivnost« razumljivo je i interesovanje tadašnje slovenačke postbitničke generacije za istočnjačku misao i njene religije (budizam, konfučijanstvo itd.). Pogled na Istok je, naime, istovremeno bio i pokušaj uvida u drugačiju životnu praksu koja bi mogla da bude alternativa stanju zapadnog sveta, diktatu logike Kapitala i potrošaštva apolitičnog, politički pasivnog i istovremeno ideološki indoktrinisanog srednjeg sloja. Taj pogled u stranu istovremeno je bio i pokušaj izlaska iz evropocentrizma, logocentrizma, subjektivizma, čoveka kao središta i mere univerzuma – to je intencija koja je snažno obeležila deo slovenačke književnosti, a posebno poeziju sedamdesetih i osamdesetih godina, ali i kasniju. Među ključnim autorima takvog, filozofsko-refleksivnog usmerenja je Milan Dekleva, od devedesetih godina jedan od najuglednijih slovenačkih pesnika, važan i za raspravu o postmodernizmu u savremenoj slovenačkoj književnosti (prim. Kos, Fragmenti, 171–206).
Kriza modernizma, postmodernizam i posle njega
Slovenački modernizam (Tomaž Šalamun, Veno Taufer, Dane Zajc, Niko Grafenauer, Franci Zagoričnik, Lojze Kovačič, Rudi Šeligo, Dušan Jovanovič i dr.) svoj vrhunac je doživeo oko 1970. godine, a svoj vrhnunac u razvoju sredinom sedamdesetih godina sa ultramodernizmom, kao i istovremeno sa novom avangardom. Nakon 1975. godine, pošto su (ultra)modernizam i nova avangarda iscrpli svoje sadržinske i formalne mogućnosti, možemo govoriti o različitim pokušajima prevazilaženja krize modernizma: ili buđenjem tradicionalnijih modela pripovedanja (posebno vezivanjem za tradiciju neorealizma), prvim pokušajima u pravcu magičnog realizma i »nove duhovnosti« koji su tada mnogima bili sinonimi za postmodernizam, ili, posebno u poeziji, putem vraćanja umerenom, neradikalnom modernizmu. Nije slučajnost da neki slovenački književni istoričari u 1975. godini vide i početak slovenačkog postmodernizma. Posebnost početnih debata o postmodernizmu u Sloveniji bila je u tome što su kritičari postmodernizam otkrivali ne toliko u prozi, koliko u poeziji, kao što to je to bilo uobičajeno u svetu (vidi: Kos, Prevzetnost, 87–173). Osamdesetih i još ranih devedesetih godina skoro da nije bilo pesničke zbirke koju književni kritičari ne bi, neposredno ili posredno, povezivali sa postmodernizmom.
Iz današnje, već distancirane perspektive, u vezi sa postmodernističkom euforijom može se zaključiti da je taj entuzijazam, a kada je u pitanju postmodernizam u poeziji, najverovatnije bio preteran. Autor, za kojeg je nesumnjivo da je u slovenačkoj poeziji postavio »model« pesničkog postmodernizma, jeste pesnik Milan Jesih, i to pesničkim zbirkama Soneti (1989) i Soneti drugi (1993). Jesihovi soneti, naime, odgovaraju kako književno-istorijskom kriterijumu, po kojem je jedna od karakteristika postmodernizma žanrovski sinkretizam, dijaloškost, odnosno »vraćanje tradiciji« (pod pretpostavkom da tradiciji na postmodernistički način može da se »vraća« samo ona književnost koja je tu tradiciju nekada napustila ili ju je, ukoliko ima za sobom modernističko-avangardističko iskustvo, radikalno stavila pod znak pitanja), kao i globalnijoj perspektivi koja u postmodernizmu otkriva pre svega poseban položaj subjekta i njegove slike sveta: fingiranost, izmeštenost iz središta, ambigvitet, simulaciju, »pluralizam istina«, »ontološku sumnju« (vidi: Kos, Prevzetnost, 15-32). Istovremeno bismo mogli da, upravo govoreći o Jesihovoj poeziji koja problematizuje koherentnost pesničkog Ja – u jednom od njegovih diskretno ironičnih soneta čak sresti »osobu« pod imenom »pesnički subjekt« – bez problema potpišemo sud Džemsa Mekorklija (James McCorkle), koji u svom preglednom tekstu The Inscription of Postmodernism in Poetry zaključuje da je za postmodernističku poetiku suštinska upravo kritika onoga što on imenuje »privilegovano i imenovano 'Ja'« (Bertens, Fokkema, International, 46).
