Miklavž Komelj
Smrt protiv smrti
Sarajevske Sveske br. 25/26
Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović
Sećanju na Martu Jablonski Šegula
1.
Ima li ikog koji ne bi razumeo, i kad gine za svoja uverenja,
da je živeo samo jedanput u jednom svetu smrti?
O. D., Trema smrti
Pesnici kao i revolucionari, još u ranoj mladosti znaju precizno šta neće, ne i ono što je logično da hoće. Ali kad je reč o željama, logika se povlači. Pa, ipak, polako se elaborira i ona kao pozitivan program složenih odnosa u budućnosti. Njega obično ne stižu da formulišu pesnici. Oni su osporivači. Oni omogućuju ono što dolazi kasnije, posle njih. To će se desiti kad se budu javile sociološke premise za njih, kad dođu na red da ih vreme izgovori. Ali i to tek posle niza usputnih otkrića i revolucionarnih saznanja pesnika koji ostaju divni zavojevači nepoznatog, graničari lepote i svežine što postaju svetlo koje obasjava ljudskost, taj jezik čovekovog bića kao trajanje, kao ta poezija, kao svesno ukidanje smrti, kao spremnost da se tako poetski ,,za kap nepoznatog dade sve poznato."
O. D., Rečeno glasno
Oskar Davičo (rođen u Šapcu, 18. januara 1909, umro u bolnici Vojnomedicinske akademije u Beogradu, 30. septembra 1989), ne samo da je proživeo većinu dvadesetog veka već je svoj život i delo povezao sa najvećim nadama koje su obeležile taj vek. Ne samo na onaj način negacije postojećeg i slutnje udaljene budućnosti, o čemu je – uz poeziju Antuna Branka Šimića – progovorio u navedenom odlomku iz eseja Rečeno glasno, i pri tom izneo svoje razumevanje transformativnog potencijala poezije, koja najintenzivnije može da se poveže sa revolucionarnim snagama baš u onome u čemu ne može biti utilitarno instrumentalizovana. Davičo je navedene reči napisao kao čovek koji nije popustio ni u pogledu želje ni u pogledu logike (pri čemu logika, koju je sledio, nikada nije bila svakidašnja, ,,zdravorazumska“ logika!); kao čovek koji je i ono što dolazi posle, koliko je mogao, živeo kao svoju sadašnjost. Kao pesnik i kao revolucionar, istovremeno je stvarao i nadrealističku i socijalističku revoluciju.
U jednom intervjuu iz 1975. godine je rekao: ,,Ne mogu da zamislim svoj život izvan koordinata ovog socijalizma, osećam se kao komunista, uvek razmišljam kao komunista i ne mogu drugačije, samo tako sam istovremeno i čovek i pesnik, koliko sam pesnik, koliko je to nešto drugačije od biti čovek.“
I živeo je baš toliko dugo da je doživeo da se u Jugoslaviji podignu sve one reakcionarne snage protiv kojih se celog života borio. U procesima, koji su vodili ka demontiranju socijalizma, veoma rano je prepoznao pripremanje pokolja. Njegova strasna i egzaltirana identifikacija sa socijalističkom Jugoslavijom, toliko strasna i egzaltirana da nije mogla da predstavlja uspavano zadovoljstvo postojećim, već je u javnosti budila neprijatnost, predrasude, a ponekad i podsmeh, nije bila, kao što su mu neki prebacivali, filorežimska nekritičnost, već životni stav. Kao što je u svom sećanju na Daviča zapisao sarajevski pesnik i njegov prijatelj, Mile Stojić: ,,Njegovi sukobi sa nacionalističkom čaršijom, koji su počeli još šezdesetih godina, kulminirali su kroz polemike i knjige u kojima je, kao što je branio socijalizam i Tita, branio sebe i svoj život.“
Posebna potresnost Davičovih krajnje intimnih poslednjih stihova, jeste u tome kako se u njihovom referentnom polju sučeljavaju približavanje pesnikove smrti i raspad socijalističke Jugoslavije.
Davičo, koji je na smrt bolestan zakoračio u period ,,ridanja u magli“, sagledava čak i gubljenje sopstvenog vida proročkim pogledom, koji se od viđenog ni na trenutak ne sklanja – tako da se u beznadežnoj i bezizlaznoj situaciji, upravo zato što se usuđuje da je vidi kao takvu, ne može u potpunosti odreći nikakve nade. ,,Sa snom u ruci“ odlazi ,,dalje od života“. Međutim, bez ikakve sentimentalnosti. ,,Pljujem događajima u jučerašnje lice, / Što mi zvoni danas na vrata“.
*
Samo nekoliko podataka o Davičovom životu i delu... Rođen je u (nereligioznoj, politički levičarsko usmerenoj) jevrejskoj činovničkoj porodici, u malom srpskom gradu. Iskustvo manjine ga je čitavog života suštinski određivalo – ali ne u smislu prihvatanja manjinstva kao identiteta; diktiralo mu je – kao traumatično iskustvo koje ga je u mladosti dovodilo do besa – upravo doslednost u nepristajanju na bilo kakve nacionalne, religiozne i druge identifikacije, na bilo kakav geto, na bilo kakav redukcionizam i partikularizam. ,,Ako pripadam nekom narodu / Trpljenja, strpljenja, muka i robovanja, / To nije zato što sebe prepoznajem u / Njegovoj sudbini, to je zato što / Ne pristajem da se prepoznam u njenim ogledalima.“ ,,O ponavljači razreda vremena,/ zašto mi nekrofilija vaših misli zaspeljenih opredeljenja, ne dopušta / da bez zazora prigrlim samo one pretke koji su, slobodareći,/ spaljivani na lomačama (...) (Veverice-leptiri ...)
To nepristajanje je još više radikalizovao na ravni refleksije jezika. ,,Ne postoji sopstveni jezik. Niko ga nema. Jezik nas, i kada je najrođeniji, najmaternjiji, tera da gledamo tuđim očima. Tako isto treba prekinuti i sa verom u autentičnost relacija jezika sa svetom." Tako je napisao u eseju Rituali umiranja jezika. (Međutim, šta je onda sa njegovom tako strasnom identifikacijom sa socijalističkom Jugoslavijom? To je za njega bila upravo identifikacija sa društveno-transformativnim projektom prevazilaženja partikularističkih identifikacija: društveno-transformativni projekat socijalističke Jugoslavije Davičo je razumeo u skladu sa onim radikalnim nepristajanjem na konačnost i dovršenost bilo čega što je već stvoreno i koje je barem na deklarativnoj ravni tako uzneseno postulirao čuveni zaključak programa SKJ-a, izglasanog na VII kongresu u Ljubljani.) Po završetku Prvog svetskog rata, porodica se preselila u Beograd. Oskaru je u detinjstvu umrla majka. Maturirao je na Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu, 1926. godine. A potom je, kao sedamnaestogodišnjak, otišao na studije romanistike u Pariz, gde je, po sopstvenoj tvrdnji, živeo veoma burnim životom. (Izdržavao se radeći sve moguće poslove; u tekstu koji je napisao za srednjoškolsku publiku, pominje poslove od konobara i sandalara do sparing-partnera u školi boksa; u Davičovoj ,,romansiranoj autobiografiji“ Po zanimanju samoubica, u kojoj mašta nema manju ulogu od faktografije, glavni junak Rakso-Rastko-Stefan Očivadić jedno vreme čak nastupa i u erotskim šou-programima sa seksom uživo u superluksuznom bordelu.) Oduševio ga je koliko nadrealistički toliko i komunistički pokret. Nakon dve godine studija na Sorboni, zbog nedostatka novca vratio se u Beograd, gde je nastavio studije na Filozofskom fakultetu i 1930. godine diplomirao iz francuske književnosti. Na zvaničnom formularu popisa stanovništva, koji je trebalo da popuni, u tom periodu je u rubrici ,,zanimanje“ naveo: ,,samoubica“. (Odatle i naslov pomenute, napete ,,romansirane autobiografije“, u kojoj Očivadić i njegov tada najbolji prijatelj Đorđe Kostić (čovek, koji je nakon Drugog svetskog rata bio dugogodišnji direktor beogradskog Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora i tu sprovodio istraživanja, kakvo je bilo „Akustična struktura krika novorođenčeta“) zajedno nameravaju da izvrše samoubistvo.) Zajedno sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je 1928. godine pokrenuo časopis Tragovi, a sledeće godine je zajedno sa njima objavio knjigu pesničkih tekstova u prozi pod naslovom Anatomija. Sa njima i Dušanom Matićem je 1929. godine osnovao beogradsku nadrealističku grupu, kojoj su se pridružili i drugi članovi. (U ,,romansiranoj autobiografiji“ se Očivadić i Kostić, nakon što su odložili svoje samoubistvo, veoma ozbiljno bave planom da na osnivačkom sastanku grupe izvedu ultimativni nadrealistički gest, tako što će, pored sebe, postreljati i sve ostale članove pokreta i tako im onemogućiti da ikada podlegnu banalizaciji postavši buržujski književnici ... Plan propadne, jer mama Kostiću sakrije revolver.) Nadrealistički pokret, tesno povezan sa francuskim, tada je u Srbiji na nerofmalnoj ravni postojao već nekoliko godina – Marko Ristić, čiji potpis možemo da 1930. godine pronađemo među dvadeset potpisa solidarnosti, objavljenih na kraju Bretonovog Drugog nadrealističkog manifesta, koji najavljuju izlazak časopisa Nadrealizam u službi revolucije, poznavao je, na kraju krajeva, Bretona još u doba pre osnivanja nadrealističkog pokreta u Francuskoj. Nadrealistička grupa je postojećem pokretu dala novu pokretačku snagu. Davičo se u to vreme, pored pisanja, bavio i slikanjem i crtanjem. Sarađivao je sa legendarnim almanahom Nemoguće (1939), u kojem su svoje radove zajedno objavljivali