Igor Bratož

KNJIGE KOJE BIH PONEO NA PUSTO OSTRVO

Sarajevske Sveske br. 06/07

Prevela Ana Ristović

Slovenačko izdavaštvo je u poslednjoj deceniji, tj. nakon državnog osamostaljenja 1991. godine, bilo izrazito obeleženo bavljenjem državom i novcem, neprestanim tranzicijskim prepirkama, večitim objašnjavanjem inertnim državnim činovnicima šta je to što bi se moralo menjati, a pre svega neprestanim nezadovoljstvom kako autora tako i izdavača, bibliotekara i ostalih, što je prouzrokovano finansijskom velikodušnošću države. Čini se da su jedino čitaoci ćutali. Naravno, prelazak na tržišnu privredu, u okviru kulturnog proračuna, pored većeg oporezivanja knjige (toliko o osamostaljenju kojem su, pored civilnog društva, utrli put i sami pisci!) načelno je podrazumevao i manje novca namenjenog izdavaštvu, a ta činjenica je bila prava muzika za uši onih koji nikada nisu prestali da jadikuju nad sudbinom slovenačke knjige (jadikovka je inače u modi svakih nekoliko godina, a kako se bliži datum uključivanja Slovenije u Evropsku uniju dobila je nov zamah.)
I tako smo mogli slušati kako je kupovna moć ovdašnjih čitalaca slaba, tako da je bilo nužno istaći da je slovenačka knjiga nedopustivo skupa; povremeno je bilo moderno reći da su slovenačke čitalačke navike pomalo čudne jer jedni ne čitaju i ne kupuju ništa, a drugi kupuju i čitaju više nego većina čitalaca u inostranstvu; ponekad je bilo dobro razglasiti na sva zvona da izdavači štampaju previše i to uglavnom loših knjiga, ponekad je jadan ispadao slovenački autor, biće koje je na tom svetu očigledno samo zato da trpi ili da mačem svog pera spašava domovinu u celini; drugi put je bio jadan izdavač kome finansijeri deru kožu dok on ne čini ništa drugo do drži na nogama tri ugla ovdašnje kulture … Na slovenačku knjigu je – možemo zaključiti na osnovu svega pomenutog – uticalo i utiče mnogo toga, možda samo vreme ne.
A ipak: pregled slovenačke književnosti poslednje decenije (u ovom tekstu se ograničavam samo na prozu i esejistiku koju, kao književni kritičar, redovno pratim) i konstatacija o njenoj kondiciji, imaginativnoj moći i evidentnosti njenog odjeka među čitaocima, nikako ne daje loš utisak – moguće je primetiti vredan hor snažnih, a ipak tako različitih glasova. Već površniji pregled proznih svetova koje su slovenački čitaoci mogli otkriti u poslednjoj deceniji svedoči o izuzetno raznovrsnoj motivsko-tematskoj orijentisanosti imaginativnih napora. Ne treba zanemariti ni činjenicu da se pojedini autori veoma često ograničavaju na prve imanentne plodove svog opusa, žanrovske pristupe i formalno-dramaturške strategije, ali na svu sreću, kada su u pitanju oni uspešniji primeri, još uvek nisu bili monotono predvidljivi.
U ovaj kratak pregled knjiga koje bih najradije poneo na pusto ostrvo ili ga savetovao svakome koga interesuje profil ovdašnje književnosti u poslednjoj deceniji, najpre ću uvrstiti roman "Ptičja hiša" ("Ptičija kuća") (Wieser, Celovec, 1995), nažalost pokojne autorke Berte Bojetu Boeta (1946-1997). Romaneskni svet B.B.B. se njenim drugim romanom (prvi je bio izuzetno zapažen "Filio ni doma" ("Filio nije kod kuće")) proširio sa dva lika, Kalinom i Dečkom, novim majstorima života, čemu je doprinela i ubedljiva priča o zlu i ljubavi, patnji i nadi, nasilju i pomirenju. Roman počinje okvirnom pričom o ostrvljanki Filio, junakinji prvog autorkinog romana, koja se u jednom trenutku odluči da pod krevet na kome leži sa izvesnim muškarcem, postavi eksploziv. Nakon epizode iz kaznenog zavoda srećemo je na znanom mestu, naime na otvaranju nove izložbe slika. Filio tamo sreće nekadašnjeg ostrvljanina i šta-još-sve-ne Urija, onda Kalinu i Dečka, žena joj daje na čitanje svoj roman – i prologu "Ptičije kuće" je kraj; već smo u umetnutoj priči, romanu Antonije Rafanell Ciza koji čini većinu knjige i koji čitalac može čitati i bez poznavanja "Filio nije kod kuće", iako to nije najpreporučljivije. Naime, priču o Kalini i Dečku uokviruje isto uvodno razmišljanje koje karakteriše i njen prvi roman: u svetu nasilja, pojedinac je izgubljenik bez duše, i jedino što mu može omogućiti autentično postojanje i spokoj je izlazak, neka vrsta bunta protiv totalitarnih obrazaca ponašanja, instinktivni pristanak na haos intimnosti, jer tek oni omogućavaju pravo, istinito doživljavanje sveta i razumevanje drugih ljudi. Haos je, naime, uvek i nekakav red, ali suštinski različit od onog koga nameću tradicionalni represivni uzorci. Kalina se odlučuje na oporo strpljenje, iščekivanje kraja svega lošeg koje joj samim