Elena Aleksieva

APRIL

Sarajevske Sveske br. 25/26

– Uzeo sam ti časopis.
Ništa nije rekla. Sedela je nepomična i sa onim svojim odsutnim pogledom koji joj je, kao, bio prikovan za televizor, a u stvari je prolazio kroz njega bez treptanja i nestajao tamo negde, na drugoj strani. Čovek je stavio časopis na sto, ali ne baš kraj nje. Ipak, dovoljno blizu da ga bez napora može uzeti, samo ako ispruži ruku. Zatim je otvorio frižider i počeo da ređa namirnice. Pri svakom njegovom pokretu, najlonska kesa je tiho i nekako veselo šuštala.
– Odavno ne pamtim ovako hladno proleće. Već smo na sredini aprila, a napolju još uvek miriše na sneg. Žao mi je drveća jer je tek počelo da pupi. Ne bi valjalo da promrzne. Moram nešto da smislim. Planiram da ovih dana skoknem do vile da ga pogledam. Ako hoćeš, možemo zajedno.
– Ovo je stari broj.
On je zatvorio frižider i okrenuo se. Otvoren, časopis joj je ležao na kolenima.
– Šta?
– Kažem, stari broj. Stari. Prošlonedeljni.
Zvuk televizora pokrivao je njene reči. Nikada ga nije smanjivala. Nema veze, tako je mogla vikati koliko god hoće.
– Ne znam. Taj su imali, taj su mu i dali.
Žena je prelistala još nekoliko stranica, a zatim zatvorila časopis i vratila na sto.
– Ovo su ti dali zato što nikad ne pitaš.
– Nije tačno, pitao sam.
– Pitao si – malo sutra! Nije te ni briga kad je to moj časopis.
– Ama, stvarno sam pitao.
– Kad te vide tako izgubljenog, odmah ti podmetnu staru robu. Prevaranti!
– Vratiću ga ako želiš.
– I šta kad ga vratiš? Ne misliš, valjda, da će da ti vrate pare?
Čovek nije više ništa rekao. Seo je za sto i otvorio novine, pogledao ih na brzinu i ostavio. Novine su bile njegove, a časopis – njen. Sada je ona bila oštećena i nije imala šta da čita.
– Evo ti novina.
Nije progovorila. Nastavljala je da gleda u televizor. Verovatno je uspevala da vidi čak i potamneli zid iza njega. A možda i iza njega, na primer, komšijsku kuhinju. Ili, čak, i neku drugu kuhinju u susednom bloku. Ustao je.
– Izlazim.
– Kuda opet?
– Da prošetam.
– Na kraju se okrenula. U njenom glasu nije bilo ničega, čak ni ironije.
– Pa zar ti nije bilo hladno?
„Ovde mi je još hladnije“, došlo mu je da odgovori, ali, umesto toga, samo je tiho rekao, kao samome sebi:
– Obući ću kaput.
Proleće je bilo hladno, zaista hladno. Sunce je mamilo, rano ujutro vazduh je dodirivao lice kao istupljena oštrica – kobna, svakog trena spremna da iznenada poseče. U početku je čovek hodao bez određenog cilja, ali je posle nekoliko raskrsnica shvatio da se kreće ka autobuskoj stanici. Eto, ništa ga nije sprečavalo da se popne na autobus i ode do vile – pola sata do tamo, pola nazad i još pola da pogleda drveće. U podrumu je stajala čitava gomila najlona spremljena za pažljivo pokrivanje stabala i grana da, jadni, ne izmrznu. Neće ni da ulazi u kuću – to je bila njena teritorija. On je voleo baštu, preko leta je čak i spavao među drvećem na zategnutom, starom dušeku ispod krošnji. Svaki put kada bi se u snu okrenuo, pohabane opruge su škripale, a lišće mu je umirijuće treperilo nad glavom. Tačno pre izlaska sunca, počinjao bi lagan vetrić i listovi bi uzbuđeno zašuštali. On ih je slušao kroz dremež i odgovarao im je, nekada u mislima, a nekada naglas. Znao je da ga razumeju. Oni su isto znali. Pa šta, za sat i po vremena neće ni da primeti da ga nema. Hoće li, neće li – uvek ona. Neće ni da joj kaže gde je išao. Verovatno ga neće ni pitati. Važnije je bilo da pokuša da proceni da li je ono najlona dovoljno za sve drveće i kako tačno da ga uveže da vetar ne bi sve oduvao. Jer, ukoliko ga ne bude dovoljno, trebalo bi usput da svrati da dokupi. U selu nije imao gde, a nije imao ni od koga da uzme na zajam.
