Milica Nikolić [1]

Dnevnik čitanja 47/48

Sarajevske Sveske br. 47-48 [2]

Časopis BOREC

Prvi put pišem za Dnevnik čitanja o jednom časopisu. I to slovenačkom. U rukama mi je Borec, koji izlazi u Sloveniji (u Ljubljani). Izdavač je preduzeće Sophia, koji ima dva uređivačka odbora: jedan iz Slovenije, drugi međunarodni - članovi su pisci iz Tuzle, Zagreba, Rijeke (Daša Drndić), Berlina, Milana, Njujorka, Bazela. Dobila sam ga od prevoditeljice Mice Matković, koja je za poslednji broj (703-705) prevela Krležu i Oskara Daviča.
Časopis Borec osnovao je decembra 1948. Savez boraca i učesnika narodnooslobodilačkog pokreta Slovenije. Danas njegovo izlaženje pomaže država.
Mica Matković je prevela izuzetno zanimljiv i inspirativan Krležin esej iz 1933. u kome ovaj pisac razmišlja o istoriji Evrope u širem društvenopolitičkom i umetničkokulturnom kontekstu.
Esej je preuzet iz Krležine knjige koja je izišla u Zagrebu 1935. godine, mada je najviše Krležinih eseja objavljeno u beogradskom književnom časopisu Danas, koji je izlazio januara-maja 1934. (peti broj je zabranjen). Uređivali su ga Krleža i Milan Bogdanović, a sarađivali su levičari i nekoliko nadrealista (naravno, takođe levičara).
Saznajemo da su se Krleža i Oskar Davičo upoznali 1937, kad je Krleža krišom posećivao Mošu Pijade, koji je bio njegova partijska veza. O tome susretu nas detaljno obaveštava Davičo u svom tekstu Susret sa Krležom, objavljenom 1953. u Zagrebu (Republika).
O svemu tome, nepoznatom i zanimljivom, možemo se obavestiti u poslednjem broju časopisa Borec, koji se, verujem, može naručiti. Adresa je Einspielerjeva br. 6, 1109. Ljubljana.

Jovanu Ćirilovu s pijetetom i dubokim poštovanjem

Moj višedecenijski prijatelj – filozof, pisac, pesnik, teatrolog, znalac kome sličnog nikad nisam srela – napustio nas je ovih dana. Svakodnevno slušamo izjave njemu bliskih i dalekih, mudrih kao on, i manje mudrih, ali koji štedro izražavaju svoje poštovanje, bolje reći divljenje prema čoveku jedinstvenom ne samo kod nas nego i u „belom svetu“.
Evo njegove „biografije“ (nijedna uobičajena reč mi ne odgovara kada govorim o Ćirilovu).
Rođen je 1931. u Kikindi, preminuo 2014. u Beogradu. Diplomirao je filozofiju na Beogradskom univerzitetu 1955. Bio je na čelu Jugoslovenskog dramskog pozorišta 15 godina, a od osnivanja do smrti umetnički direktor i selektor Bitefa. Od 2001. do 2007. bio je predsednik nacionalne komisije Jugoslavije a potom Srbije pri Unesku. Napisao je dve drame, dva scenarija za filmove, nekoliko radio-drama... Autor je jednog romana, više zbirki pesama,mnogih teatroloških studija, knjiga uspomena, mnogih antologija i rečnika. Preveo je drame Brehta, Ženea, Stoparda, Sama Šeparda, Mameta... i mjuzikl Kosa.
Govorio je nemački, engleski, francuski, španski i italijanski, učio je kineski i romski. Dobio je dve Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku, Oktobarsku nagradu za životno delo. Francuska ga je odlikovala zvanjem Viteza umetnosti i književnosti.
Dala bih sada Ćirilovu reč. Navešću poslednju Reč nedelje, rubriku koju je pisao za nedeljnik NIN. Želeo je da bude objavljena nakon njegove smrti.
„Jednog Ja manje je na svetu. I to moga ja. To svi drugi znaju, osim mene koji više ne postojim. Lakše je ne postojati, nego postojati. Telo je jedino stanište svakog ja, ali telu nije lako što u njemu prebiva jedno ja. Ja muči telo, a i telo muči – ja. Oni su u grčevitom zagrljaju dok postoje. Ja je svesno da ne može bez tela, a telo ne zna ništa. Ono prosto postoji ne zbog ja, ali kao da je tu zbog ja.
Otkako je ljudskog roda, bilo je neponovljivih ja. Svet postoji dok ga jedno ja samosaznaje. I kad njega nema, kao da nema ni sveta. A ima ga. Koliko je za našeg življenja otišlo raznih ja iz života, i svet je nastavio da postoji bez tih ja. To je dovoljan dokaz. Evo, mene više nema, a svet postoji.
Аз буки вједи je početak crkvenoslovenske azbuke. А Б В... „Аз буки вједи“ nisu samo slova, nego imaju značenje: „Ja slova znam“.
Ja je srodno sa helenskim i latinskim ego, gotskim ikk, nemačkim ich, litvanskim aš i hetitskim ukka. Nije slučajno što je reč koja označava sopstvo tako kratka. Kao da je u toj kratkoći usredsređena sva suština samopostojanja, tvrdo jezgro neporecive egzistencije. Jer životno postojanje dok traje je apsolutno. Ne može čovek istovremeno i da jeste i da nije. Kruni se njegova građa, ali življenje kao življenje je u jednom trenutku dato u svoj svojoj punoći i jedinstvenoj neponovljivosti, bez kolebanja između bića i ništavila.“

