Aleš Debeljak

Igor Štiks

Sarajevske Sveske br. 43-44

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Mesec mart i u Pariz obično dođe kao lav, a napusti ga kao jagnje. Ni te, 2009. godine mart nije bio nimalo drugačiji. Hladni naleti vetra su se lovili među ulicama i parkovima, trgovima i spomenicima. Igoru Štiksu i piscu ovih redova je možda bila zamršena kosa, ali tog puta su znali u kom pravcu treba poći. Bez greške i zabune, stigli smo u deseti arondisman. Imali smo dobrog vodiča. Imamo ga. Uzor nam daje svojim kosmopolitskim stavom koji seže do tamnog modernizma 20. veka, i književnim opusom koji živi u majstorskoj svetlosti bezvremenosti.
Danilo Kiš je 1983. godine ovako završio svoj Izvod iz knjige rođenih:
„Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost živeo sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije. Kada se probudim ponekad ne znam gde sam: čujem kako se naši ljudi pičkaraju sa druge strane ulice, a iz auta parkiranog pod mojim prozorom razleže se harmonika iz kasetofona.“

Taj biografski odlomak je uz neznatne izmene Kiš kasnije upotrebio u izmišljenom okviru priče, veoma ispovedno naslovljene Apatrid, a posmrtno objavljene u knjizi Lauta i ožiljci (1994). Time je iznova dokazao da se između piščevog života i dela proteže samo tanka, još tanja granična linija.
Štiksa i mene povezuje i zbližava slepa zaljubljenost u „život i delo Danila Kiša“. Međutim, tog proleća u Pariz nas je dovela drugačija veza: službeno i profesionalno smo učestvovali u zajedničkom projektu. Igor se pripremao da na univerzitetu Sciences Po, pred međunarodnom komisijom čiji sam bio član, odbrani doktorsku disertaciju A Laboratory of Citizenship: Nations and Citizenship in the Former Yugoslavia and its Successor States.
Više od tri sata vrcave intelektualne rasprave brzo je prošlo, a ni formalnosti, zajednički ručak sa članovima komisije, Igorovom ženom Marjanom i retkim poznanicima koji su došli da ga bodre u poslednjoj fazi akademskih „obreda prelaza“, nismo mogli da razvučemo do u prijatni nedogled. Novopečeni doktor politologije je žurio na avion. Nekoliko sati kasnije sleteo je u Škotsku. Moj sarajevski prijatelj je spisku svojih privremenih boravišta, nakon Zagreba, Beča, Pariza i Čikaga sada dodao i Edinburg.
U Čikago je Štiksa doveo Endru Baruh Vahtel, radini direktor postdiplomskih studija na Northwestern University, vodeći američki poznavalac južnoslovenskih književnosti i urednik ugledne književne edicije Writers from Unbound Europe univerzitetske izdavačke kuće koja objavljuje pisce iz nekadašnje – posebno za Ameriku još uvek – terra incognita Istočne Evrope, uključujući i pisce „jugoslovenske Atlantide“ (Borislav Pekić, Dubravka Ugrešić, Irena Vrkljan, Bora Ćosić, Nenad Veličković, David Albahari, Muharem Bazdulj). Vahtel, koji tečno govori srpskohrvatski, između ostalog je preveo i poglavlje iz Štiksovog romana o pokolju na pijaci Markale, kasnije objavljeno u posebnom broju koji je Habitus: a diaspora journal (br.2, proleće/leto 2007) iz Njujorka posvetio Sarajevu.
Endru je Marjanu i Igora primio u gostoljubivoj tradiciji svoje rusko-jevrejsko-irsko-katoličke porodice, uz dobre preporuke ga predstavio akademskoj zajednici i pružio mu podsticajnu podršku. Dalje su morali sami.
Na hladnim obalama ogromnog jezera Mičigen Štiks je najpre postao žrtva kulturnog šoka, a onda je uspeo da se pribere i čak se i dobro snašao. Navike kafanskog života na tranzicijskom Balkanu gde vreme (još uvek) nije novac, naravno da se razlikuju od običaja ulične snalažljivosti u romantičnom Parizu gde je siromaštvo sastavni deo svakodnevice, a i jedno i drugo je veoma daleko od naizgled spontanih, a u suštini veoma formalizovanih društvenih kontakata u kapitalističkoj Americi.
U svakom slučaju, Štiks je morao da se prilagodi. Mislim, da mu to uzorno polazi za rukom. Nomadski život verovatno čoveka zaista prisili na razvijanje sposobnosti prilagođavanja. Ipak, ne mogu da verujem da ga slike detinjstva i mladosti nisu upozoravale i na prvobitnu zalihu smisla. Koncentrični krugovi identiteta koji izviru iz pojedinčevog ja, na kraju krajeva, šire se kao što se šire njegove mogućnosti za crpenje identiteta iz različitih kultura u kojima živi.
Štiksu pri tom pomaže istančani socijalni osećaj, koji je razvio nakon što se iselio iz rodnog Sarajeva. Kada jednom, po tuđoj naredbi, spakuješ kofere, svejedno je gde ćeš se zaustaviti, iako po sopstvenom izboru.
Univerzitetski gradić Evanston u čistom i zelenom predgrađu Čikaga diči se galebovima i peščanim plažama, starinskim svetionicima i istorijskom slavom antialkoholne lige. Tu je Štiksov nepogrešivi društveni nos odmah nanjušio okupljalište koje uživa ugled među mladim lokalnim intelektualcima.
Unicorn Cafe je za Štiksa postao “dom daleko od doma”. Kada nije sedeo u skromnoj asistentskoj kancelariji u kampusu, sigurno je za jednim od stočića kraj umetnički oslikanog zida pio kafu iz automata, razređenu filterušu, u pričljivom društvu ili sâm, pred kompjuterskim ekranom. Porez na prilagođavanje američkim normama meri se litrima smeđe tečnosti. Ponekad, u izgubljenim jugoslovenskim vremenima, bilo je dovoljno nekoliko filigranskih šoljica turske kafe, razgovoruše.
Štiks je svestan sokratske mudrosti da neistražen život nije vredan življenja. Pisanje je najbolji način da se istraže vlastita emotivna stanja, bez obzira na žanr u kojem pisac dolazi do svog izraza. U kolumni Chicago, mon amour, napisanoj za mariborski dnevnik Večer (2009), Štiks je ovako otkrio svoj odnos prema gradu:
„Čikaški pisac Nelson Algren jednom je rekao da je voljeti Chicago kao voljeti ženu slomljenog nosa. Ljepših sigurno ima, ali se rijetko nalaze tako stvarne, neprijetvorne i strastvene. Trebalo mi je dugo da razumijem Algrena, čak dvije godine otkako sam iz Pariza doselio u Chicago. Još pod dojmom dugogodišnje pariške liaison i nenaviknut na novu prekoatlantsku estetiku, oči nikako nisam mogao odvojiti od tog slomljenog nosa koji je na prikladan način odražavao sav sjaj i golemu pustoš američkog dvadesetog stoljeća. A onda polako, skoro neprimjetno, grad mi se počeo uvlačiti pod kožu da bih tek nedavno shvatio da od nosa nisam vidio čari koje skriva lice, tijelo i unutrašnjost metropole. Ah, na francuskom grad je ženskog roda i da na njemu pišem mogao bih produbiti ovu usporedbu o gradu kao ženi, o njezinom nosu, ružnoći i privlačnosti te strpljenju s kojim je čekala da joj se jedan stranac konačno obrati riječima lišenim uvreda. Ali, avaj, poput jeftinog raspleta, ta ljubav, jednom prepoznata, nije mogla potrajati, jer stranac opet pakira kofere.“

Lično nomadsko iskustvo Štiksu je potvrdila i istorija 20. veka sa njenim strancima, avanturistima, lutalicama i izgnanicima. Oslušnimo, dakle, jednostavnu lepotu stihova, koje je objavio u svom pesničkom prvencu Povijest poplave (2009):

,,… Na putu kući pomišljaš
da je tvoje progonstvo jedina otadžbina
kojoj duguješ odanost.”

Posveta na prvoj stranici mog ličnog primerka knjige Povijest poplave glasi:
Mom dragom Alešu, učitelju i prijatelju, od njegovog najdražeg učenika. Igor. Ljubljana, 09/02/2009.