Specifičnost rasprave o postmodernizmu, koja se u Sloveniji zahuktala osamdesetih godina 20. veka, jeste u tome da se u početku usredsređivala pre svega na poeziju, kao i to da se postmodernizam veoma brzo etablirao, prodro u univezitetski diskurs i akademsku rapravu. A i to je, možda, jedan od razloga što je prilično brzo izgubio svoj subverzivni naboj. Sa poetikom postmodernizma se istovremeno, barem na početku, identifikovala tada najmlađa književna generacija, rođena oko 1960. Na toj, generacijskoj ravni, postmodernizam se formirao kao nekakva opozicija književnosti starijih modernističkih pisaca.
Istovremeno možemo da, kao što je nedavno, dakle već iz distancirane perspektive pokazao Tomo Virk, govorimo o dva uporedna oblika postmodernističkog pisanja u Sloveniji (ali i, na primer, u Srbiji, Rusiji i Hrvatskoj): on prvi naziva »političkim«, a drugi »metafikcijsko-dekonstrukcijskim« postmodernizmom: »dok za zapadni postmodernizam važi da se najpre javio u svojoj 'metafikcijskoj' odnosno 'dekonstrukcijskoj' varijanti, i tek potom u 'političkoj', hronološki raspored oba postmodernizma u nekim slovenskim zemljama (slično kao i u Latinskoj Americi), a posebno u onima gde se postmodernizam izrazito razvio, nešto je upravo suprotno« (Virk, Politični, 185). Ključni autori slovenačkog političkog postmodernizma, ukoliko se nadovežem na Virkovu argumentaciju, s početka osamdesetih godina bili su Drago Jančar i Dimitrij Rupel, obojica tada autori srednje generacije. Jančar je, doduše, postmodernističke pripovedne postupke upotrebljavao samo u nekim novelama, a intertekstualno se nadovezivao na Bulgakova i Borhesa, pri čemu se pre svega bavio analizom pitanja totalitarizma – osamdesetih godina je takva analiza imala nesumnjivo politički naboj. U prvoj polovini osamdesetih Rupel je objavio dva romana, Maks (1983) i Povabljeni pozabljeni (Pozvani zaboravljeni) (1985), koja su oba bila napisana u poigravanju sklonom metafikcijsko-intertekstualnom maniru, a ta »internetkstualna« forma na sadržinskoj ravni ima dovoljno očiglednu političku, društveno-kritičku »poruku«.