Knjiga o demonu zla

Verujem da se upravo objavljenoj (zima 2015) knjizi Kuća sećanja i zaborava Filipa Davida može prići na različite načine, jer je višeslojna, polidimenzionalna. Opredeljujem se, u ovom trenutku, za ono što me je najviše uzbudilo u kompleksnoj teksturi romana: za Davidovog glavnog „junaka“ – zlo.
Iako Kuća sećanja i zaborava nije ni prva ni poslednja knjiga posvećena ovoj velikoj i plodonosnoj temi svetske književnosti – verujem da će biti jedna od najboljih.
David citira Sv. Avgustina, koji tumači čovekovo nastojanje da odgonetne prirodu zla u ljudskom biću: „Kakvo je to čudo i meni, kakvo čudovište, i odakle je?“
Filip David je u svom briljantnom štivu to čudovište pokušao da definiše – njegovu složenost i zamršenost, njegovu jedinstvenost, celokupnost, dvostrano težište – svestan da ih definisati ne može. Gledao je njegovo lice, u kome su još stari Grci videli tu dvostranost, pratio njegove senke, bezbrojna lica tog dajmona – njegove opakosti i njegov satanski princip.
Zadivio me je literarni postupak kojim je to ostvareno. Nisam bila iznenađena kada sam pročitala da Kuću sećanja i zaborava već prevode na nekoliko jezika, jer sam, čim sam ovo remek-delo pročitala, bila sigurna da sledi svetska slava.
Sučeljavanje dobra i zla je nesumnjivo plodna konfrontacija u književnom delu. Dobro je spasonosno, ono teši i nudi čoveku uvek potrebnu veru, ali je kao književna tema neuporedivo manje zanimljivo. David govori i o jednom i o drugom podjednako uspešno. Reći će nam da će tajna o poreklu zla ostati neodgonetnuta („Beži koliko hoćeš, uteći ne možeš“) ali i da „pravednici drže ovaj svet da se ne raspadne“.
Meni je, ipak, zakucalo srce kada je govorio o poreklu i određenju zla.
Verujem da će tako biti i sa mnogim čitaocima.

''Pismo o samomržnji – Filip David

Dragi i poštovani Urijele,

Ono što vas muči i uznemirava, osećanje da mrzite samog sebe, dobro mi je poznato.
Samomržnja je u stvari, ako hoćemo da budemo sasvim iskreni, tipičan jevrejski sindrom.
Ovaj neobičan i neuobičajen način ponašanja iskazuje se kroz pokušaje društvenih autsajdera da skinu teško breme ,,drugoga i drugačijega“, da se oslobode onog često nepodnošljivog stanja u kom se nalaze protivno svojoj voljia najviše zahvaljujući stereotipima prihvaćenim od većine. To je teško, gotovo nemoguće, jer privilegovana većina ne prihvata promenu ustaljenih stereotipa. Uzalud imena, promena načina ponašanja, odricanje od nacionalne i kulturne pripadnosti, socijalnog položaja – autsajder ostaje autsajder.Takva osoba sa margine društvenog života koja ne uspeva da , uprkos svim svojim naporima i ustupcima koji idu od odricanja od suštine sopstvenog identiteta, postane ravnopravan član zajednice, svoje nezadovoljstvo, svoj očaj izražava samomržnjom. U samom sebi, u svojoj manjinskoj grupi traži i nalazi glavnog krivca za nemogućnost stvarne i potpune asimilacije.Tako dolazi do onih sumanutih situacija da postoje Jevreji antisemiti i Jevreji nacisti. To izopačeno patološko stanje može se u naše vreme otkriti i u ponašanju raznih drugih manjinskih i izdvojenih grupa i pojedinaca, svuda tamo gde nema stvarne jednakosti i poštovanja razlika.
Za dalje čitanje preporučujem Vam Brohov opširan esej o Hofmanstalu i njegovom dobu, esej Isaije Berlina o Mozesu Hesu i studiju autora Sandera Gilmana – Jevrejska samomržnja (antisemitizam I skriveni govor Jevreja).

S poštovanjem i najboljim željama, uvek na usluzi,
Vaš Emil Najfeld.
P.S. Svi mi, u meri u kojoj nas je društvo odbacilo ili nije prihvatilo, poznajemo taj osećaj samomržnje.
Želimo da budemo kao i svi drugi, ali nam to ne dozvoljavaju, razlikujemo se po very,ili po boji očiju.
Šta nam preostaje nego da mrzimo sebe, onaj deo sebe koji čini tu razliku.

