Milica Nikolić

DNEVNIK ČITANJA 49/50

Sarajevske Sveske br. 49-50

Mesto Gojka Tešića u srpskoj kulturi

Gojko Tešić, izuzetna ličnost naše i ne samo naše kulture i književnog života – izuzetna jer ne znam da iko na ovom južnoslovenskom tlu poseduje takav spoj akribičnosti najvišeg i najutemeljenijeg znanja i retke, nesvakidašnje radne energije, neumornosti i otkrivalačke strasti nastojeći da obelodani nešto novo i nepoznato i revidira poznato. Kada se sve to spoji sa istančanim ukusom i rafiniranošću – rezultat je ono što bih nazvala velikim delom koje Tešić ispisuje već decenijama. Nije lako sve pobrojati niti tvrditi šta je manje a šta više značajno.
Gojko Tešić (rođen 1951) nam je svojim projektom VINAVERIANA, govoreći o Vinaveru kao polihistoru, stručnjaku u mnogim oblastima, esejisti, kritičaru, parodičaru i pamfletisti, jezikoslovcu i nadgramatičaru, publicisti, prevodiocu s mnogih jezika, istoričaru – otkrio da ono što nam je Vinaver ostavio nije samo „priča o ovom nenadmašnom geniju već i neka vrsta istorije srpske književne kulture i književnog života prve polovine XX veka. Vinaver je modernoj književnoj umetnosti darovao najvrednije dragulje kojima je obogaćena i svetska književna riznica. Priča o njemu je istovremeno i priča o istoriji moderne srpske tradicije od 1908 [...] do 1955, onaj kontekst koji je ispunjen pravim biserima moderne poetske umetnosti. U tom prebogatom, preobilnom, čudesnom i začaravajućem tkivu jezičke magije, novih ritmova i zvukova, novih značenja i vrednosti, novih preloma, lomova i prevrata, Vinaver je sam vrh vrhova.“
Navešću sada ono što je Mihajlo Pantić, naučnik i najbolji poznavalac savremene pripovedačke i kritičke srpske „scene“, napisao o Gojku Tešiću i njegovom otkriću Vinavera:
„Paralelno sa radom na pripremi Izabranih dela Stanislava Vinavera nastajao je i autorski rukopis Gojka Tešića, pod naslovom Prkosi i zanosi Stanislava Vinavera. Tešić, ne samo naslovom, već i osnovnom perspektivom, ponavlja i obnavlja onaj ugao gledanja na objekat književnog interesa kakav je Vinaver uspostavio u svojoj čuvenoj knjizi o Lazi Kostiću. Do pisca, odnosno do suštine njegovog dela ne može se doći zagovaranjem jedne interpretativne pozicije: takva pozicija, po pravilu, rezultira partikularnim učincima, a to je Vinaver slutio mnogo pre oglašavanja teorijske ideje o kontekstualnoj, poliperspektivnoj prirodi književnog dela i misli o tome delu. Za obuhvatniju interpretativnu predstavu objekta književnog interesa potreban je dinamičan uvid, koji se neprestano prilagođava ključnim pitanjima materije. Štaviše, sama materija određuje osnovni pravac interpretacije. Tešić je u svojoj mozaičnoj zbirci tekstova, koja ima konzistentnost monografije, upravo tako osmotrio Vinavera, a sa svih strana, iz (tekstualne) blizine i (kontekstualne ) daljine[...]
Knjiga Prkosi i zanosi Stanislava Vinavera pokazuje nam da je Gojko Tešić, danas, u srpskoj istoriografiji najpouzdaniji proučavalac i poznavalac Vinaverovog dela.“

Time bih završila. Iako znam da Gojko Tešić nije uradio samo to. Ali neka to drugo ostane za drugu priliku. Jer se delu Gojka Tešića moram još vraćati.

Iva Tešić: Identitet, rat, egzistencija

Imala sam sreću da dođem do prvenca mlade autorke Ive Tešić (rođene 1986) (sasvim sigurno buduće naučnice i vrsne esejistkinje) – do njene nedavno objavljene knjige Identitet, rat, egzistencija – u kojoj jedno mlado biće više no inventivno i izuzetno studiozno rasuđuje o temi rata u srpskoj i hrvatskoj književnosti. Svi su tu: Krleža, Rastko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović, Dedinac... Ne možemo ustvrditi šta je bolje... analiza Krležinog dela, paralela Krleža - Crnjanski ili studije o ostalim autorima.
Posebno zaslužuje visoku pohvalu suptilna analiza pesama „Santa Maria della Salute“ Laze Kostića i „Spomen na Ruvarca“.
Treba obratiti pažnju i na literaturu kojom se autorka služila – zbog izuzetne lakoće i kompetentnosti u upotrebi klasičnih i savremenih jezika – uvek studiozna i određena.
Veoma me je privuklo i to što Iva Tešić ne beži od raščlanjavanja i hrvatske, ne samo srpske književnosti – koje su toliko decenija bile povezane utičući jedna na drugu.
Knjiga je objavljena 2014. Izdavač je Gramatik (biblioteka Tekst/Kontekst).