srpski i francuski nadrealisti, i bio je suosnivač časopisa Nadrealizam danas i ovde. Godine 1930. postao je profesor francuskog u gimnaziji u Bihaću, a iste godine je postao član KPJ i ilegalno preuzeo funkciju sekretara gradskog i okružnog komiteta za Bihać i okolinu. Zajedno sa Matićem i Kostićem je 1932. objavio knjigu Položaj nadrealizma u društvenom procesu, u kojoj su se pisci odrekli ,,zvaničnog“ nadrealizma. (To je period, kada, pod uticajem nove kulturne politike u Sovjetskom Savezu, koja je protežirala takozvani socijalistički realizam, dolazi do zaoštravanja između umetničkih direktiva komunističkih partija i radikalnih umetničkih praksi. Davičo je tridesetih godina politički sledio liniju Parije, ali u umetničkom smislu nikada zaista nije prihvatio direktive socijalističkog realizma, iako je delimično pokušavao da ih uzme u obzir.) Te godine je zbog svoje komunističke aktivnosti bio uhapšen i Sud za zaštitu države ga je osudio na pet godina zatvora, koje je odležao u Sremskoj Mitrovici (gde ga nisu mučili samo fizički, već i tako što su pred njim cepali njegove neobjavljene rukopise) i Lepoglavi. ,,Jugoslovenska nadrealistička grupa (...) je od početka bila povezana sa jugoslovenskim revolucionarnim pokretom i glavni predstavnici beogradskih nadrealista, Oskar Davičo, D. Kostić, K. Popović i Đ. Jovanović bili su neljudski mučeni u policiji i osuđeni na duge zatvorske kazne" – tako 1935. godine u svom eseju, posvećenom desetogodišnjici međunarodnog nadrealističkog pokreta, pominje Daviča Karel Tajge. Davičo je tada još uvek bio u zatvoru; u Sremskoj Mitrovici je uzimao učešća u studentskim kružocima čuvenog ,,crvenog univerziteta“, a istovremeno je kao bivši nadrealista, od strane dogmatičnih komunističkih drugova, koji su u pogledu umetnosti prihvatili harkovsku liniju, doživljavao snažne pritiske. ,,Sukob na književnoj levici“ dopirao je i iza zatvorskih zidova. Po izlasku iz zatvora, Davičo je sarađivao sa beogradskim časopisom Naša stvarnost i 1938. godine objavio pesničku zbirku Pesme. Iste godine je ponovo bio uhapšen. Napustio je Beograd i jedno vreme živeo u Zagrebu, u porodici svoje žene Rut, koju je opevao u ciklusu pesama Hana. Ali, kada je taj zapanjujući ciklus, sav uzdrhtao od ekstatičkih pesničkih slika, ciklus u kojem je u predvečerje svetskog rata ljubav prema jevrejskoj devojci neodvojiva od borbe protiv fašizma, objavio u Krležinom Pečatu, od strane drugova je zbog saradnje sa tim časopisom bio optužen za ,,trockizam“ i po odluci Agitpropa isključen iz Partije. (U osudi su, navodno, ključnu ulogu imali Milovan Đilas i Radovan Zogović, glavni pesnik jugoslovenskog socijalističkog realizma. Posle rata, kada se nakon sukoba između jugoslovenskog i sovjetskog političkog vođstva promenila politička situacija i kada je Zogovorić bio izolovan kao informbiroovac, a Davičo počeo da važi za književni autoritet, Zogoviću je dugi niz godina bilo sasvim onemogućeno da objavljuje u Srbiji, i morao je, ironijom sudbine, da pronađe utočište kod Krleže.) Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, Daviča su odmah počele da proganjaju ustaše. Sklonio se na italijansku okupacionu teritoriju, gde je ilegalno delovao u Splitu. Već 1941. godine je bio uhapšen i interniran, najpre u logor na Korčuli, a onda u Italiji. Odatle je pobegao 1943. godine, stigao do Dalmacije, na brzinu izgladio sukobe sa nekadašnjim drugovima i prključio se partizanima. Borio se u Prvoj proleterskoj diviziji, a onda je jedno vreme bio na Visu, gde je radio u Presbirou. Tokom 1944. godine je učestvovao u borbama za oslobođenje Beograda. Nakon oslobođenja, najpre je radio kao novinar, između ostalog je bio i izveštač sa nirnberškog procesa, a 1947. je bio dopisnik među grčkim partizanima. Od 1947. godine pa dalje bio je slobodni književnik. Miodrag Popović ga se iz prvih posleratnih godina pre sukoba Jugoslavije sa Informbiroom seća kao relativno izopštenog i pomalo preplašenog čoveka; a sa izmenjenom političkom situacijom pedesetih godina postao je jedan od najuticajnijih pesnika i pisaca u Jugoslaviji. Godine 1955. je bio jedan od osnivača časopisa Delo i te decenije je u književnom sukobu između modernista i realista bio vodeća ličnost na strani modernista. Kasnije su se borbe i sukobi u kojima je učestvovao promenili; iako je neprestano bio u centru javne pažnje, bio je sve samotniji, mnogima se činilo da su njegovi protivnici bili samo mlinovi na vetar (one reakcionarne snage na koje je neumorno upozoravao; nažalost se ispostavilo da je i te kako bio u pravu) – a mnogima i da su njegove borbe previše nepristojno i previše konkretno opredeljene (prema ljudima koje je napadao znao je da bude prilično nemilosrdan). Međutim, Davičo se nije zaustavio. U celom njegovom delu mu je sve vreme bila važna ,,osećajna deneolitizacija svesti“, ,,detotemizacija“ umetnosti. Revolucionarni potencijal umetnost za njega nije bio u deklarativnom opredeljivanju, već u nepodnošljivosti sa kojom nas umetnost suočava sa pozicijama koje zauzimamo: ,,Zar nije sva umetnost od informacija, koje su prešle prag bola u polju čovekove situiranosti i njegove antisudbinske nepomirenosti sa onim što je dato?" (Rituali umiranja jezika). Još od mladosti se zalagao za ,,poeziju koja se ne trudi da bude lepa i ne želi da ugađa želji, da saopšti čovekove još ne izgovorene jezičke mogućnosti, koje se, iznadne i izgovorene pretvaraju u istine baš zato što još nikad do tada nisu bile percipirane i izgovorene" (Po zanimanju samoubica). Nakon rata je objavio pesničke knjige6 Zrenjanin (1949), Višnja za zidom (1950), Hana (1951), Čovekov čovek (1953), Nastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Snimci (1963), Trg M (1968), Pročitani jezik (1972), Telo telu (1975), Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja (1976), Reči na delu (1977), Misterije dana (1979), Trema smrti (1982), Gladni Stoliv (1983), Mali oglasi smrti (1986), Dvojezična noć (1987), Svetlaci neslični sebi (1987), A diftong se obesio (1988), Ridaji nad sudbinom u magli (1988); romane Pesma (1952) – taj roman je u kontekstu tadašnje jugoslovenske proze odjeknuo kao zemljotres; Izet Sarajlić kaže u pesmi Oproštaj od velike umetnosti: ,,Sećate li se svoje zbunjenosti / kada ste sklopili poslednju stranicu / Davičove ’Pesme’?“), Beton i svici (1955), Radni naslov beskraja (1958), Generalbas (1962), Ćutnje (1963), Gladi (1963), Tajne (1964), Bekstva (1966), Zavičaji (1971), Gospodar zaborava (1980); knjigu kratke proze Nežne priče; knjige eseja, kritika i polemika Poezija i otpori (1952), Pre podne (1960), Rituali umiranja jezika (1971), Pod-tekst (Podtekst) (1979), Sećanja (Pod-sećanja, 1981), Procesi (1983); putopisa Među Markosovim partizanima (1947) i Crno na belo (1962). Pisao je i filmske scenarije (Poslednji dan). Sa Predragom Neškovićem je 1973. godine objavio Strip stop. ,,Romansiranu autobiografiju 1927. i 1928. godine u trećem licu uglavnom“, pod naslovom Po zanimanju samoubica (1987/88) već sam pomenuo. Pred smrt je napisao još i nastavak pod naslovom Po zanimanju izdajnik; rukopis je po raspadu Jugoslavije nestao u opkoljenom Sarajevu.
Davičo je jednom prilikom rekao da smisao književnosti vidi u disanju. Međutim, to za njega nije predstavljalo neko lagodno samopodrazumevanje (Miodragu Popoviću je u nekom privatnom razgovoru jednom prilikom rekao kako je ,,proklet i mora stalno da piše“; i kada je bio nasmrt bolestan, pisao je i pisao ,,do poslednjeg daha“), već, pre svega, proces neprestane samokritike (jedan od ciklusa knjige Pročitani jezik je čak naslovljen Samokritika ljubavi ...). Kada su ga u jednom intervjuu iz 1974. godine pitali o njegovim delima, rekao je: ,,Od svojih knjiga najviše cenim ono još neobjavljeno, još nenapisano.“ U istom intervjuu je izjavio da još uvek nije napisao svoju prvu knjigu. Opredeljivao se za budućnost, izjavljivao je da ne voli svoje već napisane pesme i druga dela, da ne može da ih čita, da uopšte neće da se vraća onome, što je bilo. A ipak je baš to za njega značilo pre svega nepristajanje na to da bilo šta isklizne iz njegove sadašnjosti; bio je svestan da čovek i sopstvene uspomene samim činom sećanja delimično iznova izmišlja, da je fantazija, sa kojom ih meša, jedini mogući način da zadrži njihovo prisustvo. U anketi Čeljust dijalektike objavljenoj u almanahu Nemoguće, na pitanje, šta za njega predstavlja podela vremena i šta bi značili događaji izvan te podele, odgovorio je: ,,Vreme nije podeljeno. Ne razlikujem događaje.“ Sva težina istorijskog vremena je data samim ulaskom u vreme; nije tek nešto što se postepeno nakuplja. ,,Iskustvo se ne zadobija u životu; iskustvo je dato njime, životom“ (Po zanimanju samoubica).