Poštovani Urijele,
Dopunjavam odgovor na Vaše pitanje. Osećam potrebu da to učinim.
Počeću citatom profesora Jana Asmana: Svakih četerdeset godina epohe u kolektivnom sećanju, prošlost se reinterpretira, pa se danas o najvećem zlu današnjice govori s manje strahova, pronalaze se neke druge, ,,veće’’ opasnosti.Nestaju živi svedoci, naučene lekcije prestaju biti žive i inspirativne, mediji, a često istoričari, slede modu ili diktat političara, pa iz sadašnjosti, kako je pisao Erik Hobsbaum, ,,ispravljaju’’prošlo.
Koliko je, gospodie Urijele, ostalo nas koji smo svedoci epohe, jedne od najstrašnijih epoha u sveopštoj ljudskoj istoriji?Ostalo nas se samo nekolicina, a svakim danom sve nas je manje.Moj kraj je sasvim blizu, stid će me nadživeti kao onog Kafkinog junaka, krivog bez ikakve krivice.
Vi pripadate drugoj generaciji, generaciji naše dece, naših sinova i kćeri, naših unuka koji o svemu znaju pomalo, iz priča koje ni približno ne mogu da opišu stvarnost užasa u kojem smo živeli. Bio bi potreban nepostojeći jezik da se ta istina ispriča na pravi način.Nisu to moje reči, to su reči Prima Levija i Žana Amerija. Pisali su o tome i izvršili samoubistvo.
Nedavno se ubio i Solomon Levi koji je imao opsesiju da na jedinstven, neponovljiv način istraži i saopšti pravu prirodu zla, da uradi ono što još niko nije uradio, da se upusti u tu mračnu avanturu. Prikupio je mnogo materijala, ali, verujte mi na reč, od biblijskog Jova do današnjih dana, čuju se samo vapaji, a nema pravog odgovora. Šta je Zlo, kao pojam, kao misao, kao život? Ima vremena, ima mesta gde se ono gotovo može dodirnuti, gde se oseti njegov ledeni dah, gde se materijalizuje. Ali, niko, ama baš niko, nije uspeo da ga dobro i ispravno definiše.Toliko je zla svuda oko nas, a i u nama, a toliko malo zadovoljavajućih opisa i odgovora.Zlo se pokazuje i manifestuje na mnoštvo načina, pojavljuje u nebrojano oblika, ali niko nije u potpunosti izrazio njegovu suštinu, razlog i smisao postojanja. Tražio sam odgovor i u knjigama koje su pokušavale da razreše tu dilemu. I znate koji su bili najčešći odgovori? Da zlo nije nešto određeno, da nema svoju suštinu. I da se pitanje ,, Šta je zlo?’’ mora zameniti pitanjem ,,Zašto se čini zlo?’’ Ja sam počeo da verujem, a to uverenje pretvorilo se u dokaz da postoji neka sila, prirodna ili neprirodna, neka mračna opstrukcija da se dobiju važni i istiniti odgovori. Oni koji su pokušavali da proniknu u to zabranjeno stanje zasnovano na sopstvenom iskustvu završavali su manje –više tragično.
Jedno od prvih pitanja koje sam sebi postavio svojim oskudnim detinjim rečnikom bilo je: Zašto postoje ljudi? Pitanje se, naravno, čini besmislenim. Ali, dragi moj Urijele, danas uviđam da je to pitanje, iako izgovoreno dečjom naivnošću, do danas ostalo bez odgovora iako ga postavljaju najumnije ljudske glave.Tako nema ni odgovora zašto postoji zlo. Neki ovu dilemu rešavaju tako što zlu daju metafizičku dimenziju, van našeg saznajnog iskustva, u zamračenim oblastima misterije i okultnog. Ali, dragi moj, čitav naš život zaogrnut je velikom misterijom. Neke stvari jednostavno ne možemo shvatiti, naš um nije tome dorastao.''

Eolska harfa Tanje Kragujević

O poeziji Tanje Kragujević pisala sam pre jedne decenije, ali ne za Sarajevske sveske već za knjigu Pesma, oblik, značenje – o, po mom sudu, najznačajnijim pesnicima XX veka – u odeljku Četiri pesnikinje kraja veka. Danas joj se vraćam jer sam upravo dobila (kasna jesen 2014) njenu najnoviju zbirku Od svetlosti, od prašine.
Želim da potražim ono što povezuje nekadašnju pesničku artikulaciju Kragujevićeve i ovu današnju – odnosno stara i nova uobličavanja.
I danas, kao i ranije, čujem reči otežale od značenja, one mandeljštamovske „bremenite reči“. Osećam toplu mudrost pesnikinjinog ženskog principa, njene razgovore sa sadašnjošću i večnošću, uočavam sposobnost da svojom izuzetnom senzibilnošću rendgenski snimi trenutak u kome živi, pronalazim mala remek-dela mišljajne oštrine i preciznosti, iznimne spojeve racionalnog i vizuelnog, odjekuju u meni „reči-piloti“. Pratim njeno složeno pesničko mišljenje, povezivanje spekulativnog i konkretnog, moć njene verbalnosti, pre svega o našem planetarnom bivstvovanju, o životu ovde i sada. Cenim sposobnost za monološko i dijaloško i različite artikulacione tonove i mnogo šta još.
Ponovila bih zaključak do kojeg sam pre mnogo godina došla – da se vrednosti ove poezije mogu porediti sa dostignućima izuzetnih pesnika našeg jezika.

Kod nas bi se o upotrebi „bremenitih reči“ moglo govoriti u poeziji Vaska Pope, o semantičko/eufoničnom smislu kod Momčila Nastasijevića, o uže eufoničnom kod Laze Kostića, Kodera, Daviča – i, sad, kod Tanje Kragujević.