Knjigu mi je poklonio posetivši nas u našoj porodičnoj kući u ljubljanskom kvartu Zelena jama. Kao i uvek, zadržao se prekratko, ali ipak dovoljno da zavirim u njegove pesme. Kasnije sam ih detaljno iščitao. Vidim, da ne samo naslov već i same pesme kao glavni motiv imaju poplavu ili potop. Možda se zaista izdaleka gledaju sa mojom knjigom Pod gladino (2004), koja je u Zagrebu a u prevodu Eda Fičora, objavljena pod naslovom Ispod površine (2006).
Međutim, uprkos na prvi pogled očiglednoj činjenici da obojica meditiramo nad zaboravljenim kulturama i izgubljenim duhom potpunosti, drugi, pažljiviji pogled otkriva da Štiksova pesma pokriva mnogo ličniji teren. U tim ispovednim izveštajima ima nečeg bolno lepog, iako klize po ivici sentimentalnosti. Upravo zbog toga, blagi dah suptilne ironije lebdi među Štiksovim stihovima. Sizifovski posao stvaranja pesama u kojima autor stvarnim jezikom dokumentuje granična emotivna stanja, nagrađeno je već tim da se u lirskom ,,ja” iz Povijesti poplave bez poteškoća prepoznaje svaki moderni nomadski pojedinac.
Ko je Igor Štiks?
Rodio se 1977. u Sarajevu. Spada u decu „jugoslovenske Atlantide“, koja su mentalno i emotivno produbila multikulturni prostor između Triglava i Vardara, između Alpa i Jadrana, bez obzira na to kuda su ih odneli vihori rata i fatalne slučajnosti istorije. Poslednja generacija je završila osnovnu školu onda kada je počeo prvi od ratova za jugoslovensko nasleđe.
Nakon „desetodnevnog rata“ u Sloveniji, u leto 1991., rat se preselio u Hrvatsku. Svi smo slutili da će uskoro doći na red i Bosna i Hercegovina. Štiks je sa mamom i sestrom živeo u bosanskoj prestonici. U kratkoj priči pod ilustrativnim naslovom Sa spremljenim koferima, koja je 2002. godine objavljena u antologiji mladih pisaca bivše Jugoslavije, U odbranu naše budućnosti, taj posebni prostor i vreme je ovako opisao:
„… Sjećam se tog osjećaja potpune nemoći i svih tih nagovještaja katastrofe u koju naprosto nismo željeli vjerovati. barem većina ljudi koje poznajem. U mom je slučaju stvar bila otežavajuća jer me mučilo to što se Hrvatska razara uz veliku pomoć JNA čiji je član i dalje bio moj otac. Činjenica da je bio oficir vojske koja je otvoreno stala na srpsku stranu, a da je sam bio Hrvat dovela je moju obitelj u vrlo težak položaj. Tu smo godinu proveli pod prismotrom organa JNA i kao u klopci nismo mogli van. Taj osjećaj da gori domovina mojih roditelja, da se u BiH otvoreno najavljuje rat, da nam je otac pripadnik jedne raspadajuće i osramoćene vojske, da ne možemo nikuda i da smo svima neprijatelji, taj je osjećaj za mene bio formativan, on mi je otkrio svu varljivost pripadanja i bilo kakvih svrstavanja.”