Davičo je, kao što sam već pomenuo, u godinama nakon sukoba Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, u kontekstu jugoslovenske kulture postao uticajna ,,eminencija“. Pedesetih i šezdesetih godina je imao ogroman uticaj na mlade književnike. Oko njegovog dela su sve vreme plamtele ljutite polemike, a bio je proglašen za živog klasika, dobijao je nagrade i 1969. godine je beogradska izdavačka kuća Prosveta objavila Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Imao je i visoke političke funkcije: bio je član jugoslovenskog Saveta federacije, član CKZK Srbije i Jugoslavije itd. A ipak je njegova revolucionarno-umetnička pozicija, posebno od kraja šezdesetih godina bila, u suštini, uprkos njegovoj slavi veoma usamljena; kao što je i sam zapisao: ,,Pored toga pisac je osuđen na samoću. Zar nije svaki pesnik po vokaciji deo manjine? I svi pesnici su ’Jevreji u svetu hrišćana’, napisala je još Marina Cvetajeva.“ To za Daviča nije bila nikakva pretvaračka retorika. Istinski je i kao ,,eminencija“ bio sve vreme na udaru; na njega su se neprestano obrušavali različiti reakcionari i prosečnjaci, a posebno srpski nacionalisti i (ne)prikrivene antisemite, koje su u njemu videle ,,srboždera“ (iako je Davičo tridesetih godina napisao verovatno najlepšu odu Srbiji u istoriji srpske poezije), klerikalci i drugi mračnjaci. Davičo svojim neprijateljima nije ostajao dužan; njegov osnovni način javne komunikacije bila je polemika. Tako je u svojim poznim godinama bio sred borbi, koje su ga dovele čak i pred sud (zbog njegovog pisanja o Veliboru Gligoriiću, Gligorićeva udovica ga je početkom osamdesetih godina tužila i Davičo je bio osuđen na novčanu kaznu). Kao polemičar je jednako srdito napadao (neo)ždanovce i desničare; posebno oštro je reagovao na pojave nacionalističkog samozadovoljstva na srpskoj književnoj sceni; svim snagama je nastupao protiv plemenskog organicizma, provincijalizma, lokalizma, antiintelektualizma, uopšte protiv ,,duha palanke“. (Njegovo suprotstavljanje srpskom nacionalizmu je bilo tako snažno, da se početkom osamdesetih godina iz političkih razloga na nekoliko godina čak preselio u Sarajevo, gde je pokrenuo časopis Dalje. U to vreme se jednako oštro suprotstavljao i slovenačkim nacionalističkim težnjama koje su vodile ka odcepljenju od Jugoslavije.) Davičova pozicija je kako u odnosu prema vladajućoj tako i prema alternativnoj kulturi bila upravo u isticanju neodvojivosti radikalnih umetničkih pokušaja od borbe za (antistaljinistički) socijalizam i komunizam u poslednjem periodu njegovog života u suštini apsolutno manjinska. Nakon što je Davičo 1968. godine veoma oštro javno kritikovao studentski pokret, to je izmenilo i njegov uticaj na mladu generaciju. Tada su mu protivnici okačili nadimak Očivad (unazad pročitano prezime Davičo; Davičo je u ,,romansiranoj autobiografiji“ taj nadimak samoironično prihvatio tako što je od njega načinio deminutiv Očivadić). Davičo je i dalje predano tragao za kontaktima sa mladima (kao što je napisao Ciril Zlobec, Davičov dugogodišnji prijatelj, u nekrologu, objavljenom u časopisu Književni listi: ,,Davičo je uopšte bio opsednut mladošću: prijatelje je tražio među mlađima od sebe, u književnosti je bio demonstrativno na strani mladih, mnogima je pomogao do prvog koraka u javnosti, i njegov odnos prema ženama, koji nije skrivao, bio je mladalački nemiran. Ne znam čoveka koji se tako nervozno prilagođavao biološkom procesu života. ,Odrastanje’ i starenje su bili, jednostavno, protiv njegove prirode. Tu neprilagodljivost duha i biosa su mu mnogi neoprostivo zamerali, delovao je, gde god da se pojavio, šta god da je činio, kao ciničan izazov svemu što je ,normalno’.“). Međutim, sedamdesetih i osamdesetih godina su ga čak i oni, koji su ga voleli, sve više doživljavali kao nekakvu ,,otkačenu“, anahronu figuru; njegov način zauzimanja za socijalističke društvene odnose, koji je upozoravao na nacionalizme i isticao klasnu borbu (,,Ako se danas i jedni i drugi odevaju u džins-hlače, / s jednom plavom nogavicom i drugom crvenom, / ne znači da su borbe već prestale" (Veverice-leptiri ...) i istovremeno izričući spremnost da se za kap nepoznatog da sve poznato, izgledao je – vezano za ekscentrični i eruptivni stil njegovih javnih nastupa –,,izvan igre“. (Kao što je rekao Mirko Kovač u intervjuu za ljubljansku Mladinu, 2001. godine: ,,On je stalno bio odvojen. On ne bi smeo da bude tamo, gde je bio, jer je po prirodi bio disident (...) Svojom retorikom partijskog ideologa zvao nas je drkačima, psovao nas je skoro nadrealističkim jezikom i od komunizma pravio komediju.") Davičo je celog života ostao odan nadrealističkoj etici u održavanju ogromnih razdaljina, koje je kondenzovao u svojim izjavama i koje su bežale i iritirale publiku koja ga je pratila; u svojim stihovima je, na primer, nekada bio sposoban da da mnogima šokantnu ljubavnu izjavu Titu ili Centralnom komitetu (Bukvalno: ,,Volim CK“) i istovremeno da izrazi totalno nepristajanje na bilo kakve životne datosti. (,,Ne pitaj da li sam pristao / leševima da se hranim, / ne pitaj da li me iko pitao / pristajem li na sebe. Nikad. Niko. Ništa. // Ja ne bih pristao na škole, na more, / na raniji još užas rađanja, na nemoć bebinstva, / na smrtni ukus slatkih dojilja, / na čekanje u redu vremena. Ali nikad. Niko. Ništa." (Veverice-leptiri ...)) Zlobec je o Daviču napisao: ,,Paradoks je bila njegova suština“.
Davičo svoju ,,angažovanost“ (sam nije posebno voleo taj izraz) nikada nije koncipirao u smislu reduktivnosti; verovanje u smisao sopstvenog dela nikada nije isticao na račun isključenja besmisla, ali ga je izvodio upravo iz suočavanja sa besmislom. To je za Davičovo razumevanje političkog potencijala umetnosti bilo suštinsko: taj smisao, koji čovek svojim delom, svojom borbom, može da pruži životu, proizlazi tek iz radikalnog suočavanja sa ,,apsolutnom suvišnošću života“ kao takvog. TO jeste raspon poezije.
Da još jednom naglasim: kada danas čitamo Davičove polemike, u mnogim stavovima kojima se smrtno zamerio nacionalističkim intelektualcima, možemo da prepoznamo izuzetnu lucidnost, kojom je na polju kulture dijagnostikovao delovanje sila, koje su na prelomu osamdesetih i devedesetih godina Jugoslaviju suštinski gurnule u katastrofu. Ako se sedamdesetih godina činilo da Davičo svojim optuživanjem reakcionarnih sila šutira u leš, danas znamo da je to bio leš vampira, koji je, kada se spustio mrak opsurantizama, oživeo. Ako se Davičovo prostocijalistiko i projugoslovensko zalaganje mnogim savremenicima činilo smešnim, danas možemo da ga prepoznamo kao borbu na život i smrt. I danas vidim Davičovu borbu za socijalizam i komunizam kao nešto što je nekada izgledalo anahrono, upravo zbog toga što je ono za šta se Davičo borio, u suštini još uvek stvar budućnosti, a ne prošlosti.
*
Kada je prošle godine prijateljica po Beogradu za mene tražila Davičove pesničke zbirke, knjižari i antikvari su jedan za drugim mahali glavama: ,,Ko još čita tu komunjaru?“
,,Ko da me nastavi da kazuje posle, posle kad me više ne bude:
kao da nisam bio nikad živ, nikad mrtav,
nikad zamišljen. Zar
i nepostojanje nije ličnost što hoće da izgovori svoje tragove?“
(Veverice-leptiri ...)
2.
„Ja ne verujem kricima koji su samo fragmenti...“
O. D. Rituali umiranja jezika
„Krik ne traži razumevanje. Krik je situacija.“
O.D. Rituali umiranja jezika
Tanušna knjiga Davičove poezije je deset godina nakon njegove smrti ipak objavljena. U njoj su (u transkripciji Davičove nekadašnje žene, spisateljice, esejiste i prevodioca sa ruskog, Milice Nikolić) objavljeni stihovi koje je Davičo već na smrt bolestan pisao leta 1989 – dva ili tri meseca pre nego što će umreti – na Korčuli. Knjiga sadrži 162 fragmenta (Milica Nikolić u Pogovoru naglašava da to nisu svi fragmenti iz njegovog poslednjeg rukopisa; takođe sama upozorava na mogućnost pogrešne transkripcije nekih mesta). Preveo sam 101 fragment, dakle malo manje od dve trećine knjige. Knjiga ima urednički naslov Prva ruka – u smislu ,,prve verzije“ jednog teksta, koji je ostao nedovršen.
To su poslednji Davičovi stihovi. Uglavnom kratki fragmenti, koji nisu izolovani, već se sadržinski intenzivno povezuju među sobom. Neki u jasno određene sklopove, u kojima bismo mogli da naslutimo osnove dužih pesama. A možda bi čitava knjiga u dorađenom obliku ostala sastavljena od sasvim kratkih pesama; tako kratke pesme preovlađuju, na primer, već u Davičovim Misterijama dana (1979). U svakom slučaju, u pitanju je prva verzija teksta, koji je sistematično bio pisan kao pesnička knjiga. Davičo je uvek pisao pesničke knjige, organizacijski princip knjige je uvek bio prisutan već prilikom samog pisanja stihova, a ne tek u njihovom naknadnom rasporedu. Iako je poslednja pesnička knjiga ostala fragmentarna, to nisu ,,krici, koji su samo fragmenti“, već zamisli čitave konfiguracije poslednjeg predela, u koji je Davičo stupio na svom pesničkom putovanju.