Mišel Goslar: Jursenar – biografija – Kako bi otužno bilo biti srećan

Mišel Goslar, belgijska spisateljica i profesorka, autorka knjige Biografija Margerit Jursenar, osnovala je i danas rukovodi Međunarodnim centrom u Briselu koji se bavi svim aspektima života i dela velike književnice, čiji je roman Hadrijanovi memoari (1951) jedno od najznačajnijih dela savremene svetske književnosti.
Margerit Jursenar je zabeležila: „Danas sam napisala poslednji red Hadrijanovih memoara [...] i okončala ono što je, sve u svemu, bila najveća avantura mog života.“
Mišel Goslar nam otkriva kako je Margerit de Krajankur postala Margerit Jursenar. Zahvaljujući njoj saznajemo kakav je bio život spisateljice – život bez majke, uz dadilje i oca koji se, ne odustajući od pustolovnog života, posvetio ćerci i njenom obrazovanju. Saznajemo mnogo nepoznatog o njenim ranim jadima, o prvim, već zrelim tekstovima i ljubavima.
Osim toga, Mišel Goslar nas upoznaje sa stvarnim ličnostima u životu književnice, o njihovom udelu u toj neobičnoj „biografiji“. Posebnu pažnju posvećuje detinjstvu i odrastanju na imanju babe po ocu i njenim vezama sa rodnom zemljom, Belgijom.
U svojoj knjizi Jursenar – biografija – Kako bi otužno bilo biti srećan – Mišel Goslar kaže:
„Kad sam 18. decembra 1987. saznala za smrt Margerit Jursenar, pomislila sam da moram napisati njenu biografiju. Kasnije sam se potpuno posvetila tome. Stipendija za pomoć piscima Francuske zajednice Belgije omogućila mi je da istražujem u Parizu, Švajcarskoj i Grčkoj. Dokumenta su počela da me preplavljuju te mi se nametnula pomisao da osnujem centar kako bi bila na raspolaganju javnosti.
Međunarodni centar za dokumentaciju o Margerit Jursenar nastao je 16. septembra 1989. Danas je u njemu sabrano nekoliko hiljada dela, pisama, članaka i intervjua Margerit Jursenar. Centar me je podstakao da se ovom autorkom bavim neumorno i stalno iznova čitam njena dela, i da upoznajem osobe iz Belgije i drugih zemalja koje su bile u kontaktu sa njom.
Prva biografija, Žozijan Savinjo, objavljena je 1990. Ona je čitaocima otkrila sve što se u ono vreme moglo saznati o prvoj ženi-akademiku. Ali za mene je tu ostalo previše nerešenih pitanja da bih zbog nje napustila sopstveni projekat.
[...] Početkom 1995. objavljena je druga biografija koju je napisala Mišel Sarad, baveći se uglavnom grčkim razdobljem Margerit Jursenar... Autorkino osvetljenje bilo je prejako i previše usredsređeno na jedno razdoblje da bi predstavljalo istinsku biografiju i da bi me obeshrabrilo da nastavim sopstveni poduhvat.
Ovom knjigom želela sam [...] da pokažem koliko je stroga Margerit Jursenar zapravo bila rastrzano, svladano biće, žrtva strasti i ... onemogućeno da bude srećno [...]

[...] Gotovo sam se potpuno povukla pred njenim sopstvenim tvrdnjama i sudovima te sam joj dopustila da nametne svoj „ton“... kad je govorila o svom životu... i osobama koje su joj bliske i njihovim postupcima. [...] Neke sitnice koje se nisu mogle proveriti... prenete su onako kako su navedene, jer slutim i ostajem uverena da je Margerit Jursenar nesposobna za namernu laž ili za izmišljanje [...]
Značaj ove moje priče o Margerit Jursenar leži samo u jednom: u njoj se želi da iznese na videlo neumorno traganje i izuzetno ostvarenje jednoga Ja u kome se sjedinjuje anegdotsko i univerzalno.
[...] Ova knjiga neće iscrpsti građu: bez odgovora će ostati mnoga pitanja, zagonetke što će ih tek generacije koje će imati pristup zapečaćenim dokumentima (godine 2037!) možda uspeti da razreše a koje današnji raspoloživi suvoparni arhivi ne mogu da osvetle.
[...]
Pomišljala sam da knjigu napišem u prvom licu, kao da je ispovest, čvrsta i kolebljiva istovremeno, ispovest žene koja je prošla kroz stoleće težeći da se u njemu orijentiše najspokojnije moguće, to jest tako da ne doprinese nasilju, ružnoći, gluposti i pohlepi. Odustala sam zato što je poznavanje nekih činjenica izbliza suviše nedovoljno da bih se usudila da učinim tako nešto. I dalje žalim zbog toga.“

Knjiga Biografija Margerit Jursenar, koju je, u odličnom prevodu Jelene Stakić, objavila izdavačka kuća Karpos 2013, čita se s velikim zadovoljstvom i može se preporučiti kao uzbudljiva lektira u ovo naše ništa manje uzbudljivo vreme.