Prelaz od političkog postmodernizma ka naglašeno metafikcijskom i autoreferencijalnom javlja se u drugoj polovini osamdesetih godina, kod autora, rođenih uglavnom oko 1960. To su posebno Andrej Blatnik, sa romanom Plamenice in solze (Baklje i suze) (1987) i sa knjigom kratke proze Biografije brezimenih (Biografije bezimenih) (1989), Branko Gradišnik sa kratkim pričama Mistifikcije (1987), Igor Bratož sa knjigom kratkih priča Pozlata pozabe (Pozlata zaborava) (1988) i Aleksa Šušulić sa knjigom Kdo mori bajke in druge zgodbe (Ko ubija bajke i druge priče) (1989). Za sva ta dela je karakteristično da su puna najrazličitijih referenci (ne samo književnih, već, posebno kada je Blatnik u pitanju, onih iz sveta filma i popularne kulture) i pod snažnim uticajem američke metafikcije i Borhesa, a istovremeno se »programski odriču svake veze sa vantekstualnom stvarnošću« (Virk, Politični, 186). Naravno, u tom periodu su stvarali i mnogi drugi, drugačiji prozaisti, koji su bili naslednici modernističke poetike; neki su se nadovezali na tradiciju neorealizma, a drugi su se okušali kao autori žanrovske književnosti, tako da o poslednje tri decenije opravdano možemo da govorimo kao o periodu heterogenosti, sinkretičnosti i pluralnosti bez dominantnog književnog pravca podržanog programsko-manifestnim tekstovima i prepoznatljivim generacijskim nastupima koji bi, kao nekada avangardisti ili, recimo, autori novog romana, raskidali sa pisanjem svojih prethodnika. Sigurno nije slučajno da je devedesetih godina većina proznih autora postmodernističke metafikcije ili prestala da piše, ili se preusmerila na drugačiji način pisanja.
Te metamorfoze su najprimetnije u knjigama Andreja Blatnika, nekada jednog od prvaka slovenačkog postmodernizma. Kod Blatnika možemo da vidimo prelaz od metafikcijskog pisanja ka minimalističkoj prozi, taj »minimalizam« je prilično blizak knjigama Rejmonda Karvera, koji je u to vreme postao veoma omiljen među mlađim slovenačkim autorima. S tom razlikom, da je Blatnikova proza, pre svega u knjizi priča Menjave kož (Menjanje koža) (1990) i Zakon želje (2000), u poređenju sa Karverovom mnogo više intelektualizovana i bez vidljivijih referenci na socijalni položaj svojih protagonista. Najnoviji Blatnikov roman Spremeni me (Promeni me) (2008) uvodi u njegovo pisanje – ali i u savremenu slovenačku prozu – nov tematsko-sadržinski naglasak. Radnja romana je smeštena u blisku budućnost, u globalni svet globalne potrošnje i vladavine multinacionalnih korporacija, u kojem se gube individualnost i prisni međuljudski odnosi. Blatnikov roman pripoveda priču sredovečnog marketinškog gurua koji ima problem sam sa sobom, svojom ženom i svetom oko sebe. Primetna sadržinska dimenzija teksta je, uz sentiment muškarca u krizi i društvena kritičnost, a pripovedni postupci su uglavnom minimalistički, kakve znamo iz Blanikove kratke proze koja često pripoveda dramu bolesnog, a na neki način racionalno savladanog intimizma. A sada se odvija na horizontu globalne depresije.
Sličnu, uslovno rečeno anti-globalističku, anti-korporacijsku usmerenost, koja je po svom kritičkom polazištu humanistički-individualistička, možemo sresti i u savremenoj slovenačkoj drami, na primer u dramama Matjaža Zupančiča, jednog od najplodnijih slovenačkih dramskih pisaca srednje generacije. Njegove poslednje drame Hodnik (2003) i Razred (Klasa) (2006), na primer, problematizuju svet novovremenskog rijaliti-šoua i globalnog kapitalizma. Obe drame se naslanjaju na tradiciju drame apsurda, a istovremeno su izrazito društveno-kritički usmerene. Razred se završava čak i intoniranjem Internacionale – a pomalo dvosmisleno, nije nužno da u klasno-mobilizatorskom. Toliko više, jer se »međunarodni proleterijat« u svetu globalne produkcije i potražnje manje-više integrisao u potrošačko društvo i postao masa bez onog što su marksisti nekada zvali »klasna svest«. To je sada internacionalni sloj bez klasne svesti, a sa dosta kredita.
