Snežana Bukal [1]

KROZ GRADOVE I VREME ILI MOJA TREĆA FABRIKA

Sarajevske Sveske br. 21/22 [2]

Sve je bilo protiv eseja o Gradovima. Na pola nekakvog bestrasnog pisanija o gradovima koje sam rastezala, pisala, brisala, prestao je da radi laptop. Puk, i sve je popapala virtualna tama. Onda nosi laptop u servis, ledena kiša nad Amsterdamom i vetar koji uvek duva u grudi kojom god ulicom ili pravcem kreneš. Za tri do šest nedelja će mi javiti, kaže neki balavac u servisu, da li laptop može da se popravi i koliko to košta. Ne, njemu ne vredi objašnjavati da sam ja bez laptopa ja bez veze sa svetom, sa tatom i bratom i decom i prijateljima koje nisam videla godinama, ali se dopisujemo redovno i tako je jedino moguće da budemo zajedno iako na četiri strane sveta. Izlazim iz servisa, zaboravila sam gde sam vezala bicikl. Jure oko mene tramvaji, auti, biciklisti, pešaci, mili bože koliko ljudi. Odvikla sam se od gradova, šapućem sama sebi, dok pokušavam da se setim gde bi mogao da bude bicikl. Patike su mi skroz promočene, aha, eno bicikla. Na putu ka Westernparku ugledam radnju u kojoj se prodaju laptopi i rešavam da živim opasno, ulazim u radnju, voda se cedi s mene, baš me briga, stojim pred čitavim zidom načičkanim laptopima svih mogućih boja i veličina, izgubljena kao bicikl malopre. Kupujem laptop u pet minuta, onaj koji mi preporučuje veseli prodavac, Španac iz Malage i nastavljam po kiši kao da sam nešto pobedila!
To veče putujem žutim vozom od Amsterdama do Rosendala, od Rosendala do Goesa, od Goesa do W., seoceta tik uz more. Palim svetla, palim grejanje, navlačim zavese u kući, sem tamo gde se vide dune, pristavljam čaj i polako se vraćam sebi. To veče i sutradan listam u svesti po kozna koji put sve svoje gradove i jezike i polako razumevam zašto se esej o gradovima nije hteo napisati. Zato jer je ne postojnii više nijedan grad koji je jedini moj, onako kako je to jednom bilo i kad sam mirna srca na temu Moj grad mogla da lepo pišem do mile volje svojim maternjim jezikom koji je bio jedini takođe i za to dobijem peticu. Gradovi su sad postali mesta u koja odlazim zato jer neko meni drag u njima živi. Beograd tata. Amsterdam deca. Toronto brat. Zagreb familija. Koln, Rotterdam, Halifax, Paris, Zlatar, Novi Sad, Sarajevo, Visoko, Osijek... prijatelji. Beograd dom, Amsterdam dom, Maastricht dom. Prošlo vreme. Korčula dom, danas. To se moralo desiti i desilo se baš tu a ne recimo u Quebecku, ne znam ni sama zašto. Zapravo znam, nešto od bivšeg morala sam sebi vratiti, nečemu bivšem morala sam se vratiti, vratila sam se starom zaboravljenom dečjem snu, moru. Neplanirano, nenadano, kao što je bio i odlazak iz Beograda. Gradovi su postali ljudi koji u njima žive, dnevne sobe u kojima pričamo po celu noć ne bi li produžili dato nam vreme. Gradovi su putovanja, kolodvori, vozovi svih klasa, aerodromi, brodovi, autobusi, benzinske postaje, radost pri susretu, tuga pri rastancima. Promene perspektive. Sve bitno u vezi gradova dešava mi se dok putujem ka njima i od njih. Sami gradovi ostavljaju me ravnodušnom. Otud i odsustvo želje da o njima pišem. Meni se danas piše samo o pustinjama i stepama, o planinskim lancima, o rekama i morima, o otocima kraj kojih sam prolazila, o životinjama i biljkama, o stoletnim hrastovima i semenkama baobaba koje sam kušala, o seobi orlova koje sam gledala, o gavranu i slepom psu iz Nove Scotie, o babi sa dve koze tamo negde ispod Sinja gde je voz stajao pola sata, o vetrovima, o neverama, o svemu što isključuje puno ljudi na jednom mestu. Ukratko, tako je mene promenilo sve što se desilo od Beograda nekada i mene danas ovde, u kući pod dunama, a sutra ko zna gde.
Ne volim eseje, rekao mi je pre par nedelja u Korčuli Cedric, njima se uvek nešto unapred smišljeno želi reći. Zato, Cedric, umesto eseja o gradovima, sledi put kroz gradove u vremenu, u rasponu od dve decenije, u prozi koja je objavljena samo u prevodima, tuđim jezicima, a iz koga se, verujem da naslutiti, kako se u tim gradovima i o tim gradovima mislilo.