Miodrag Pavlović: Takozvani mrtvi

Ovih dana izdavačka kuća Tanesi iz Beograda objavila je zbirku pesama Takozvani mrtvi jednog od najznačajnijih srpskih pesnika XX veka Miodraga Pavlovića (1928), koji je tokom poslednje decenije živeo u Nemačkoj, gde je i sahranjen.
Prva zbirka Miodraga Pavlovića 97 pesama štampana je 1952, a zatim, iz godine u godinu, sve do 2009, objavljivana je po jedna njegova nova knjiga.
Miodrag Pavlović je prevashodno pisao poeziju, ali i prozu – pripovetke, drame, putopise, esejistiku. Bavio se i prevođenjem. Priredio je i nekoliko antologija. Najpoznatija je Antologija srpskog pesništva.
Poslednja, predsmrtna, zbirka Takozvani mrtvi, iako se, moguće je, u budućnosti, neće smatrati najznačajnijim delom ovoga pesnika, svakako je izuzetno važna za razumevanje Miodraga Pavlovića. To je njegov opus Herculeum kojem se moramo diviti.
Moramo se diviti njegovom završnom monologu, razgovoru sa životom koji je živeo, sa sudbinom koja se poigravala sa njim i njegovim narodom, onoliko koliko i sa životom na planeti koju ne očekuje dobra budućnost, sa svetlošću i sa mrakom vasione, sa savremenicima i onima koji tek dolaze, sa predsmrtnom jezom i zakonom samoodržanja, sa kosmosom i odlaskom bez povratka – sve to uz nemalu dozu elegantnog humora, poverenja i nepoverenja u reč.
Knjiga Takozvani mrtvi prevedena je i objavljena, dvojezično, 2013. godine u Austriji. Svi tvrde da je prevod Petera Urbana na nemački jezik „sjajan“.
Takozvane mrtve, ne laku i veselu knjigu, preporučujem za čitanje u ovo neveselo vreme, ako ništa drugo, ono zbog elegantnog humora Miodraga Pavlovića, koji je umeo da se nasmeje svemu, pa i smrti.

Otkrijmo novu, nepoznatu književnu zonu

Nedavno sam se izvinjavala (pravdala, u stvari) što za Dnevnik čitanja pišem o slovenačkom časopisu Borec. Nisam tada slutila da ću ubrzo to učiniti još jednom, i to naglašenije, jer ovoga puta prikazujem novinski, izuzetno dobar izbor savremene rumunske književnosti, njenih pisaca različitih generacija: Joani Prvulesku, rođenoj 1960, Radu Vanku (1978), Vladu Zografiju (1960), Adrijani Zalmori (1974), Eleni-Gabrijeli Lazari (1992), Leticiji Ilei (1967), Katalin Gomboš (1978), sve samim odličnim prozaistima i pesnicima o kojima verujem da najveći broj čitalaca ništa ne zna.
Za to moramo zahvaliti rumunologu Đuri Miočinoviću, koji se posvetio izučavanju i prevođenju rumunske književnosti i kulturne scene Rumunije. Ovog puta je izabrao i, rekla bih, izvanredno preveo tekstove za Beton, redovni jednomesečni dodatak u novinama Danas. Miočinović nam je, uz to, objasnio da Beton u rumunskom žargonu označava superlativ. Dakle, za nenadmašnog Đuru Miočinovića sve sami superlativi, jer mu u toj oblasti zbilja nema ravnog.
Nekoliko reči samo o pesnicima iz čijih se dela u Beton objavljuju prozni odlomci ili stihovi.
Tu je odlomak iz romana Joane Prvulesku (1960) Život počinje u petak, koji će se, saznajemo od Đure Miočinovića, pojaviti uskoro preveden na srpski, proza veoma moderna, puna ironije i sarkazma, koju ćemo, ako je dobavimo (izdavačka kuća Heliks iz Smedereva) sasvim sigurno čitati sa velikim zadovoljstvom.
Tu su i fragmenti iz monodrame Vlada Zografije (1960) Poljubi me! – rekla bih u molijerovsko-joneskovskom ključu jer teško nalazim pravo određenje.
U svakom slučaju, majstorski napisano i majstorski prevedeno. Bravo, Đuro Miočinoviću!
Isto se može reći i za ostale prozaiste, pogotovu za Katalin Gomboš (1978).
Nekoliko reči i o poeziji, koju je takođe odabrao i preveo Đura Miočinović – poezija Elene-Gabrijele Lazaro (1992), čije pesme Šamar, Lorena, Glasne žice odišu modernim senzibilitetom i nekom vrstom verizma.
Odlična je pesnikinja Leticija Ilea (1967) kao i izuzetno socijalno obojena poetska formula Radu Vankua (1978) Srećno čudovište.
Ne bih više navodila. Verujem da će se Đura Miočinović postarati da se upoznamo sa ovim i, možda, kasnije, i nekim novim rumunskim piscima.

Još jednom o Marku Vešoviću

Upravo sam bila zatvorila poslednji broj Sarajevskih svezaka kad sam, tražeći neki tekst (verovala sam da ću ga naći u prethodnom broju 43-44, koji nisam pročitala kako je trebalo iz razloga koje sad nemam nameru da navodim) – kad sam naišla, zapravo ugledala, sva srećna, prepeve Marka Vešovića gotovo dvadeset ruskih pesnikinja. Pošto je među njima bilo i nekoliko „mojih“, koje sam volela i volim i danas, nakon toliko godina, želim da još jednom izrazim divljenje prema ovom vrlom, neumornom pregaocu, gladnom uvek novih otkrića i iskušavanju vlastitih mogućnosti.
Kada sam prvi put pisala o Vešoviću, rekla sam:
„Ono zbog čega izuzetno poštujem Marka Vešovića ne iscrpljuje se komentarima koje sam pokušala da saopštim. Postoji nešto što je više od toga i što osećam kao jedno od ljudskih svojstava pred kojima bih klečala – bili oni stvaraoci ili ne – a to je osetljivost i za ono što nije samo ’naše’ lokalno.“
Ovog puta su preda mnom prepevi ruskih pesnikinja Zinaide Hipius, Adelaide Gercik, Jelene Guro, Sofije Parnok, Ane Ahmatove, Vere Inber, Marine Cvetajeve, Marije Petrovih, Lidije Aleksejeve, Olge Berholc, Veronike Tušnove, Margarite Aliger, Julije Drunjine, Novele Matvejeve, Natalije Gorbanjevske, Bele Ahmaduline, Irine Vasilkove, Olge Sedakove. (Najstarija je rođena 1869, najmlađa 1949.)
Vešović je sam izabrao pesnikinje koje će prevoditi – izbor je odličan, prevodi, rekla bih, takođe. Znam da, što se Vešovića tiče, to ne treba proveravati, a i kad bi trebalo, ne bih to činila, jer ne volim ulogu presuditelja. Osim toga, ne smatram sebe kompetentnom za to.
Čitaoci će, nesumnjivo, dobiti mnogo: upoznaće najbolje ruske pesnikinje i verujem da će biti poneseni Vešovićevom bravuroznom sposobnošću da prenese tako različite pesničke artikulacije.
Ne znam koje bih prepeve izdvojila. Jer bih, verovatno, sve pobrojala. Ipak mu, iz najličnijih razloga, zahvaljujem za San o Gruziji nedavno preminule Bele Ahmaduline.
Zaustavljam se. Sve je vredno poštovanja i divljenja.
Hvala Marku Vešoviću za sve što je radio i što radi.

