Tatjana Gromača, Mihajlo Pantić

IZMIŠLJANJE GRADA

Sarajevske Sveske br. 21/22

Mihajlo Pantić (1957) debitirao početkom 80-ih godina, od prvog časa paralelno kao pripovjedač i književni kritičar, da bi do danas objavio preko trideset knjiga studija, eseja, književnih kritika i antologija, te osam knjiga kratkih priča/novela, od kojih su neke, poput Vondera u Berlinu, Novobeogradskih priča ili zbirke Ako je to ljubav (Andrićeva nagrada, 2004) postale bestseleri i stalno doživljavaju nova izdanja, što je istinski presedan u vremenima isključive dominacije romana i nefikcionalne proze. To je vjerovatno stoga što je Pantić, premda je, kao i svi najvažniji predstavnici njegove generacije iz 80-ih, usvojio iskustvo i praksu postmodernizma (bio je u tim godinama agilni suradnik časopisa Quorum), u osnovi ostao bazični pripovjedač čehovljevske provenijencije, kome je prva misao pripovijedati živo i zanimljivo, ispričati neku interesantnu priču iz svakidašnjeg života. Njegove priče, iako krcate literarnim aluzijama, uvijek svjedoče neposredno, gradsko iskustvo i zapravo ih sve objedinjuje pokušaj da se u malim ritualima obezličene svakodnevice, među anonimnim ljudima koje opsjedaju vječite teme sudbine, nesnađenosti, ljubavi i smrti, otkrije neki viši smisao, što će iskupiti njihove neobećavajuće živote. Moglo bi se reći da Pantićeve priče, sa snažnim pečatom fikcionalnog autobiografizma, na izvjestan, autorski prepoznatljiv način, reflektuju učinke depresivnog i represivnog rada istorije u posljednjoj četvrtini XX stoljeća. U knjizi Žena u muškim cipelama (the best of) sačinjen je presjek iz novijih faza Pantićevog rada (novobeogradska trilogija: Novobeogradske priče, Sedmi dan košave, Ako je to ljubav). Tu su okupljeni ponajbolji Pantićevi primjeri nove, a stare dobre kratke priče u koju kao u kakvo jezičko skladište staje sve ono vrijedno što o životu još treba reći. Dramska i prozna spisateljica Vida Ognjenović svojedobno je primijetila da je Mihajlo Pantić „pisac koji svoje motive nalazi u usijanju urbane buke, u svetosti tišine vode, u ‘čovjekovom tumaranju između razuma i bola’, kako bi rekao Brodski, u pojavama koje su između fantazme čuda i prizemne opipljive pojavnosti, i najzad, ili najprije, u sebi. Najviše u sebi. Mihajlo Pantić, taj naizgled ležerni spontani zapisivač pojavnog svijeta, mogući Čehovljev praunuk, u isijavanju svoje pripovjedne energije pokazuje moć gradnje, ali i razgradnje mimikrijskog sloja stvarnosti, moć pronicanja u ono što je dublje, a suštastveno, što postoji tek kao varljivi, jedva uhvatljiv nagovještaj, na dnu jezika i bića”. Priče Mihajla Pantića prevedene su na dvadesetak jezika, uvrštene u mnoge antologije i preglede, i objavljene u više posebnih inostranih izdanja. Pantić je univerzitetski profesor (između ostalog bavi se južnoslavenskom komparatistikom, doktorirao je tezom o modernističkom pripovijedanju u Srba i Hrvata), urednik je u izdavačkim kućama i časopisima, stalni je kritičar prestižnih magazina... U međuvremenu, ovaj novobeogradski pisac je za najnoviju knjigu priča Ovoga puta o bolu dobio Nagradu grada Beograda.

Velimir Visković

Tatjana Gromača: – Recite mi najprije nešto o tome kako sami vidite vlastito pisanje, posebno me zanima vaš prozni opus. U jednom intervjuu rekli ste nešto što se može učiniti simptomatičnim za pisanje, osobito za pisanje danas. Rekli ste da ne pišete romane, odnosno da isključivo pišete priče jer da pri pisanju romana ima previše kalkulacije i previše misli o tržišnom uspjehu. Uspijevate li vi pisati priče bez tog momenta kalkulacije?