Tri južnoslovenske pesnikinje

U ove tmurne zimske dane obradovale su me tri južnoslovenske, ne jugoslovenske već upravo južnoslovenske pesnikinje. Sjajna Danica Vukićević, koja je već odavno stekla visoka priznanja i međunarodni ugled – meni odavno poznata i voljena „moja“ pesnikinja Ana Ristović i – nepoznata mi Lidija Dimkovska, makedonska liričarka, o kojoj ništa nisam znala. Sve tri su nagrađivane, prevođene na mnoge jezike, sve tri su diplomirale opštu književnost i teoriju književnosti, objavile su više zbirki pesama, dobile su mnoge nagrade i prevedene su na više stranih jezika. Izrazito su feministički nastrojene, sa prisutnom željom za osvajanje slobode. Njihova poezija nije uljuljkivanje u harmoničnom doživljaju sveta.
Ova uopštavanja nikako ne znače da su im poetske formule slične. Naprotiv.
Danicu Vukićević odlikuje visoka postmodernistička koncepcija pesničkog zadatka. Dimkovsku složen situacioni naboj, Anu Ristović (vršnjakinju Dimkovske) takođe. One su deca ovog veka, savremenice novih tehnologija, meni nepoznatih. Lidija Dimkovska, već samim naslovom svoje najnovije zbirke pH neutralna za život i smrt kazuje dovoljno.
Želim da pobrojim nagrade koje su im dodeljene kao i jezike na koje su prevedene.
Ana Ristović je dobila nekoliko značajnih nagrada, poezija joj je objavljena na nemačkom, slovačkom, slovenačkom i mađarskom.
Dimkovska je prevedena na engleski i slovački.
Za Danicu Vukićević sam našla samo podatke o našim priznanjima („Nagrada ProFemina“, nagrada „Biljana Jovanović“, nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja“). Tome dodajem i izvrsni pogovor Đorđa Despića uz njenu najnoviju knjigu.
Dimkovska je objavila roman Skrivena kamera.
Danica Vukićević je autor dve zbirke proze, bavi se kritikom i esejistikom.

O Ani Ristović, još jednom: ČISTINA

Kako sam nedavno bila srećna kada sam dobila najnoviju knjigu Čistina „moje“ pesnikinje Ane Ristović, ćerke „moga“ pesnika Aleksandra Ristovića, o čijoj sam poeziji, i oca i ćerke, pre mnogo godina pisala, neizmerno uživajući u svakoj njihovoj zbirci i pesmi.
Kada nas je Aleksandar Ristović iznenada i prerano napustio – nisam slutila da će se pesničko stablo razvijati dalje, možda čak i bujnije, u poeziji njegove kćeri, koja je tada, kad je otac otišao, bila anonimni devojčurak.
Danas je Ana Ristović (rođena 1972) objavila šest (sedam?) zbirki pesama i dobitnica je nekoliko nagrada (naših i stranih) (između ostalih nemačke nagrade za mladu evropsku poeziju), a pesme su joj štampane ne samo na nemačkom nego i na slovačkom, mađarskom.
Žao mi je što nisam u mogućnosti da nađem svoje nekadašnje tekstove o ocu i kćeri, kako bih ustanovila šta sam mislila i kako sam doživljavala njihovu poeziju.
U ovom trenutku se bavim samo Aninim pesništvom koje sada čitam. Ono mi je, moram priznati, složenije nego ono o kojem sam nekada pisala jer je mlada pesnikinja savremenica novih tehnologija, meni nepristupačnih i često jedva razumljive leksike.

Navodim:

Noću se pomaljaju male, skrivene životinje. / Imaju naša lica ali humanija i šape / čija svaka koščica jednaka Adamovoj je. / Do jutra vode duge razgovore na temu / šta je istina oduvek bila i biće. / Do večeri sve velike istine ih upotrebe / delom da bi njima pročačkale zube / delom da bi nakon toliko toga lošeg / imale nečim poštenim da oblože /svoje istinski veštačke želuce / jer i svakoj istini se mora priznati / izvesno nesavršenstvo / kao i poneka sudbonosna rana.