Tako nije ni osetio kada ga je kamion udario, ili je, pak, osetio, ali vrlo kasno. Njegovo telo je preletelo čitavih dvanaest metara, opisalo pravilan luk i tupo udarilo o asfalt. Nije čak ni bio svestan da je izašao na sred raskršća. Jedva da mu je i ostalo vremena za poslednju misao. Neko bi, sigurno, ukoliko bi mu pogledao u lice, tamo mogao videti trag samrtnog užasa, čudovišnog iznenađenja. Ali, od lica mu ništa nije ostalo – udarac mu je odneo pola glave.
Dva dana kasnije su ga sahranili. Posle zatvaranja kovčega, na čelu povorke išli su, tužni, žena i dva sina, hitno pozvana da dođu iz prestonice. Stariji, od četrdeset i nešto godina, svetlog lica i brižljivo ošišane tamne kose, koračao je uspravno, sa jedva primetno obešenim ramenima. On je bio nešto kao lokalna zvezda: radio je na najvećem televizijskom kanalu i svake večeri je, posle vesti, vodio vremensku prognozu. Čitav grad ga je gledao. Događalo se da komšinice dobace njegovoj majci: „Sinoć ti je sin pogodio. Bravo, baš je dobar!“ ili pak: „Nešto se zbunio. Nije važno, ne može uvek...“ Na ovo je ona odgovarala: „Ne zavisi od njega. On sve dobija napisano. On samo čita.“ Uprkos tome, ona je uvek cvetala ispred televizora čim bi došlo vreme za vesti. Posle bi ga zvala telefonom – nekad i na onaj u televiziji – i uvek je imala nekakve primedbe. Na primer: „Danas ti je kravata stajala ukrivo. Vodi računa drugi put,“ ili „Više se osmehuj – šta si se namrštio!“ Ti komentari su često bili povod skandala. Došlo je dotle da joj je sin zabranio da ga traži, ali se ona zadovoljila time da samo proredi javljanja. Bila je sigurna da neće smeti da joj spusti slušalicu. Na kraju krajeva, radila je posao majke.
Drugi brat je ostao nizak, ali je koračao čvrsto, ispravljen kao struna. Njegove crte nisu bile tako fine kao kod starijeg, ali je imao dostojanstven i disciplinovan izgled. Bio je pukovnik. Ponekad je majku bolelo što „mali“, za koga je bila ubeđena da je opasan, nije toliko popularan kao brat. Veliki deo vremena je provodila u dubokim analizama njegovog života i u izmišljanju problema za koje mu je, spremna na žrtvu, nudila pomoć. Jednom je umalo uspela da ga razvede tvrdeći da mu se žena nije dobro brinula o deci. Nije da mu je želela zlo – naprotiv. Kada bi je pitali koga od njih dvojice više voli, ona je, umesto da bude licemerna kao neke druge majke, sa rukom na srcu pokazivala mlađeg. Jednostavno, to je isto bio posao majke.