Beograd, Amsterdam 92

Dolazak

Ovaj svet došao je odjednom kao u pustinji gde noć pada poput sečiva giljotine, gde sviće kao da neko razgrne modre zasune noći. Iz tame, ni iz čega: jutarnji ptičiji poj, purpurni viseći vrtovi divljih ruža. Vazduh je ponovo nagrnuo u pluća. Uz huku vetra koji stiže s Okeana, razapelo se ogromno nebesko platno besprekorno u svom ledenom plavilu. Onako kako žene kraj Ohrida prostiru teške, tkane čaršave.
Posle su stigli ogromni oblaci ne od paperja već mokre snežne vune i sve se zavrtelo nada mnom.
A krenuli smo u pet ujutro. Ulice su bile prazne, nigde nikoga i ničega. Oko autobusa na Trgu Republike stajale su grupice ljudi. Stari su pratili mlade. U tišini, bez reči, bez onog radosnog ćeretanja koje je nekada pratilo rastanke i putovanja. Ovo je zbogom rastanak i zbogom poljupci i sve se čita u potpunoj tišini, u ćutanju, u glavi naslonjenoj na rame nekog ko nam je drag. Ja i dete, još pijani od sna, od ovog naglog kretanja, stojimo jedno kraj drugog. Nas niko ne prati, možda nam zato grad pokazuje tog jutra svoje pravo lice, ono koje nikada nećemo zaboraviti.
Krećemo za Peštu. Odatle avionom na sever. Oči mi se sklapaju. Nisam spavala poslednja tri dana. Autobus klizi glavnom ulicom. Poslednje što vidim pre no što utonem u san: jedna žena koju poznajem, potpuno obnevidela, siva kao pločnik u koji gleda, korak po korak ide ka svojoj kući. Posle me ta kuća prati u snu celim putem, sva u sepiji, duborezu, polutami, uljima na zidu, knjigama nasleđenim i nasleđenim i nasleđenim, sa svima onima koji su u njoj živeli, i onima koje sam znala i onima koje nisam. U Peštu stižem sa svojim bivšim učiteljem, pokojnim, koji mi iz kolica, trošan, otkriva ono što nikada nije hteo za života - sve Nastasijevićeve tajne. Da li od sna, ili je zaista bilo tako, ne znam - tek, stari peštanski aerodrom bio je tog jutra sav u bojama pomenute kuće.
Onda je vreme stalo.

Sedim u baštenskoj stolici, u mirišljavom hladu jednog vrta i jedino što mogu da podnesem: lagano njihanje lišća, posmatranje puževa koji po ceo dan mile baštom, a ono tamo je, gle! ljutić – možda medicina za moju entropiju.
Nema delanja koje nekom cilju ne vodi. To moje tumaranje po atlasima, po simbolima! I evo me, sada, na severu, u kući na obali tuđeg mora. U tuđoj kući okruženoj borovima tako da se zatvori vidik prema svemu sem prema nebu. A oko mene šuma simbola i reči. Novih, nepoznatih. Sve se razgradilo, kao u priči u kojoj se, kao da je od šećerne vune, raspao hram od belokosti. Pitam se šta će biti cena ovoga, čime ću platiti plavet i grmove ruža, velike prozore s nebom pozorištem, duge sate gledanja. Maslinasto bledilo duna prošaranih vresom i bulkama.
Od kućice u Zeeburgu smo se oprostili nakon dve nedelje – poslednji pogled niz senovit tunel od puzavica i bilja, obrubljen malinama i jagodama, pa preko drvenog mostića pod kojim plove blještave zelene patke, do kola. Onda putem, dok oko nas lebde galebovi, a u daljini, na horizontu, nad nama, plovi beli brod.
Kraj druge kuće u kojoj živimo, u gradu, mali park. Polukružan. Jednom stranom graniči s kanalom. U centru grada je, pa ipak, duž kanala gnezde se sive dugonoge čaplje, patke i galebovi. Čovek s leskovim štapom u ruci. Ponekad svira flautu. Nasmeši se kad prođemo kraj njega. A jedan mladić, svakog jutra, go do pojasa, žonglira s tri čuna. I park je – baš kako park treba da bude - duboko zelen, pomalo zapušten, sav u ogromnom drveću koje liči na drvo što je nekada raslo na ulazu u Beograd pa je posečeno, a danas postoji samo na jednoj fotografiji: ogromno drvo i dete pod njim, sićušno kao zrno maka. A na ovome, pred kojim upravo stojim, ispod pločice s imenom, još jedna: De boom, drvo-simbol života.
Posle su došle oluje. Kad se desila prva, uplašila sam se – tako je mračno, seva, vetar vitla tamu, škripi drvena kuća i kloparaju ogromni goli prozori. Ali sam se onda, u trenu, setila svih oluja kroz koje sam prošla: morskih i planinskih, čak do one najdavnije, kada sam usred velikog polja ležala s glavom zarivenom u travu, mokra do gole kože, ne na zemlji, već u vodi, u modrom mraku, pod teškim nebom što je progutalo sunce i kojim su besneli sinovi Zevedejevi.
Sela sam s mirom, sklopila ruke u krilu, mirnije nego nekada u svojoj osmougaonoj sobi s jednim jedinim prozorom i puzavicom.
Kiše i vetrovi i toliko vode svuda. Kada sam stigla, julske noći su bile murano plave, a mesec ogroman, okrugao. I ništa ja tada, ništa sem neba, nisam ni čula ni videla.
Onda se jednog jutra svetu, odjednom, vratio zvuk: zvona s crkve Mozesa i Arona, zvono za početak časa u Pomorskoj školi, tramvajsko zvonce, žamor sa trga, smeh iz okolnih bašti, zvuk automobila, večernje galame iz obližnjeg kafea, ljudski glasovi, dečji glasovi, ptice u parku. Zar je moguće da mesecima nisam čula? Pokušala sam da nađem nešto na čemu se može pisati, bile su to dve tanke, sive notne sveske. Nacrtala sam na prvoj liniji violinski ključ. I tako je sve ponovo počelo.
A uši su prepoznale prvu reč: fatamorgana, u šumu reči koji je dolazio sa radija.
I prvi bol, jasan, pri pogledu na more boje Dunava. Sklupčana na zadnjem sedištu auta naglas plačem. Da me niko ne vidi, da me niko ne čuje, jer se to ne može objasniti, čak ni ovim ljubaznim ljudima, ne na engleskom na kome je sve objašnjivo.
Na polici iznad stola, samo četiri knjige. Kada bih nekom dala dve knjige, dala bih mu pola svoje biblioteke.
Jednu od knjiga sam stavila u kofer u poslednjem trenutku, uoči odlaska, vrativši se, ni sama ne znam zašto, s vrata.
Dok sam servirala čaj prijatelju koji je došao da par dana provede s nama pre no što krene dalje, bacio je pogled prema knjigama i rekao da je pre par dana, u Beogradu, umro pisac čiju knjigu sam ponela sa sobom. Okružila nas je tišina. Alah je veliki, rekla bi Nihada. Proleteo je anđeo, pomislila sam ja.
Kasnije te noći uzimam knjigu i ponovo je čitam, do zore. 1347, 1694, 1793, 1987, 2009. Bića vatre, bića zemlje, bića vode, bića vazduha. Strašna bića metala. Elementi koji određuju prirodu i sudbinu. Sklopljenih očiju, s knjigom koja mi lagano klizi iz ruku, tonem u san. I evo ga, javlja mi se opet, svež ovog puta, blizak sopstvenom korenu, u pohabanom crnom odelu, šapuće mi u uvo: oni što su od vatre i vazduha, sami sebe raspiruju, sami sebe pale, sami sebe gase. Sami su svoja mera.
Juni 92, Zeeburg