Zatim:

Grupa bajkerki i bajkera dojezdi na plažu jezera / u vreli letnji dan. Poskidaju kacige i odeću / pa iznenada proviri ono što vreme doda / centimetrima u struku, dubini podvaljka / i gustini uzdanice-sumnje; vreme / već počinje da pečati uzdah i misao / koja više ne vidi talas već samo pučinu. / Onda neko pljusne u vodu veliku lubenicu / i smeh zaklopara gromko zanjihan tamo-amo / između bibavih trbuha. Izađu iz vode i, dok / glavni bajker kolje bostan na šatorskom krilu / pružajući svakome po parče, usklik koji ispuste usne / hodočasti pravo u Rim. Sa plimom u sebi stoje u plićaku, / držeći napola pojedene kriške kao najveću / i jedinu istinu-trofej i osmehnuti gledaju / u fotoaparat. Onda se obuku, u iste one / divlje jakne i kacige, zajašu svoja tela / i odjezde dalje. U još jednu mladost / u još jedno srce lubenice / koje pod nožem gromko puca / i pucanjem javlja / da srž ne laže.

Ovo sam navela kako bih poeziju Ane Ristović približila čitaocima i da bih saopštila ono sto sam zapisala sebi na početku:

Bravo, Ana, za sve napisano dosad i za sve što će nam biti darovan u budućnosti.

Virdžinija Vulf: Sopstvena soba

Tragična sudbina čuvene engleske spisateljice Virdžinije Vulf potresna je i u mnogo čemu jedinstvena.
Živela je sa svojim mužem Jevrejinom koga je neizmerno volela u kući gde su u podrumu čuvali dovoljno benzina kako bi se spalili u slučaju nemačke invazije. U proleće 1941. Virdžinija Vulf je, uoči samoubistva, ostavila sledeću poruku svome mužu Lenardu:

„Najdraži,

Pouzdano osećam da ne možemo opet proći kroz nešto tako strašno. Ovog puta nema oporavka. Čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem. Stoga činim ono što je, izgleda, najbolje učiniti. Pružio si mi najveću moguću sreću. U svemu si za mene bio najbolji. Mislim da nikad dvoje ljudi nisu mogli biti srećniji. Ne mogu više da se borim. Znam da ti zagorčavam život, da bi bez mene mogao da radiš. I znam da ćeš raditi. Vidiš da ne mogu ni ovo čestito da napišem. Ne mogu da čitam. Hoću da kažem da dugujem svu sreću svog života tebi... Bio si krajnje strpljiv sa mnom i neverovatno dobar... Ako je iko mogao da me spase, to si samo ti. Sve sam izgubila osim pouzdanja u tvoju dobrotu. Ne mogu više da ti uništavam život.
Misli da nikad dvoje ljudi nisu bili srećniji od nas.
V.“

Virdžinija Vulf (1882–1941) pripada najboljim engleskim piscima između dva svetska rata, objavila je romane – Gđa Delovej, Izlet na svetionik, Talasi, Sopstvena soba.
Kod nas su štampani gotovo svi njeni romani. Roman-esej Sopstvena soba ponudio je, još 1994, „Plavi jahač“ u odličnom prevodu Jelene Marković, kojim sam se služila u ovom prikazu.
Virdžinija Vulf je, osim romana, pisala eseje i književne kritike.
T. S. Eliot je, neposredno posle njenog samoubistva 1941. godine, u svome posmrtnom slovu rekao:

„Ona je oličavala situaciju u kojoj umetnik nije bio ni sluga uzvišenog patrona, parazit plutokrate, ni zabavljač masa. Oličavala je situaciju u kojoj su proizvođač i potrošač umetnosti bili na ravnoj nozi.
Smrću Virdžinije Vulf urušen je ceo jedan kulturni poredak: možda je ona, sa jednog stanovišta, bila samo simbol tog poretka. Ali ona ne bi bila ni simbol da ga nije, više no ma ko drugi u njeno vreme, održavala.“