Davičo je radio i radio na svojim pesmama; još u nadrealističkom periodu nije sledio ,,ortodoksne“ postupke zapisivanja psihičkog automatizma; još tada je pisanje za njega bilo ,,težak, krvav i krvoločan posao“ (Po zanimanju samoubica). Svojim radom je pokušavao da raskine sa svim automatizmima: ,,Možda su reke na sebi imale... (Veverice-leptiri...) Sa uvek novim ispisivanjem varijanti Davičo je oblikovao svoj karakterističan način pisanja, koji, najčešće preko izuzetno elaboriranih zvučnih asocijacija spaja međusobno udaljena značenjska polja i otvara vrtoglave prostore imaginacije. Milica Nikolić u svom pogovoru ističe da je Davičo poeziju obično pisao tako što je tekstove prvih zapisa širio u kompleksnije forme, da je retko oduzimao i svodio ih na redukovanije. (,,To je bio njegov put ka optimalnoj formi, do koje nije lako dolazio, jer se očigledno veoma teško uspostavljalo osećanje da je ona i dosegnuta. Svoj pesnički solilokvij osećao je Davičo otvorenim, nezavršenim i nezavršivim. Svima koji su mu bili blizu poznato je da je sam pogled na prekucani, ,,definitivni“ rukopis izazivao nezaustavljiv nagon za preoblikovanjem i do-iskazivanjem, možda i ne uvek nabolje. Činio je to i u korekturi, čak i u tabacima odobrenim za štampu, na užas štamparije. Moj je utisak da je Davičo bio pod ogromnim pritiskom svoje jezičke energije, te magme koja je kuljala iz njega, budući u njenoj apsolutnoj vlasti, omađijan celoga života.“) A Davičo je svoj pesnički postupak, upravo suprotno, opisivao pre svega kao proces oduzimanja, skraćivanja. (U jednom intervjuu iz 1979. godine kaže: ,,Nema slučajnih stvari i ništa ne dolazi samo od sebe. Ima ih, doduše, u prvom bacanju pesme na papir, u tom prvom, da tako kažem, pozivanju reči po njihovim imenima i njihovom skapanju u rečenice. (...) Ali kasnije, kada počnem da radim na pesmi, u pitanju je taj fenomen slučajnosti kroz filtere, koji zadržavaju i odbacuju sve što ne može ostati. Od prvog teksta ostaje možda desetina, najviše petina.“)
Stihovi iz Prve ruke su stihovi, koje Davičo skoro sigurno ne bi objavio u tom obliku; rukopis je ostao u fazi ,,zvanja reči po imenima“. Međutim, značaj tih stihova nikako nije jednostavno u tome da čitaocu nude uvid u pesnikov radni postupak. Nedovršenost TIH stihova je istovremeno njihova sadržina, jeste ono što ih čini nemilosrdno dovršenima. Ono što tim stihovima onemogućava da budu dovršeni jeste ono o čemu ti stihovi govore.
Ti stihovi govore o smrti – o smrti, koja je već ovde, koja već poseže u pesnikov rukopis, o smrti, koja je drugačija, sasvim drugačija nego što je pesnik, čitavog života opsednut pomisli na nju, ikada mogao da zamisli. I gledanje u njen lik je tonjenje u muk. Ti stihovi govore o smrti ... Njihov nedovršeni oblik je zajedničko delo pesnika i smrti - upravo zato što pesnik ne sklapa nikakve ugovore sa smrću. Da li je pesnik tu odstupio od „svesnog ukidanja smrti“ kao pesničkog zadatka? (U poemi Zrenjanin, sa kojom se Davičo najviše približio poetici socijalističkog realizma, narodni heroj Žarko Zrenjanin govori: „Šta smrt? To ne postoji. / Postoji / do pobede borba/ i borba / dok biju srca, / a smrti / nema za borca. Je l’ tako, / drugovi moji?“) ,,Svesno ukidanje smrti“ je za Daviča upravo u neprestajnoj spremnosti da da ,,za kap nepoznatog sve poznato“. I u suočavanju sa smrću, Davičo, koji je o sebi jednom prilikom izjavio: ,,Moje osnovno opredeljenje (...) je život, a ne književnost“, umirući misli protiv smrti.
3.
(...)
„preveliki bol vezuje sve reči
i nijedna ne ume da se prebaci preko zida ćutnje,
iziđe iz sebe i vikne sebe do kraja, onakvu kakvom se oseća.“
O. D., Trema smrti
„Koliko puta se već ponovila samo...“
O. D., Rituali umiranja jezika
Misli protiv smrti baš tako što se ne upliće u banalnu vitalističku retoriku, koja bi pokušala da ignoriše smrt. ,,Niko nije bio tako kao ja (...) tako / unapred mrtav, tako suvišan životu svoje smrti (...)“ (Pročitani jezik). Misliti protiv smrti znači neprestano problematizovati ideologizacije, koje se zasnivaju na opoziciji život–smrt. Istinit život je za Daviča samo ,,ratnički posao protiv datome sebi u datom životu“.
Davičo, umirući, misli protiv smrti, kada priznaje kako se smrt utiskuje u njegovo pisanje, kako odmerava njegov ritam, kako ga prekida, dok zuri u njega kao diverzantska bomba u šine koje će za koji trenutak iskriviti eksplozija. Davičo svojim govorom u delićima trenutka pre eksplozije beleži šta se dešava njegovom jeziku u susretu sa smrću. Ti stihovi su pisani sa velikom odgovornošću prema tačnom prenošenju vesti o nepoznatom – i sa velikim čuđenjem. Način, kako Davičo gleda smrti u oči, podseća me na drugog velikog nekadašnjeg nadrealistu: Bunjuela. Bunjuel je želeo da svojim pogledom do kraja posmatra šta mu se dešava, i kažu da je njegova poslednja reč bila: ,,Umirem." U trenutku kada ju je izgovorio, umro je.
Ne znam koje su bile poslednje Davičove reči, ali poslednji stih, štampan u knjizi Prva ruka, mogli bismo da čitamo kao slično budno praćenje onoga što se dešava, do samog kraja:
„Prekinuta ( )“
Stih, kao što je štampan u knjizi, govori o prekidu i prekinut JESTE. Prekid se dešava onog trenutka kada je imenovan.
Smrt u Davičovom delu ne nastupa kao dopuna, već kao prekid. Upravo to evocira – bez svake mistifikacije, koja bi ciljala na ličnu posmrtnost – neki nastavak. Davičo je već u jednoj pesmi iz pedesetih godina napisao: ,,Ni reči više. Drhtati. Nastaviti bez sebe.“ (Ili kao što nagoveštava u Tremi smrti: i reči moraju da izađu iz sebe da bi mogle da se odnose na ono što je njima neprenosivo.) U pitanju je jedan zadatak: sačuvati osetljivost i pažnju u jednoj tački, u kojoj obično svaka pažnja popusti.
Govorim o poslednjem stihu, štampanom u knjizi. Pošto nisam video rukopis, naravno da ne znam da li je to zaista poslednji Davičov stih. I, ne samo to: taj stih se u rukopisu očigledno uopšte ne završava tim prekidom. Milica Nikolić u pogovoru, govoreći o svojoj transkripciji objašnjava da prazne uglaste zagrade u transkripciji označavaju nečitka mesta. Stih, dakle, uopšte nije bio prekinut, već se nastavlja, samo što nije bilo moguće razabrati, kako. Možda bi sa većim naporom bilo moguće razabrati još koju reč – ili ne. Simptomatično je baš to oticanje u nečitkost. Kada Davičo u 9. fragmentu progovori o vatri: jedno vreme se u njoj mogu čuti odjeci ljudskih glasova, a potom ostaje samo još pucketanje materije koju proguta vatra.
Jer, Davičo ne mistifikuje smrt i ne želi da je mistifikuje. Susret sa smrću mu kao takav nikako ne predstavlja jemstvo za susret sa istinom o samome sebi. (Hajner Miler u jednoj od svojih poslednjih pesama kaže: ,,Smrt je greška“.) Približavanje smrti oseća kao smanjivanje moždane mase na veličinu šljunka, koji zveči u zvečki lobanje, degradaciju organizovane materije. Katarakta na očima sve viđene stvari načini mutnima. Dešava se neki proces rastapanja oblika i značenja.
I upravu tu nema ničega nedužnog. Stanje na ivici smrti po inerciji može biti i stanje najveće prijemčivosti za utešne laži.7 (Koje Davičo apsolutno odbacuje. ,, (...) ... šta je bolje / od truljenja, koje ne teši?“ (Pročitani jezik).) Zbog toga je i to stanje, na kojem parazitiraju nekrofilske mračnjačke sile, stanje kojim se koriste religije i crkve – koje se došunjaju do samrtnika i podmeću im svoje simbole, i koje nad otvorenim grobovima mašu kadionicama i krstovima u društvu nacionalnih zastava. (Davičo je u Tremi smrti zapisao: ,,upišane ideologije vere i nacije.“)
(Daviču se sve to gadi.8 Kao što kaže u članku O slobodi kazivanja: ,,Ja sam, pre svega i zasad, još uvek i samo živ čovek, i budući živ, u svim značenjima pojma komuniste, prirodno je da sam antiburžuj, antiklerikalac, antinacionalista i ateista.“)
Zbog toga je upravo u stanju rastapanja značenja toliko važnije pokušati ostati do kraja pažljiv prema značenjima, i pažljivo razabirati šta se dešava. To je Davičov imperativ. Kao što glasi jedan od, po mom mišljenju, ključnih fragmenata:
,,I nerazumljivost nije lišena posledica. Ni smrt
Značenja."