U slavu hrabrih i borbenih
(Nemoć očiglednog Mirjane Miočinović)

Mirjana Miočinović je do te mere izuzetna ličnost našeg kulturnog podneblja, budući apsolutna vladarica našeg književnog kruga – naše esejistike i prevodilaštva, naše teatrologije pre svega – da mi nije bilo potrebno da pročitam više od nekoliko strana njene najnovije knjige Nemoć očiglednog i budem sigurna kako o njoj moram pisati u Dnevniku čitanja za Sarajevske sveske.
Mirjana Miočinović je do oktobra 1991. predavala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame, objavila je mnoge esejističke knjige o drami (dodajem, nesigurna: možda je najznačajnija Moderna teorija drame, 1981), prevela je nekoliko dela značajnijih pisaca i teoretičara, priredila Sabrana dela Danila Kiša, dobila Sterijinu nagradu za teatrologiju (1991), nagradu za životno delo u oblasti teatrologije (2011) itd, itd.
Zaustavljam se jer želim da navedem najznačajniji (koliko mi je poznato) čin njenog života, kome sam se divila 1991. i divim se i danas – njeno pismo dekanu Fakulteta dramskih umetnosti, koje glasi:

„Suočena sa užasnim razaranjem zemlje koju i dalje smatram svojom domovinom, sa divljačkim rušenjem najvrednijih spomenika kulture u čijim su okvirima nastale i one duhovne vrednosti o kojima predajem na ovoj školi, s neizmernim ljudskim stradanjem, a svesna činjenice da u tome i kao žrtva i kao rušitelj ima krupnog udela i narod kome sama pripadam, vođena dubokim osećanjem ogorčenosti i stida, ja Vas obaveštavam da u ovakvim okolnostima ne mogu i ne želim da držim nastavu na Fakultetu koji nije našao načina da se svemu tome usprotivi. Sa današnjim danom, dakle, ja prestajem da držim nastavu iz predmeta Istorija jugoslovenskog pozorišta i drame u narednih mesec dana. Molim da mi se obustave sva novčana primanja za mesec oktobar, a ukoliko za to vreme u ovoj zemlji ne bude uspostavljen mir, ja ću napustiti ovu školu.“
Beograd, 7. oktobar 1991.

Rat nije prestao, niti je Mirjana Miočinović prestala da se bori protiv svih pošasti društva u kome je živela. Tekstove što ih je pisala gotove dve decenije potom objavila je u knjizi Nemoć očiglednog, koju upravo prikazujem. U njoj su sabrani razgovori koje je vodila sa mnogim ličnostima naše današnje kulturne scene, saopštenja što ih je davala različitim povodima, beleške pisane za novine, nastupe na tribinama u našoj zemlji i inostranstvu, – sve to obojeno jednom značajnom odlikom – strasnom angažovanošću u borbi za diskvalifikaciju nepočinstava. Je li Mirjana Miočinović strog sudija? Iako ponekad možda izgleda da jeste, ipak se retko kad, veoma retko, nećemo složiti sa njenim sudovima. Ono što temperament Mirjana Miočinović čini tako privlačnim to je, rekla bih, odsustvo takozvane građanske „pristojnosti“ iako je Mirjana Miočinović, van svake sumnje, izuzetno „pristojna“, „dobro vaspitana“, „učtiva“ osoba koja poseduje elegantnu elokvenciju, na čemu joj samo možemo pozavideti i diviti se stilskim svojstvima njenog izražavanja, kao i odsustvu, kako ona kaže, „nepodnošljivo vulgarnog“.
Knjigu Nemoć očiglednog izdao je Centar za kulturnu dekontaminaciju u ediciji „Transkripti CZKD“, povodom 20-godišnjice osnivanja Centra, kako je na koricama saopšteno.
Tu se knjiga može nabaviti: Birčaninova 21, Beograd.