Amsterdam
Omega, kao nekad vetar u topolama

To omega je svemu, svemu kraj.
Zidara umnog večni rušit trud –
Laza Kostić, Sećanje na Ruvarca

... i tako je, što je osobito važno, uklonjen svaki kontinuum koji bi postojao s nekim drugim. Kad se on ukloni, gube se i veoma mnoge ozbiljne teškoće, te nema nikakve neizmernosti koja bi stvarno postojala, nego samo među mogućim stvarima ostaje niz određenih produžen do neizmernosti.
Ruđer Josip Bošković, Theoria philosophiae naturalis

Sećam se da sam ih prvo viđala u snovima i da mi nisu u početku remetili san. Naprotiv, radovala sam im se. Mada se u toj radosti mogao naslutiti začetak budućeg bola. Vezivali su me nitima nevidljivim za pređašnje, za ono što je jednom bio moj život koji sam nekada tako bezbrižno delila s onima kojih više nema i ne sluteći da će u nekom vremenu koje je trebalo tek da se desi sve to biti magma sećanja, varljiva i teška.
Ujutro bih pomislila: to je samo san, laža, magla, paučina, ništa, i nastavljala bih neuznemirena dan, čiju je monotonu, predvidljivu ispraznost bilo ipak lakše nositi. Razvijala sam snove lagano tokom dana. Sedela bih u pauzi za ručak na nekoj klupi u parku, s pogledom na kanal i jata ptica kojima bih bacala komade starog hleba što sam ga uvek nosila sa sobom u svom crnom rancu i bila sam mirna, ispunjena tom snoviđenjskom punoćom u kojoj je sve postojalo i u kojoj sam ja, snevačica koju ne vidim ali osećam, začudo, bila uvek ne samo mlađa, uvek na početku nečega, već i cela, zaokružena, ispunjena životom. Mogla sam da se nasmešim nad nekim detaljem iz sna. Ili da utonem u misli iz kojih bi me prenula sirena broda koji prolazi, ili zvono s obližnje crkve koje dva puta odzvoni, znak da je vreme da se vratim .
Više se ne sećam kada su se iz snova preselili u moj život, u moj budni život. Naselili su prvo prostor na ivici pogleda, prostor u trenutku izmicanja, a da to nisam ni primetila. Nije se to desilo odjednom, već postepeno, u laganom pomeranju svesti, u laganom prihvatanju da to što moje oči vide zaista i postoji. Jer čim bih ih ugledala – nestajali bi: bleda lica u mimoilazećem tramvaju; čovek kraj pruge, nepomičan u predelu kraj kojeg promičem u vozu; žena koju sam poznavala zamiče za ugao ulice pre no što uspem da je sustignem. Tako je to trajalo i trajalo sve dok nisam postala potpuno svesna da su tu, kraj mene, da me posmatraju u svakom času, možda i kada spavam, da im ne mogu prići i da im ne mogu uteći.