Mihajlo Pantić: – Osam knjiga priča za trideset godina pisanja, ni malo ni mnogo. Uglavnom, nije baš uobičajeno da neko piše samo priče. Ja, eto, samo priče, mahom o onome što mi život donosi. Jasno razlikujem svoje „primenjeno” pisanje, bavljenje kritikom ili akademskom prozom od svog pripovedačkog rada. Uskladio sam to nekako, ne pitajte me kako mi je to pošlo za rukom, ne znam. Uglavnom, nisam smetao sâm sebi, nisam zaboravio da sam, ipak i pre svega, pisac priča, mada se ponekad zabrinem, kad pišem štogod drugo, a pišem stalno, učini mi se da počinjem da gubim sopstvenu rečenicu. No, priča se baš tada javi, zato što mora biti napisana. Kad se odmaknem nekoliko koraka, vidim da je moj pripovedni opus nastao iz pomalo iracionalnog poverenja u priču, iz želje da na što manje dosadan način kažem to što imam da kažem, i, ne manje važno, da se u tome što govorim samooblikujem, identifikujem, prepoznam sebe u okolnostima vremena i mesta u kojima sam živeo i u kojima i dalje živim.
Postoji izreka da je pisac kratkih priča – „pisac za 300 čitalaca”. Dugo sam bio upravo takav pisac, pisac koji je godinama poznavao gotovo sve svoje čitaoce. Tek nakon nekih mojih kasnijih knjiga, ponajviše pošto sam 1994. godine objavio Novobeogradske priče, počeo sam da upoznajem ljude koji su me prvo znali po tome što pišem. To je savršeno iskustvo, to kako vas neko doživljava ili zamišlja ne poznajući vas, nego samo preko knjiga koje pišete. Šta li sve ljudima dolazi na pamet!
Hoću, zapravo, da vam kažem kako pretpostavljeni broj čitalaca nikada nije imao suštinskog uticaja na ono što ja pišem, niti kako pišem. Jer, ja ne pišem ni po kakvom unapred zadatom konceptu. Naprosto sam pisac koji se osluškuje. Treba mi mnogo vremena da napišem knjigu priča, i te priče se negde međusobno tematski i stilski usaglašavaju kako se njima hoće, ja samo pratim to što one najpre meni žele da kažu. Ne znam koliko je pametno danas tako pisati, ali, šta mogu, tako sam navikao. Pisanje mi je sašaptavanje sa sopstvenim bićem, pa mi onda zaista ne može biti važan tržišni aspekt književnosti koji je u naše doba više nego očigledan kada govorimo o romanu.
Mislim, naime, da svaki savremeni romansijer bar malo, bar podsvesno, razmišlja kako dobiti najprestižniju nagradu za roman u svojoj nacionalnoj sredini ili kako će mu otkupiti prava za film. Ili, ako ne baš to, sanja neki sličan, merkantilni uspeh. U tom smislu, kratka priča je oblik po mojoj meri. Šta god da uradite sa njom, nema nikakve manipulacije. Ona se dogodi ili se ne dogodi, nema imperativa da se mora napisati onako kako tržište hoće. I poriv njenog pisanja stoga je bliži pisanju poezije, roman je nešto drugo. Tek kada se priča dogodi, počinje racionalni, zanatski rad na njoj, ali je onaj prvi impuls za njeno pisanje istovetan pisanju poezije, prva rečenica je kao prvi stih. Nju mora da vam Bog pošalje sms-om, tu prvu rečenicu.
Ta rečenica, ako je prava, uvlači vas u prostor koji ćete, pričanjem, nastaviti da istražujete. Evo, sada smo na Brionima, gledam glumce kako presvlače identitete… slično radi i glas koji priča priču, uvlači se pod kožu različitim likovima, govori u njihovo ime, ispituje dokle može da ide, a da to bude i ostane uverljivo.
I vrapci znaju da je roman u poslednjih stotinu i više godina u potpunosti preuzeo lidersku poziciju u književnosti. Roman je postao sinonim za književnost, i zato lako mogu braniti tezu da je ta forma previše institucionalizovana. To, između ostalog, vidite i po ljudima koji žele da pišu, a nisu pisci, ali objavljivanje romana naprosto smatraju činom sopstvene verifikacije. Roman je mogul svekolike književnosti, on je proždire i apsorbuje, kao morska zvezda kad izbaci svoj želudac da bi progutala školjku, i tako je negde i postavljen u aktuelnoj hijerarhiji vrednosti, a ja tu sebe nikada nisam video.

T. G.: – Smatrate li to i kao određenom povlasticom, krećući se i djelujući kao književnik u krugu jedne književnosti, jer vas, vjerojatno, puno kolega pisaca doživljava kao „manju opsanost“ za vlastiti probitak, zato jer se ne bavite pisanjem romana?