tim da se jednom mora završiti daje potrebnu snagu za istrajnost i podnošenje raznovrsnog nasilja. Ali, pruža joj i hrabrost da napusti rodno selo koje joj, nakon desetogodišnjeg mučeništva u javnoj kući koja istovremeno podseća i na strogi harem i na logor, deluje isto tako mrsko kao i kuća uspomena. Naravno, tako duhovno neuništiv pojedinac predstavlja trn u oku vladarima svih vrsta i vremena. U tom smislu, potresna životna priča Kaline koja doživi sve najgore što se čoveku može dogoditi (posebno ženi) nije samo – kao što na to upozoravaju reči sa korica knjige – metafora za ljudsku tragediju u Bosni, već mnogo univerzalnija opomena na strahote koje čovek može izmisliti i na kraju krajeva i – i to kakva! – oda različitosti. Različitosti koju spisateljica tako strasno i književno bravurozno zagovara u "Ptičijoj kući" i koja bar u jednom od slojeva ovog romana jednostavno predstavlja žensku, žensku stranu sveta. Ukratko, to je priča o totalitarizmu i ženskoj snazi kojoj bi bilo sasvim nepotrebno prilepiti udobnu oznaku "žensko pismo". Jer ona to nikako nije. Doduše, ona govori o razlici među polovima, ali sa takvom širinom praštanja da muškarci nikada nisu prikazani isključivo kao krvnici, a žene kao žrtve. Naime, žene su u "Ptičijoj kući" žrtve nasleđenih uzoraka čije su oruđe, naravno, muškarci, ali samo to, ne i njihovi autori. Upravo putem takve univerzalizacije Berta Bojetu izbegava jednoslojnost koja bi možda njen roman približila manje zahtevnom delu njene čitalačke publike, ali bi ga i nedopustivo pokvarila. Zanimljivo je da je u oba njena romana primetna maskulinizacija važnijih ženskih likova (usput, Filio je žena muškog imena), koja bi trebalo da omogući žensko bekstvo (Filio kaže Kalini da je bekstvo brine: "Ne znam, da li zaista možemo pobeći. (…)… telo koje je bolesno, država koja je telo, ta tvoja ili bilo koja druga, to je problem.") I to je to: "Ptičija kuća" je ženski roman samo u tom smislu da pokušava da poništi polno obeležene uzorke ponašanja koji su deo šire, totalitarno ispletene mreže društvenih uloga. A odatle do bezbrojnih varijanti popularnog odnosno pojednostavljenog feminizma, samo je korak koji Berta Bojetu u svom književnom opusu nikada nije učinila. "Ptičija kuća" je izuzetno književno delo, literatura koja će nadživeti svoje vreme.
Posebnu pojavu savremene slovenačke proze predstavlja opus Mata Dolenca: njegov kratak roman "Pes z Atlantide" ("Pas sa Atlantide") (Mladika, Ljubljana, 1993) je – kao što je to vremenom postalo karakteristično za ovog autora – uronjen u osnovno čudo, u more koje je bilo tu pre bilo čega drugog i biće tu i onda kada ničega drugog ne bude. Pripovedač u prvom licu, "insuloman", o svojoj maloj Atlantidi, ostrvcetu koje ga je naučilo moru, ima da ispriča mnogo toga, i to čini na jedan smiren, skoro mitski način. Naime, uz pomoć različitih priča i reminiscencija on gradi svet o čijoj istinitosti mu treba verovati na reč. Još više od toga: čini se da je Dolenčev pripovedač jedini koji sme i koji ume da pripoveda o tome. U tom smislu je "Pas sa Atlantide" neobično elegantna apoteoza individualizma, priča o skrivenom svetu kojeg, doduše, tek ponekad naseljavaju slučajni turisti, ali pripovedača posebno ne zanimaju. O njihovom bivanju na ostrvu on nas obaveštava poput nekog večnog hroničara, ponekad ironično opisujući njihove dogodovštine, a ipak – poput ostrvskog duha – pre svega razmišlja o mnogo važnijim stvarima, na primer, o svesti da je svet ostrva zapravo samo sećanje na zauvek izgubljenu idilu početka. Gledano kroz optiku pripovedača, more i podvodni svet su i lek protiv civilizacijskih izmišljotina i ludosti, nekakva sanjana tačka na kojoj se ništa ne dešava. Naime, sadržina ostrva je uvek ista: ostrvo ima svoju priču koju ponavlja uvek na isti način. Dolenčeva priča o vremenu, njegovom proticanju i čežnji za uporednim odnosno izgubljenim svetom, tajnom koju simbolizuje fantomski pas, je stilski elegantno i pročišćeno prozno tkanje koje čitaoca veoma lako povlači u svoju dubinu. Moguće je čitati ga na različite načine (zbog nekih elemenata tonaliteta sličan je Richardu Brautiganu u romanu "U šećeru lubenice"), na kraju krajeva čak i kao ekološki roman, a u svakom slučaju kao štivo koje nudi blagotvorni čitalački užitak. Nakon zbirke izabranih priča "Rum in šah" ("Rum i šah") u kojoj je Mate Dolenc predstavio svoje majstorstvo pripovedanja priče kao priče, zapravo samu fascinaciju pripovedanjem kao takvim, "Pas sa Atlantide" je dokazao da je autor u izvrsnoj spisateljskoj kondiciji.