Njih troje su išli na čelu, neposredno iza kovčega. Niz desni obraz starijeg sina mirno je skliznula suza i nestala među minijaturnim dlačicama dvodnevne brade. Mlađi je, kao i uvek, izgledao disciplinovano, ali su njegove čvrsto stisnute vilice pokazivale naprezanje. Oči majke su bile suve. Ona je mirno išla po grobljanskoj aleji popločanoj kamenom. Trebalo je završiti još mnogo toga.
Iz sveže iskopanog groba vio se vedar miris zemlje i korenja. Slično ogromnom jednoćelijskom organizmu, procesija je lagano podvila rep i pretvorila se u malu gomilu tela. Dvojica grobara su stajala sa strane i neuspešno pokušavala da lopatama očiste blato zalepljeno na čizmama. Zatim se na aleji, gotovo trčeći, pojavio pop. Još u pokretu je gurnuo ruku u najlonsku kesu što se ljuljuškala, izvadio epitrahilj i obesio ga na vrat. Epitrahilj mu se obmotao oko mantije tako da se pop zastrašujuće zanjihao, ali je, ipak, zadržao ravnotežu. Zatim je izvadio molitvenik, zgužvao praznu kesu u loptu i nagurao u neki nevidljivi džep od mantije. Stariji sin, koji do tada ni reč nije razmenio sa majkom, sagnuo se i, kroz zube, prošaputao:
– Jesi li ti luda? Šta radi ovaj ovde?
Ne okrenuvši se, nepokolobljivo zagledana ispred sebe, majka je odgovorila:
– Ovde tako sahranjujemo. Ne može bez popa.
Sin se nervozno okrenuo pokušavajući da uhvati bratov pogled, ali je ovaj gledao na drugu stranu.
Tata nikada nije verovao. Kada bi mogao da vidi...
– Verujem ja.
– Je l’ tako? – zaboravio je da šapuće. Ton mu je bio sarkastičan, maltene zao. – A otkad?
U međuvremenu, pop je nešto nerazgovetno brbljao i nabrajao. Njegov glas je počeo da opisuje neuverljive, mučne figure u nepoznatom tonalitetu, od čega je starijem sinu sve postalo loše i uvredljivo. Kada bi čovek zatvorio oči, ne bi mogao razabrati da li peva pop ili mujezin. Pokušao je da misli o nečemu drugom, ali mu se misao stalno sudarala sa slikom nesreće kao sa zidom. Napregnuo se da vidi oca onakvog kakvog ga se sećao, u glavi mu je nicala slika nekrologa, napravljena pre desetak godina za pasoš, loše retuširana, na kojoj je i on sam jedva prepoznao umrlog. Na sve to, neki genije je, verovatno na nagovor majke, dole zalepio sledeće stihove:
Sudba kleta odnese te u nevreme
i sveti pogled zanavek ti sklopi,
beskrajna je bol u srcima za tebe,
tvoj voljeni lik mi ćemo pamtiti!
Sledilo je poimeničko nabrajanje ožalošćenih, nisu propušteni ni sitni unučići. Starijem sinu nikada nije palo na pamet da će osetiti neodoljivu želju da pobegne sa očevog pogreba, ali sada je upravo to želeo da učini. Osećao je da je postao svedok nečega što nikada neće moći da oprosti – nečega, što se korenilo u davno prošlom vremenu koga se on čak ne može ni setiti, ali čiji truli plod se, na kraju, ipak otkinuo i prolio svoj težak, sladunjav miris, ovde, pred njegovim nosem, tog hladnog prolećnog dana. Diskretno je pogledao na sat: možda bi za sat vremena ipak mogli da završe.
Na kraju je kovčeg bio spušten, grob – zatrpan, a odozgo su zaboli sveže obojeni drveni krst sa naškrabanim imenom pokojnika. Gomila se pokrenula, ispred okrnjene porodice se oformio red bližnjih i poznanika koji su strpljivo čekali da izraze saučešće. Prvo su išli ka majci, a zatim se okretali ka sinovima i obavezno, gotovo izazivački, iako najrazličitijim rečima i intonacijama, ponavljali:
– Majka vam je hrabra i čvrsta žena. Sada treba da budete pored nje. Čuvajte je.