Pesništvo je takvom društveno-kritičnom stavu, barem u kontekstu slovenačke književnosti, opterećene nasleđem romantičke tradicije, manje naklonjeno. Pri tom se u slovenačkoj poeziji devedesetih godina i posle 2000. može primetiti kretanje koje vodi dalje od poetike slovenačkog postmodernizma, čiji paradigmatičan autor je u Sloveniji, kao što je rečeno, bio Milan Jesih sa obe knjige soneta, objavljene oko 1990. Za obeležavanje poezije mlađih autora, rođenih šezdesetih i pre svega sedamdesetih godina 20. veka, u poslednje vreme se, na primer, učvrstila oznaka »urbana poezija« ili, po američkim uzorima, posebno takozvane njujorške pesničke škole, »poezija otvorene forme«. Crte »urbane poezije otvorene forme«, doduše, možemo da sretnemo već šezdesetih i sedamdesetih godina, na primer u ranoj poeziji Tomaža Šalamuna, a u poslednjoj deceniji ona nije tuđa ni autorima »mlade slovenačke poezije«, kao što su Uroš Zupan, Primož Čučnik, Tone Škrjanec, Gregor Podlogar i drugi. Nije slučajnost da su mnogi od ovih autora bili pod snažnim uticajem severnoameričkih pesnika, posebno Frenka O'Hare i njegovih poetoloških stavova, koje je O'Hara najjasnije artikulisao u svom »personističkom manifestu«. U slovenačkom slučaju se uticaj O'Hare, a i takozvanih »poljskih oharista« (oni su pre svega uticali na Primoža Čučnika) otkriva najviše u problematizovanju uzvišenog pesničkog jezika i orfejističke patetike, ali i u unošenju humora i meteža ulice, »čistog« i »prljavog« jezika u telo pesme. Mešanje visokog i niskog pesničkog jezika je, doduše, jedno od obeležja postmodernističke poetike, a s obzirom na to da važan deo mlađe slovenačke poezije karakteriše rehabilitacija pesničkog Ja i takozvani novi intimizam, moglo bi se zaključiti da ta književnost nastaje izvan poetike »klasičnog« postmodernizma osamdesetih, odnosno devedesetih godina. Koliko se »vraća« modernizmu, to nije radikalno, već umereno pismo bez oštrih rubova. Ono ne želi da šokira i iznenadi čitaoca, da de(kon)struiše njegovu percepciju sveta, već pre svega da mu se obrati. Možda u takvom usmerenju treba tražiti odgovor na pitanje zašto su karakteristične crte važnog dela mlađe slovenačke književnosti uopšte – a ne samo poezije – i a-metafizičnost (dakle oproštaj od metafizičkih vizija i traganja koji su karakteristični, recimo, za poetiku slovenačkog »tamnog modernizma«), napuštanje šire, nadindividualne istorijske refleksije i pomeranje u prostor konkretnih, »svakodnevnih« iskustava i doživljaja koje takva životna praksa omogućava (prim. Kos, Fragmenti, 245–272).
Natrag u budućnost
Društveni položaj slovenačke književnosti osamdesetih godina 20. veka, u periodu tzv. Slovenačkog proleća, obeležilo je i to da su u projektu nacionalnog osamostaljenja i raskida sa socijalizmom važnu ulogu imali upravo pisci. Šira javnost se u tom periodu, naravno, više interesovala za stvarnu istoriju nego za književnu fikciju. Osamdesetih godina, posebno u drugoj polovini, u Sloveniji su se, naime, odvijala dva uporedna procesa koje je ubrzavala opšta kriza socijalističke ekonomije i sve veće međunarodne napetosti u multietničkoj Jugoslaviji. S jedne strane bila je reč o raskidu sa zvaničnom socijalističkom ideologijom, a s druge o zalaganju za nacionalno osamostaljenje, tj. za nezavisnu slovenačku državu. Paralelnost oba procesa je između ostalog prouzrokovala da raskid sa starim društvenim poretkom u godinama 1989–1991. nije bio tako jednoznačan kao što je bio u drugim istočnoevropskim i srednjoevropskim državama, već nejasan, zamaskiran, zbog potrebe za političkim jedinstvom i unutrašnjom nekonfliktnošću u periodu slovenačkog osamostaljivanja u mnogo čemu i nedorečen. U Sloveniji se nije dogodila »demokratska revolucija«, tj. nasilno rušenje nelegitimne jednopartijske vlasti, već meki prelaz u drugačiji društveni poredak. Između ostalog je i nekadašnji vođa komunističke partije, Milan Kučan, na demokratskim izborima devedesetih godina, tj. nakon raskida sa komunizmom, dvaput zaredom bio izabran za predsednika republike, a većina vlada koje su se formirale nakon svakih parlamentarnih izbora su zbog proporcionalnog izbornog sistema bile osuđene na to da budu koalicione i time na neki način i osuđene na traženje nacionalnog (i ideološkog) konsenzusa. Kada je Slovenija postala punopravna članica evropskih integracija i evro-atlantskih saveza, postala je sastavni deo globalizovanog sveta, dakle manje-više slobodnog protoka ljudi, ideja i, između ostalog i kapitala. Činilo se da je i Sloveniju nakon 2000. godine sustiglo ono što je Fukujama krajem osamdesetih godina 20. veka nazvao »kraj istorije«.