Da su za slovenačku prozu mogući i pravi bestseleri, pre nekoliko godina je dokazao Evald Flisar svojim kultnim i neverovatno dobro prodavanim "Čarovnikovim vajencem" ("Čarobnjakovim šegrtom"), novovremenskim mega hitom u kojem nije bilo ničega novovremenskog u smislu pojednostavljenog "new age-a" kao što su to, radi bolje prodaje, isticali mnogi tranzicijski preduzimači. Nakon romana "Potovanje predaleč" ("Predaleko putovanje"), (Vodnikova založba, Ljubljana, 1998) nije bilo posebno rizično prognozirati da će ta knjiga postati novi bestseler jer nudi sličnu tematiku, sličan rat sa idejama, navikama i uverenjima, sa svim malim bogovima kojih treba uništiti u ime velikog boga, kao što su to ponudile njegove knjige "Šegrt" i "Popotnik v kraljestvu senc" ("Putnik u kraljevstvu senki"). Kada je reč o Flisaru, ne tako uobičajenom svetskom putniku, u njegovom dosadašnjem opusu – a tako je i u "Putovanju" – ne treba tražiti putopis kao takav. Čitalačka javnost je nehotice u njegovim delima rado otkrivala terapiju, vodič, guru atmosferu u kojoj je sama književnost, zapravo, suvišna. A ipak je, žanrovski gledano, "Putovanje" još uvek putopis, ali putopis posebne vrste: pored sve svoje esejističnosti ono poseduje zametak priče koja pušta u pogon mašinu za uništavanje (evropskih, slovenačkih) predrasuda, sve prekomerne idealističke zagledanosti u apsolutno koje je određeno nonšalantnim racionalističkim pomagalima, odnosno oruđima jevrejsko-hrišćanske tradicije. Taj zametak priče predstavlja neuspešni ljubavni susret Flisarovog putnika i lepe indijske devojke Sumitre koja se javlja u ulozi njegovog duhovnog učitelja. Ono osnovno, što sa izuzetnom strašću, odlučnošću i snagom otkriva i analizira priča "Predalekog putovanja", upravo je verska razlika, razlika u pojmovanju univerzalija, tako reći veoma ozbiljna utakmica između Zapada i Orijenta i obratno. Flisar, naoružan dugotrajnim razmišljanjem, poziva na rastapanje evropsku homocentričnost i njene ustaljene referentne okvire u moru indijskih božanstava i bezbrojnih načina drugačijeg doživljavanja sebe i sveta. U tome, naravno, nema ničeg novovremenskog: Flisar ističe mogućnost identifikacije čitaoca sa pričom, ali nikako ne želi da na tanjiru servira instant istine; u tom smislu nije ni prorok, ni učitelj ni spasitelj kakve je doneo "new age". A takvih je bilo i u ovim krajevima i od njih je devedeset i devet odsto potpunih profiterskih šarlatana koji u pojednostavljenom evropskom obliku recikliraju dve ili tri karakteristike hinduizma. Sve one, dakle, koji "Predaleko putovanje" čitaju kao duhovni priručnik, Flisar odlučno vraća u krug katoličanstva, ponovo spušta u naručje hrišćanskog boga i njegove Institucije, razbija im iluziju da će smisao života, nekog manje ekskluzivnog i manje strašnog boga i sve drugo otkriti na istoku. I ta svest je najviše što jedan putnik može doneti kući iz Indije, tako reći jedini pravi turistički suvenir. U tom smislu je "Predaleko putovanje" nemilosrdno oštar i duhovit zbir pokušaja koji treba da daju odgovor na pitanje kako se prihvatiti brisanja pogrešnih predstava o samom sebi. Tome je Flisar dodao i analizu bogotražiteljstva odnosno shvatanja čovekove osnovne rascepljenosti, da, baš one koja je toliko obuzela evropski novovekovni um (evropski racionalni um putnik iz Flisarovog romana jednostavno imenuje – Lucifer) da mu je to ispunilo i svu filosofiju i svu umetnost. Flisar dakle, jednostavno razbija zapadnjačko razumevanje ličnosti koje se ni za trenutak ne može otresti odgovornosti prema sebi i prema drugima. A ipak, ne do kraja! O tome Flisarev putnik govori sledeće: "Kako je moguće da uopšte nisam svestan, pita me Sumitra, da svojim traženjem, najpre Joganande kome bih se predao, onda Boga kome bih se takođe predao, onda ljubavi, kojoj bih se podredio (i u ropstvu udahnuo slobodu), zapravo samo tražim mogućnost za ispunjenje želje da se odreknem želja? Da bih popustio, odbacio neprestani trud da nadzirem samog sebe, druge, sudbinu? Da bih prestao da budem kormilar te barke života koja ide svojim putem bez obzira na to u kom pravcu okrećem kormilo?" Što se tiče tog kormilarenja, Flisarov putnik je, uprkos početnom putovanju u pogrešnom pravcu ili u pravom pravcu, uvek predaleko na pravom putu. No, barem dok je još uvek sposoban da vodi i da se odrekne ljubavi. Rezignacija, ne baš tako tužna, zar to nije nešto nepogrešivo evropsko?