(Čak i u persijskoj legendi o dervišu, koji je se decenijama držao obećanja da će ćutati, a onda je, umirući, progovorio jednu jedinu reč – Vatra, uz koju ga je i zaista zahvatila vatra i pretvorila u pepeo i njega i one koji su stajali oko njega – čak i u toj legendi, koja je Daviča iznad svega fascinirala, kritički prepoznaje pre opasnost nego božanskost; u Ritualima umiranja jezika tu legendu shvata kao priču o ,,zloj i uništavajućoj strani sila, sadržanih u ljudskoj reči.“)
Upravo to je ono što Daviča u odnosu prema smrti ispunjava svešću o neverovatnoj odgovornosti. Upravo to što govori sa ivice smrti, diktira mu samokritiku (voleo je tu reč). Davičo nastupa protiv nekrofilije, protiv svakog popuštanja. Jer popuštanje pažnje znači i prepuštanje prostora ,,upišanim ideologijama". A ipak, nije dovoljno jednostavno suprotstavljanje života smrti. Ideologizaciju, koja se zasniva na opoziciji život–smrt, moguće je problematizovati samo tako da se definiše suprotnost u samom životu – i u samoj smrti. I sam život ima svoju ,,protivsmrtnu" i svoju ,,prosmrtnu" stranu. Kao što je Davičo napisao u svom tekstu, u kojem je početkom osamdesetih godina osudio eskalaciju srpskog nacionalizma, koji je pokušao da za svoje ciljeve instrumentalizuje krizu na Kosovu (u svom odnosu prema kosovskoj krizi Davičo je pokušavao da zadrži ekvidistancu u osudi srpskog nacionalizma, koji se tada već pokazao kao otkriven protivalbanski šovinizam, i albanske separatističke kontrarevolucije):
,,Sloboda?
Koji pisac dostojan čovečnosti, a to znači i slobode, nije opsednut borbom za nju, slobodu, i kao oslobođenje od starih zasvođenosti, religioznošću, nacionalizmom, sebičnošću, mržnjom, bolom, borbom nikad završenom, programom – nikad formulisanim do kraja. (...) Sloboda je pritom samo jedna strana života, nije jedina. Slobodarstvo je antismrtna životna strana, ona velika, životno podstičuća strana. Ali u čoveku i životu zadržavaju se sile prošlosti koje isto nisu nikad potučene do kraja i koje čim oslabe stvaralački, misaoni i umetnički, pozivi i nagoni, odmah, odbijajući ih, dižu svoje restauracijske glave."
(Dve zabeleške posle kiše)
U poslednjim stihovima Davičo više ne može da se bori protiv smrti svojim životom; protiv nje postavlja svoju smrt. Smrt protiv smrti. Za Daviča smrt nije prostor poslednjeg pomirenja, nešto što otupi, smiruje i spaja suprotnosti, već mesto totalnog razdvajanja, deljenja, procepa. Kampfplatz. ,,Život se suprotstavlja životu, kao istina –istini. / Ali se smrt roguši na smrt kao istina na laž.“
4.
„To je i ono: Mirko D. se sav pretvorio u crtu,
povučenu preko precrtanog života.“
O. D., Trema smrti
„Već 40 godina ja ne razumem
ni blesak, ni oštricu dizajniranu za sečenje bureka, a ne za
klanje mladića ponosnijih od neminovnosti, mladića
sigurnijih u pravdu, u istinu, u slobodu negoli
u svoj život (...)“
O.D., Trema smrti
Davičo je svoje poslednje stihove pisao nakon dugog i intenzivnog razmišljanja o smrti, nakon perioda isprobavanja dugih varijacija uživljavanja u smrt. Zapanjujuće je na kakve sve načine se taj čovek, koji je bio u potpunosti nepomiren sa smrtnošću života, pokušao da uživi u život smrti. Osamdesetih godina njegova usredsređenost na smrt je rasla do prave opsesije.
Sam postati crta, povučena preko precrtanog života, koja menja samo smrt u anti-smrtnu izjavu: Davičo je nekoliko godina pre svoje smrti pokušao da misli o smrti protiv smrti tako što je pesnički razmišljao o nečemu što je nemoguće misliti – govorim o poemi Trema smrti, Davičovom zastrašujućem pesničkom delu, poemi, koja je, po mom mišljenju, nešto izuzetno u svetskoj poeziji. Cela poema, koja ima više od 150 strana, poput mučnog verbalnog vrtloga koji se istovremeno sjaji od zapanjujućih pesničkih slika i vrti oko trenutka, u kojem je bio Mirko Davičo, pesnikov brat, 1942. godine kao mlad komunista i Jevrejin zaklan u Jasenovcu. Pesnik se do gušeće muke, do ruba bljvanja, uživljava u njegovu smrt, pokušava da se ,,uvuče pod kožu njegovog umiranja“, da bi, ,,suzovid, krvogled", razumeo ,,zašto čovek na silu postaje led, / zašto nož, zašto su i druga ubilačka oruđa, / kao i smrt, / tako tuđa životu / na izgled.“ Pokušava nešto, što je krajnje rizično (to bi mogla biti i pesnička eksploatacija i vampirizacija tuđe smrti!), što je, na kraju krajeva, kao pesnički čin sa svojom metaforikom u odnosu prema neizrecivom u pokušaju razumevanja nasilja i samo nasilno: Davičo se kao pesnik suočava sa nasiljem sadržanim u jeziku koji upotrebljiva, i kao takvo ga i reflektuje. Dešava se halucinantno putovanje u prostore između smrti i života, u kojima se kovitlaju pozivi na otpor i pljuvanje, potpuna samoća i istorija, revolucija i erotika, oružje i dečje igračke, potonuće „Titanika“ i igra na sreću, klasna borba i perverznost nacionalizama, lavirinti tela i jezika, udaljeni predeli i dvorana sa striptizom koja se pretvara u krvave prizore, ćutanje i verbalni vihor, reči koje ispadaju iz umirućeg poput zrnevlja iz porušenog silosa „(...) O, koliko / reči je u jednom / čoveku (...) Svi glasovi / ne uspevaju uvek da odmah iskrvare.")...
Sve vreme: priča o nasilju preko suočavanja sa nasiljem u samom jeziku. Koje, istovremeno sa optuživanjem klanja koje zrači iz svakog stiha, deluje i kao pesnikovo suočavanja sa sopstvenim sadističkim fantazijama (Davičov lični odnos prema raznim sečivima nikako nije bio tako ne-krvav, kao što bi se to moglo naslutiti na osnovu citata o oštrici za rezanje bureka; Davičo je bio opsesivni lovac.) I upravo u toj krajnjoj iskrenosti, vernoj tradiciji nadrealističke etike, u toj krajnjoj iskrenosti koju nesuzdržano priznaje, jeste Davičov grčeviti trud da razume, jedini način da na simboličnoj ravni NE vampirizuje bratovljevu smrt. Tamo, gde svaki glas zanemi, Davičo postavlja pitanja. Bezobzirno, strasno, do kraja. Koliko mučno je opsesivno vraćanje na pitanje, šta je mogao da pomisli Mirko D., koji nije pristajao na svoju smrt, u trenutku kada su ga zaklali ... Da li je, kada je ugledao nož, pomislio: ,,To je nož?" ... I:
,,Je li Mirko D. stigao da pomisli da
’Ovaj sekund obavezuje, mada niko ne ume da pobegne od svoje odgovornosti
pred budućnošću!’ Nije li?
Ili sam to pomislio ja
(mada bi lepo bilo da je i ne oduvek mrtvi Mirko D.
mogao da to pomisli,
to, ili bilo šta drugo slično, izvan neutešivosti
bezutešja
kao bruj zvezda duž nebesa bez budućnosti) (bez sadašnjosti
već) (bez vremena).“
Šta je mogao da pomisli, kada izgleda da u takvoj situaciji misao kao takva postaje nešto efemerno? Koliko mala je verovatnost,
,, (...) da bi se u tom času zadržavao na nečemu tako nevažnom, tako
nemoguće glupavom, nečemu tako nestvarnom, kao što može biti
poslednja naivno uzaludna misao.“
Međutim, pesnik je uporan: Mirko D. se ugasio ,,u boju za svet, za slobodu“. Pesnik ne svojata znanja o nekoj neshvatljivoj tuđoj sudbini, već polazi od uverenja da upravo u tom strašnom prostoru ljudske egzistencije, koja se sklanja u ,,nemišljivo", nema nečega privatnog. Zbog toga mora sa svojim pitanjima da dođe do kraja, zbog toga njima kuca o neka zabranjena vrata, i zato ponavlja sva ta pitanja, koja su mučna, bolna, koja deluju nasilno i neobuzdano, a ipak, bez njih ne može više ni da govori ni da ćuti:
,,A bol taj nije stvar lična, stanje privatno! Jedan čovek je zaklan,
svi su ljudi u pitanju. O svim se izvorima jezika radi.“
Davičo u Tremi smrti šalje svoj jezik ka nemogućem praćenju onoga što se događa sa jezikom u trenutku smrti. Nož istovremeno vuče ,,crtu preko reči, preko mesa, preko grla“. Time kada Mirko D. i sam postaje ta crta, pretvara je u zapis, koji opisuje ,,odvajanje / ljudskog tela od telesnosti govora". (,,I više ništa. To je ono: / mesto cele rečenice – bol skotrljan, bol koji kroz istovremenost / kotrlja najednom sve reči onepomičnjene u sebi, / u suštini, u smislu / onesvešćene već reči što se valjaju / niz onesvešćene stepenice, i to u samom času / kad je nezaklani još do kraja Mirko D. / već omlohaveo kao da je zaklan / sasvim, / pa stao da lipti niz zašli već sev, niz istek svoje grgoljave krvi.“)
(Smrt i jezik. Kada je Davičo u tom trenutku razmišljao o smrti i jeziku, sve više je razmišljao o smrtnosti samog jezika. Njegova poezija sve više nastaje kao prelazak praga bola u agoniji verbalnog jezika; u Ritualima umiranja jezika Davičo piše, kako ,,počinje da postaje svestan simptoma nestajanja upotrebljivosti jezika kao medija i oruđa poezije". Doživljava iskustvo, blizu onome koje je Pijer Paola Pazolinija preusmerilo iz pesništva ka filmu. Davičo je u jednom trenutku eksperimentalno pokušao da se preusmeri ka nekakvoj poeziji virtuelnih znakova (Strip stop), ali se vratio rečima. Kao pesnik, on ne pokušava da utvrđuje nekakve iluzije o nedodirljivosti mitskih sila jezika, koje su napajale davne pesnike, ne pokušava da očara svojim verbalnim čarolijama, već, upravo suprotno, izlazi iz nečega što imenuje ,,neapsolutnost jezika“: ,,Ono, za šta bi želelo da bude prihvaćeno kao do sada i za sada shvatljivo, ako ne već shvaćeno, jeste fenomen neapsolutnosti jezika. Time što imenuju, reči nisu postale istine; zvuci koje stvaraju ostali su istorijski – recimo tako – uslovljeni, a nama koji znamo sa kakvom gladnom politčko-društvenom a ne metafizičkom strašću se rađaju jezici i kako bez nje umiru, ne treba od njih zahtevati više nego što mogu da nam ponude. Toliko". (Rituali umiranja jezika) Upravo to što Davičo formuliše kao priznanje jedne nemoći, istovremeno se otkriva i kao otvaranje transformativnih potencijala jezika: suštinski transformativnu moć jeziku daje upravo svest o njegovoj istoričnosti.)