O njima ni sa kim ne mogu da pričam. Šta bih mogla uopšte o njima da kažem? Da redovno viđam one koji više ne postoje, one koji su mrtvi već godinama, ili one za koje znam da su nekada živeli hiljadama kilometara odavde. Umesto toga, ćutim i podnosim ih, i pokušavam da razumem zakone po kojima se javljaju, da ih predvidim, da im logiku razumem. Ponešto sam i naučila. Na primer, oni su potpuno nemi, ne samo da oni ne govore već i prostoru oko sebe oduzimaju svaki zvuk. U trenutku kada ih ugledam sve tone u tišinu, postaje sporije, nalik nemom, usporenom filmu. I sa bojama se nešto dešava, kao da su podložne uticaju osobe koja ih izaziva; ponekad postaju bleđe, ispranije, ponekad, pak, jače, intenzivnije, jarkije. Nikada se ne pojavljuju kada ih očekujem, kada mislim na njih, već uvek nenadano, u predahu, kada ni o čemu ne mislim.
Kad kažem oni, teško mi je da objasnim o kome pričam. Oni mogu biti bilo ko, svako lice koje sam ikada upoznala ili videla. I oni kojih se sećam i oni koji, mišljah, borave zauvek u zaboravu. Nekada liče na sebe, nekada su mlađi, iz vremena kada ih nisam ni znala jer me nije bilo. Ili stariji, umorni i trošni. Bilo koje lice, bilo koji prostor u kojem sam ikada boravila pre no što sam došla da živim ovde. I ja ne razumem smisao, šta to hoće od mene, zašto se uporno vraćaju ako nestaju istog trenutka kada ih postanem svesna? I ne znam šta bi trebalo da učinim, kakvom vatrom krug oko sebe da napravim, pa da me ostave na miru, da nastave da borave tamo gde im je mesto – s onu stranu beskrajne veličine Prostora.

Možda sam zato ostala da živim ovde. Ni sama ne znam šta me to vezuje sa ovim svetom, što mi ne bi dalo da odem dalje. Sećam se, u prvim mesecima mog boravka, putovala sam negde. Žuti voz je ravnomernom brzinom prolazio kraj jednolikih predela, zelenih livada i stada crno-belih krava bez rogova. Onda su se pojavile vetrenjače kakve nikada ranije nisam bila videla. Čitava šuma visokih belih stubova sa trokrakim krilima na vrhu, koja su se vrtela i vrtela. Voz je tiho promicao kraj njih. Sve je bilo uhvaćeno neizrecivom tišinom koja se desi u velikim ravnicama. Nenajavljeno, slično velikoj struji u blizini ostrva Mosko, koju nazivaju i malstremskim vrtlogom, osetila sam kako voz i putnici i ja i polja i pomenute krave i šuma živih vetrenjača i plavetnilo nad nama počinjemo da se vrtimo i propadamo. I da nije bilo svetla koje je blagorodno tonulo sa nama, ne znam kako bih se u tom novootkrivenom grotlu snašla. Kako bih iz straha izašla. Kad sam se prenula iz tog laganog, neumitnog propadanja kojem ništa nije izmaklo, sačekalo me je neonsko svetlo u kupeu, lica, hladna, daleka, zadubljena u novine i sendviče od raženog hleba, komad močvarne ravnice koji je promicao suviše brzo da bi išta otkrio i tišina.
Možda je nakon toga sve to i počelo. Možda sam ih tada prvi put videla, iz voza, u sumraku: neko je stajao kraj pruge i, uprkos brzini kojom smo se mimoišli, razmenili smo poglede. A ja sam se posle satima pitala odakle poznajem tog čoveka. Otkrio mi se u snu, bio je to davno zaboravljeni zli komšija, kod koga su završavale sve moje lopte u ranom detinjstvu.