Poznati američki pisac John Updike je pre izvesnog vremena, nakon čitanja novih američkih prevoda manje obimnih knjiga, primetio da je Evropa još uvek jedino mesto gde se sve romaneskno može dogoditi na manje od dve stotine strana. Umetničko delo pokojnog Andreja Hienga (1925-2000), obimni roman "Čudežni Feliks" ("Čudesni Feliks") (Mladinska knjiga, biblioteka Nova slovenska knjiga, Ljubljana, 1993), čini se, nakon prvog čitanja, prilično neobičnim i pažnje vrednim autorskim činom, s obzirom da se sa svojih skoro četiristopedeset strana moralo izboriti za strpljive čitaoce (pored onih koji se nakon slovenačkih noviteta grabe za staleško uverenje). To se, naravno, i dogodilo a tome je u izvesnoj meri doprinela i nagrada Kresnik za najbolji roman godine. Svojim fabularnim karakteristikama ovaj roman se uvrštava u ono pisanje koje teorija uspešno slaže u različite priručne fioke – sa jedne strane, popis sudbonosnih događaja za porodicu gospodina Kalmusa predstavlja dobar primer lagodno razvijenog porodičnog romana; isto tako – ako ne i više – "Čudesni Feliks" je i društveni roman, a naravno ne običan jer na pozornicu postavlja i osvetljava društvene odnose, psihoze, kao i političke, zapravo ideološke pokrete karakteristične za taj nekada stvaran, a danas možda pomalo fantomski i neopipljivi geografski fenomen nazvan Srednja Evropa. Pored toga, pomenuti roman je i suptilna pripovest o na trenutke mučnom odrastanju čudesnog, sveznajućeg Feliksa Edvarda Kalmusa, sirotog dečaka jevrejskog porekla, a na osnovu toga delimično i roman o odrastanju. Za preplet burne porodične hronike, radoznale dokumentarnosti i popisa Feliksovog teškog uključivanja u za njega novu porodičnu sredinu karakteristična je pre svega detekcija tradicije i junakove različitosti (to važi i za lik ruskog gardiste Leonida Jurjeviča Skobenskog), dakle tuđinstvo koje je – kao što znamo – u srednjeevropskom prostoru uvek bilo nešto eksplozivno. Upravo taj sloj teksta u kome se, u pripovednim mrvicama, gotovo proročki otkrivaju brutalni ideološki impulsi koji su u podalpskim krajevima nešto kasnije doveli do besmislenog razlikovanja, čini se i najuzbudljivijim jer predstavlja prodor iracionalnog u lepo pospremljen, namirisan i manikiran svet problema izolovanog (malo)građanstva. Po mom čitalačkom mišljenju, najproblematičniji elementi Hiengove knjige su stil i kompozicija. Prilično pravolinijska pripovedna nit o stanju porodice obložena je brojnim ekskursima građanske konverzacije (karakteristična je Feliksova izjava: "… Sasvim je sigurno da je glupo to što činim i brbljam, ali iza svih tih reči ipak stoji sve što znam o sreći i o smrti …") i čini se da sami događaji ne mogu intenzivnije uticati na stil pripovedanja koji sebi ne dopušta neka veća iznenađenja i poigravanja, tako da jednostavno, poput reke, teče ka svom kraju. U svakom slučaju, Hiengov roman "Čudesni Feliks" je lako čitljivo delo koje svojom motivsko-tematskom raznolikošću omogućava jedan ekskluzivan, autorski pogled u utrobu zaboravljene Srednje Evrope.
"Golobar" ("Golubar") (Založba Mihelač, Ljubljana, 1997), Jožeta Hudečeka, "romanopisca koji kasni" i poznatog televizijskog komentatora, predstavljao je posebno iznenađenje druge polovine devedesetih godina: nakon "Ulica mog predgrađa", romana kojim je autor iznova dokazao svoju moć pamćenja koje natapa imaginaciju, ovdašnji čitaoci bi zapravo, već nakon prvih rečenica "Golubara", čije vreme i mesto dešavanja radnje otrkivaju Ljubljanu četrdesetih godina, mogli očekivati "Ulicama" slično reminiscentno tkanje. Dakle, pripovest sočno opterećenu sećanjima, priču uverljivo prekrivenu patinom vremena koga više nema i koje može prizvati u sećanje samo precizan niz slika strasnog i uvek budnog obožavaoca svega minulog. Međutim, ništa od toga. Naime, Hudeček svojim "Golubarom" nudi iznenađujuće pročišćenu priču o pojedincu zarobljenom u svom vremenu, a univerzalizacija kojom boji i nadograđuje jednu tragičnu međuratnu priču je jednostavno zapanjujuća. "Golubar" je priča o Petru koga rat nehotice odnosno ne njegovom voljom i tako reći sasvim slučajno prinudi na skrivanje u ljubljanskoj katedrali, večnom pribežištu. To se dogodi sasvim bukvalno – umesto da se kao domobranac vrati među puške i bajonete (na šta ga je takođe prinudila tuđa logika), postaje ljubljanski zvonar, skoro bezimeno biće čija je jedina briga da se zvona prestoničke crkve oglašavaju svakog dana u određeno vreme. Pored toga, jedino društvo mu čine golubovi. On postaje biće zatvoreno u visinu zvonika i crkvenog potkrovlja (tu, gore, sati još uvek predstavljaju sate prošlosti, vreme koje nije skrenulo okukom opsesije i mržnje već teče svojim putem i ništa ga ne može zaustaviti. Pouzdani smešak večnosti). Peter više nikog ne interesuje, počinje da živi u sasvim svom, u pravom smislu reči posebnom svetu, a njegovo razmišljanje ubrzo postaje prilično ogoljeno i pojednostavljeno: vode ga još samo delići uspomena, strah, nada i dužnost, svest o tome da je okrenuvši