S te tačke gledišta se lepo vidi da je V. H. Odn bio u pravu kada je, doduše u drugačijoj situaciji i u neko drugo vreme primetio da iskustvo dubokog bola „nije samo nesreća, već i prilika na koju je dete čekalo. Da se nije pojavila, našlo bi drugu, ne bi li otkrio nužnost i pravac svog životnog puta, zbog kojeg će njegov život postati ozbiljna stvar.“
Nužnost i pravac životnog puta Štiks je okusio ubrzo nakon početka opsade Sarajeva, 1992. godine. Zajedno sa članovima svoje porodice postao je izbeglica u Zagrebu. Tu je ostao deset godina i 2001. godine dobio univerzitetsku diplomu iz komparativne književnosti i filozofije. Onda je otišao u Pariz, gde je magistrirao na Sciences Po – Institut d'Etudes Politiques de Paris.
Potom je Evropu zamenio za Ameriku i u Čikagu četiri godine živeo kao student politologije u okviru zajedničkog doktorskog programa tamošnjeg Northwestern University i pariskog Sciences Po. Doktorsku disertaciju je odbranio sa desetkom, i tako ispunio pravi i akademski uslov da od marta 2009. može da živi i radi u Velikoj Britaniji. Na univerzitetu u Edinburgu, kao istraživački savetnik proučava političke i društvene aspekte državljanstva u državama-naslednicama Jugoslavije.
Štiks piše kulturnu publicistiku, eseje, prozu i poeziju. Već u ranim studentskim godinama je skrenuo pažnju na sebe, posebno svojom humanističkom širinom i stilskom izbrušenošću tekstova koje je pisao za Zarez, zagrebački kulturni list koji izlazi na četrnaest dana. Kao urednik je objavio knjigu izabranih kratkih priča hrvatskog „borhesovca“ Gorana Tribusona, Osmi okular (1998); sa Draganom Korugom je uredio zbornik kratkih priča iz engleske „svetske zajednice naroda“, Vrhunski safari (2001), a sa Daliborom Šimpragom antologiju nove hrvatske proze, 22 stepena u hladu (1999). Zajedno sa Srećkom Horvatom je napisao i političko angažovani priručnik za građansku neposlušnost, Bauk pobune: uvod u anatomiju studentske borbe i građanskog otpora (2010).
Zagrebačka izdavačka kuća Durieux je 2000. godine objavila Štiksov prvenac, roman Dvorac u Romagni. Roman je dobio nagradu Slavić za najbolji književni prvenac u Hrvatskoj, a pozitivne reakcije kritike u lokalnoj štampi nisu zadugo ostale bez odjeka ni u međunarodnim okvirima. Dobro, barem u onom okviru koji nude male izdavačke kuće, za koje znamo da ih obično vode veliki književni zanesenjaci.
Autora su u Hrvatskoj proglasili za „dečka koji obećava“, a u Austriji, Španiji i Americi su prevod njegovog romana propratili dobri komentari kritike. „Ne znam nikoga ko bi sa tako tankom knjigom stigao tako daleko“, glasio je zadivljujuće ironični i oštri komentar Nenada Popovića, uglednog hrvatskog intelektualca i glavnog motora izdavačke kuće koja je objavila Dvorac u Romagni.
Po broju stranica ovaj roman zaista nije obiman. Njegova sadržina, međutim, veoma jasno otkriva da ga je napisao teorijski obrazovan mladić. Štiks se uopšte ne trudi da prikrije izabranu osnovu koja se zasniva na mehaničkoj smeni istorijskih razdoblja, ispisanih stvarnim jezikom i u zgusnutim epizodama. Čitaocu se tako, dakle, otvara paralelni uvid u 16. i 20. vek, dakle, u renesansnu Italiju i Jugoslaviju nakon kraja Drugog svetskog rata. Glavni likovi su humanistički pisac Enzo Strecci i mladi Bosniaco, čije se sudbine prepliću, tako da renesansne spletke i zavere ilustruju modernu izbegličku kalvariju.
Roman predstavlja hrabru „studiju slučaja“ iz istorije jugoslovenskog Informbiroa, u kojoj izjalovljena ljubav između devojke jedne i momka druge nacionalnosti uspeva da osvetli masovni progon Italijana iz Istre, Dalmacije i sa jadranskih ostrva nakon završetka Drugog svetskog rata.
Više od same pripovedne građe privukao me je Štiksov vešt način na koji se latio komplikovane teme. Mislim da se autorova moć pripovedanja otkriva tek kroz činjenicu da je sposoban da uravnoteženo prikaže svet koji je iskočio iz šina. Štiks, naime, nije zaboravio na istoriju regiona koji opisuje. Tu vladaju nasilna italijanska država i kolonijalni režimi, fašističke oholosti i militarizovani identiteti. Italijani su zagriženo branili teritorije koje su nakon Prvog svetskog rata dobili od pobedničkih evropskih sila kao nagradu za izdaju donedavne saveznice Austro-Ugarske, ali i na osnovu etnocentrične iluzorne ubeđenosti u kontinuitet sa starovekovnim rimskim carstvom i modernom venecijanskom republikom. Mržnju prema „drugome“ su uperili protiv Slovena, „Schiava“, koji su u italijanskim, zajedničkim predstavama glumili tradicionalnu ulogu raščovečene i varvarske rase.
Ipak, Dvorac u Romagni ne prećutkuje ni posleratnu komunističku osvetu nad fašistima. Autor kritički sagledava smrtonosnu prirodu upotrebljenog propagandnog oruđa, potpune politizacije naroda i generalizovanja ideološkog neprijatelja koji je u to vreme obuhvatao sve članove italijanske zajednice. Kratak roman o ljubavnim strastima, fatalnom jarmu međusobnih podela i neiscrpnoj ljudskoj zlobi, hrvatska književna javnost je dočekala sa odobravanjem, iako ne bez zadrški kada je u pitanju početnička sreća.
Eventualne sumnje su isparile šest godina kasnije.
Štiks se vratio sa obimnijom i ambicioznijom knjigom. Roman Elijahova stolica je u hrvatskoj (ako ne i u bosanskoj) književnosti važio za najveće iznenađenje u 2006. godini. Kritičari su ga intenzivno hvalili a čitaoci su se radosno složili sa njihovim mišljenjem, i zato ne čudi što je autor dobio nagradu Ksaver Šandor Gjalski u Zagrebu i Kiklop, nagradu publike na festivalu San(j)am knjige u Puli. Pronicljivi Seid Serdarević iz izdavačke kuće Fraktura (Zaprešić/Zagreb), koji je objavio knjigu i veoma brzo i njeno drugo izdanje, opravdano je trljao dlanove: roman je ubrzo objavljen i na nemačkom, španskom, mađarskom, holandskom, italijanskom, češkom, finskom, poljskom, makedonskom i slovenačkom jeziku.
Holandski časopis Het Parool proglašava Štiksa za majstora suspensa a dnevni list De Standaard ga poredi sa vodećim svetskim piscima, Polom Osterom i Janom Mekjuanom, dok Aleksandar Hemon na koricama španskog prevoda tvrdi da je reč o „jednom od evropskih pisaca koji najviše obećavaju“. Hemon, kao urednik antologije Best European Fiction 2010 (Dalkey Archive Press, Champaign/London, 2010), za koju je uvod napisala cenjena britanska spisateljica Zejdi Smit, pod rubrikom Bosna je u cvetnik uvrstio i poglavje Elijahove stolice o pokolju na sarajevskoj pijaci Markale.
Ako je Štiks u Dvorcu u Romagni izbegao neposredno bavljenje ratom, u romanu Elijahova stolica nije više mogao da pobegne od sudbine opkoljenog grada. Znatan deo romana je napisao u iznajmljenoj sobici u Rue du Chateau d’Eau u Parizu, gde mu se – bolesnom od rata u domovini – iskristalisala svest o tome da neće moći dalje, ako se ne bude prihvatio teme rata i njegovih posledica.
Razumljivu i razumnu nelagodu pisca koji u tkanju svog teksta ne može da se osloni na neposredni doživljaj, otklonili su mnogi čitaoci koji su na sopstvenoj koži osetili strahote opsade, i piscu za zahvalnošću poručili da se romanu ne može zameriti ni površnost a ni netačnost koje često znaju da se ušunjaju u knjigu, u kojoj pokretačka snaga nije telesnost iskustva opkoljenosti, već kreativnost spisateljske mašte.
Razloge za međunarodnu kritičarsku i čitalačku naklonost Štiksovoj prozi treba, naime, videti u autorovoj sposobnosti da globalnu sudbinu modernih ideja opipljivo posreduje kroz priču pojedinca.
Nacional-socijalizam, fašizam i komunizam, verski populizam i militantni nacionalizam: total(itar)ne priče imaju tu neprijatnu osobinu da pod sobom pogaze mnoge pojedinačne cvetove. Takav zgužvani i zgaženi čovek je Richard Richter, glavni lik Elijahove stolice. Kroz kaleidoskop priča o ljudima, u koje se Richter upliće na svom putu po urbanom trouglu Pariz-Beč-Sarajevo, dobijamo fantastičan uvid u kompleksno delovanje istorije.
Štiks je rešio problem „prisustva“ neposrednog iskustva i dimenzija svedočenja tako što je svom junaku, doduše, dodelio život u opkoljenom gradu, ali ga je istovremeno obeležio i svojevrsnom distancom. Richter je, naime, evropski intelektualac i pisac, zainteresovani došljak iz „civilizovanog“ društva, zapadnog kapitalizma i demokratije.
Takvi došljaci su kroz balkansku istoriju bili česti, još od Lorda Bajrona. I Richtera uspeva da usrče u sebe balkanski koktel, možda čak i da mu uništi život. Na početku romana saznajemo samo to da Richter u hotelskoj sobi u Parizu piše izveštaj o tome što mu se dogodilo kada je otišao u Sarajevo da bi rekonstruisao svoju porodičnu priču. Znamo da pištolj čuva nadohvat ruke. Ono što ga, očigledno, održava, jeste upravo pisanje izveštaja. Znamo i to da je pisanje egzistencijalna igra u kojoj je dobitak redak, a gubitak siguran.
Autora koji je izmislio junaka za kraj milenijuma, upoznao sam još pre međunarodnog uspeha Elijahove stolice.
Bilo je to u leto 2000. godine. Endru Vahtel, sa kojim sam se družio od ranih devedesetih, kada je deset meseci živeo u Ljubljani i istraživao građu za svoju, kasnije veoma popularnu knjigu Making a Nation, Breaking a Nation: Literature and Cultural Politics in Yugoslavia (1998), u to vreme je u Hrvatskoj počeo sa terenskim radom na novoj knjizi. Skromno sam mu pomagao u pripremama u vezi sa istraživanjem postupaka koje pisci u „novim demokratijama“ upotrebljavaju ne bi li sačuvali simbolični kapital prikupljen u bivšem režimu. Rezultate tog komparativnog istraživanja, jedinog takve vrste, objavio je u izvrsnoj monografiji, Remaining Relevant After Communism: The Role of the Writer in Eastern Europe (2006).
U projektu sam bio zadužen za skautsko traženje novih književnih imena. Štiksa sam upoznao posredstvom Jadranke Pintarić, hrvatske novinarke kulture, a nekada i moje zagrebačke devojke. Godinu dana pred početak raspada Jugoslavije, upoznali smo se na međunarodnom književnom festivalu Vilenica i zajedno proputovali Ameriku duž atlantske obale, a potom se – bez buke i besa, mislim – razišli u erotskom smislu. Ostali smo povezani intelektualno. Ljubazno me je snadbdavala knjigama, ali i proverenim informacijama i sočnim kuloarskim pričama koje su kružile lokalnim „književnim esnafom“.
„Dođi, volela bih da te predstavim jednom zaista obećavajućem piscu. Podseća me na tebe – u mnogo mlađem izdanju“, peckavo mi je rekla kada smo tog jula 2000. sedeli u jednom od precenjenih kafea na zagrebačkoj Tkalčićevoj ulici. Rečeno, učinjeno.
Bilo je to prijateljstvo na prvi pogled. Prijateljstvo, koje oplemenjuje strast prema istim književnim i životnim stvarima, prijateljstvo bez ikakvih skrivalica i kompromisa, koje funkcioniše na pogon udruženih ličnih temperamenata, prijateljstvo, kakvo sam uzalud pokušavao da nađem među Igorovim slovenačkim vršnjacima.
Zaista: obojica smo niskog rasta i obojica volimo da se šepurimo, obojica imamo crnu kosu (dobro, nijansa moje već vuče na so i biber) i mondenski neobrijane obraze, kao pravi „boemski građani“ obojica pušimo marlboro light i obojica volimo sredozemnu klimu kao i putopise o Dunavu i Crnom moru. Obojica živimo živote intelektualne amfibije, profesionalnog univerzitetskog radnika i amaterskog pisca, i obojica bismo želeli da je obrnuto, obojica smo veoma rano počeli da pišemo i objavljujemo, obojica smo rano dobili značajne nagrade i obojica smo nakon sticanja diplome iz književnosti otišli u inostranstvo.
Istovremeno, međutim – kakva razlika! Zanemarimo razliku od šesnaest godina, kada je u pitanju hronološka starost i blago se osvrnimo na razilaženja kada je u pitanju životno iskustvo. Sâm sam, na primer, i te kako znao da nemam hrabrosti za avanturističko prikupljanje biografskih zanimljivosti i da me neće radovati profesija perača sudova, dok u Njujorku budem pokušavao da uspem kao pesnik, hahaha. Udobnije je bilo završiti u bezbednoj mreži američke univerzitetske stipendije. Po „pravilima službe“, doškolovao sam se i nakon odbranjenog doktorata – i sa kalifornijskom ženom – vratio se u Ljubljanu, roditeljima i sestri, društvancetu prijatelja i posliću koji čeka.
Štiksov put je (bio) veoma drugačiji. U Pariz je otišao bez unapred spremljenog kreveta, bez stipendije i bez sredstava, opremljen samo neverovatnom mladalačkom željom, načitanim umom i umetničkim talentom. Na svoje Wandherjahre je otišao, dakle, po sopstvenom izboru, oslonjen samo na hranljivu snalažljivost i gladni šarm, ponavljajući istorijske biografije pisaca sa evropskog ruba! To ne samo da me je očaralo već me je ispunilo i istinskim poštovanjem. Dok sam sâm već imao porodicu sa troje dece i u bašti naše kuće postavio kameni sto, znak stabilnosti, Štiks svoju uličnu adresu često nije zadržavao dovoljno dugo da bi imalo smisla uneti je u adresar: znak nomadstva.
Sa Igorom se srećem na višednevnim susretima punim reči, smeha i dima, srećemo se u Ljubljani i Zagrebu, Sarajevu i Dubrovniku, Beogradu i Solunu, Parizu, Ajova Sitiju i Čikagu, od nedavno i u Edinburgu. Delimo gradske stanice na zajedničkom i zato i lakšem hodočašću kroz zanimljiva doba.
Ali, opet – kakva razlika! Na mojoj stalnoj adresi, u gradu u kojem sam se rodio, moje je lično i porodično pristanište. Milosrđe je već i to što ga imam; što mogu da budem kod kuće. Moj prijatelj Igor Štiks ima ovu pesmu:

Pristanište

,,… Svaki put kad naiđe kao da je prvi
Radost se javlja samo kad ti voda nanese
predmet, pogled, njezinu maramu
ili pjesmu o kući pored mora
Stvari za koje si mislio
da su nepovratno nestale
u snažnom i dubokom viru
koji je zauvijek progutao Virginiju Woolf
sarajevsko djetinjstvo
i obalu za pristajanje.”

Porodica kao pristanište?
Pogledajmo: Štiksove porodične priče sadrže dosta pripovedanja o rođacima sa majčine strane, a životopise rođaka sa očeve strane uglavnom prekriva zavesa ćutnje. No, možda je u pitanju „tipično“ srednjeevropsko ćutanje kao strategija opstanka, s obzirom na to da autor kaže da je nagon prilagođavanja obeležio i odredio mnoge očeve rođake. Porodično stablo mog prijatelja, naime, pruža svoje granje kroz hrvatsku, slovenačku, mađarsku i bosansku kulturu; svaka generacija je živela u drugom kraju i govorila drugim jezikom.
Kako god da okrenemo, porodične priče su uvek umešene od istine i mita, dokumenata i falsifikata, činjenica i mašte. U različita vremena i u različitim prilikama ljudi znaju da o istoj stvari pričaju različite priče. Pojedinci, naime, pokušavaju da izgrade identitet u skladu sa kapricioznim zahtevima samog trenutka. Svakidašnji običaji, tako, ne čine drugo osim što imitiraju piščev trud da uspostavi neki red u knjizi.
U već pomenutoj priči o spremljenim koferima, Štiks je veoma slikovito opisao mikrokosmos predratnog detinjstva i godina provedenih u višekulturnom Sarajevu, a onda se prepustio utopijskom snu. Pridružujem mu se u njegovoj dečjoj veri, u beznadežnoj nadi, i pri tom za svedoka pozivam američkog pesnika Delmora Švarca, koji je tvrdio da tek u snovima počinje odgovornost:

„Naime, želim reći da sam živio u neboderu u kojem su pored mene živjeli neki Feheri, neki Gaoni, neki Markovići, neki Banovići. Sad, ova prezimena nekome iz bivših jugoslavenskih zemalja sasvim dobro govore o kakvoj se tu sredini radilo, da su tu osim tri najpoznatija naroda, dakle Bošnjaka, Srba i Hrvata, živjeli i Mađari, Židovi, ali i Makedonci, Slovenci ili neki deseti. Kada se čovjek rodi u takvoj sredini, onda mu je takvo stanje stvari normalno. (Naravno, ipak nisam toliko naivan: to mu nije normalno ako to ne želi.) Onda mu je sasvim normalno, velim, da ljudi imaju različita imena, različite običaje i navike. Kada vam je nešto normalno tada ne razbijate glavu s time. Tako ni ja kao dijete nisam odviše razmišljao o tome, a moji su mi roditelji izgleda zaboravili reći da sam Hrvat, odnosno na tome baš i nisu inzistirali pa sam točno nisam znao na čemu sam. Ovo, da su mi zaboravili reći nešto što se devedesetih na Balkanu činilo najvažnijom stvari na svijetu i zbog koje su mnogi platili glavom, iznimno je značajno u mom životu, u konstituiranju mog identiteta, naime, čiju sam, eto, nepažnjom mojih roditelja, slabost, krhkost i varljivost mogao osjetiti još od najranijih dana.
Ako vam se ne kaže što ste ili ako to saznate tek usput, tada se nalazite u povlaštenom položaju. Tada ste otvoreni tome da budete svatko, pa sam ja to pomalo i bio. Ponekad kada bih ulazio u kuću moga prijatelja Neše vikao bih Pomoz Bog, braćo! i veselio se slavama mojih prijatelja Srba. Trebam spomenuti i to, da me prijateljica iz razreda Dženana jedno vrijeme učila osnovama islama, odnosno prenosila mi ono što je čula na vjerskoj nastavi, tada tako dalekoj i čudesnoj nama djeci komunističkih oficira. Bilo mi je žao tih godina što i ja nemam Bajram, jer dok su se lijepe svečanosti priređivale u komšiluku, ja sam bio osuđen na uobičajeni program na televiziji.
Iznosim ove stvari zato što se trudim što točnije prenijeti neke od slika iz našeg života u Sarajevu, kao moj argument protiv onih koji su nakon početka rata u Bosni i Hercegovini i nakon opsade grada, bili spremni tvrditi kako je mržnja poput lave vječno bila tu, ispod površine i u nama, te kako je ono što se zbiva slično erupciji koja se, eto, kad-tad morala dogoditi. Evo im ove priče, pa makar rekli kako lažem, kako mi je zapravo bilo grozno što sam morao živjeti s ljudima koji nisu moje vjere ni moje nacionalnosti. Ja im se danas smijem, jer je Bosna preživjela i unatoč svim teškim udarcima koje je život kakav opisujem pretrpio, ja, sasvim sigurno naivno, ali uporno želim vjerovati da će doći do obnove nečeg sličnog kao što nakon erupcije, da dalje slijedimo tu usporedbu, na vulkanskom tlu snažno buja vegetacija.“