Davičo pokušava da strašnu smrt, u kojoj Mirko D. nije mogao ni da izgovori svoje poslednje reči, u kojoj je sasvim sam bio okružen koljačima, shvati kao stanje kolektivnosti: pesnik pokušava da svojim rečima Mirkovo gubljenje životnih moći pesnički transformiše tako da predstavljaju kolektivni otpor –i time da sledi Mirkovo životno poslanstvo:
,, (...) Mirko D., pretvoren u generalni štrajk
svih čula i ostalih boraca za više one svetlosti na koju je umirući
mislio
dok je izgovarao sebe Veliki Nemi Nemac.“9
Ideologizovana metaforizacija jednog stanja, o kojem bi trebalo ćutati? Ili širenje neke nepodnošljive odgovornosti?
Nekada su ljudi uz mrtva tela dragih ljudi bdeli, govorili i pevali, da duše mrtvih ne bi skrenule sa religiozno zacrtanih šina predviđene posmrtne sudbine. Oskar Davičo bdi, govori i peva uz zamišljeni trenutak bratovljeve smrti, da tu smrt ne bi pokušale da prisvoje ,,pišljive ideologije“; njegova pažnja je pažnja neverovanja, pažnja uklanjanja popuštanja religioznim utehama, koju donose ljudi, povezani sa koljačima (Avram u toj poemi zakolje Isaka). ,,Dve upišane ideologije vere i nacije.“ Njegova pesma je bljuvanje od gađenja nad tim ,,utehama". I istovremeno, ukoliko želi da u tome ide do kraja, mora biti i bolno problematizovanje sopstvenog instrumenta, problematizovanje jezika, koliko se vezuje za nacionalne podele, koje su u ovoj poemi povezane sa klanjem. (Koljači su ,,nacionalno ispravni koljači“.) Trema smrti je na ravni pesničkih postupaka i vrtlog nepodnošljive samokritičnosti, u kojem pesnik istovremeno ne odvrće pogled od nikakve čudesne slike, koja se u najgorem trenutku rađa u mozgu – pitanje o najmučnijim detaljima bratovljevog umiranja iznosi na svetlost druga pitanja, dečija pitanja:
,,To je ono! - i on se pitao, još detinjast, sećam se:
Ko je mesecu mama? Je li to
nebo? Jesu li oblaci
njegove vreće za spavanje, kada gori sunce? Zašto hoće sunce
sa pažnjom da našminka
nepromočivi vazduh? Zašto se ruke lađe
zovu vesla? Da li zato, što su vesela? (...)“
I ... I ... – da li je Davičo, kada je pisao tu poemu početkom osamdesetih godina, tokom kojih su se u Jugoslaviji povampirili nacionalizmi i opskurantizmi, koji su se prikazali kao ,,demokratski preporod", već čuo zvuke brušenja novih koljačkih noževa, koji su podivljali deset godina kasnije? Ko je tu poemu, kada je izašla, pažljivo, zaista pažljivo pročitao? Ko je osamdesetih godina u Jugoslaviji zaista čuo Davičov glas?
,,Smrt je nato ustala
i stala da se klanja uniseks publici,
iako su iz nečijeg prerezanog grla
ispadale neobično sitne ali i koščate reči. Udarajući o pod
isto koščat,
one su uspevale da sakriju svoje značenje,
ne i smisao.“
5.
„Ah, kakva otvorena vrata u vulvu smrti“
(...)
O. D., Trema smrti
„Smrt je mutava. Za njen, makar i pidžin jezik, za njen i najredukovaniji i najosiromašeniji govor dao bih sva čarobna sazvučja maternjeg jezika u senki, iz koje smo, iako ne poznajemo njen govor. Smrt i mi nemamo nijednu prevedljivu reč sa jednog jezika na drugi. Ničeg zajedničkog nemamo. Osim života i smrti. Osim smrti i života.“
O. D., Po zanimanju samoubica
U godinama nakon Treme srmti, Davičo se u svom ,,uživljavanju u smrt“, sve više okretao samome sebi – ali sebi, kao nekome drugom: kao da je želeo da svoju smrt sretne na svom početku, a ne na svom kraju: u svojoj poslednjoj objavljenoj (i pretposlednjoj napisanoj) proznoj knjizi, već pomenutoj ,,romansiranoj autobiografiji“ Po zanimanju samoubica – koja je zapravo nekakav uspomensko-fantazijski delirijum, mešavina ,,autentičnog“ i ,,samo mogućeg“, u kojem se Davičo seća svega čega bi želeo da se seća (i upravo u tome je njena traumatična stvarnost – ,,Sve autobiografije su pune laži. Osim ove, koja to otvoreno priznaje (...)“ – uživljava se u svoje uživljavanje u smrt, kada mu je bilo sedamnaest godina, u romantičnu i erotičnu opsednutost smrću u fantazijama adolescenta. Ta knjiga, koja je puna erotizma (povremeno, ta erotika postaje mačistički gruba; Očivadić je ,,samoubica po znanimanju“, ali istinsko samoubistvo počini na kraju knjige neka žena koja ga voli, a Očivadića više ne interesuje), knjiga, puna istovremenog štrcanja metafora i sperme, pri čemu možemo da prepoznamo i nešto staračke nostalgije za mladošću, zapravo opisuje put od romantične individualne obesti u poigravanju sa smrću do buđenja neke – ništa manje romantične – nejasne revolucionarnosti, koja je opet povezana pre svega sa smrću. (Očivadić najpre po uputstvu nejasno definisane Organizacije konspirativno baci u Senu kofer sa lešom likvidiranog izdajice, a onda bi trebalo da po narudžbini čileanskog pesnika-emigranta Vinsenta Uidobra ode u Čile da izvrši atentat na tamošnjeg predsednika, koji umire prirodnom smrću upravo u trenutku kada bi Očivadić – koji to međuvreme iskoristi za seksualni susret sa Uidobrovom ženom – trebalo da otputuje ...) A ipak, Očivadićeva mladalačka opsesija smrću (,,Tih dana sam neprestano bio na raspolaganju svojoj smrti, to jest onome što sam zajedno sa Đorđem Kostićem ironično nazvao ’svoj’ život“), koja gradira ka posebnoj erotici, iskustvu smrti kao seksualnog objekta, koju Očivadić (pošto doživi orgazam uz smrtnu opasnost – uz klizanje po steni iznad ambisa, duž plitvičkog vodopada) imenuje ,,onanizam smrti“ (,,Što se tiče smrti, treba i nju naučiti ljubavi; oljubiti je? Zar nije onanizam smrti ništa drugo do: stavljanje smrti u službu ljubavi, koja je život."), nikako nije, pre svega poza mladog intelektualca, već sledi nakon traumatičnog susreta sa stvarnom smrću: mučnog umiranja Očivadićeve majke. (,,Od dugotrajne konvivencije smrt je počela da mu se čini sve manje opasnom i sve prisnijom; nedužna, sve bliža živim ljudima, tako da je u njemu polako nestajao strah od nje, na koju je sve više gledao kao na sastavni deo svog života i svog sve više ljubavnog partnera. Stefanu se činilo da jedno ne može bez drugog, život bez smrti. S tom razlikom, da ljubav od života s vremena na vreme zahteva predah, a smrt to ne čini: dovoljno joj je da smrtnici umiru živeći i da umirući žive, ne da bi se mučili sa razlikovanjem jednog od drugog, smrti od života.“)
Ovde želim da upozorim samo na jedno mesto u toj neobičnoj knjizi (u kojoj moramo prepoznavati i Davičovu autoironiju). Očivadić i Đorđe Kostić nameravaju da zajedno izvrše samoubistvo – samoubistvo kao protest protiv smrtnosti života, samoubistvo u znak neslaganja sa smrću: žele da se ubiju, da ne bi živeli život kojim vlada smrt. I kada već sede u Kostićevoj sobi, u kojoj bi trebalo da se ubiju, odjednom počinje da se dešava nešto iznenađujuće; smrt je Očivadiću i Kostiću otvorila ,,novo čulo“, ,,šesto čulo“: Očivadić odjednom primeti da sa Kostićem telepatski razgovara; odjednom vidi,
,,da se razgovor može voditi i ćutke, bez izgovaranja reči ili njihovog zapisivanja.
Samo zamišljajima. Samo upadanjem svojim rečima u nesvoje misli. Dijalogom bez reči, sporovanjem bez zvuka.
Ali ne teškim pogađanjem kao cirkuskom tačkom. Nego svakodnevnom i svojevrsnom životnom praksom koncentracije."