Sopstvena soba,pre esej nego roman, zasnovan je na dva njena ekspozea koje je pročitala na jednom skupu. Moglo bi se reći da je ova knjiga rezultat jedne feminističke prolegomene: „Prepreke na koje žena nailazi su veoma moćne, a ipak se teško mogu odrediti. Spolja gledano, ništa jednostavnije od pisanja knjiga. Posmatrano iznutra, sve to izgleda mnogo drugačije. Žena još uvek mora da se bori... da se izdiže iznad mnogih predrasuda... Moraćemo dugo da čekamo da ona sedne i napiše knjigu... A ako je tako u književnosti, koja predstavlja najslobodniji od svih poziva kojima se žena može baviti, šta da kažemo za ostale. Čak i kad je put prividno slobodan, kada ženu ništa ne sprečava da bude lekar, advokat, službenik, još uvek ima dosta podvodnih stena koje se ispreče na njenom putu... Opšti položaj žene danas, kako ga ja vidim ovde, u ovoj sobi, među ženama koje prvi put u istoriji obavljaju ni sama ne znam koliko različitih poziva od vrlo je velikog značaja.
Vi ste u kući dobile svoju sobu, koja je dosad bila isključiva privilegija muškaraca. Sposobne ste da po cenu velikog rada i mnogo napora same plaćate kiriju. Zarađujete pet stotina funti godišnje.
Ali to je samo početak... Soba je vaša, ali je još uvek prazna. Nju treba namestiti, ukrasiti, podeliti sa nekim. Mislim da su ta pitanja krajnje ozbiljna. Prvi put u istoriji vi ste u stanju da ih postavite, prvi put u istoriji možete da odlučite kakav će biti odgovor na njih.“

Nadam se da sam uspela da prenesem nešto od onoga što knjigu Sopstvena soba čini privlačnom, i da ćete poželeti da je potražite.

Orhan Pamuk: „Čudan osećaj u meni“

Slavni turski pisac Orhan Pamuk rođen je u Istanbulu 1952. godine. Iako je želeo da se bavi slikarstvom, ostvario se u književnosti. Od 1979. godine dobija nagrade za romane koje objavljuje svakih nekoliko godina. Odlikovan je francuskim ordenom viteza reda umetnosti i književnosti. Univerzitet u Vašingtonu uručio mu je medalju koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela. Počasni je član Američke akademije umetnosti, kao i Kineske akademije društvenih nauka.
Knjige Orhana Pamuka prevedene su na preko šezdeset jezika i prodate u milionima primeraka.
Knjiga Čudan osećaj u meni je ljubavna priča o prodavcu boze. Saznajemo da je Pamuk na romanu radio šest godina. Objavljen je u Turskoj 2014.
Bozadžija Mevlut na istanbulskim ulicama prodaje kiselo mleko, bozu, pilav i posmatra ljude koji prolaze ulicama. I ne samo ljude već i kako se veliki deo grada ruši i nanovo gradi. Istovremeno je svedok preobražaja, političkih borbi i prevrata u Turskoj.
Bozadžija Mevlut oseća da je drugačiji od ostalih. Ali nikada ne prestaje da misli na prodaju boze i koju ženu u stvari voli. I šta je u ljubavi važnije – čovekova namera ili njegova sudbina.

Mnogi Orhana Pamuka smatraju najvećim živim piscem. Njegovi romani Dževdet-beg i njegovi sinovi (1982), Tiha kuća (1983), Bela tvrđava (1985), Crna knjiga (1990) i čuveni istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature Zovem se crveno (1998) spadaju u vrhunska dela svetske književnosti.
Godine 2002. objavljen je roman Sneg a 2003. knjiga tekstova posvećenih rodnom gradu.

Dragan Velikić: Islednik

Čini mi se, mada nisam sigurna, da sam svojevremeno, odavno, pisala o Draganu Velikiću. Za Sarajevske sveske? Verovatno, o jednom od njegovih romana. Možda o Ruskom prozoru, ili Severnom zidu, ili Dosijeu Domaševski, ili Danteovom trgu. Moja već umorna glava je sklona zaboravu. Devedeseta mi je kucnula na prozor. Nisam rekla. Zaustavljam se. Urednica Sarajevskih svezaka Vojka Smiljanić-Đikić će ionako sve to precrtati. („Ne pričajte o godinama i bolesti.“)
I evo me danas, krajem leta 2015, sa upravo objavljenom Velikićevom knjigom Islednik, u ruci od jutra do večeri. Ne napuštam je. Ni ona mene.
Po jednodušnoj oceni kritike Islednik je najbolji Velikićev roman. Nisam spremna za komparativnu analizu, ali sigurna sam da smo dobili izuzetno, veliko romaneskno delo. Gorčin Stojanović kaže: „Mnogi ljudi pišu, ali malo je pravih pisaca kakav je Velikić. To je uživanje u čistoj literaturi. Njegova nas rečenica uvek vodi dalje, kao što je u muzici činio Hendriks“.
Rekla bih da je pred nama i Velikićeva sposobnost da čitaoca uhvati za ruku i ne ispusti je. Na čitaočevo veliko zadovoljstvo.
Još nešto: svako će tu doći do neke svoje priče pošto je Velikić nenadmašan u preplitanju fikcije i realnosti, izuzetan majstor fabuliranja, dozivanja prošlosti i njenog miksiranja sa sadašnjošću. Mešavina je izvrsna.
On nikog neće ostaviti ravnodušnim. Svima će otkriti nove „teritorije“ i mnoge nepoznate puteve ukrštene sa poznatim, prohodne i neprohodne. Kako bi on rekao: „junak će nam postati bliži od krvnih srodnika“ a njegove boje, najčešće svetlije, a ponekad i onih „trideset šest nijansi plave“ očaraće nas.
Čitajte Velikića, požurite, zadovoljstvo će biti više no veliko. Knjigu je nedavno (2015) objavila beogradska „Laguna“.