Slobode stvaranja, književnosti i umetnosti uopšte, u demokratskoj Sloveniji ne ugrožavaju više ideološki ili represivni aparati države, kao što se to događalo decenijama nakon Drugog svetskog rata, već pre situacija na tržištu, koja bi, kada bi državna kulturna politika napustila sistem subvencionisanja kulture i umetnosti dvomilionskog naroda, snažno ugrozile književnu produkciju izvorne, nekomercijalne slovenačke i prevodne beletristike i humanistike. Takve knjige se u Sloveniji, naime, objavljuju u prosečnom tiražu od nekoliko stotina primeraka. A to može da znači i to da politička sloboda, pre svega sloboda udruživanja, pisanja, mišljenja, za koju su se u decenijama nakon Drugog svetskog rata zalagali brojni slovenački pisci i intelektualci, za samu književnost, za njenu prodornost i snagu imaginacije, nije nužno stimulans. Uz to je moguće ponuditi i provokativnu tezu da liberalna demokratija donosi političku slobodu, koja ne oslobađa više tako snažno kao politička nesloboda, između ostalog i zato što je književnost u nedemokratskim, totalitarnim uslovima, ukoliko nije bila trivijalan ideološki recidiv, dakle banalnost estetskog, sama po sebi bila manifestacija slobode. Književnost, doduše, u Sloveniji još uvek ima reprezentativnu odnosno simboličnu težinu, a unutar postojećeg sistema vrednosti i promenljive vrednosti svojih proizvoda, tj. na ravni društvenog efekta i uticaja je – u doba masovnih, a posebno elektronskih medija – kao i drugde u svetu postavljena na marginu društvenog. Marginalnost, doduše, može biti oblik slobode, takve koja zahteva dosta stvaralačke hrabrosti i samosvesti, utoliko više ukoliko je marginalnost istovremeno već i tačka zrenja i htenja (kako autora, tako i protagonista njihovih tekstova), koja omogućava neretuširan uvid u središte društvenog i individualnog, istorijskog i nadistorijskog, globalnog i lokalnog. Poleđina takve stvaralačke samosvesti, ukoliko je to i svest o univerzalnoj slobodi bez granica i globalnoj dostupnosti svega, jeste strah od slobode.
* * *
Vrli novi svet, koji je jedna od posledica »kraja istorije« u svetlu aktuelne svetske finansijske i privredne krize koja je odjednom postala realnost globalizovanog sveta, postavljen je pred teška iskušenja i dileme. Jedna od njih je i pitanje da li će se dogoditi pokušaj globalnog rešavanja globalnih problema i time i zasnivanja novog svetskog poretka, ili povratak u predglobalizacijski, podeljeni svet pojedinačnih nacionalizama, protekcionističke politike i najrazličitijih, između ostalog i ideoloških antagonizama, za koje se činilo da su već prevaziđeni?