Stojim na Muntu i razmišljam na koju stranu da krenem, ka Centralnoj stanici gde bi trebalo da kupim novi abonman za vožnju tramvajem, ili na suprotnu stranu, niz Fejzel ulicu, do škole za učenje stranih jezika, gde već mesecima odlažem upis na tečaj holandskog jezika. Pevaju zvona sa okolnih kula i crkava. Rešim da pođem niz Fejzel ulicu, saginjem se da zaključam bicikl. Imam problem sa glomaznom, crnom, lučnom bravom. Mučim se, glava mi gotovo dodiruje asfalt. I tada sam ih ugledala. To jest, tada sam se ugledala. Na drugoj strani ulice: mama i ja nešto živo govorimo i zamičemo ka trgu Rembrant. Mama je u svom braon tvid kaputu starovremenskog kroja. Ja u bordo jakni sa dva lica, koju sam pre mnogo godina kupila od svog prvog honorara za objavljeni intervju u Studentu. Ošišana sam kratko. Mama kao i uvek – u oreolu svoje riđe kose, maše rukama i smeje se glasno.
U tom času sve je stalo. Pešaci, tramvaji, automobili i bicikli. Čini mi se da su i golubovi pod kulom zamrli. Ni daška vetra. Ni zvuka. Kao u staklenoj kugli u kojoj nečujno promiču kapi kiše.
S bravom i dalje u ruci, otrgla sam se iz te zamrznute slike i pojurila za njima, ne hajući za prometnu ulicu u kojoj se, u trenutku kada sam se pokrenula, kada sam došla do daha, ponovo uspostavio život i zvuk. I boja – obična popodnevna jesenja polutama, prošarana kapima kiše. Zvonili su tramvaji, pevala mehanička zvona s obližnjih kula i crkava, neko je trubio. Lice šofera koji mi besno dovikuje nešto kroz prozor. Neki čovek koji gleda za mnom. Videla sam smeđi tvid i bordo jaknu kako zamiču u ulicu Torbecker i znala sam: kad dođem do ugla, više ih neće biti.
Nije ih bilo. Ulica je bila prazna. Vetar je poneki suvi list i bačeni papir vijao tamnom glatkom kaldrmom. Znala sam da ne vredi ići dalje. Svejedno, spustih se niz ulicu do kanala, pa onda duž sumorne mrkozelene vode, nazad ka Muntu. Tu shvatih da i dalje držim bravu od bicikla u ruci, ali bicikla više nije bilo na mestu gde sam ga ostavila. Odustah od planova i, slomljena, reših da se kući vratim peške. Hodala sam bezvoljno lavirintom uličica na jugu, bilo je svejedno da li ću i kada ću stići kući. Nije mi se ulazilo u samoću mog doma. Bilo mi je krivo, bila sam ljubomorna na njih dve. Zašto ja hodam sama, a ona je s njom? I ko je uopšte ona? Da li sam ja ona? Na uglu jedne uličice pred starinarnicom neki čovek, cimetaste boje izloga pred kojim je stajao, propovedao je.
- S one strane ostaće psi, strašljivci, vrači, bludnice i krvnici! – vikao je, ali niko nije obraćao pažnju na njega. Pomislih: zašto psi, ali se ne vratih da ga pitam. Kiša je bivala sve gušća, bila sam potpuno mokra i promrzla. Stigoh do ulice gde stanujem, a koju čini do u beskraj dug niz prizemnih stanova za samice i penzionere. Moj stan se nalazio na samom početku, ulica Rust broj šest. Sela sam kraj prozora i posmatrala znani pejzaž, komad četvorospratnice u daljini, zimski vrt, dve čaplje i krilo vetrenjače koje se lagano okreće. Nebo beše nisko i metalno i činilo se da počinje već u krošnjama golih platana. U stanu beše tiho, tako tiho da se čulo kako neko srce otkucava. Htela sam njima, htela sam obe da obgrlim i obema nešto važno da kažem. Htela sam odavde, htela sam na onu stranu. Legla sam na pod, oduvala mali plamen u plinskoj peći, pojačala gas i priljubila lice uz drveni pod. Tražila sam očima po sobi, u kutovima, tražila sam pukotinu, nekakav procep. Srce je lupalo, peć je tiho šištala, kao vetar nekada u topolama. A oči su napokon mirno klizile tamnom linijom između spojeva drvenog poda u kojem više nisu videle mrtve, položene grede, već samu neuništivu srž velikog mirnog drveća. I onda je ugledaše.
Zidovi se raseniše. Pod se izmicao i dizao dok se nisu zazelenele moćne, zelene krošnje. I nebo je iz sivila prelazilo u lazurnu plavet i dizalo se sve više, noseći i mene sa sobom. Ležala sam na suvom belom pesku, ruku zabačenih ponad glave, polusklopljenih kapaka, posuta toplom pozlatom. Radovala sam se paperjastim oblacima koji su dolazili nošeni nekim visokim vrućim vetrom i lagano promicali dalje. Bilo je jasno da sam na Ostrvu, da oko mene teče Reka, da je na drugoj obali gromada sivog Grada i da se od Pristaništa crvenim tramvajem i strmom senovitom ulicom, u kojoj prolaznici nazovu dobar dan, za nepun sat stiže Kući.
Amsterdam, 98.

Beograd 93

BEOGRADSKO LETO VIZANTIJSKO
O patria mia…
Aida, Verdi

Leto '93., nakon godinu dana u Amsterdamu, odlazak za Beograd. Avionom do Pešte jer je beogradski aerodrom zatvoren. Vraćam se u zemlju iz koje stižu samo crne i crnje vesti; sablasne, nestvarne slike leševa iz Bosne, ljudi koje i mrtve prepoznajem jer nose pečat lica i mesta uz koja sam rasla. Leševi na putu kojim sam mogla proći i kojima bih nazvala: Dobar dan. Leševi u baštama koje lice na bašte u kojima sam bila. Leševi kraj kuća koje su iste kao neke druge kuće koje sam volela. Spaljeni gradovi nalik gradovima kroz koje sam prolazila i gradovima kroz koje nikada nisam prošla verujući da će večito postojati. Krečno bela lica nepokretnih modrih usana, nalik nekim drugim licima – Milutinu, Ladislavu, Aleksandru, Đurđi, Francu... Čohano smeđe odelo natopljeno krvlju. Gumena cipela u blatu. Komad prepoznatljive tkanine, običan toliko puta viđen dezen, natopljen krvlju. Tamnoplavi rukom štrikani džemper, farmerke iz Robne kuce, jakna iz Name, papuče iz Jugoplastike, patike iz Borova... rasuto, krvavo.