Simon Simonović: Tursko groblje

Unapred tražim za sebe opravdanje što se vraćam pesniku o kome sam nekoliko puta pisala – opčinjena njegovim uvek novim (istim a drugačijim) (ili drugačijim a istim) lirskim potezima i nepresušnom inspiracijom.
Danas mi je u rukama Tursko groblje, najnovija zbirka Simona Simonovića (objavljena 2013), koju doživljavam kao neku vrstu oproštaja sa čitaocima i sa vlastitim delom, možda čak i životom. Tragični tonovi odjekuju gotovo u svakoj pesmi, poput onih iz ciklusa Obdukcioni sto:

Sve teže dišem na stepeništu
Ili uz kakvu uličnu uzbrdicu
(Ni slučajno da potrčim za gradskim
Prevozom ili da se sagnem previše),
Osećam, prebrzo ostajem bez pola daha

Odonda me zabrinuta deca, uglavnom
Nedeljom pre podne, odvode u najbližu
Borovu šumu i puštaju da se nadišem
Za narednih (ako ih bude) sedam dana.

Ono što najviše pleni u ovoj lirskoj teksturi, to je kadrost da se zataška svaki tragizam specifičnom autoironijom. I još nešto: moć govora svakodnevice i, da tako kažem, uobičavanje jezika. I dalje me opčinjavaju njegov Jug sa svojom toplinom i kolokvijalnost kao osnovna formula i najjače tonsko obeležje.
Simonović se ne ustručava da upotrebi direktan govor i pronađe tačku na sredini puta između vekovima ispisivane neposredne liričnosti i težnje za što većom udaljenošću od prvobitnog podsticaja.
Ovaj majstor poente i paradoksa kazuje mnogo više no što se veruje da se jezičkim oblikom može.
Simonović kao da razgovara sa čitaocem – često na scenski način, sa didaskalijama i mizanscenom. Sceničnosti mnogih njegovih pesama nikad ne nedostaje duhovitost, on nas na različite načine uvodi u svoju igru.
Prisećam se Simonovićevih zbirki osamdesetih i devedesetih. Izdvajam Uputstva za prevrat (1980), Majčino mleko (1989), Snovi na okupu (1993). Sigurna sam da se mogu nabaviti u beogradskim knjižarama. I ne samo beogradskim.

Margerit Jursenar: Snovi i sudbine

U uvodnom tekstu knjige Snovi i sudbine – Poetika snova – Margerit Jursenar kaže: „Želela bih da ispričam nekoliko snova koji veoma uznemiruju i ohrabruju biće koje je mnogo sanjalo. Još u ranoj mladosti (osim dva ili tri izuzetka, uopšte se ne sećam svojih snova iz detinjstva) moje noći je pratilo desetak snova, uznemirujućih ili milostivih, prepoznatljivih poput muzičkih motiva i poput njih podložnih bezbrojnim varijacijama [...] Postoje u predelima snova uspomene u kojima dominira ličnost mog mrtvog oca, postoji krug snova o ambiciji i ponosu kroz koji sam prošla u noćima kada mi je bilo dvadeset godina, postoje krugovi straha, najgori od svih, nastanjeni čudovištima, zatvorima, gubavcima, zmajevima, ali koji me pohode ređe nego pre, jer s vremenom strah odlazi od nas baš kao i nada [...] Postoji krug ispunjen lutanjima u kome nastojim da dotaknem senku jedne iščezle žene koja se pretvorila u fantoma; postoji krug smrti ispunjen vrtovima koji zapravo objedinjuju sve druge [...] postoji krug o crkvama u kojima neprestano lebdi jedna katedrala [...] postoje snovi o zvezdanoj noći i vrtlozima zemlje i tela; kao i snovi o jezeru, jedan plavi san koji se vezuje za detinjstvo i jedini koji se ponavlja iz godine u godinu ne podležući promenama. Postoje snovi o ljubavi [...] čiji su jedini tumači orgulje i čelo. Snovi su se ipak povezivali [...] Postoji jedan san apsolutne sreće koji sam sanjala samo jednom, gde se zbiva jedno nezaboravno plavetnilo [...] Postoje snovi i postoje sudbine: mene interesuju naročito trenuci u kojima se sudbina iskazuje preko snova [...] Po mome osećanju [...] moguće je porediti oniričke elemente sna sa realističkim i njihove simboličke poruke koje se umnožavaju u nedogled [...] Spavač sklapa slike kao što pesnik slaže reči [...] Kada bismo mogli videti zbirke muzeja snova, mogli bismo saznati kako je izgledalo iza zatvorenih očiju Da Vinčija, Delakroa, Vatoa [...] Dar snova nema ničeg zajedničkog sa snagom inteligencije – jedan izuzetno genijalan čovek može biti pravi idiot u svojim snovima.
[...] Snovi od kojih je sačinjena ova knjiga (Snovi i sudbine – M. N.) duboko su moji i ne želim da u njih ugradim izbor lepih snova koji su me ponekad posećivali [...] Smatram da je bolje objasniti čitaocu da svi snovi u ovoj knjizi pripadaju jednom biću i da su delovi jednog velikog sna. Predgovori treba da objasne izuzetke koji nastoje da ugroze harmoniju knjige. Želim da ovde zabeležim čudne košmare jedne starije žene koja se u snu vraća u dom svog detinjstva.
[...] Svaki spavač je Narcis koji se budi i osluškuje na poleđini kosmičkog ogledala.
[...] Duh čoveka koji ne sanja ne mora biti ni siromašniji ni uskogrudniji od onog koji sanja [...]
[...] U stvari predeli iz snova [...] daleko su manje raznoliki od predela kojima se šetamo otvorenih očiju.“