Marta 2008. godine u Londonu je održan međunarodni seminar »On the idea of Communism«. Seminar je organizovao slovenački filozof Slavoj Žižek, a među učesnicima su bila sama poznata imena: Alen Badiju, Teri Iglton, Majkl Hart, Toni Negri, Žak Ransijer, Đani Vatimo i, naravno, Žižek. Ti teoretičari se, uprkos naklonjenosti ideji (idealu?) komunizma, ne mogu bezuslovno svesti na zajednički imenilac, a sam događaj svedoči o tome da za važan i uticajan deo evropske intelektualne levice ideja komunizma nije, kao što je devedesetih godina to smatrao, na primer, Fransoa Fire, autor obimnog »eseja o komunistikoj ideji 20. veka«, deo priče o izgubljenim iluzijama. Francuski filozof Alen Badiju je, na primer, u intervjuu za glavne slovenačke novine odmah nakon konferencije enigmatično izjavio da je za njega komunistička ideja danas »mogućnost mogućnosti mogućnosti događaja«. Drugim rečima: u pitanju je anticipacija događaja kao mogućnosti za »dolazak nove političke istine« (Delo, 21. 3. 2009). Intenciju Badijuove misli bismo mogli formulisati i drugačije. Naime, kako da se ideja komunizma danas, u postmodernom svetu, očuva u životu? Odgovor bi u izvesnom smislu mogao da bude postmodernistički: ne u smislu organizovanog pokreta radničke klase u doba »kapitalizma bez posla«, već u svetlu reflektora pod kojima filozofi na međunarodnoj konferenciji predlažu razmišljanje o »novoj sadržini pojma komunizam«. Ostaje, naravno, pitanje kako dati nekom pojmu, koji je opterećen svojim istorijskim nasleđem, sudbinom utopije Marksovog kraljevstva slobode, koje se rasplinulo u kraljevstvu nužnosti realnog socijalizma, novu sadržinu. Uz to treba pažljivo saslušati i komentar nemačkog sociologa Urliha Beka, autora knjige o greškama globalizma i odgovorima na globalizaciju: »Neomarksističkom liku kapitalističkog svetskog sistema je propao svaki utopijski zamah, svaka sistemska politička nada i mašta. Analizi neomarksista, naime, ne odgovara nikakav politički subjekt koji iz nje ne proizilazi. Zar nije tako da se takav kosmopolitski neomarksizam na kraju krajeva mora nužno uklopiti u veliku elegiju o neumitnom potopu Titanika?« (Beck, 132)
Sudbina voli ponavljanja i varijacije, glasi jedna od poznatih sentenci H. L. Borhesa, prethodnika postmodernističke proze. Borhesova misao o sudbini koja voli ponavljanja, dotiče najverovatnije i raspravu o »ideji komunizma«. Tragedija ili farsa – pitanje je sad. I nema razloga da se tih dilema, starih i novih iluzija, ubuduće, možda podstaknuta dramatičnim okolnostima društvene nestabilnosti i položajem pojedinca u haosu globalnog »svetskog društva«, ne prihvati svetska – i sa njom i slovenačka – književnost postmodernog doba.
REFERENCE:
Beck, Ulrich. Kaj je globalizacija? Ljubljana: »Krtina«, 2003. (Knjižna zbirka Krt; 124).
Bertens, Hans. The Idea of the Postmodern: A History. London, New York: Routledge, 1995.
Bertens, Hans, and Fokkema, Douwe (ed.). International Postmodernism: Theory and literary practice. Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins Publishing Company, 1997.
Debeljak, Aleš. Postmoderna sfinga: kontinuiteta modernosti in postmodernosti.
Klagenfurt, Salzburg: Wieser Verlag, 1989.
Fukuyama, Francis. The End of History and Last man. New York: The Free Press, 1992.
Furet, François. Minule iluzije : esej o komunistični ideji 20. stoletja. Ljubljana : »Mladinska knjiga«, 1998 (Zbirka Premiki).
Juvan, Marko. »Iz 80. v 90. leta: s