Sve je počelo anegdotom. Ne, nije tačno, anegdota je došla mnogo kasnije. Počelo je s vrućinom, s jarom, sa 42 C. Stigla sam u čizmama i zimskoj jakni, iz šturog amsterdamskog leta u užarenu Budimpeštu. Nad aerodromskom zgradom lebdi sveobuhvatna jara, kao čigra koju je dete zavrtelo. Požar vazduha. Žuto užareno svetlo u kome trepere polja suncokreta i plamte sela kraj kojih prolazim u autobusu. Vreo vetar hrli u lice kroz širom otvorne prozore. Prelažak mađarsko-jugoslovenske granice i crna kafa u restoranu kraj autoputa. Vinjak, pelinkovac, kruškovac i rakija šljivovica na policama presvučenim smeđim furnirom; zeleno-crveni laneni stoljaci, kuvana jaja i proja; napolitanke i čokolada s rižom u žutom papiru s kojeg se smeši istočnjacka lepotica. Lica. Brkovi. Mnogo brkova. Znoj. Govor. Jezik kome svaku nijansu i svaki dijalekt znam. Slušam i smešim se svemu i više mi ništa ne smeta – ni muva koja upada u slatki gusti sok od kajsija, ni oštar miris urina koji dolazi iz toaleta. Napotiv, slike, zvuci i mirisi se slivaju u jedno u kao i vrućina moćan i sveobuhvatan osećaj pripadanja i prepoznavanja od koga i sama postajem nalik čigri koju je nešto upravo zavrteo.
Po dolasku u Beogad sve se nastavilo: i vrućina i žuto užareno svetlo i nekakvo unutarnje treperenje, influenza. Oči koje se svemu raduju. Vruća letnja prašina, razmekšan asfalt, mnoštvo ljudi na ulicama, zeleni dupli autobusi polegli od težine, prepuni ljudi, crveni plastični kiosci načičkani novinama, težak miris benzina, miris mog grada; oznojene žene s kariranim cegerima, beli frižideri za sladoled i prodavačice pod šarenim suncobranima... Posmatram kroz prozor dnevne sobe, raskršće ulice Maršala Tita i Nikolaja Ostrovskog na kome uvek ima vise saobraćajnih udesa leti nego zimi jer ogromni platan na uglu svojim liscem proguta semafor koji ni ovoga leta nije premešten na vidnije mesto. Uspostavlja se središte tu gde sam. Treperi igla na unutarnjem kompasu. Nikakve mape mi više ovde nisu potrebne, kojim god putem da krenem sa ovog raskrsca, niz lavirinte ulica čija imena znam napamet, stićiću na odredište. Na odredište?

Moje dete bi sladoled koji s prodaje preko puta kuće. Poslala sam je da pita koliko sladoled košta. Dete se vraća i kaže: četiri miliona. Dobro, četiri milona, dakle. Brojim novčanice i gomila raste, raste. Prebrojala sam nekako potrebnu sumu i pružila detetu svežanj novčanica. Pogledala me je kao da sam poludela. Svo njeno iskustvo s novcem završava se na par guldena. Ja sam iz TV vesti, iz pisma prijatelja, iz očevih pisama, kao i sa naslovnih strana Književne reči koja mi stiže na amsterdamsku adresu a čija se cena menja strmoglavo iz broja u broj, znala da „inflacija uzima maha“. No šta to zapravo znači i kako to izgleda zaista, kako izgleda devalvirani novac, nisam imala pojma. Četiri miliona dinara potrebnih za jedan sladoled znače punu šaku novčanica. Uzela sam dete za ruku i otišle smo do sladoledžike. Prikupljanje i brojanje novca je trajalo možda petnaestak minuta. Sladoledžika je u tih petnaestak minuta dobila novi cenovnik. Sada je sladoled koštao osam miliona. Kasnije, u Amsterdamu, otkriću da moje dete misli da je milion jugoslovenska jedinica za novac. „U Beogradu se gulden kaže milion i nije jedan gulden nego mnogo para“, zapisaće Petra u sastavu na temu „Mijn zommer vakantie“, „Moj letnji raspust“. Te jeseni, u amsterdamskoj školi „De Witte Olifant“, „Beli slon“, deca i učitelji su me pitali: „Da li stvarno sladoled u Beogradu košta 8 miliona?“ Odgovarala sam potvrdno, oni su se smejali tome kao dobrom vicu, veseloj anegdoti. Nisam im zamerala, znala sam da ne razumeju ništa. Kao što nisam ni ja, pre no sto mi je osam miliona potrebnih za jedan sladoled napunilo šaku, pre no što sam otkrila da devalvirani novac smrdi drugačije od običnog novca. Ne radi se o stilskoj figuri. Devalvirani novac vonja mirisom koji ne liči ni na jedan drugi, ni na znoj pod pazuhom, ni na oznojene noge, ali je poput njih internacionalan. Svako ko je ikada držao gomile obezvređenog novca bilo koje zemlje, prepoznace vonj o kome je reč.
Deda Ladislav mi je pričao kako je nakon smrti svog oca, šezdesetih godina dvadesetog veka, na tavanu očeve kuće našao džakove pune ustaških bezvrednih kuna koje je njegov otac nakon propasti NDH spakovao i čuvao. Za slučaj da se NDH vrati. Za slučaj da papir ponovo postane novac. A verovatno i zato jer su kočnice koje postoje u čoveku kada se radi o novcu (novac se ne pali i ne baca) u tom starovremskom seljaku još uvek bile jake, u tom subjektu koji je preživeo jedno carstvo, jednu kraljevinu i jednu Republiku a umro je sa strahom i neverom u kostima u bilo koju vlast.
Novac je tabuirana vrednost.
U Beogadu '93. svi tabui skinuti su s novca i niko nije gajio sumnju da bi novčanice koje ništa ne vrede danas mogle išta značiti sutra. Novčanice su se mogle naći svuda, bačene na trotoarima, u uglu haustora, na podu autobusa ili tramvaja; zgužvane poluspaljene novčanice oko škole; oko kanti za otpatke, na autobuskim stanicama. Pri pogledu na njih, ispunjavalo me osećanje teskobe i straha. Taj novac je nešto jasno saopštavao. No ja sam plutala gradom u koji sam tvrdoglavo učitavala sopstvene emotivne mape koje su mi vraćale osećaj da ponovo postojim ali i unosile mučni nemir, jer sam brkala sebe sadašnju sa sobom pređašnjom, svoju potrebu za pripadanjem sa novokomponovanim uzvišenim osećajem da su moje misli napokon ponovo samonikle i starosedelačke.
Duž ulice Maršala Tita, pred Robnom kućom, Beo-bankom, poštom i apotekom, kao i na pijaci, postrojeni mnogi preprodavci „pravog novca“, nemačke marke, koji su se oglašavali čim bi čovek prošao kraj njih: „D'vize, d'vize“. Petra je pitala: „Mama zašto oni stalno govore: dzzz, dzzz?“ I sva moja novootkrivena uzvišena, samonikla i starosedelačka pamet nije znala kako to dzzz detetu da prevede.