M. P.: – I to o čemu me pitate nam je takođe donela književnost modernih i postmodernih vremena. Onoga trenutka kada se književnost od jednog tipa institucije preobrazila i ušla u fazu tržišnosti, u trku za uspehom, za širokom javnom potvrdom, za nagradama, za tiražima, pitanje estetike postalo je vrlo problematično. Više se pisanje ne vrednuje najpre po tome koliko je lepo, ili koliko je mudro, ili nadahnuto, ili autentično. Kapital postaje vrhovni arbitar. Dobro je ono što se dobro prodaje. Tačka. Ukoliko je tako, lako ćemo iznaći argumente za neke druge, kolateralne vrednosti, racionalizovaćemo ih jer nam je neko naručio taj posao, i platiće nas za to. Ako vi nećete, uvek ima ko će. Književnost je danas oblik industrije, ona je samo jedan od vidova tržišne kompeticije.
Vidite i sami koliko je u srpskoj, u hrvatskoj, i u svim drugim regionalnim i evropskim književnostima važno ko je dobio koju nagradu i koliko to pokreće naš govor o literaturi. Šta čoveku koji želi da piše, i samo da piše, ostaje nego da proba da se malo pomakne u stranu. Bitna mi je upravo takva pozicija i ta perspektiva, ona me bar malo oslobađa od logike na koju inače svi po inerciji pristajemo. Uvek je tako bilo, zašto bi danas bilo drukčije: kontekst vremena u kom živimo, filozofi bi rekli „duh epohe“, diktira pravila po kojima igramo. Ukoliko igrate, morate poštovati pravila. Sve to znam, sve sam to monstruozno izracionalizovao, ali bih, svejedno, ponekad voleo da ostanem onaj što se zove „kvariigra“, onaj što igra mimo pravila. Ili, još bolje, onaj što igra po pravilima koja sam sebi propisuje. To možda jeste iluzija, ali bez nje sigurno ne bih pisao.

T. G.: – Kao povjesničar književnosti i netko tko se paralelno bavi i književnom kritikom – gdje u svemu tome vidite ulogu književne kritike danas? Koliku ona uopće može imati težinu, ako je knjiga konkurentna roba koja se nudi na tržištu koje zanima samo dobra reklama i prodaja?

M. P.: – Skupo nas koštaju sve neoprezne generalizacije. To ne vredi samo za književnost, to vredi za svaki oblik naših života u minulim vremenima. Zbog toga i ne volim floskule tipa „naša književna kritika je korumpirana“ ili „kritičari su isfrustrirani pisci“... Flober bi danas imao mnogo posla sa novim rečnikom pseudointelektualnih banalnosti. Kritika je uvek bila potrebna. Da nije, ne bi ni postojala. Zašto bi danas bilo drukčije? Čak bih rekao da danas neke književne vrste, na primer esej, na primer poezija, ne bi ni mogle da opstanu bez odjeka u kritici, jer je kritika jedino polje njihovog odjeka. Kad je zbirka pesama bila u top-ten najprodavanijih knjiga? Ali njen odjek u kritici može biti, i jeste, dublji od marketinški podržane recepcije pedeset konfekcijskih romana koje zaboravite tri dana pošto ste ih pročitali, čim se latite novog lakog štiva. Kada neko ko čita, kaže, na primer: srpska književnost – on pomisli na Lazu Kostića ili Vaska Popu; kad kaže hrvatska: – pomisli na Tina Ujevića, na A. B. Šimića ili na Danijela Dragojevića. Mislite li da u tome kritika nema zasluga? Ima, itekakvih.
Kritika je, danas, donekle promenila svoje nekadašnje funkcije. Dobila je novi lik, pa je, između ostalog, u tržišnim okolnostima, postala i neka vrsta marketinške, reklamne delatnosti. Pogledajte korice novih romana. Pune su odlomaka iz recenzija, naštimovanih tako da po pravilu zvuče kao reklamni slogani. I onda je svaka druga knjiga „čudo“, onda je svaka druga knjiga „knjiga koju smo čekali godinama“. Ili je svaka druga knjiga „knjiga koja se beskompromisno razračunava“ ili je, pak, reč o štivu „posle kojeg više ništa neće biti isto“. Mogli bismo, zaista, da na Floberovom tragu napravimo tablicu neizbežnih, delujućih stereotipa.
I stoga, ma šta da bi mi se moglo prigovoriti, što iz iskustva znam, književna kritika je delatnost stvorena da bi trpela prigovore – i to je u redu, unapređujući naše mišljenje ona ispunjava svrhu – kritičar mora da pazi da ostane nevin. Starije kolege bi rekle, mora da vodi računa o čemu govori, a još stariji – mora da nađe meru. I ne može pisati kao da se oko njega ništa nije promenilo, naprotiv, mora da uoči i opiše tu promenu. Rekoh vam, smisao kritike je smisao pojačavanja interesa za književnost. A književnost danas vrlo slabo kotira, realno gledano. Spojeni su to sudovi, kako je književnosti, tako je kritici. Ni bolje, ni gore.