Upravo zbog iznenađenja tim događajem njih dvojica odlažu samoubistvo ... Smrt se tu pokazuje kao nešto što otvara uvid u tajne i širi moći percepcije ... Da li je to u suprotnosti sa onim što sam prethodno napisao o smrti kao degradaciji, kada sam zapisao da je Davičo nepoverljiv prema smrti, da njenu blizinu ne uzima kao razotkrivanje skrivene istine, već je prema predsmrtnim stanjima kritičan kao prema slabosti, prijemčivoj za utešne laži? Vidovito stanje, u kojem je blizina smrti proširila moći percepcije, jeste upravo krajnja koncentracija koja se odriče fascinacije tajnom smrti. U ,,predsmrtnom“ razgovoru Očivadića i Kostića otkrivaju se sve suprotnosti između mladića, koje se zasnivaju i na njihovim porodičnim odnosima – Kostić (koji je, uzgred rečeno, poticao iz klerikalne porodice) odjednom se uplaši da će ga porodica naći mrtvog:
,,Ali pred mamom i sejom – stid me smrti kao golotinje. Smrt i jeste neka vrsta apsolutne golotinje.“
A Očivadić (mladić sa iskustvom smrti kao seksualnog objekta!) misli:
,,Šta mu je? – Kakve to veze imaju golotinja i smrt?“
Upravo neprihvatanje mistifikacije smrti, neprihvatanje apriorne tvrdnje da smrt ogoljuje, da je blizina smrti jemstvo istine, jeste ono što otvara prostor za nepoznato. Skoro mistično iskustvo, povezano sa blizinom smrti, upravo je efekat nepristajanja na mistifikaciju. Telepatski razgovor uz blizinu smrti nije ulazak u tajne prostore izvan smrti – suprotno tome: taj telepatski razgovor proizlazi iz toga da je ,,smrt mutava“, da predtavlja apsolutno odsustvo komunikacije; smrt je otvorila ,,šesto čulo“ da bi zatvorila dostup do sebe. ,,Novo čulo“ se javlja da bi sprečilo samoubistvo. To je upravo ,,čulo neprestane budnosti, zabrinuto za život“.
6.
,,Ne umire lako ni moj prijatelj, krhki
vilin konjic, izdaleka i odozdo samo
nežna izgleda. Surov je i on izbliza. Na putu
u nepoznato, menjao je oblike kao oblake,
kao obleke, kao odlike. A nije se
suštinski živ promenio.“ (...)
(...)
„Ne, velim. Ja – za leptira hoću svu moguću a nepostojeću
lepotu. Ne tiču me se jaja iz kojih su nastale gusenice, iz kojih su prvo
ulutkane njine bebe odspavale neke godine. Ali unazad
nikad kraja, a kraj me se ne tiče. Nek prsne prag
uvek ponovnog početka na uskom putu u neznan, što od nas
traži da zamenjujemo sa svakim kolenom prag s kog krećemo
tamo gde se nije stiglo: stanjena grbača gusenice
još uvek je most, zamršeniji no nekad, ali most koji,
povezujući više od pet obala,
omogućuje i davljenjima da, nepokvašenih pojaseva voda,
pređu na drugu stranu,
neudavljena.“
(Veverice-leptiri ...)
7.
„Ponekad mi se čini da ličim
na drvo koje podseća na lovačku pušku
o ramenu lovca koji se, izgleda, vraća
praznog ranca iz lova na još jedno ispražnjeno i opustelo
ništa, načinjeno ni od čeg, što je ispunjavalo
to ništa od nečeg, to ništa.“
O. D., Veverice-leptiri ...
„Ako je smrt istorijski oblik struktura, koje nemaju istorije“ (...)
O.D., Odlazeći od reči i vraćajući se njima
Davičo i u svojim poslednjim stihovima ostaje veran koncentraciji, koja odbija uspavljivanje utešnim osmišljavanjima besmisla. ,,Nevernik po vokaciji“, kao što je sebe imenovao u Ritualima umiranja jezika, i sada ponosno ostaje veran ,,tajnoj nauci / neverovanja."
Međutim, kolika je razlika između njegovih ranijih pokušaja uživljavanja u smrt i iskustva da je smrt tu! ,,Smrt ne opija ubijene“. Iskustvo smrti je neprenosivo i onima koji je poznaju iz bliskih susreta. (I Davičo je u svom životu toliko puta gledao smrti u oči: najviše ga je pogodila smrt sina Nikole.) Smrt, kada se približava, postaje sve tiša – istovremeno sa pesnikovim nestajanjem. Kada je smrt već tu, nije više moguće uživeti se u nju. Sve što se ranije prikazivalo kao fascinacija smrću, u odnosu prema smrti, koja je tu, pokazuje se pre svega kao fascinacija životom. (A uživljavanje u smrt u Tremi smrti ima upravo taj cilj: razgraničavanje. Bujne pesničke slike koje u toj poemi ispituju različite registre kontaminacije jezika nasiljem, nisu prodiranje u prostor o kojem ništa ne možemo reći, već opredeljivanje tog prostora kao takvog. Taj vrtlog reči ispisuje konture jedne tišine ... U poslednjim stihovima sa te tišine otpadaju još i poslednje reči. Davičo govori do poslednjeg trenutka – da bi se tišina, koja usleđuje nakon tog govora, začula KAO TIŠINA; kao NEZAMENLJIVA tišina jezika smrti, koja počinje tamo gde se završava njegov jezik.)
Kada je Davičo nakon pet godina robije bio 1937. godine pušten iz zatvora, u čuvenom duplom broju časopisa Naša stvarnost, posvećenom odbrani kulture u Španiji, objavio je ciklus revolucionarnih zatvorskih pesama (te pesme su naišle na izuzetan odjek; mladi Dobrica Ćosić, tada još uvek oduševljeni skojevac, želeo je, na primer, tada da na nadgrobnom spomeniku ima uklesane stihove iz tih Davičovih pesama; kasnije je kako srpski nacionalista postao Davičov politički protivnik); u jednoj od njih nalaze se i sledeći stihovi:
,,I kada je nemir plam,
i kada je nemir mrak,
i kada si nemirno sam,
opšteg si nemira znak.“
Nemir u potpunoj samoći je za mladog komunistu već znak nekog opšteg nemira. Ono što mu se događa u potpunoj izolaciji, već garantuje da se nešto u vezi sa tim događa u svetu.
(Davičo je i kasnije veoma pažljivo pratio društveno-transformativne potencijale dešavanja, u kojima čini da je čovek odvojen od društva; tu je opet dotakao temu smrti, koja je pesniku bratska upravo u borbi protiv smrti; kao što je napisao u jednom od svojih eseja: ,,Poezija je uvek bila delimično i bratimljenje sa smrću, i to u ime pobratimljenosti čoveka i života ljudskog roda i njegvih najdublje shvaćenih zajedničkih želja i interesa; zato je uvek bila u otporu prema spoljašnjem svetu i svemu drugome, što je neprilagođeno čovekovim željama. Senka, koja nas čini maksimalno nemoćnima, istovremeno postavlja najradikalnije zahteve za promenom sveta.")
Kada Davičo umire, odjednom, sve izgleda sasvim drugačije: ,,Ima jedno vreme. Ono bi moglo pripadati bilo kojim / Istorijskim zbivanjima. Ali ne. Ono je lično moje samo vreme (...)“ Pesnik se pita da li je zaista ,,zaključan / U unutrašnjosti senke, u njenoj samoći“. Čovek uzalud umire, menjajući mokre košulje“.
Međutim, upravo kroz to lično iskustvo se, kao što sam nagovestio još na početku ovog teksta, ostvaruje i neka strašna korespondencija sa aktuelnim istorijskim dešavanjima (pažljivo čitajmo: upravo zato što je vreme ,,samo moje lično vreme“, ne može pripadati BILO KOJIM istorijskim dešavanjima – već je kao ,,samo moje“ konkretno istorijski određeno!): raspadom socijalističke Jugoslavije, koji se dešavao kao proces partikularizacije, privatizacije, identifikacije sa svim mogućim ograničenjima i ograničenostima (samo ljudi zaslepljeni nacionalizmom danas mogu da slave ta dešavanja kao ispunjavanje svojih i ne znam još kakvih hiljadugodišnjih snova) – proces, u kojem približavanje ratova nije prepoznao samo Davičo, već i svaki malo obrazovaniji jugoslovenski đačić (ako malo prelistam svoje apsolutno zbunjene dnevničke zapise iz tog perioda). Zar nije jugoslovenski društvenotransformativni socijalistički projekat bio suštinski izveden do tačke, sa koje je put unazad – u restauraciju buržoaskog društva – bio moguć samo još preko katastrofe.
(Setimo se tog vremena, kada su u Jugoslaviji eskalirale napetosti između njenih republika, i kada su, jedna za drugom, propadale savezne institucije. Navešću samo nekoliko godađaja u mesecima pre nastanka Davičovih poslednjih stihova: februara 1989. štrajk kosovskih rudara u Starom trgu, 27. februara proglašenje vanrednog stanja na Kosovu od strane Predsedništva SFRJ, istoga dana protestni miting u ljubljanskom Cankarjevom domu i istovremeno sa njim i burni antislovenački protesti u Beogradu, na kojima se u antijugoslovenskoj retorici javno otkrivaju nesumnjiva srpska nacionalistička/nacionalna isticanja; marta meseca Srbija uvodi ekonomske sankcije za Soveniju (podrži ih i Davičo), nasilje na Kosovu se nastavlja; istog meseca prihvaćene su izmene u srpskom ustavu i slovenački ustavni amandmani, maja i juna srpsko i slovenačko vođstvo razmenjuju pisma sa međusobnim optužbama; dešavaju se ,,mitinzi istine“; srpsko kao i slovenačko vođstvo u stojoj politici postepeno sve više popuštaju opozicijskim nacionalističkim pokretima u svojim republikama, pri čemu Slovenija u odnosu prema Jugoslaviji vodi separatističku, a Srbija unitarističku politiku (koja samo zaoštrava međurepubličke konflikte); juna meseca se raspada jugoslovenska socijalistička omladinska organizacija, napetost između srpskog i slovenačkog vođstva sve više i sve otvorenije vodi ka raspadu SKJ (do kojeg dolazi na XIV kongresu, januara 1990); već od početka godine se ostvaruju nastavci višestranačkog političkog sistema, jača desnica, u Hrvatskoj, na primer, već deluje HDZ; a 22. juna srpsko partijsko vođstvo prvi put izjavljuje da delovi srpskog naroda izvan Srbije moraju da imaju pravo na punu nacionalnu afirmaciju; Milošević 28. juna u svom govoru povodom proslave 600-te godišnjice kosovske bitke na Gazimestanu najavljuje mogućnost oružanih bitaka, a istovremeno nastupa kao ,,vladar“ Jugoslavije; jula meseca hrvatska vlast uhapsi grupu kninskih Srba, što dodatno zaoštri odnose između Hrvatske i Srbije ... Ništa manje nisu bila dešavanja u širem svetskom kontekstu: istočni blok je pred samim raspadom, juna meseca u Poljskoj, na prvim višestranačkim izborima pobeđuje Solidarnost, u Sovjetskom Savezu Gorbačovu situacija sve više izmiče iz ruku, a 4. juna se dogodi pokolj na Tijenamenu.