leđa sadašnjosti zakoračio u čarobni krug u kome se još od pamtiveka istim merilima mere dobro i zlo i da je stekao navike kao i način razmišljanja divljaka. Svet svog romana Hudeček briljantno, mogli bismo reći i beketovski umanji, suzi na tajnu sobicu potkrovlja, a još radikalnije na junakovu psihu, život koji se odvija u njegovoj glavi. Istovremeno, vreme priče počinje da se urušava u sebe i rasteže: u svojoj ranjivoj samoći odnosno besmislenoj eksponiranosti, Peter, kako je ime golubaru, traga za odgovorima na različita osnovna pitanja, što nije toliko iznenađujuće koliko to da je sve što mu se dešava tako prokleto samopodrazumevajuće. Ranije, na početku svog progonstva, još uvek je mislio da živi zbog toga da bi jednoga dana pobegao iz tog nestvarnog sveta, prošunjao se preko brda i našao za sebe odgovarajuću bolnicu u kojoj bi ga opet učinili sposobnim za život u civilizaciji. A sada o tome ne sme ni da misli, jer mu se svaki novi dan čini poput neverovatne utvare. Pomenuto samopodrazumevanje je potez koji romanu, napisanom elegantnim tonom i nonšalantnim zamahom, daje posebno turobnu, sudbonosnu, tragičnu notu. Jože Hudeček je svojim "Golubarom" dokazao da iz knjige u knjigu predstavlja pažnje vredno i ugledno ime savremene slovenačke proze.
Zanimljivu, cenjenu i obično visoku stvar kakva je esejistika ne može pisati bilo ko, već neko ko je već ranije uspešno ukrotio svoju misao i reč, obično (ali ne i nužno) u književnosti; i upravo taj – ako je dobar i prepoznatljiv – moralni stav obezbeđuje jednom pismu dovoljno kredibiliteta da izrazi mišljenje koje bi moglo interesovati kako elitnu tako i širu javnost. I takav, više kamijevski nego sartrovski, ni konzervativan ni liberalan već dosledno jančarovski, je upravo Drago Jančar u svojoj četvrtoj zbirci eseja pod nazivom "Egiptovski lonci mesa" ("Egipćanski lonci mesa") (Založba Mihelač, biblioteka Brevir, Ljubljana, 1994). U svojim prilozima za sociologiju produžene prošlosti, kako je imenovao vreme postkomunizma, obrađuje različite teme u zavisnosti od toga kojoj publici namenjuje pojedine tekstove (tekstove iz svoje knjige je predstavio na književnim večerima u inostranstvu, od Varšave, Pariza, Frankfurta, Salzburga do Budimpešte, Praga i Zagreba), a pre svega su to tekstovi o piscima i demokratiji (politici), o prelasku iz totalitarnog režima u novi, o opštem mediokritetstvu; mnogo šta zna da ispriča i o podalpskom liberalističkom merkantilizmu i njegovoj katolicističkoj opoziciji, a neprestano proverava i ulogu i (javni) domet intelektualaca u vreme prelaska u novi režim i balkanskog klanja; mnogo šta važno zapiše i o pojmu Srednje Evrope (u jednom od svojih tekstova imenuje je Među-Evropa), njenoj varljivoj multikulturalnosti i netolerantnosti. Jančarov rezonantni uvodni esej po kojem je nazvana i knjiga imao je najviše efekta u dnevnopolitičkom smislu, i naravno da sam nakon njegovog objavljivanja dopustio sebi mogućnost da izrazim nadu da njegova iskrenost neće biti upotrebljena u svrhe navijačkog politikanstva. Spustiti Jančarovu filigransku analizu savremene sloveniane sa visina intelektualne etike u blato dnevne politike, značilo bi upotrebiti je kao njenu hranu, naime, bilo bi to sasvim nedopustivo. U svojim "Loncima", Jančar od svog razmišljanja kuva veoma važna upozorenja, upozorava i na moguće korektive koji bi turbulentnoj sadašnjosti mogli obezbediti barem nekakvo prizemljenje. U tekstu o opasnosti novog totalitarizma zaključuje da važeća (istorijska) populistička podela na slowenishliberal i slowenishklerikal doprinosi jednom sumnjivom racionalizmu i/ili nacionalizmu. Izuzetno je kritičan prema nacionalnoj državi i njenim prorocima, državotvornim intelektualcima i političarima davno raspadnute demokratske koalicije Demos, a za vladajuću koaliciju tvrdi da ni jednu stvar moralne prirode nije postavila na svoje mesto. Pri tom je važno i Jančarovo neprestano ponavljanje da nismo iskoristili to novo vreme: nije došlo do zaborava nekih osnovnih stvari, i nećemo izbeći izazov koji diktira razmišljanje o prošlosti. Za neke je, posebno za pisce, nastupilo novo vreme, ali ga nisu iskoristili i ostali su u politici u kojoj, već po prirodi svog poslanstva ne mogu učiniti ništa hvale vredno. Zbog toga Jančar ističe sa izvesnom gorčinom da je intelektualna energija koju je slovenačko proleće nosilo u sebi otišla neznano kuda. Nažalost. U pojedinim novim esejima posvećenim (Srednjoj) Evropi prema kojoj opravdano gaji posebnu sumnju, Jančar mnogima deli posebnu lekciju: njegovo raskrinkavanje etičke paralize Evrope i upozoravanje na njene pojednostavljene recepte dostiže svoj vrhunac u pismu sa pariskog simpozijuma "Plemena ili Evropa" na kojem mu se dogodila perfidna intelektualna Jalta. Činjenica koju nije moguće dovoljno jasno istaći je ta da samoopevani i u sebe zagledani evropski univerzalizam guši sve što je pojedinačno, zna da blebeće o svemu mogućem a pri tom sve postavlja u glupavu opoziciju Evropa-haos. To je – bili toga svesni ili ne – najava erozije svega, čak i umetnosti i ljubavi, preoblikovanja u neopredeljenu, lako varljivu masovnu kulturu, skliznuće u benetonovski evrokič, u novi i kao nikad do tada pronicljivi kolonijalizam žutih zvezdica na plavoj podlozi. Dodamo li tome i Jančarovu opasku da je pre izvesnog vremena kada je pisao o Srednjoj Evropi zagovarao nešto konzervativno, nešto čega krajem prošlog veka zapravo više nije ni bilo, slika je upotpunjena. "Egipćanski lonci mesa" su esejistika koja je imala dovoljno hrabrosti da se osvrne na vek, a da pri tom nije zaboravila na pojedinca, na njegovo srce i dostojanstvo.