T. G.: – Ne čini li vam se da taj nedostatak jače, konkretnije kritike u kojoj bi se jasnije imenovale stvari, da to stvara jedno tupilo kod čitaoca i kod publike, neku vrst ravnodušnosti u kojoj se vrijednosti zapravo više i ne propituju?

M. P.: – Svakako. Čini mi se da je problem koji današnja kritika ne može da reši problem preobilne književne produkcije. Stoga se i odustaje od tog posla. Zamorite se od gomila knjiga koje svakodnevno pristižu na vaš sto. Uvek sam se pitao zašto, recimo, srpski pisci, pretpostavljam da u tom pogledi ni hrvatski nisu neka razlika, obožavaju da javno nipodaštavaju književnu kritiku, ali mi zato uredno šalju svoje nove knjige, sa dramatično-sentimentalnim posvetama. No, to je moj problem. Ko mi je kriv što sam se latio tog posla za koji jedan anglosaksonski cinik kaže da je nalik poslu čistača ulica. On se, naime, ne izabira. Na njega se spada. Mada, opet, nisam upoznao previše takvih strasti nalik onoj kada zaronite u neku knjigu za koju znate da je pre vas gotovo niko nije čitao.
Zatim, tu je još jedno teško pitanje na koje nijedan kritičar ne može do kraja da odgovori – zašto bira baš tu knjigu o kojoj piše? Postoji bezbroj odgovora, ali nijedan nije konačan, pravi. I meni je to nepoznanica. Valjda je to način da se obazremo u hiperprodukciji, valjda sebe time tešimo da je moguće, i u vladajućim sumanutim okolnostima, raspoznati neku vrednost. Kritički duh nužno teži da uspostavi nekakav red, da sistematizuje ono što se sistematizaciji opire. Zato je takav, kritički. S druge strane, priznajem da osećam nemoć pred lavinom novih naslova, kivan sam na sebe što neću pročitati ni delić toga. Slaba je uteha što znam da je broj knjiga odavno prekoračio čovekovu prirodnu moć da to sve uoči, popamti, poređa, a kamoli pročita na pravi način. Gete ili Erazmo imali su biblioteke od nekoliko stotina knjiga, i čitali su ih celog života, pa nijednog trenutka, dok čitate te stare pisce, ne osećate da su oni bili uskraćeni zbog tako malog broja naslova. A danas kroz naše ruke svakodonevno prođe nekoliko knjiga, i neizbežno je to zasićenje koje na pitanje „šta da se čita“ odgovara odlukom da se ne čita – ništa. Knjiga više nije sakralna vrednost nego proizvod sa kioska, nešto u materijalnoj ravni izjednačeno sa novinama, cigaretama, sladoledom i kondomima, pa je možda najpametenija odluka u takvoj situaciji uključiti DVD ili otiću u ribolov.
Snalazeći se godinama u toj pomami novih naslova odavno sam zdravorazumski zaključio kako nisam toliki mazohista da bih čitao loše knjige. Pogotovo nisam toliki mazohista da bih vam objašnjavao zašto je neka knjiga loša. Neću, nažalost, po sili vremena, stići da pročitam ni promil odličnih knjiga kojima obiluju i tradicija i današnji svet, pa zašto bih to vreme rasipao na neinspirativne knjige. Čitam zbog zadovoljstva, iz radosti, iz sreće saglasja ili uvida, a ne da bih se nervirao zbog nečije gluposti, nedarovitosti, neznanja ili nepismenosti. I mislim, tvrdoglavo, da je dužnost kritičara afirmacija vrednosti, pogotovo danas. Kritičar je po difoltu obavezan da bude konstruktivan. To što bih mogao, nemojte misliti da ne bih mogao, razbiti nekog svog kolegu, koga poznajem i sa kojim sam, što bi rekao Sen Bev, ručao više puta, to ostavljam boljim i pismenijim publicistima, pun sam respekta za tu tešku i nezahvalnu profesiju. Ali sam već dovoljno star da znam da ako nešto od kritike ostaje, ostaje samo konstruktivno, interpretativno, afirmativno čitanje.
A loše knjige, one tonu u zaborav, nezavisno da li ste vi o njima pisali ili ne. Uostalom, tu postoji i mera jedne više neumoljivosti. Ona kaže da čovek, običan čovek, kome se prohtelo da uveče nešto pročita, da knjizi dadne prednost u odnosu na krčmu, ribolov, pozorište, koncert, utakmicu, partiju karata ili TV, nikad neće leći u krevet sa lošom knjigom. I šta se tu može.