*

Navešću samo jedan od mnogih uzbudljivih snova Margerit Jursenar ne bih li ih približila čitaocima. U snu naslovljenom Ukleta bara, za koji Margerit Jursenar kaže da pripada noćima njenog detinjstva i da je „najteži“, „najledeniji“ od svih njenih loših snova – čitamo o jednoj „običnoj livadi“, „maloj“, „skoro okrugloj“, punoj nepoznatog bilja što podrhtava u vlažnoj travi dok duva vlažan vetar, „pomalo slatkast“, koji u zemljama Severa donosi kišu; tamno i nisko nebo je u stvari nepokretan dim; samo su se ogromni crveni cvetovi divljeg maka koji su ličili na krvave mrlje rasprskivali u suvoj travi. Na kraju, kad san prelazi u košmar, jedna velika prljavo-riđa mačka visi zakačena na granu drveta „na kojoj sedim“ [...] Prepoznajem je: to je baštovanska mačka podivljala kad su joj odveli mladunčad da bi ih podavili u bari. Moj brat treba da je ubije jednim hicem. Hitac je ispaljen a da se nikakav prasak nije čuo. Metak je udario ogromno glatko telo. Grozne zenice svetlucaju, prevrću se i gase. Telo, odvratno, istegnutog stomaka, ukočeno, pada sa muklim zvukom, grči se i na kraju iščezava pod biljem. Lišće deteline koje mi dopire do članaka sklapa se iznad mrtve životinje; vidim na tiho zatalasanom lišću paprati dug i lepljiv krvavi trag.

Nisam navela ovaj san zato što je „najlepši“ ili „najimpresivniji“, već kako bih ilustrovala jednu od mogućnosti „snevanja“ Margerit Jursenar, koja ćemo, ta snevanja, sasvim sigurno sa zadovoljstvom čitati ako nabavimo knjigu Snovi i sudbine velike spisateljice u izvrsnom prevodu Vojke Smiljanić-Đikić. Izdavač je „Plavi jahač group“ 2014, Beograd.

Bogomil Đuzel: Ostrvo na kopnu

Započinjem ovaj prikaz drugačije no što sam dosad činila. Biografijom pisca. Zar je to najvažnije? Svi znamo da nije. Ali uverila sam se da u ovoj našoj „samodovoljnoj“ zemlji Srbiji gotovo da i nema, bolje reći da jedva ima ne samo čitalaca nego i kulturnog poslenika i pisaca koji znaju za njega. A bilo ih je. Ali oni nisu živi. Vasko Popa, recimo, koji je napisao predgovor 1973. za izdanje pesama Bogomila Đuzela na engleskom (isto je učinio 2007. američki pesnik Čarls Simić). Čitamo da je Đuzel prisutan u pesničkim antologijama posle 1965. na više od 20 stranih jezika, da je o njegovoj poeziji poljski slavista i književni teoretičar Leh Mjodinski odbranio disertaciju 1994. pod nazivom Priroda – intelekt – kultura – pitanja o pesničkom stvaralaštvu Bogomila Đuzela.
Rani stihovi i oni pisani poslednjih godina veoma su različiti. Rana Đuzelova poezija je u ključu savremene svetske moderne poezije (Đuzel je predvodnik modernističkog talasa makedonskog pesništva), – kasnije njegovo stvaralaštvo je, s jedne strane, eksplicitno odavanje pošte ocu ali i neka vrsta duga prema savremenosti („O, stvarnosti moja, ne napuštaj me“).
Jedna od veoma karakterističnih Đuzelovih pesama iz kasnijeg perioda je Kamo sreće da nije bila otkrivena Amerika.
Navešću je delimično koliko mi prostor dozvoljava. Njen podnaslov je „Vlaška narodna pesma“

Jeste, da nije bilo toga ne bi oni potegli u „gurbet“ na pečalbu
naši stari, tada mladi u najboljim godinama,
da bi tamo rmbačili za koji svežanj dolara poslatih kući
ali uvek nedovoljno. Ne bi se ni vraćali nagrđeni i pogrbljeni,
tek koliko da se prošetaju, naherenih šešira kao čorbadžije
pre nego što predaju kosti rodnoj grudi
(ako ih već nisu ostavili onamo u tuđini...)
Ali da nije bila otkrivena Amerika naši starinci,
tada mlađi i od ovih naših koji sada opet beže,
ipak bi bežali samo da ne odu u komite i askere
u neku novootkrivenu zemlju, pa čak i Sibir,
ili kao antipodi, da hodaju na rukama s glavom nadole.
(I da je Zemlja bila ploča a ne lopta, oni bi ipak
otišli bestraga, uspaljenici, do samog njenog ruba
da se bace u dženet-raj ili džehenem-pakao.)

Ili, kad bi pošli negde bliže, odlazili bi pa se vraćali,
idi-mi-dođi mi, u tuđinu kao kod kuće, a kući kao u tuđinu,
ni tamo ni ovamo, u nekoj svojoj otkrivenoj zemlji
ili izmišljenoj, kao da im je vlastita, no tuđih očiju i uma,
ona na kakvu se sada svela država Makedonija,
izvojevana i odabrana od naših najboljih umova –
kao da smo se izmislili pre celosnog otkrića samih sebe.

I da ne beše otkrivena Amerika, ona bi nam ipak
i sada nedostajala i kao neotkrivena
od kad nam se već odavno ugnezdila doma,
ne samo s dolarima za crne dane[...]

(Prevod Duška Novakovića)

Ne bih dalje. Iako mi je žao, jer ima stihova potpuno drugačijih a izvanrednih. No ipak: možda je dovoljno i ovoliko da se sagleda lik Bogomila Đuzela, velikog pesnika nedovoljno poznatog kod nas.