Na pijaci, koja je nekada, a nekada je bilo pre par godina, važila za najbolju gradsku pijacu, nestalo je i voća i povrća i ribe i čuvenih mlečnih proizvoda koje su donosili seljaci iz okolnih sela. Benzin je kostao 4 DM po litri i nije ga bilo. Kupovao se samo na bonove, te je postojala i crna berza bonova za benzin kao i prodavci benzina na crno. Kraj pumpe naspram moje kuće, koja je mahom bila zatvorena, a kad nije bila zatvorena red automobila se protezao par kilometara, na drvenim tronošcima su sedeli neki ljudi i žene i prodavali benzin iz desetolitarskih kanistera. Kad bi prodali benzin, nestajali su i vraćali se ponovo s novim punim kanisterima. Negde, u nekim podrumima, u kojima se nekada čuvala zimnica, sada se u buradima nalazio benzin prošvercovan iz Rumunije. Mešan sa ko zna čime i takvog kvaliteta da je ceo grad bio prekriven nekakvom crnom masnom skramom koja se nije dala oprati s odela. Pluća da ne pominjem.
U radnjama nije bilo gotovo ničega. Rafovi su bili prazni ili ispunjeni tek ponekim proizvodom koji je mirakulozno, ko zna iz kog zaboravljenog magacna stigao. U malom supermarketu naspram moje kuće, onog dana kada smo stigli, svi, bas svi, rafovi su bili ispunjeni čipsom! Na pijaci je hranu prodavao tek po koji preprodavac po papreno visokoj ceni. Seljaci su zaključili da je jeftinije ne prodati, nego prodati. Mesnice su bile prazne već mesecima. Meso se kupovalo na selu, direktno od seljaka ili „preko sindikata“, na polutke. Ljudi su punili zamrzivače, neki po dva-tri i jedini kolektivni strah koji su svi te '93. u Beogradu delili bio je strah od nestanka struje.
A na pijaci, pored retkih preprodavaca hrane i mnogih preprodavaca deviza, nikli su preko noći – Rumuni! Ne domaći Rumuni, Vlasi, već pravi, rumunski. Rumuni su prodavali sve, to je jedna od naneverovatnijih buvljih pijaca koju sam videla u svom životu. Tu se mogao kupiti mikroskop, metalna „patka“ u kojoj mokri nepokretan, donji veš, svilene košulje, farbe za kosu čije je pakovanje neodoljivo asociralo na farbu „Titanik“ Iljfa i Petrova, metalni escajg, kukičani stoljnjaci, injekcije, ampule s ruskim natpisima koje sadrže čudotvorne lekove, prašak za ubijanje gamadi, lepljive trake protiv muva, alat, najlon čarape, tranzistori, radio stanice... negde u Rumuniji ovi ljudi su ne samo praznili sopstvene domove već i bolnice, pošte, banke, fabrike, radionice, jednom rečju: radna mesta. U toku dana sve se to pretvaralo u neviđeni cirkus, s mnogo buke u kojoj su se nadvikivale Ciganke: „Kese, narode. Keeese!“ No rano ujutro, kad bih otišla do pijace, roba je bila dirljivo pedantno složena na kartonskim kutijama, a Rumuni, zadovoljni svojom poslovnošću i poslom koji cveta nazivali bi mi „Dobro juto“ na srpskom jeziku.
¸ Neformalnim kanalima, svakog dana se javljalo gde se šta pojavilo od robe i ljudi bi hrlili na tu stranu, u potrazi za deterdžentom, voćem, mesom. Bilo je dovoljno videti red i poriv da se stane u red je bio neodoljiv. Nisu to bili još uvek oni redovi koji će par meseci kasnije ovekovečiti CNN, kad više neće zaista biti ni-če-ga, ni hleba, ni mleka, ni detrdženta, ni brašna, ni šećera, ni ulja, ni soli. U ovim redovima se i dalje smejalo i šalilo na sopstveni račun i sve je još uvek izgledalo rešivo. Moja komšinica Koka, ranoranilac, kojoj nijedan red nije mogao promaći, svako prepodne je s ponosom raspoređivala svoj ulov po kuhinjskom stolu i dok smo pile jutarnju kafu njena veselost je prelazila i na mene i ja sam zaboravljala sopstvenu agoniju od pre godinu dana, noćne more iz kojih bi se budila sva oznojena, s užasavajućom mišlju koja bi me probola kao čioda insekta: „Nemam sveće!“ Ili: „Šta mi vrede sveće, nemam šibice!“ Uoči odlaska za Amsterdam, proleća '92., i u mojoj „ostavi“ su uredno složene ratne zalihe čekale rat da se upotrebe. Na vrhu vitrine koja je pre pedesetak godina ugrađena u zid, bile su složene zalihe sapuna, deterdženta, ulja, šećera, konzervi, sveća i šibica. Tri dana uoči mog odlaska za Amsterdam, odjeknula je eksplozija u stanu. Sedela sam za radnim stolom i prestravljeno pomislila: „Počelo je...“ Nije počeo rat. Iščupali su se dugi metalni čavli iz zida, pala je vitrina sa zida, slomila drveni kuhinjski sto, ulubila šporet i mašinu za sudove, a pod teškim, punim hrastovim drvetom moja ratna zaliha pretvorila se u lepljivu kasu punu srče. U paramparčad je otišlo i moje malo emocionalno bogatstvo – ostaci porcelanskih servisa i kristalnih čaša koji su pripadali mojoj pokojnoj majci i baki.