Študentska založba je u jednoj knjizi objavila različite tekstove Lojzeta Kovačiča iz devedesetih godina: u knjizi epigramatskog naslova "Literatura ali življenje" ("Literatura ili život") (Študentska založba, biblioteka Beletrina, Ljubljana, 1999), objavljena je proširena rasprava na temu o kojoj su učesnici debatirali na susretu pisaca u Vilenici, 1995. godine (najpre je bila objavljena u Novoj reviji). Potom sledi odgovor na anketu urednika Sodobnosti Cirila Zlobeca "Koliko nas jezik još uvek određuje kao narod" iz 1993 godine, prilog za anketu istog časopisa Slovenija metropola iz 1990. godine, onda još jedan anketni odgovor za Sodobnost iz 1992. godine ("Slovenija sada i sutra" odnosno "Juče i danas – danas i juče"), dnevnički zapisi nastali na poziv Delovog "Subotnjeg dodatka" iz 1996. godine, odlomak iz pedagoškog dnevnika iz 1968. Knjigu zaključuje obnova predavanja i razgovora iz 1997. godine, kada je sa Kovačičem o deset knjiga koje preporučuje za pusto ostrvo, u klubu Lili Novy u Cankarovom domu, razgovarao Matej Bogataj. Već sami uvodni tekstovi tako reći uveravaju već uverene: naravno, o tome šta tako veliko i ugledno spisateljsko ime ima da kaže o književnosti i jeziku ne treba posebno ni razmišljati jer znamo – mnogo toga važnog i osetljivog. Međutim, u kontekstu ovog izbora koji je pomalo slučajan i zato i nasilan i nekoherentan, najzanimljivija je eksplikacija pojedinih Kovačičevih teza. Imao sam takav utisak dok sam čitao tekst Jezik – izum i ostvarenje, ring i oltar, mržnja i ljubav. U njemu Kovačič paradira svojom izuzetno otvorenom dikcijom sklonom objašnjavanju a da pri tom ne gubi svoju preciznost; sam tekst prožima sasvim posebna nežnost koja ne nestaje ni u toku pripovedanja o tužnim stranama budućnosti malog jezika koga političari i teoretičari šalju odnosno teraju u egzodus u staru, uspavanu, asesorsku Evropu. Posebno je utešna (i pedagoška) Kovačičeva misao koja se tiče mile ugroženosti dragog slovenačkog jezika: (…) "Takav je svet. Svet koji se utapa u engleskim natpisima. U tim natpisima, svetlećim reklamama ili nazivima firmi ne vidim opasnost smrtne zaraze." A najviše nas podstiče na razmišljanje poenta sledeće tvrdnje: "Kada neki narod, klasa, kategorija ljudi izgubi svoju savest, tada propadne." O slovenstvu, svom i tuđem, Kovačič u svom kratkom tekstu Slovenija – metropola kaže nešto veoma važno. U samom izrazu oseća ispraznost "definicije za onostranost" prema kome oseća otpor jer u njegovoj sadržini sluti mistifikaciju; naime, njemu je draži i smisleniji položaj pisca, čoveka koji poseduje osećaj, koji se svesno odlučuje na rizičnu egzistencijalnu avanturu a koji se pri tom sasvim distancira od mogućnosti da sebi natakne venac ili jaram "slovenstva" kao neko više posvećenje svog poziva. Otuda i spoznaja koja peče svojom iskrenošću, a nadam se da u svom drugom delu nije tako konačno istinita kao što se čini: "Zbog okolnosti, sâm sam više neko ko piše 'na slovenačkom jeziku' nego 'slovenački' pisac; ne osećam tu svetu presiju slovenstva, na čemu mi ne treba zavideti jer me njegovi oratori, koliko god bili velikodušni, ne mogu strukturalno uvrstiti u domaću literaturu." A ipak: prava zavičajnost Lojzeta Kovačiča se otkriva u njegovoj primarnoj odanosti knjizi, sudbonosnoj odanosti nastaloj iz izvesne nužde, i on pita: (…) "koja stvar nudi bolju garanciju od melema koji prouzrokuje da nekoliko sati boravimo u jednoj knjizi i da su zidovi domaće sobe, zatvorske ćelije, železničkog vagona ili fabrike – ti, koji su ti najbliži, godinama daleko?" Literatura kao praktično i duhovno najpreporučljiviji prtljag je prvi i čini se jedini predmet Kovačičevog interesovanja i istovremeno odar sa kog izriče svoju istinu o svetu, ljudima i vremenu, dakle – elementarna sloboda. I nije slučajno da pisanje iz unutrašnje slobode, ispovedanje kakvo zagovara Lojze Kovačič, otkriva i njegovo specifično doživljavanje odnosno sastavljanje stalnog fonda njegove biblioteke. U njoj se, naime, nalazi i ona knjiga koju inače ljudi malo čitaju a puno komentarišu i u njenom okviru posebno je važna polovina drugog poglavlja prve knjige Genesis, u kojem Bog nastupa neposredno kao osoba; u njoj su i rani Tolstoj i rani Čehov, pa Kafka, Joyce, Beckett, Faulkner i Trdina. O toj slobodi i toj večnosti govori Lojze Kovačič u svom izboru, tvrdoglavo suptilno, otvoren za sve i pun nade.