T. G: – Što je to tako privlačno u figuri pisca da ljudi danas masovno žele biti pisci?

M. P.: – Prvi razlog je svakako u tome što su nam, barem u ovom delu Evrope, književne tradicije tako oblikovane. Tako su kodirane. Kad prolazite kroz austrijske, mađarske, hrvatske, srpske, bosanske ili bugarske gradove, najpre uočavate da ulice i trgovi u njima nose imena pisaca. To znači da je kultura tako ustrojena, pogotovo kod malih naroda sa otežanom istorijskom emancipacijom. Takve kulture razumeju i gaje književnost kao oblik prosvetiteljske reprezentativnosti, one favorizuju pisce, postavljaju ih u središte, prave od njih mitove, naravno, tek kada oni umru. Za života se, naravno, zlopate, da bi potom dobili snagu božanskih autoriteta.
Pisci su zgodne figure kolektivne identifikacije. Kad, na primer, kažemo da je Andrić veliki, ili Krleža, ili Selimović, mi zapravo govorimo da su velike kulture koje su omogućile pojavu takvih individualnih talenata, i u krajnju ruku, da smo i mi sami veliki.
Nedvosmisleno, književnost je svoju prosvetiteljsku misiju izvršila u osamnaestom i devetnaestom veku, kod većih evropskih naroda još i ranije. Književnost je, tokom tih stoleća, postepeno postala oblikom institucije koju podržavaju druge institucije, školstvo, univerziteti, akademije, izdavači, mediji. Tako da je u tom sistemu, i u hijerarhijama koje u njemu vladaju, pisac zapravo odnegovan kao kulturom povlašćena figura. I taj i takav model preživeo je i do naših dana, što po inerciji, što po široko rasprostranjenom uverenju da su pisci neko, uglavnom mrtvo čudo, ekstraordinarne pojave, visoke po dva i po metra, na čija usta govore celi narodi. Kako je sve to tužno i karikaturalno izgledalo unazad dvadesetak godina i kod Srba i kod Hrvata, a bogami i šire. Pa je nama tako ostalo i dan-danas. Evo, vi ne razgovarate sa nekim beogradskim inženjerom ili hirurgom, nego sa piscem... Dakle, i danas je vrlo važno sebe prepoznati i deklarisati kao pisca, odnosno učiniti da vas i drugi kao takvog prepoznaju, jer vas onda, prema tim kodovima koji i dalje vladaju u polju aktualne kulture, a naročito tradicije, svakako povlašćuju.
I još: biti pisac znači biti pomalo mimo sveta, to je jedna vrsta pozitivne ekscentrizacije. Zapravo, najteže je dekonstruisati mitove nečije veličine, a tek tako mu možete prići na pravi način. Pisca treba uvek gledati iz normalnog, ljudskog rakursa, a to nije lako, jer nas modeli njihovog usvajanja sile da im pristupimo kao da dolazimo pred spomenik ili pred katedralu. A čim pogledate u visinu, uhvati vas vrtoglavica. Ne možete više normalno rasuđivati.
Dabome, postoji i jedan tako ljudski odgovor na pitanje zašto mnogi sebe žele da vide kao pisca, i da ih drugi vide takvim. Tu deluje neizbežan psihološki momenat čovekove potrebe za važenjem. A zatim, sa rastom znanja, obrazovanja, dostupnosti informacija, i, zašto da ne, sa boljim životom, čovek postaje autorefleksivniji. I gde god imate biće koje misli, biće koje sumnja, biće koje traga, vi ste na dva i po milimetra od pisanja. To je, ujedno, i moj lični odgovor. Za mene je pisanje poseban oblik samočitanja – pišem da bih samog sebe pročitao, da bih se bolje upoznao sa tim neuhvatljim sopstvenim ja.