Cvetajeva na slovenačkom

Iz Slovenije mi je, sticajem okolnosti, stiglo slovenačko izdanje velike ruske pesnikinje Marine Cvetajeve. Mlada slovenačka prevoditeljica Andreja Kalc objavila je, maksimalno akribično i fundirano, izdanje Cvetajeve (dobila je i uglednu nagradu za ovaj prevod).
Andreja Kalc je prevela pesme Cvetajeve pisane 1926–1927, prozu Tvoja smrt (posvećenu Rilkeu) i nekoliko Rilkeovih pisama, esej Pesnik i vreme a Rilkeovu Elegiju posvećenu Cvetajevoj prevela je Urška Černe.
Andreja Kalc naglašava da se Cvetajeva u Sloveniji retko prevodi (ili da je, možda, ovo jedini prevod) jer je teško naći izdavača. Ne mogu o tome da sudim i presuđujem.U ovome tekstu zanima me nešto drugo – želja da pohvalim slovenačke običaje i praksu – za razliku od naše, beogradske, jer se prisećam koliko je teško bilo objaviti Cvetajevu na srpskom.
Osim toga, intuicija mi kazuje da bi valjalo prevod Andreje Kalc analizirati i argumentovano dokazati njegove vrednosti. A to ne mogu.
Zato se zaustavljam i beležim ono što mi savest nalaže.

Mlada makedonska poezija

Kada sam dobila knjigu Lidije Dimkovske pH neutralna za život i smrt, shvatila sam koliko smo nedozvoljivo nezainteresovani za pisce južnoslovenskog književnog prostora.
Lidija Dimkovska pripada mlađoj (rođena 1971.) generaciji makedonskih pesnika.
Završila je opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju a postdiplomske studije na Filološkom fakultetu u Bukureštu, gde je radila kao lektor za makedonski jezik i književnost.
Navodim ove možda irelevantne podatke za njenu poeziju – ali naše nepoznavanje „regiona“ je jedva shvatljivo, tako da ne odustajem.
Objavila je više zbirki pesama i roman Skrivena kamera, koji je preveden na slovenački i slovački.
Pesme su joj prevedene na mnoge jezike. Izbor iz njene poezije štampan je u Njujorku 2006. godine.
Moram priznati da, iako nekadašnji slavista, nisam kadra da prevodim sa makedonskog i završavam ovaj prikaz tim saopštenjem.

Pesništvo Danice Vukičević

Nedavno sam pisala (za „Dnevnik čitanja“ u Sarajevskim sveskama) o poeziji Danice Vukičević u potpuno drugačijem kontekstu (Tri južnoslovenske pesnikinje). Danas, dobivši njenu novu pesnički zbirku, vraćam joj se sa izuzetnim pijetetom.
Pesništvo Danice Vukičević, feminističko i okrenuto rodnoj slobodoumnosti, po umetničkom izrazu je – kako kažu njeni tumači – najbliže poeziji Silvije Plat. Iako je apsolutno autohtono.
Danica Vukičević je obuzeta, intenzivno, različitim osećanjima – majčinskim, ljubavnim, prijateljskim, mada tu uvek ima i razarajuće skepse, bolje reći nepoverenja i ironije – prema sentimentalizmu pre svega.
Ove suprotnosti su kontrapunktalno izvedene, tako da su njeni motivi i realizacije uvek skladni i dopunjuju se, čak i onda kada ih poriču. I to sa velikim šarmom i zavodljivošću. Poetske su to rasprave sa mnogima i ni sa kim istovremeno.
Sve harmonično i kontraverzno u poeziji Danice Vukičević može biti veoma privlačno za današnje čitaoce jer ih ostavlja u uverenju da u ovom vremenu, za koje uglavnom nalazimo reči skepse i negacije, stihovi ipak mogu biti glas najvišeg intenziteta.
Čitajte ih, nećete zažaliti.
Knjigu Dok je sunca i meseca izdao je Kulturni centar Novog Sada u ediciji Džepni anagram.