Zamislite vlažnu tamnost Vlada Žabota, tešku čitljivost Igora Karlovška, meditativnost i moć pamćenja a la Lojze Kovačič, filosofski intonirana razmišljanja Marjana Rožanca i jančarovsku sočnu brutalnost, sve to zajedno lepo i dobro izmešano, kompozicijski preliveno u gustu prozu i razasuto kao užareni ugalj u ognjištu, a na rešetki nekadašnji legionar i inače marginalac koji na raskošnih tristo pedeset strana pokušava da na svoj način otkrije smisao života? To je "Slepi potnik" ("Slepi putnik") (Študentska založba, biblioteka Beletrina, Ljubljana, 1999.) Dušana Merca, autora koji je tako reći preko noći zasvetleo na horizontu ovdašnje istaknutije proze i očigledno da na njemu namerava da načini poštovanja vredan stalni boravak. "Slepi putnik" je njegov treći roman nakon "Galilejevog lustera" i obimnog "Sarkofaga", čudno i ekskluzivno štivo, ali ne u pežorativnom smislu, sasvim suprotno. U svom trećem romanu Merc se suvereno, sa neskrivenom vehemencom i skepticizmom šeta kroz različite periode ovog veka, njegov rentgenski snimak vremena proteže se od sadašnjosti do najturbulentnijih godina prošlosti, a sve vreme je njegovo interesovanje posvećeno proveri moći svakog pojedinca – koliko i kako uspeva da iz svog vremena i pri tome i svega lepog i lošeg, izvuče važne spoznaje o smislu svog delovanja. Problem individualnosti se Mercu otkriva i kao priča o istini tela, na njegovoj širokoj vremenskoj fresci je svemu telesnom, i kao što dodaje recenzentkinja, pitanju ljubavi savremenog čoveka, posvećen priličan prostor. Naime, Mercov junak Urban Franc se ljubavnoj čežnji, žudnji za ženom i žudnji za utehom predaje tako reći opsesivno, i čini se kao da je intuitivno uveren u to da je jedino kontakt sa ženom ono što bi ga moglo pravilno i do kraja uključiti u društvo, u sadašnjost i budućnost, odnosno, kao što mu to kaže divlja proročica budućnosti: "… razumeš, koliko želiš, nadaš se njenoj želji, predanosti, spremnosti, zahtevima – izazvaće sve to – i budućnost. A budućnost poseduje samo malo sadržine. Ostalo moraš da dopuniš sam. To nije budućnost. Sve ostalo jeste." Urban Franc koji želi da promeni svoj život, da živi svojim sopstvenim životom i budućnošću koju, na primer, može da ponudi religija, ne želi sasvim svoju sopstvenu budućnost, budućnost koja ne bi bila vlasništvo i nekoga drugog u njegovo ime, a sposoban je da je stvori samo na osnovu sećanja na prošlost, na osnovu sećanja na opštost koju doduše ne može sasvim da odredi ali zna da uprkos svojoj fragmentarnosti poseduje snažan uticaj. Budućnost, koja bi se dogodila tek tako, sa ženom ili bez nje, on zapravo ne želi: Neće priznati da se boji povratka u Ljubljanu, "(…) da se boji proroštva ciganke, da je došavši kući prošao kroz katastrofu i da nije izdržao jer se plašio i jer je budućnost bila tako blizu. A spas je moguć samo sa ženom: Čudesne žene su prostor i vreme, njihovo disanje, njihov miris, njihov hod, njihova toplota, njihove grudi i zadnjice i njihove oči. To je vreme i prostor." Pored žene ne postoje ni smrt ni Bog, misli Urban Franc i uveren je da ne treba izaći iz tog kruga jer je sve povezano sa njima i sa njom, njenim dolaskom. Dušan Merc u "Slepom putniku" nudi literarno kredibilno razmišljanje o mogućnostima individualizma, što doduše ne predstavlja nikakav novitet, ali je obrađeno na zanimljiv romaneskan način. Sasvim sigurno da nam se ne pruža mogućnost da svakodnevno naiđemo na tako strasnu knjigu.