T. G.: – Rekli ste jednom prigodom da se od pisca danas ne očekuje da bude etički korektiv stvarnosti, da ljudi od književnosti danas manje-više očekuju blagu relaksaciju. Ipak, postoji i onaj dio publike koji je zahtjevniji, koji želi nešto više…

M. P.: – Horacije nije umro, mada se njegov princip „zabavno i korisno“ danas ne oseća najbolje, zabavno je odnelo prevagu. Ali, opet, kod zahtevnijih čitalaca, kako vi kažete, ostaje očekivanje da nas književnost nečemu i poučava, čak i da nam daje izvesna moralna uputstva, da nas suočava sa životnim istinama, da nam ih otkriva, da ih definiše. To je aporetično pitanje, jer se laka književnost odrekla odgovornosti, zato je i laka, a teška ima problema sa čitaocima koji ne vole da im se docira. Pri tom, ono što je nekada postojalo kao pojam angažmana ili, ne-daj-bože, političkog opredeljenja nekog pisca, danas biva uzeto kao negativno bodovanje nekom autoru, i to nam smeta, bolje da ostanem u prvom licu, meni smeta, jer književnost, uprkos svemu, mora pre svega da bude estetika, svakako iznad politike. Kada bi bilo suprotno, ne bih mogao da uvažim talenat pisaca čiji su mi politički afiniteti i stavovi inače strani.
Danas u književnostima regiona imamo enigmatičnu, vrlo zanimljivu situaciju. Otišli su klasici, ostala su upražnjena mesta. I sad vidimo taj žalosni napor, to pretenciozno upinjanje preostalih kandidata da zauzmu vrhove piramidalno shvaćenih nacionalnih književnosti, što je čist anahronizam, štaviše, karikatura. Te koncepcije pisaca „očeva nacije“ na raznim stranama, to suludo uverenje da je u jednom čoveku moguće koncentrisati svu istinu sveta, svejedno da li govorimo o politici ili o književnosti, a tako shvaćeno jedno se u drugom preslikava, e – toga se zgražavam. Mislim sasvim suprotno. Za mene je književnost danas jedva čujno šaputanje bez bilo kakve socijalne relevantnosti, ali sa nesravnjivo velikim uticajem u domenu krajnje individualne, krajnje lične, duboke, gotovo božanske komunikacije. Književnost me podseća da ne smem da potrošim svoje zemaljsko vreme tako što ću ga prosuti, straćiti i uniziti dar koji sam dobio samom činjenicom da živim.

T. G.: – Što vidite kada pogledate u to o čemu književnost danas govori?

M.P.: – Tematika svakodnevice potpuno je preuzela inicijativu. Ovdašnji savremeni prozaisti, u nešto manjoj meri i pesnici, uglavnom pišu svoje malo, lično iskustvo svakodnevnog života. Zavladala je potpuna tematska opuštenost, stvarnosni koncept odneo je ponovo prevagu nad aleksandrijskim. Zašto bih ja, pitam se, morao da čitam kako neko živi, i da mislim o njegovim bračnim problemima kada možda i sam imam takve probleme i kada ni na koji način to što čitam ne produbljuje moje uvide? Književnost se, u velikoj meri, odrekla ambicije da bude velika, što nije dobro, odrekla se ambicije da bude odgovorna, odrekla se ambicije da bude komprimovano znanje. Nego je postala jedan prilično relaksiran, diskretno ili indiskretno erotizovan govor iz kog ne dobijate intenzitet koji osećate kad čitate velike pisce, klasike. Oni su pisali punim plućima i sa punom svešću o tome što rade. Književnost je danas iz super-teške prešla u pero-laku kategoriju.
Kompjuter je do beskonačnosti demokratizovao književnost. Svako ko piše malo pismenije e-mailove s razlogom umišlja da je pisac i odmah želi da to ponudi sudu šire javnosti. Ko će ga i kako, a i zašto, ubediti da nije pisac i da to ne čini? Pun je svet poruka, pismo kao književni žanr je umrlo, javlja se e-mail i sms-literatura, sa celom skalom novih formi. Tačno kaže Bodrijar: „Umetnost je danas problematizovana zato što je ima previše“. Čim izađete na ulicu, naletite na tri genijalca. A genijalac je genijalac po tome što je redak i izuzetan. Ako svakoga dana imate po tri genijalca u vidnom polju, onda je to nepogrešiv znak da je i genijalnost devalvirala.
I ma koliko me raduje krajnja kompjuterska demokratizacija pisanja, istovremeno mi smeta haotična situacija u kojoj sve želi da bude književnost. U redu, ali, ukoliko je svako pisanje – književnost, onda književnosti više nema.