Postrojen sa njene desne strane, pukovnik ju je držao za lakat i ćutljivo klimao klavom sa pogledom zabijenim u zemlju. Da, on će sigurno ostati pored majke, makar do petnaest do četiri, kada mu je voz polazio kući. Nisu mu dozvolili više odsustva, verovatno zbog toga što nije ni tražio. Godinama kasnije, u izlivu iskrenosti i poprilično pijan, priznaće bratu da mu je malo nedostajalo pa da svom snagom stisne majčinu ruku koja se oslanjala na njega. Stariji, pak, uopšte nije osećao potrebu da se izvinjava: čim počnu vesti, on mora biti u studiju. Takav mu je posao. Niko mu ništa nije mogao reći.
Do uveče, svemu je već bio kraj. Hrana, koja je ostala od sahrane, bila je pokupljena. Cveće – pažljivo poređano po grobu. Kuća – prazna. Žena je sakupila ostatke od obrednog hleba i izvadila iz frižidera komad suve salame. Salama je pripadala pokojniku – njoj su doktori odavno zabranili da jede takve stvari. Brižljivo ju je narezala na komade, uvila u papir i ogrnula se debelim sakoom. Pre no što je izašla, setila se da je nešto zaboravila. Vratila se i uključila televizor.
Psi su je već čekali dole. Tri lutalice – jedan sitan, žut, sa oklembešenim ušima, histerično je lajao na sve što se kretalo. Drugi je bio star i skoro slep, sa nakostrešenom, iskrzalom, sivom dlakom. Prišla je i crna keruša, tek što se okotila iza kante sa đubretom u susednoj ulici. Nije morala da ih zove: sami su se približili i lakomo navalili na hranu. Za sekund su sve počistili, a ona ih je umilno gledala. „Drage moje kuce“, rekla im je tepajući, „drage moje gladne kuce“. Ispružila je ruku i nežno pomazila isprljana leđa sivog psa. Zatim je gurnula ruku u džep od sakoa, izvadila maramicu i pažljivo izbrisala suzu što još nije kanula. Bilo je vreme da krene, trebalo je da počnu vesti svakog trena. Sivi pas se zaklatio za njom i pokušao da uđe na vrata. Stalno je to radio. Uspela je da mu zatvori baš ispred nosa. Pas je još malo postajao ispred, okrenuo i se pošao. Žena ga je posmatrala sve dok nije nestao iza ugla, pa je uzdahnula. Posle toga se i ona okrenula i lagano se popela uz stepenice.
Sutradan je ustala kasnije nego obično. Polako je popila kafu i dugo stajala kraj prozora. Prethodne večeri sin je rekao da vreme postaje sve toplije i ona je zaista osećala kako proleće plaho krči put kroz hladni jutarnji vazduh. Dok je raščišćavala, pogled joj je pao na časopis koji je i dalje nepokretno stajao na stolu. Otvorila ga je i neosetno se udubila u tekst. Članak je bio zanimljiv, možda je zasluživao i da ga izreže. U svakom slučaju, nije se sećala da ga je ranije čitala. Zatvorila ga je i pažljivo pogledala korice. Zatim je u sebi počela da preračunava. Ne, to nikako nije mogao biti stari broj. Datumi se nisu poklapali, a ona je mogla, stranicu po stranicu, da opiše sadržaj čim bi ga jednom pročitala. Pamćenje joj je još uvek bilo dobro i sveže. Za svaki slučaj je proverila u prethodnim brojevima po redu naslaganim na hrpu. Svi su bili tu. Nije se prevarila. A ipak, časopis je bio star. Jer, danas je počinjala nova sedmica, a to znači da će za neki dan izaći novi broj.
S bugarskog prevela: Jasmina Jovanović