Davičo je pratio raspadanje socijalističke Jugoslavije sa ,,ridajem u magli“. Nakon što se vratio sa svog poslednjeg putovanja, 1987. godine je učestvovao na proslavi sedamdesetogodišnjice Oktobarske revolucije u Moskvi, i sve svoje snage je koncentricao na opsesivno pisanje svojih poslednjih knjiga i nije više aktivnije posezao u političke borbe; prijatelji, koji su ga sretali, kada je bio na smrt bolestan i nesigurno hodao beogradskim ulicama, opisuju ga kao prilično udaljenog. Davičo se čitavog života borio protiv nacionalizama; u ,,srpskom demokratskom preporodu“ osamdesetih godina je video fašizaciju i 1985. godine je za SANU (tu skraćenicu je u privatnim razgovorima voleo da prevodi u anagram ANUS, a članove te akademije je zvao ,,kakademici“) javno izjavio, da ,,nije naučna i umetnička ustanova, već da predstavlja leglo šovinizma". A na poslednjim svojim javnim nastupima je u sve haotičnijoj i nesavladivoj situaciji, upravo u svojim nastojanjima za očuvanje Jugoslavije dao u kontekstu gradacije međurepubličkih napetosti nešto simboličke podrške i onim tendencijama, koje su vodile ka intenziviranju njenog razbijanja. Kao što govori Mile Stojić u članku, posvećenom njegovom sarajevskom ezgilu:
,,U Beograd se vratio u drugoj polovini osamdesetih – pričao je, da mu nije odgovarala sarajevska klima, ali, u stvari je shvatio da od nacionalizma i mržnje nije moguće nikuda pobeći. Onda je učestvovao na nekoj Miloševićevoj akademiji, što sam mu blago zamerio prilikom našeg poslednjeg susreta u Beogradu, u jesen 1989, ali on se već ponašao kao da nije sa ovog sveta. Opraštajući se od mene blago mi je mahnuo rukom, čiji prsti su bili vidljivo deformisani artritisom.“
,,Agoniju jezika“, o kojoj je govorio u Ritualima umiranja jezika, Davičo je sada na drugačiji način doživljavao i kao konkretnu sudbinu jezika na kojem je pisao. Srpskohrvatski jezik je počeo da se raspada pod dejstvom eskalacije etničkih podela. Ako je u Ritualima umiranja jezika Davičo govorio o agoniji jezika kao o posledici sve jačeg ljudskog povezivanja, koje će ostvariti prevlast vizuelnog nad verbalnim, sada se dešavalo nešto sasvim drugo: agonija jezika instrumentalizovanog od strane etničkog ludila. Promena javnog diskursa u Srbiji krajem osamdesetih godina, koja je degradirala jezik u instrument nacionalnosti – pri čemu su ključnu ulogu odigrali nacionalistički književnici – pesniku se dogodila istovremeno sa njegovom ličnom agonijom.
,,Moja je krv govorila tečno neznani jezik
Zavojevača. Desilo se ono čega sam se bojao,
Što sam slutio.“
(Iskustvo instrumentalizacije javnog diskursa od strane nacionalizma bilo je u to vreme dovoljno drastično i u Sloveniji, iako, barem u pogledu mitomanije uglavnom nije bilo uporedivo sa onim što se događalo u Srbiji. Sada govorim veoma lično – i ne mogu drugačije – i istovremeno zapisujem samokritiku. Dok sam pisao ove redove, pronašao sam i svoje već pomenute mladalačke dnevničke zapise, iz perioda, o kojem sada govorim; dok sam ih čitao, zgrozio sam se kako u njih, između adolescentne ljubavne uznemirenosti i mučnog lutanja, povezanog sa individualnim i kolektivnim prisilnim neurozama, tamo sredinom 1988, počinju da prodiru i fraze zastrašujuće idiotske nacionalističke retorike, fraze jednog diskursa, koje je tadašnji mladić, odnosno ja, bukvalno skupljao sa ulice i iz medija; te fraze se mešaju sa strahom od približavanja kastastrofe, sa zastrašujuće vidovitim uočavanjima ,,suza i dima“, a sa druge strane se čini, kao da je zapisivač hteo da ih putem teatralne gradacije podsmešljivo postavi pred ogledalo njihovog sopstvenog mračnjaštva i tupavosti – zapravo, danas i sam mogu teško da odredim gde je u tom pisanju počinjala zajebancija, a gde je zaista bila u pitanju ,,autentična“ dezorijentisanost ... Listam, listam sa dubokim osećajem stida i istovremeno intenzivno ponovno doživljavajući to vreme – i vidim: upravo u trenutku, kada su nastajali poslednji Davičovi stihovi, postajao sam da bivam barem delimično svestan te tuposti i načinio sam rez: leta 1989. prestao sam da pišem idiotski dnevnik, jer sam mogao da pišem još samo poeziju. Poezija, kao što sam je tada doživeo, za mene je značila svestan prelom sa idiotizmom, sa partikularističkim identifikacijama, sa koketiranjem sa nacionalističkim miljeom itd. Poezija je za mene značila, da je sve to, odjednom, počelo da mi se gadi. Hoću reći: ali lično pokušam da se setim svog doživljaja doba u kojem su nastajali poslednji Davičovi stihovi, prožme me jeza. Možda sam i sam, upravo u danima kada je Davičo pisao te stihove, sa beskrajnom intenzivnošću doživljavao nešto što sam shvatao kao svoj ulazak u poeziju, kada sam – prvo u nekom napuštenom dolenjskom kamenolomu, a onda na jednom jadranskom ostrvu – pisao pesme o erotizmu smrti, o smrti kao seksualnom objektu ...: prve pesme, koje mi je sledećih meseci objavio Ciril Zlobec u reviji Sodobnost. Kao petnaestogodišnjak i šesnaestogodišnjak doživljavao sam ljubavnu ekstazu Smrti, koja je bila ime za prekipeli život: ,,Divan pozdravčić, mila moja Smrti! / Ako sam opevao stanja bezimenska / i tebe ću, jer si žena / i od rođenja sam zagledan u tebe.“ Plivajući u moru pojavio mi se stih o venčanju Smrti u plućima. Itd. Itd. Na jednom jadranskom ostrvu rađao se mlad, uplašen pesnik, dok je na nekom drugom jadranskom ostrvu pesnik na samrti pisao svoje poslednje stihove – i vezivala ih je tema smrti. Mladi pesnik se tada uplašio tog prisustva smrti i u drugim stihovima je pokušao da se bežeći od nje uhvati za sve moguće opskurnosti, pa i za religioznu metaforiku nekrofila, nabrelu od naslade nad stiskom ljudi, koji u dezorijentisana vremena ,,traže smisao“ itd, itd. ,,O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio / sa ćoravom ćorom u društvu Bogoslovca. / I ono što nisam pio, što nisam sam razbio, / plaćo sam od svoga detinjastog novca.“ (Hana).
Ako se u Davičovoj poemi Zrenjanin u kojoj govori o revolucionarnim očekivanjima u vreme pred Drugi svetski rat, čak i slika nakon nesrećno ubijene gliste pretvara u sliku emancipacijskog revolucionarnog nasilja (,,Il ti se čini / da pod crtalom, što odriva / brazdu, / već vidiš, mesto gliste nadvoje, / među koprive, već / zgaženog gazdu?“), nije bilo u nasilju, koje je u vreme Davičovog opraštanja od ovog sveta počelo da zahvata Jugoslaviju, ničega emanipatorskog: to nasilje je bilo nasilje partikularizacije, lokalizacije, separatizma, privatizacije. U toj situaciji dvostrukog umiranja je jedini zvuk, koji seže do misli u kutiji glave ,,bezizlazan zvuk“; i upravo kao takav prouzrokuje da misli fizički bole. I ,,Misao što seva nebom čovečanstva / Ne zna šta da uradi sa sevom, šta sa sobom.“
A ipak: misao. Davičovi poslednji stihovi, pisani u najsamotnijim predsmrtnim trenucima nam – pored svega drugog – mogu da pomognu i da zamislimo jedan istorijski trenutak, koji se još uvek opire mišljenju, jer je predstavljao kolaps mišljenja: ,,Blokirani su (...) svi misleni pogledi na svet.“. Treba zamisliti upravo tu blokadu smrti, treba zamisliti istoričnost te situacije s te strane, sa koje je predstavljala rušenje istoričnosti. Davičovi stihovi iz 1989. godine nam upravo u svojoj vidovitoj bezizlaznosti mogu da pomognu ovog trenutka mislimo protiv smrti.
Spisak Davičovih knjiga, iz kojih su navedeni citati:
1. Zrenjanin. Poema. Višnja za zidom. Pesme, Prosveta, Beograd, 1966.
2. Pročitani jezik, Nolit, Beograd, 1972.
3. Rituali umiranja jezika, Nolit, Beograd, 1974.
4. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, Prosveta, Beograd, 1976.
5. Pod-tekst (Podtekst), Veselin Masleša, Sarajevo, 1979;
6. Trema smrti. Poema, Nolit, Beograd, 1982;
7. Procesi, Sinteza, Sarajevo, 1983 (drugo izdanje);
8. Po zanimanju samoubica (Romansirana autobiografija 1927. i 1928. godine u trećem licu uglavnom), Oslobođenje, Sarajevo, 1987/1988;
9. Prva ruka, Prosveta, Beograd, 1999.