Štiksova biografija sasvim očigledno koketira sa univerzalnom mitološkom pričom: detinjstvo u Sarajevu kao zlatno doba koje se okončava katastrofom (opsadom grada), kojoj sledi izgnanstvo. Put pojedinca postaje šira priča u kojoj se biografske stanice pretvaraju u simbol.
I samo Sarajevo je devedesetih godina 20. veka iznova postalo simbol.
Prvi put, nakon atentata na austrijskog nadvojvodu i habsburškog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koji su srpski pobunjenici na čelu sa Gavrilom Principom na čelu izvršili na Vidovdan, 28. juna 1914, u javnosti su kružila brojna tumačenja tog čuvenog događaja. Za neke je to bio signal za početak propasti austrougarske „tamnice naroda“, a za druge znak terorističkog nacionalizma. Jedni su osuđivali nasilje puka, drugi su slavili narodni ustanak za oslobođenje od carske čizme. Svaki simbol omogućava različita objašnjenja.
Međutim, kada je u pitanju savremeno simbolično objašnjenje Sarajeva, nema nikakve sumnje.
Grad, koji je od 5. aprila 1992. do 29. februara 1995. opsedala nekadašnja Jugoslovenska narodna armija i bataljoni samozvane Republike Srpske, kao i tzv. –„vikend četnici“, građani Beograda i srpski rodoljubi koji bi nakon okončane radne nedelje skoknuli po dozu adrenalina, dakle, na rundu slobodnog pucanja po gradu u kotlini.
Taj grad je postao simbol za smrt 20. veka. Postao je simbol za patnju opkoljenih i za poraz „slobodne i ujedinjene“ Evrope, simbol za etički otpor i etničku raznolikost.
Tvrdokornoj otvorenosti urbanog duha u gradu koji su 1461. osnovali muslimanski Otomani, doprinela je posebna mešavina narodnih, verskih i jezičkih tradicija. Devedesetih godina 20. veka tu tradiciju su opisivala velika književna dela. Posebno izrazite su bile knjige Semezdina Mehmedinovića Sarajevo Blues (1992), Miljenka Jergovića Sarajevski Marlboro (1994), Josipa Ostija Sarajevska knjiga mrtvih (1993), Abdulaha Sidrana Sarajevski tabut (1993), Feride Duraković Srce tame (1994), Dževada Karahasana Dnevnik selidbe (1993), Nenada Veličkovića Konačari (1995), Ozrena Kebe Sarajevo za početnike (1996) i Alme Lazarevske Smrt u muzeju moderne umjetnosti (1996).
Opsada Sarajeva je trajala 315 dana. Grad je postao zatvoreni kavez. Stanovništvo nije smelo da ga napusti. Za više-manje smele posetioce sa Zapada, koji su – cinični “naravno!” – smeli da slobodno ulaze i izlaze iz njega, grad se pretvorio u nekakav zoološki vrt sa ljudskim primercima. Pod prisilom lokalnih i međunarodnih gospodara rata grad je mutirao u budno nadzirani prostor, nekakvu živu laboratoriju za studiju načina kako čovek reaguje na dugotrajno vanredno stanje.
Sarajlije su Balkanci, što u očima svetske politike i javnog mnjenja znači stigmu. Pošto (još uvek) nisu Evropljani, njihovi životi su manje vredni. Treba se samo setiti tunela ispod aerodroma Butmir, koji su očajne čete bosanske vlade iskopale zato da bi izbegle ulogu glinenih golubova koju su snajperisti bosanskih Srba uz saglasnost međunarodnih jedinica namenili svakom Sarajliji koji je prelazeći preko piste pokušavao da se iz grada probije do slobodne teritorije. Jedan jedini blatnjavi, uski i niski kanal za vezu između grada u kotlini i spoljašnjeg sveta! Savršena metafora za pritvorena vrata pakla.
Štiks je bio među onima koji opsadu nisu neposredno doživeli. Najpre je kao Balkanac morao da se pomiri sa statusom „drugorazrednog Evropljanina“, a potom je kao begunac bio prinuđen da preuzme na sebe još i purpurno obeležje „drugorazrednog Sarajevčanina“. U njegovoj pesmi Crveno Sarajevčani se dele…
„na one koji su preživjeli Opsadu
i one koji su o njoj sanjali
i potom se budili
usred obiteljske drame.”

Pišući Elijahovu stolicu autor je, dakle, imao pred sobom zahtevan zadatak, ali i veliki izazov. Većina radnje romana dešava se u opsednutom gradu, tu se sudbinski prepliću životne sudbine i tu dolazi do „tragedije bez katarze“. Uprkos nedostatku autorovog doživljaja iz prve ruke i zbog viška stilske veštine to je istinski veličanstven roman, čiji napet ritam pripovedanja ne popušta, stvarajući efekte začuđujućeg čitalačkog zadovoljstva, zbog kojih roman nisam ispuštao iz ruku sve dok nisam zadihano stigao do poslednje stranice.
Danilo Kiš je u Času anatomije, u polemici sa svojim „barbarogenijskim“ kritičarima, zapisao čuvenu izjavu da za dobru književnost nisu dovoljna samo muda. Štiksova Elijahova stolica donosi dokaz da iskustvo očevica događaja nije nužan uslov za originalno umetničko delo.
Originalan umetnički govor koji lebdi između “ne više” i “još ne”, izvire iz zabune da je čovek konačan, dok svet nije. Zato umetnost ispunjava nemoguć zadatak: predstavlja svedočenje o svom vremenu i prostoru, a istovremeno ih vizionarski prevazilazi. Umetničko delo je, dakle, nekakav “očevidac”, svedok i istovremeno i vizionar. Umetničko delo, razapeto između sećanja na pogubnu prošlost i zabrinuto sagledavanje nesigurne budućnosti, povezuje stvaraoca sa mogućnostima za smisaoni kolektivni život i uključenje u “veliki lanac postojanja”.
Verujem da je tako. Zato verujem i da je stvaralački jezik u savremenom svetu globalnog supermarketa možda zaista jedini koji je svestan toga da nada u ljudskom životu nije raskoš, već nužnost.
Nadu shvatam kao sreću: raste onda kada se deli – sa prijateljima.
Posveta u mom ličnom primerku Elijahove stolice:
Alešu, hvala na prijateljstvu koje se opire geografskoj udaljenosti. Prijatelju u nedovršenom dijalogu. Tvoj Igor. Zgb, 03/07/06