T. G.: – Što je sa vama osobno, kuda vas danas vodi vaše pisanje, ili kuda biste željeli da vas odvede?

M. P.: – Proteklih dvadesetak godina pisao sam preko svake mere. Na svu sreću, ne prozu. Prozu, rekoh vam, smatram suštinom mog pisanja. Kad kažem da sam pisao previše, a zaista jesam, mislim na „primenjeno“ pisanje. Tokom 90-ih pisanje je za mnoge, pa i za mene, bilo ako ne „azil za umobolne“, ono barem „azil za preosetljive“. Budući da je svet u kom sam živeo bio takav kakav jeste, i da ni na koji način nisam mogao sebe da prepoznam u tome, te, nažalost, svestan činjenice da sam duboko nemoćan da bilo šta promenim, osim u svom najbližem okruženju, sasvim sam se posvetio čitanju i pisanju. Otud mi sada taj osećaj da sam pisao previše. Začudo, nemam osećaj istrošenosti. Ponekad malog zasićenja, to da. Ali, to brzo prođe, čim moram da sednem i napišem neki tekst.
Na moju sreću, sačuvao sam poriv da prozu pišem samo kad priča hoće sama da se napiše, dakle, samo onda kad zaista imam šta da kažem. I to je blisko poeziji. Sačuvao sam uverenje da je pisanje posebna vrsta dubokog samoosluškivanja. Sa godinama sam polako naučio da prepoznajem signale koji mi dolaze iz neizgovorenosti, i da ih prevodim u jezik, u rečenice koje nose nekakav smisao. Tako se i sâm osmišljavam. Za trideset godina, koliko pišem, naučio sam da mi je za knjigu priča potrebno četiri godine, to je moj prirodni ritam. Uvek pišem sa osećanjem da kad završavam neku knjigu, da više nikad ništa neću napisati i da, metaforički rečeno, vadim poslednju kofu vode iz svog bunara. A onda prođe neko vreme i taj se bunar opet polako napuni, pa iznova poželim da tome što se nakupilo dam odgovarajuću formu.
Ponekad pomislim kako je i to što sam napisao sasvim dovoljno, kud ću više. Znam ponekad da kažem sebi – evo, napisao si sve što si mogao da napišeš, dobio si sve što si od pisanja mogao da dobiješ. Možda bi mogao ostatak života da posvetiš još nečem što te privlači i zanima? Sada, u ovim godinama, osećam potrebu da malo korigujem sopstveni identitet, da ga malo pomerim i rastresem, da mu dam neku novu dimenziju i da ga na taj način obogatim...
Nikada nisam volio mistifikacije o pisanju kao o muci, ispaštanju… Borhes negde kaže, ako ga dobro interpretiram, kako je „čovek dužan da bude vedar“. Tako i razumem pisanje, kao željenu vedrinu koja na kraju treba da se promoli iz jezika, čak i kada operiše sa najtežim i najtamnijim sadržajima. Na kraju, sad zvučim kao neki stari Grk koji govori o učincima tragedije, mora da proradi osećaj samoispunjenosti. Jer, da toga nema, zašto bismo uopšte pisali? Da bismo se mučili? Onda je bolje nešto dobro pojesti i popiti čašu vina.
Samo to i očekujem, malo radosti.

T. G.: – Kako danas gledate na taj pojam „postmoderna književnost“, nekada je i vaše pisanje bilo sinonim za taj termin…

M. P.: – To se završilo. Nekoliko književnih generacija prošlo je kroz dato iskustvo, pojava je okončana prirodnim putem. U jednom trenutku taj nas je pojam bio okupio, neko ga je prihvatao, neko osporavao, postmodernizam je postao nova Roršarhova mrlja književnosti.
Kako god, bilo je to jedno srećnije razdoblje, za razliku od ovog današnjeg, teskobnog, u kojem je, naizgled, svako dobio što je želeo, pa mu opet nije dobro, opet nije zadovoljan. Kada o tom razdoblju mislim iz perspektive sadašnjosti čini mi se kako je posredi bio zanimljiv pokušaj da svekolika umetnost, ne samo književnost, dobije novu transfuziju svežine u času kada je tim svetom prevladao osećaj iscrpljenosti. Za mene je to iskustvo važno iz zbog unete doze igre i dobrog raspoloženja. Odrasli smo i živeli u preozbiljnim literaturama, sa previsoko postavljenim ulogama i prevelikim očekivanjima, ozbiljnim do turobnosti, čak do facijalnog grča. Postmodernizam je sa svojim strategijama reciklaže, ali i poništavanja ideje autonomije umetnosti, koja je eminentno modernistička ideja, povlastio kategoriju igrivosti. Čovek je, bez obzira na svu grozomoru istorije, biće koje i dalje želi da se igra, i stalno, ukoliko je čovek, dakle, ukoliko je kreativan, odbija da se uklopi u ono što mu se, da malo parafraziram Krležu, civilizacijskom dresurom nameće.
Naravno, kasnije se ispostavilo nešto što se mora pošteno reći – bilo je i nedarovitih postmodernista, onih što su se šlepovali na konjukturnost tog pojma. Posle su svi bežali od njega, jer se pretvorio u svoju suprotnost, izašao iz mode. Prodavac u jednoj beogradskoj knjižari mi je rekao da tačno pamti godinu u kojoj je pojam postmodernizam dobio značenje negativne reklame. Vi hoćete nekog da pohvalite već samom činjenicom da ga nazivate postmodernistom, kao da mu dajete kakav orden, ali je to publici u međuvremenu postao nepogrešiv znak da takvog ne treba čitati. To je druga krajnost, postmodernizam je ipak ostavio sjajna dela. Sad, možda je dobro to što je svako u njemu video ono što je želeo da vidi. Usvojio sam ga i otišao dalje, što mi nije bilo naročito teško, jer je moje pisanje uvek podjednako računalo sa iskustvom pročitanih knjiga i iskustvom življenja na jednom vrlo konkretnom, i vrlo simboličnom mestu – Novom Beogradu.