U okviru savremene slovenačke književnosti i njenih raznovrsnih impulsa, Aleksandar Zorn predstavlja autorsko ime koje nikako ne treba izostaviti: ko se još ne seća njegovih strasnih, doslednih i lorelajevsko primamljivih kritičkih intervencija u nekadašnjem dvonedeljniku "Naši razgledi", gde je godinama, uz odličnu kondiciju i uvek slični instrumentarijum vrednovanja, pratio sve pomake i turbulencije u savremenoj slovenačkoj proznoj, dramskoj i esejističkoj produkciji i pokušavao da precizno opiše svaku književnu istinu koja se otkrivala u ovdašnjim književnim novitetima. Taj deo svog opusa je sabrao u delu pod naslovom "Kritika branja" ("Kritika čitanja") (Mladinska knjiga, 1988) i u njemu ponudio značajan i ekskluzivan vodič kroz sedam godina slovenačke literature. Kasnije se prihvatio uredničkog posla, za koji je tvrdio da je u poređenju sa kritičarskim sasvim drugačiji, da je sličan silasku sa vrha planine u svoje selo u kojem u malom dvorištu nažalost nije uvek moguće postaviti Beč. Uređivanje dela beletrističkog programa najveće ovdašnje izdavačke kuće naravno da je posao koji se izuzetno razlikuje od rada načelnog kritičara i zbog toga je Zornova tvrdnja o nemogućnosti postavljanja Beča pod seosku lipu bila nešto sasvim razumljivo. Kao što otkrivaju autorovi kasniji tekstovi – dvanaest njih je sabrao u knjigu "Nacionalni junaci, narcisi i stvaraoci – Esej o slovenačkoj književnosti" (Mladinska knjiga, biblioteka Kultura, Ljubljana, 1999) – nikada nije prestao da se osvrće za Bečom i svoje uvažene kritičarske makazice je i dalje izbirljivo negovao ne bi li sekle sasvim precizno i uverljivo. Na osnovu načina tog rezanja koje stvara oštre siluetne sličice važnih slovenačkih spisateljskih imena, dakle na osnovu karakteristika njegovog pisanja i aktivnosti, Janko Kos uvrštava Zorna u onu književnonaučnu tradiciju koju bismo mogli imenovati nova kritika, i tu novu klasifikaciju Kos objašnjava u svom predgovoru. Kao što pokazuje tadašnja Zornova galerija silueta (u njoj su se našli Levstvik, Kosmač, Hieng, Zupan, Smole, Rožanc, Kovačič, Šeligo, Šalamun, Flisar i drugi), autor još uvek zagovara stav Rolanda Barthesa (pominje ga u uvodu svoje prethodne knjige) da je prelazak sa čitanja na kritiku prelazak sa književnog dela na sopstveni jezik i pisanje koji istovremeno ne znači i nekakvo književnokratsko uređivanje imenika kanonizovanih i savremenih slovenačkih pisaca, već isključivo čitanje sa jedne individualne egzistencijalne pozicije, potkrepljeno čitalačkom praksom književne tradicije i jezikom književne nauke. Po mom mišljenju, upravo ta tvrdnja upozorava na suštinu Zornovog dela: u svojoj esejistici on se doduše opravdano oslanja na književnonaučnu tradiciju, ali pri čitanju skoro da se ne možemo otarasiti utiska da je zapravo reč o maloj prevari. Ispunjavanje mozaika odnosno mreže koju poput budnog pauka plete ovdašnja književna istorija, proveravanje postupaka, metode književne istorije, u Zornovom slučaju se tako reći uvek preliva u autorsko pismo, u dikciju koja se svojom strasnošću, nedisciplinovanošću, zauzimanjem za predmet analitičkog seciranja, u velikoj meri udaljava od navika i običaja književne istorije. Na to ukazuju i izvesne Zornove izjave zastupljene u tih dvanaest eseja. Tako, na primer, u tekstu o opusu Cirila Kosmača on piše da iako mu književna istorija predstavlja osnovu za sopstvenu interpretaciju, ipak će njene sudove uzimati za dovoljno legitimno ishodište iz koga možemo stvarati svoje sopstvene slobodne zaključke, ne okrnjivši i ne obezvredivši njene sudove. Na drugom mestu kaže: "Neka nam bude oprošteno jer citate umnih profesora i kritičara uzimamo kao vreće peska koje treba izbaciti da bi se naš balon podigao u vazduh…" To je to, Zornova metoda. Analize i svoja viđenja literarnih svetova obično zaključuje sentencama, lapidarnim upozorenjima na analizirana dela odnosno spisateljske opuse koji se ne podređuju uobičajenom diktatu nauke odnosno istorije, već prelaze u esejističku ekstatičnost, i još više: teže sadržajnoj prozi. Ti odlomci u kojima je autor svojim načinom interpretacije darivan od bogova, naravno, ponovo utvrđuju njegov postupak koji nije ništa drugo do temeljna, konačna i za sve otvorena predanost Reči, literarnom kao jedinoj mogućnosti odnosno načinu pomoću koga je moguće približiti se istini i smislu postojanja.