Knjigu sam dobio na poklon u knjižari Profil u Kogovićevoj ulici u centru Zagreba. Tog sparnog jula, dok je gradski pločnik u kasnom popodnevu opusteo i asfalt se odvratno lepio za đonove sandala, Seid Serdarević, urednik izdavačke kuće Fraktura, Mirko Kovač, koji je na početku raspada Jugoslavije u znak protesta napustio Beograd, nastanio se u Istri i nekadašnji srpski jezik svoje književne umetnosti zamenio hrvatskim, i pisac ovih redova, zajedno su predstavili novi roman Igora Štiksa.
Već sam naslov romana po sebi dovoljno govori. On aludira, naime, na jevrejsku stolicu za obredno obrezivanje dečaka. U jednom od ključnih prizora knjige na takvu stolicu seda glavni junak, kada se prvi put zatekne u sarajevskoj sinagogi - i simbolično prihvata sudbinu Jevreja kao večnih beskućnika. I Richard Richter je (intelektualni i biografski) beskućnik.
Dramu jednog čoveka Štiks je oblikovao umestivši je u okvir za trezveno razmišljanje o identitetu i zajednici, o smislu i bolu, a kroz prizmu strasne ljubavne priče uspeo je da prikaže i strašan bol opkoljenog grada.
Štiks samosvesno upotrebljava različite metode koje sežu od realističnih opisa i dijaloga do novinarskog izveštaja, od lirskih paralela među pročeljima gradskih kuća i geografskim kartama ljudske duše do motiva iz starogrčke mitologije i kritičke „istorije sadašnjosti“.
Mislim da upravo zbog toga što uzima pravo da piše u Altmodisch stilu (takav je i naslov pesničkog ciklusa iz knjige Povijest poplave), već pokazuje pripovedačku moć. Štiksova stvaralačka mašta je, naime, originalna, i to barem do mere do koje ne sledi „prljavi realizam“, koji preovladava u tokovima savremene hrvatske, bosanske i srpske proze.
Oslobađajuće mogućnosti nadahnuća Štiks je radije potražio u srećnom spoju između tragičnog smisla koji rađa filozofija starovekovne Grčke i melanholičnih razmišljanja o prirodi vremena koji vladaju u meteorologiji Srednje Evrope. Pri tom Štiks održava pripovednu napetost koju ostvaruje ne potraživši utočište u prizorima čulno-nazorne polnosti ili neizazvanog nasilja; duboko mu se opire i siromašenje rečnika na hrpi uličnih vulgarnosti.
Štiks ne želi da zastane pred neodređenom beskrajnošću banalnog sveta upravo zato da ga ne bi usrkao u sebe. Ne želi da se prepusti primamljivo jednostavnim, ali postojano ispraznim formulama „tranzicijske“ proze o postkomunističkoj svakodnevici u kojoj se, iz nekakve zasićenosti, ako ne već bez ikakvog razloga, razvratno troše alkoholna pića i voljna tela, dok autorska lenjost stupa u neslavni konkubinat sa ulizivanjem publici. Štiks je nagonski naslutio da proza koja opisuje banalnosti svakidašnjeg života i sama rizikuje da postane banalna.
Elijahova stolica predstavlja nešto sasvim drugo. To je savremena tragedija, u kojoj se sudbina uplašenog Richarda Richtera i njegove rodbine čiji članovi potiču iz različitih kultura neodvojivo prepliće sa sudbinom opsednutog Sarajeva i njegovih stanovnika, navodeći nas na razmišljanje o tužnoj metafori našeg doba. Tu pojedinačne priče pojedinih (epizodnih i glavnih) likova dobijaju opštiji smisao koji ne bi bilo pogrešno videti u postepenom, ali nezadrživom preobražaju junaka u Svakog pojedinca, kao što i u bosanskoj prestonici možemo prepoznati obrise Grada.
Roman ima uzbudljiv rodoslov: rodio se na Balkanu, odškolovao se u duhu bečkih kafana i kafea na levoj obali Sene, a napisan je u tradiciji prosvetiteljskog Zapada. Obuhvata krajnosti: haos i uskraćenost, bekstvo i smrt, a istovremeno i potragu za porodičnim korenima, koja junaka među ruševinama Grada vodi od jedne tajne ka drugoj. Takvo pripovedno polazište bi u radionici nekog manje nadarenog umetnika lako dovelo do mučne citatnosti.
Međutim, autor je uspešno izbegao sve postavljene zamke. Iako je izabrao veliku temu, nije zanemario dobro promišljenu strukturu. Poglavlja se ređaju po smisaonom rasporedu kao čvrsti blokovi arhitekture, a pripovedni ritam teče glatko kao zrna peska kroz peščani sat.
Uprkos svemu tome, ovaj roman nije prostodušna reportaža koja govori o onome što se „zaista dogodilo“. Suprotno tome: Elijahova stolica je dvaput promišljen tekst. Zasnovan je kao knjiga u knjizi. Pred nama su, naime, memoari u rukopisu koje je za sobom ostavio Richard Richter, a nakon njegove smrti uredio Ivor, njegov mladi prijatelj iz sarajevskih dana. Okvir romana se, dakle, ostvaruje uz svest o drugim vremenima i drugačijim pričama, kao i o raznolikim identitetima.
Potreba za rešenjem zagonetke vezane za vlastito rođenje Richtera dovodi u Sarajevo. Poput nekog modernog Odiseja on putuje kući, ne sluteći da će dolaskom tamo preuzeti ulogu Edipa. Kakav smisao je u tome da čovek traži rodnu Itaku, a pri tom iznenada otkrije da je „kriv bez krivice“? Richter ne može da izbegne nemilosrdnu silu sudbine, niti da utiče na njen tok. Destiny is the most powerful coincidence, šapuću brojna usta u knjizi. To nije nimalo čudno: istinu romana predstavlja upravo sudbina kao najjača od svih slučajnosti.
Ko je, dakle, junak Elijahove stolice?
Richard Richter je levičarski austrijski pisac, koji se – kao i svaki evropski intelektualac koji ceni sebe – u „grad svetlosti“ sklonio od političke prljavštine sopstvene države. U Parizu je dvadeset godina ostao kao dobrovoljni izgnanik. Nakon raspada braka u kojem nije bilo dece, odlučuje da se vrati u rodni Beč, gde još uvek živi njegova tetka Ingrid Muller, uz koju je odrastao.
U vozu koji ga vozi iz Pariza u Beč, pedesetogodišnji Richter – kao i svaki evropski intelektualac koji ceni sebe – pribegne cinizmu, tom potpisu spoznajne kapitulacije. Treba ga razlikovati od delujuće ironije, gde razlika između stvarnosti i privida još uvek nije lažna Richter se cinično podsmehne novinskoj priči, u koju se udubio njegov saputnik, priči o francuskom katoličkom svešteniku kojem se bukvalno sruši ceo svet, kada nakon dužeg traganja konačno shvati da nije ono što je oduvek mislio da jeste, već da je zapravo sin jevrejskih begunaca, kojeg su tokom nemačke okupacije sakrili kod dobronamernih katolika.
U toj epizodi Štiks već najavljuje temu romana: poreklo pojedinca i zajednički identitet – dvotaktni motor u srcu modernog čoveka. Dodatni putokaz dobićemo uskoro, samo junak prethodno mora da stigne u Beč. Richterovo detinjstvo je proticalo u tesnom stanu u Berggasse 17. U susednoj kući u Berggasse 19 je ordinirao pisac edipovske priče, slavni doktor Sigmund Frojd.
Richtera je rodila mama Pavla, koja je ubrzo umrla, a otac je kao vojnik Trećeg Rajha nakon pobede saveznika i svog povratka sa istočnog fronta počinio samoubistvo. Richter se nakon dugih godina odsustva iznova šeta kroz stan svog detinjstva. Slučajno otkriva plavu svesku skrivenu u pregradnom zidu.
Njegova drama tek tada zaista počinje. Poreklo vuče iz drugačije drame iz drugačijeg vremena. Ratna 1941. godina o kojoj priča pronađena plava beležnica, bila je dramatična, dramatičan je bio i decembar, mesec koji je prethodio njegovom rođenju i majčinoj smrti, i dramatično je bilo majčino ispovedno pismo namenjeno – mada nikada poslato – voljenom muškarcu. Iz pisma, kojem Richter ne može opovrgnuti verodostojnost, iznenada u šoku saznaje ko je njegov pravi otac.
Pismo sadrži skrivene detalje tajnog odnosa između Pavle i nekog Jakoba Schneidera. Neočekivano otkriće natera Richtera da iznova porazmisli o sopstvenom identitetu. Jakob Schneider, naime, nije bio samo komunistički aktivista iz Jugoslavije, već i sarajevski Jevrejin.
Da bi u stisku nacističke vladavine na neki način zaštitila svoje dete i sebe, majka Pavla je očigledno potražila prihvatljivo rešenje: udala se za austrijskog vojnika u nemačkoj armada, prijatelja koji je sa naklonošću preuzeo ulogu dečakovog oca.
Pola veka kasnije ponovo se razbuktao rat u Evropi, ovog puta na njenom rubu. Jugoslaviju na surov način komadaju, ali Richter na to ne obraća posebnu pažnju, njega zanimaju porodični koreni. Ne oklevajući, krenuvši tragom majčinog pisma, odlazi u Sarajevo. Na put ga pokreće nada u to da je njegov pravi otac možda još uvek živ. Mora da ga pronađe!
Richter dolazi u grad kao izveštač za nemačke mas-medije. Pod maskom novinarske profesije želi da istraži sudbinu Jakoba Schneidera i da reši zagonetku svog rođenja. Susreće se sa agonijom 20. veka.
U Sarajevu naleti na strahote rata i muke opkoljenog naroda, na dvolične predstavnike ništa manje dvolične „međunarodne zajednice“ i na korumpirane mirovne jedinice, na dezorijentisani svetski žurnalizam i na mnogo lokalne mržnje, a hvata se u koštac i sa stavom levičarskog intelektualca, čija podrazumljivost nakon sloma komunizma u istočnoj Evropi nužno postaje problematična.
Richterovo suočavanje sa svešću o stvarnom ocu je zaista i pre svega spoznaja sile slučajnosti. Istovremeno je reč i o uvidu u sopstvenu izgubljenost, koji mu otkriva lažnu prirodu dotadašnjih predstava o životu. Richter se, kao kritički pisac i kao pripadnik generacije rođene tokom Drugog svetskog rata bavio problematičnom tematikom očinstva. Sinovi su se u opštom evropskom okviru pitali šta su njihovi očevi radili tokom rata, a u posebnom nemačkom okviru otpor prema očevima je proizlazio iz činjenice koju jezgrovito navodi Richter: stvorili su nas progonitelji, a ne progonjeni.
Nakon otkrića plave beležnice srušio mu se ceo svet, slično kao što se dogodilo i katoličkom svešteniku nakon čitanja novinske priče u vozu Pariz-Beč. Ondašnjeg ciničnog osmeha više nema, Richterovo lice je prekrila tamna senka zapanjenosti. Na pragu godina kada zrelost počinje da naginje ka truljenju, Richteru su se otvorila vrata neke sasvim nove istine i drugačijeg pogleda na samog sebe, a verovatno in a ceo svet. Njegov pravi otac je spadao u proganjane.
U gradu u kojem je živeo – i verovatno još uvek živi – Richterov pravi otac, naš junak upoznaje tri osobe čije životne sudbine suštinski utiču na njegovu.
Najpre, tu je Ivor.
Ivor je student književnosti i neostvareni pisac, koji postaje Richterov prevodilac i vodič u novoj sredini. Richter u njemu pronalazi bliskog prijatelja. On mu je, između ostalog, predlagao i – što se pokazuje kao odlučujuće! - snimanje reportažnog filma. Richter će ga posvetiti hrabroj pozorišnoj grupi, koja usred opkoljenog grada vežba i postavlja na odar dramatizaciju čuvenog romana Homo Faber švajcarskog književnika Maksa Friša.
Sa Ivorom kao očiglednim „alter egom“ pisca Štiks je stvorio određenu distancu prema pripovednoj građi, a istovremeno je mogao i da je istraži iznutra. Takvu otuđujuću tehniku upotrebljavao je Danilo Kiš. Štiks mu se zahvalio tako što je četvrto poglavlje Elijahove stolice naslovio po Kišovoj knjizi (Peščanik), a od majstora je preuzeo i običaj da u tekstu skriva sopstveno prisustvo i reference na svoju porodicu.
Karakteristična je scena u kojoj se Richter, zajedno sa svojom pratiljom, šeta pored tezgi sa polovnim knjigama na pijaci Markale. Tu one Sarajlije koje nisu mogle da pristanu na to da knjige upotrebe za ogrev, nude na prodaju blaga svojih domaćih biblioteka. Richter među romansknim klasicima, enciklopedijama i priručnicima, naleti na knjigu Das Bauwesen in Bosnien und der Herzegovina vom Beginn der Okupation durch die Osterr. Ung- Monarchie bis in das Jahr 1887. Ko je njen urednik? Neki Edmund Stiks. Malo kasnije junaku dolazi u ruke i knjiga pesama Enza Streccija. Pažljivi čitaoci će se setiti da je to ime i glavnog junaka iz Dvorca u Romagni, Štiksovog prvog romana. Slučajnost? Ne. Duh romana izvire, naime, iz apsurdne umetničke vere u to da se u svakoj slučajnosti skriva i sam ključ.
Druga važna osoba je stari Simon.
To je prorok izgledom nalik onima iz Svetog pisma, a inače upravnik sinagoge sefardskih Jevreja. On Richteru pomaže u njegovoj potrazi za Jakobom Schneiderom, a njegovi komentari nude mistične izreke za svakodnevnu upotrebu. Simon, naime, nastupa kao čuvar zajedničkog pamćenja, koje – to je važno! – nije samo intimna stvar Sarajeva, već se odnosi i na istoriju gradske civilizacije tout court.
Danas, u vreme trijumfa nacionalne države i politike etničkog šovinizma, koji su se iz zapadne Evrope 19. veka raširili po savremenoj planeti kao zarazna bolest, danas se mnogokulturnim, viševerskim i višeetničkim gradovima loše piše. Upravo u polemici sa ideologijom kulturne „čistoće“ Štiks je uspeo da rodni grad preoblikuje u metaforu o kosmopolisu. Metafora nije privlačna, ali je tačna. Budućnost gradova koji su samostalni svetovi upravo zbog različitih verskih, jezičkih i etničkih sadržaja, stari Simon je u gorkom dijalogu sa Richterom opisao ovako:
„... Ako se doista potrudiš i pogledaš kroz ovu zvijezdu iz svih krajeva sinagoge, s galerija ili iz prizemlja, moguće u njezine krake uloviti krov medrese, ili koji minaret, o pravoslavnima iza leđa, o katolicima na dohvat ruke, ne o pasivnom su-postojanju već o miješanju svega toga u nove oblike, u Sarajlije. (…) Krenimo od Aleksandrije bez Grka, Jevreja i Evropljana, preko izdijeljenog i napaćenog Jeruzalema do prepolovljene Nikozije, od Damaska i Alepa, od Bejruta zaraćenog unutar sebe, do Istanbula bez Grka i Armenaca, do Soluna bez svojih Turaka i Sefarda, samo da nabrojim najpoznatije slučajeve... Ali nije se bolest ograničila na nekadašnje osmansko carstvo, jer recite mi što je danas ostalo od gradova poput Trsta, Vilniusa, od Königsberga, od Varšave, od Lavova, od Odese i Czernovitza... Sarajevo je bojim se na kraju tog niza. … Što sam stariji, sve više čini da neka paklenska logika, neko davno prokletstvo koje ne znam kako smo zaslužili, polagano briše s lica zemlje gradove u kojima su se vjere, narodi, jezici, tonovi puti miješali kao špilkarte.“