T. G.: – Uvijek se spominje taj Novi Beograd, kao ključno, „mitsko” mjesto, polazište vaših priča…

M. P.: – Novi Beograd je naročit sociokulturni fenomen, nastao, poput mnogih sličnih gradova našeg dela hemisfere, kao materijalna projekcija jednog ideološkog sna. Iza tog sna ostao je svojevrsni „mit praznine“, i mesto koje je više nehotično svetilište tog mita nego prostor autentičnog života. Otuda su Novobeograđani pomalo i apatridi, bez obzira na to odakle su došli i kuda će, eventualno, otići. Nehotično, sasvim nehotično, taj grad je „proizveo“ svoj trenutni, postmoderni kontekst: on nema korektivni centar, nema duhovnu vertikalu, on je prividno harmonična, a zapravo apsolutno haotična struktura sklopljena od dobrih ili loših arhitektonskih citata različitih stilova koji ne mogu da se istinski povežu. Nema trg, ni pravo pozorište, a muzeji i crkve stoje neurasli, kao da su na pogrešnom mestu, punom graditeljskih surogata, možda i lepih na oko, ali hladnih i praznih, bez obzira na mnoštvo ljudi koji se tuda kreću, bez istinske komunikacije, bez svesti da učestvuju u oblikovanju jedne zajednice. Ponekad imam osećaj da se stanovnici Novog Beograda i dalje nalaze u stanju produžene ideološke kome, iz koje ih ništa ne može prenuti. Niko neće doći jednog jutra, probuditi nas, i reći nam da smo ružno sanjali.
Novi Beograd me, dakle, zanima dvojako: fenomenološki, kao produkt jednog specifičnog civilizacijskog modela iz druge polovine 20. veka, i sudbinski, kao mesto koje je odredilo i obeležilo moju biografiju i uslovilo moje pisanje.
U tom gradu sam ceo život, moj život se poklopio sa rastom toga grada. I onda ispada da pišem iz stalnog uočavanja analogija sa njim, bivših i sadašnjih. On se menja, i ja se menjam. Ima li u tome uzročno-posledične veze? I ako ima – kakve? O tome vredi pripovedati. Potom, vrlo je teško reći da li možete pripadati nekom takvom gradu, u stalnom rastu. Ako mu pripadam, na koji mu način pripadam? Jer, ja sam njemu ništa, anonimus u mravinjaku, a on je meni sve. To je iskustvo koje smatram književno upotrebljivim, jedino o tome mogu nešto da kažem. Ali, ne na način preslikavanja stvarnosti, to me ne zanima, niti me privlači. Novi Beograd u mojim pričama nije u svemu Novi Beograd u kom živim, to je domaštan, stalno dopisivan grad. Stvarni Novi Beograd je samo okvir iz kog krećem, želeći da – govorom o nečemu što jeste moj lični uvid – u jednom času prevladam iskustvo življenja u njemu. Iskustvo je u književnosti dobro kada nas ne ograničava, nego kada nas prebaci u neki drugi, svima razumljiv, univerzalniji prostor, zapravo, kada ga otvori našem doživljaju.

T. G.: – Kao da ste izmislili taj grad…

M. P.: – Pa da, izmislio sam ga. Ako negde takav Novi Beograd stvarno postoji, verovatno postoji jedino u jeziku mojih priča.