Alma Filipović je treća važna osoba koju je Richter upoznao u Sarajevu. Pozorišnu glumicu su mu predstavili prilikom priprema za snimanje reportaže o Homo Faberu. Alma, lepa i obrazovana kada je reč o kulturi, književnosti i filozofiji, zrači neobičnim ponosom i privlačnom čulnošću. Richteru omekša kolena, da se zapali kao dobro osušeni panj. Sa glumicom se upusti u ljubavni odnos, koji je toliko čist, koliko i rizičan.
Prvi poljubac, lep snimak strasne opasnosti: u neposrednoj blizini zaljubljenog para eksplodira mina i na trenutak nestanu u belom oblaku okrunjenog zidnog maltera. Štiks ga je iscrtao iskrenim potezima, kojima se oblak pretvori u mehurić sapunice srodnih duša. Nije dugo trajao. Pet srećnih dana, pet poklonjenih dana ljubavi, munjevito se završavaju junakovom spoznajom da sa Almom nije samo u duhovnom srodstvu. Poslednji dani Richarda Richtera obeleženi su zgroženošću zbog krvnog oskrvnuća, krivice i srama.
„Čiji sam sin?“, pita se Edip. Kada bude saznao odgovor, rodiće se i umreti u istom danu. Upravo takav je i položaj junaka nakon što mu se uz identitet konačno pronađenog oca otkrije i porodična veza sa njegovom sarajevskom ljubavnicom.
Richter je u Sarajevu našao više nego što je očekivao: pravog oca, bliskog prijatelja i iskrenu ljubav. Cenu je platio u čvrstoj valuti krivice. Nakon spoznaje o tome da je u krvnom srodstvu sa osobom sa kojom je u ljubavnoj vezi, za njega u tom gradu nema više opstanka. Uprkos naglom odlasku, Sarajevo će ga pratiti svuda kuda bude išao. Jer ovaj grad će te pratiti!
Štiks se znalački nadahnjuje pesmom Konstantina Kavafija, grčkog pesnika mnogokulturne Aleksandrije, koju je preveo engleski pesnik Lorens Darel, i sam autor pesme o Sarajevu. Iako Kavafi ne peva o Sarajevu, već o nekom drugom kosmopolisu i nekom drugom vremenu, sa pesničkom osetljivošću opisuje onaj trans-istorijski prostor u kojem nisu važne razlike između zajedničkog domaćeg i stranog, već između pojedinačnog dobrog i zlog. Iz Darelovog prevoda Kavafijeve pesme Štiks je, na kraju krajeva, preuzeo onaj stih kojim je obeležio budućnost svog junaka: For the city will follow you!
U epilogu postaje jasno da se priča o ljubavi i prijateljstvu nije završila Richterovim bekstvom. Nakon što je svesno ostao u opkoljenom Sarajevu i doživeo oslobođenje, i sam Ivor otputuje u Pariz, jedinu tačku na geografskoj karti koja ga povezuje sa nesrećnim austrijskim prijateljem. Za Almu se ispostavi, da je rodila dete. Richter, dakle, nije poneo sve sa sobom. Nakon smrti ostavio joj je zarade od svojih međunarodnih književnih izdanja i tako joj otvorio vrata Pariza. Tu, na istom groblju, na Montparnassu, Alma i Richter zajedno spavaju večnim snom.
Elijahova stolica je privlačno napet, vešto napisan i duboko promišljen roman. Po smislu za istoričnost sličan je delima Danila Kiša a po osećaju za plastične opise podseća na knjige Mirka Kovača, mada Štiks spisateljske uzore domišljato prilagođava potrebama svoje umetničke vizije. Roman na samosvojan i uverljiv način govori o univerzalnim temama, o snazi sudbine i ljubavi, strasti i smrti, slučajnosti i slobodi. To je nezamenljiv roman o minulom veku.
Igor i Marjana su se u Čikagu nastanili u garsonjeri stambenog solitera na Cambridge Avenue, u umereno boemskoj četvrti Belmont. Dok je njegova žena zarađivala novac radeći u butiku Hugo Boss, Igor je u ulubljenim vagonima El-traina prigradskom „Purple Line“ svakog dana putovao do Evanstona. Tamo je imao svoj Unicorn Cafe.
Ni u Belmontu nije ostao bez stalne stanice. Našao ju je u jednoj od šik-alternativnih kafana, gde mladi „slobodnih profesija“ rado izdvoje dolar više za to da mogu da predu u naslonjačima iz druge ruke, listaju primerke lokalne štampe i greju se uz misao da srču kafu kupljenu u politički naprednoj „poštenoj prodavnici“ sa neposrednim proizvođačima. Ukoliko su vlasnici sposobni još i za mrvicu ironične šale na sopstveni račun, toliko bolje. Nije to bosanski „crni humor“, ali već sama distanca ostvaruje cilj: kafana se naime zove Intelligentsia Cafe.
Akademske 2006/2007. godine sam kao Roberta Buffet Professor of International Studies došao na Northwestern University. U Evanstonu smo živeli u slikovito staroj, ali ječuće promajnoj vili, odakle smo mogli da bilo kuda idemo peške: deca u školu, moja žena Erika u javnu biblioteku, a ja u kampus, gde sam podučavao uvod u kulturnu istoriju Balkana. Nisam se previše protegao. Veoma mi je odgovaralo.
Igor i ja smo dobro iskoristili neverovatnu šansu koja nam se ukazala. Još nikada do tada nismo delili život u istom gradu.
Sol Belou, američki nobelovac i najpoznatiji pisac Čikaga, u eseju o svom gradu je zapisao da se „neprestano gradi i ruši samog sebe, uklanja ostatke i počinje iznova. Ne postoji više. Možete da ga nađete samo u sećanju. Dajte Čikagu šansu, i pretvoriće vas u filozofa.“
Čikago je Igora pretvorio u filozofa. Naime, u filozofa one vrste, koji nosi mudrost koju ni sam ne razume. Drugim rečima: pretvorio ga je u pesnika. Ako pesnikov glas bilo šta opravdava, onda ga opravdava upravo smisao za propuštene detalje. Dokaz možemo potražiti u knjizi Povijest poplave i oslušnuti opraštajuću i ohrabrujuću pesmu:

Sve se može opjevati

Sve se može opjevati
I prašina u popodnevnom svjetlu
I mačkin lijeni hod po oluku
I tvoja ruka s ožiljcima iz borbi noževima
na obalama La Plate
Majčina fotografija s ekskurzije
u Prag s kraja šezdesetih
Cipele koje nitko neće nositi
a koje otac još uvijek čisti
Svemu si sada našao mjesto
I sahranama bližnjih koje si propustio
Pitaš se da li su tu tik ispod površine
I najmanja sitnica ih može razbuditi
Kao onaj uzdignuti kažiprst
na reklami za ljetovanje
Da li zaboravljaš okrutnost prema onima
koji ne mogu dešifrirati tvoja buncanja
prema ženama koje pitaju
za otisak zubiju iznad tvog srca
prema onoj koja ih je zabila u to mjesto
kažnjavajući te i nagrađujući istovremeno
Sve ti se čini da zauzima solidno mjesto
u tekstu kojemu ne znaš žanr
u književnosti koju možeš čitati
samo u vlastitoj glavi
Nikada se ništa neće izliti na papir
učvrstiti u dijalogu
Tvoje uspomene ionako su izobličene
umorom od putovanja
Sve možeš opjevati sada
kada te nitko više ne slijedi
kada nitko više ne pokušava
ući u tvoj svijet
iz kojeg si ionako izbacio svjedoke
Zato budi milostiv
prema crvenookom zecu u snijegu
Opiši s nježnošću hrvače na livadi
Zapamti šarenu ukosnicu
djevojčice na visokom zidu
koja u svoju bilježnicu upravo upisuje
da bi mogao biti
pismonoša
odbjegli kralj
trgovac pokućstvom
ili demon koji će uzburkati
provincijski gradić
Ako joj sada pružiš ruku
nikada te neće napustiti.

Čikago u mom sećanju: džinovske gomile leda kraj jezerske obale, ogromna platna uozbiljenog i tužnog Anselma Kifera u Art Institue of Chicago, beskrajna asfaltna traka Lake Shore Drive i osvetljeno klasicističko pročelje Drake Hotela, koji zasvetluca na okuci pred ulazom u grad, raskoš boja kultivisane prirode u Chicago Botanical Gardens, pištave slavine i siktavi radijatori, nedelju dana polarnog mraza sa živim srebrom ispod minus 25 stepeni Celzijusa, tamne naočari za sunce i briljantno plavo nebo, božićna večera uz živu muziku kod Vahtelovih, subotnji fudbalski treninzi i moji sinovi koji zasenjuju sve „evropskim“ driblinzima, nigerijski taksisti sa zavidnim poznavanjem svetske politike, ljubljenje sa Erikom na rubu klizališta i njen tamnoplavi, skoro crni šal koji sklizne na tlo, blues koncerti u stogodišnjem konzervatorijumu i zastrašujuće bezgranični parking ispred Soldier Filed Stadium, poljsko pivo Zwiec u tavernama kraj puta i kalifornijska trava na prozorskoj polici u garsonjeri na Cambridge Avenue, uvek prekratki razgovori ni o čemu i o svemu posebno, široka drvena ograda terase u tjudorškoj vili na univerzitetskom Center for Comparative and International Studies, koju smo mi, pušači – gostujući profesori i postdiplomski studenti iz Rusije, Italije, Grčke i drugih balkanskih zemalja – kada je lepo vreme radosno pretvarali u šank, miris filteruše za Igorovim stalnim stolom u Unicorn Cafe i paučina od dima u večernjem mraku ispred Intelligentsia Cafe, naše žene koje se dobrodušno šale na račun Igorovog straha od promaje, brbljivi Indusi u trafikama i plešući derviši iz Konye na odru univerzitetskog auditorijuma, invalidska kolica na aerodromu O' Harre, u kojima Igor sedi nakon što se iz Pule vratio sa nagradom Kiklop u ruci i slomljenom nogom u gipsu, smeh, još više smeha, zabava do dekadentnog jutra u našoj evanstonskoj kući, lepota mostova razapetih preko Chicago River, i naše prijateljstvo koje traje.
U Piranu, na jedinoj slovenskoj obali, napisao sam knjigu pesama Tihotapci (2009). Ona govori o mom gradu i svetu, o nekadašnjoj i savremenoj Ljubljani. Duboko u svojoj utrobi osećam da te knjige ne bi bilo da nije bilo moje godine u Čikagu, na američki „treći obali“. Tamo je nastala i ova pesma:

Balkanski most
za Igora Štiksa

Drugi prave sebi zvezdanu kartu, nas dvoje zurimo dole,
u poverljivu vodu, i dugo šapućemo o mirisnim zrnima
i skrivalištima, lošim i manje lošim vremenima, vrtoglavo
te pogodi, kao trudnicu koja ne donosi na svet, ako se previše

predaje prividima. Množe se sa peskom na obali
svakog grada kuda te vuče nejasno obećanje,
građa za roman, tužni domar, svetlo pod vratima.
Nemam pojma ko u kvartu juče modnih likova,

koji tvoje društvo su iz nužde i radoznalosti, ko zaista zna,
da u svakoj slučajnosti skriva se ključ, ko sa tobom sedi,
i ko vidi ono što vidiš ti: penu oko usta koja prati
propale studente u snu, razrovane ulice, trg streljanih

talaca, kobile tužno ržu i ubijaju se. Ti vidiš
novu kožu i kontinent, vidiš stranicu u knjizi
koju ćeš napisati, vidiš bare na pločnicima Čikaga
i Pariza, vidiš znak samoće i mnogo čitalaca.