Ja sam se pravila da razumem, no ništa mi nije bilo jasno. Niti koliko novaca imam u novčaniku, niti koliko šta košta niti zašto baš toliko košta i uopšte ličila sam na lik iz tao priče koji treba da da odgovor na pitanje: Koliko košta glava mrtve mačke? Broj nula me je zbunjivao. Ono sto je '92. bilo 10 dinara, sada je poraslo do 1.000.000. Otac me je poučio da se ne zamaram ciframa, već da jednostavno pročitam sta na novčanici piše. I zaista, pod svakim brojem, pisala je i vrednost: npr. sto hiljada dinara, milion dinara itd. Novac je gubio svoje numericko, količinsko značenje, a time se, začudo, otkrivao njegov davno zaboravljeni, simbolički aspekt. Vrednost novca zasnovana je na propisanoj količini zlata koju novac predstavlja. Otuda je moguće krivotvorenje simbolički ekvivalent krivotvorenja suštine ili istine. Hrišćanski mistici su vrednost utisnutu u metalni novac tumačili kao ekvivalent božjem duhu koji je utisnut u ljudsku dušu, pa je novac stoga bio i simbolom ljudske duše.
No tu očiglednost – da bi stampači lažnog novca mogli biti i kovači lažnih istina i trgovci tuđim životima, začudo, niko nije hteo da vidi.

Dok su se u Beogradu punili zamrzivači svinjskim polutkama i pretapale nesimbolične nemačke marke iz sve praznijih privatnih dzepova u sve puniju državnu kasu – privatni džep druge vrste, u Bosni je već godinu dana trajao rat. Brzo sam shvatila da je pominjanje rata u Bosni znak lošeg vaspitanja – ovde o ratu niko nije pričao. Beograd je tonuo u zaborav i u prošlost. Beograd je okrenuo leđa Bosni da ne vidi šta se tamo dešava, da slučajno ne udahne nešto štetno i okrenuo je pogled ka istoku. Beograd je gledao u prošlost. A tamo, na istoku prošlosti zlate se kupole Carigrada – Vizantija! Sve je tu bilo vizantijsko: naslovi novih zbirka pesama, filmova, novootvorenih butika u kojima se javno prodavala roba pokradena po evropskim gradovima, novokomponovanih pesama i udruženja za zaštitu svega i svačega srpskog. Jedna emisija u prepodnevnom dečjem programu TV Srbije najavljivala je: „Padobranstvo srpsko-vizantijskog stila“ u kojoj, nažalost, nije prikazano kako se nebeski narod spušta u zemlju Srbiju, već neka padobranska jedinica JNA i neki brkati prozaični kapetan JNA koji je ovim stilom obogatio svetsko padobranstvo.
Jedno veče odšetala sam se do Biblioteke Grada Beograda. U Atrijumu se održavala promocija nove zbirke pesama Ivana Lalića – Vizantijski stihovi ili već nešto tome slično. Na bini je sedeo pesnik, par uglednih kritičara mlađe generacije i par sedih izdavača. Sela sam u ugao, za mali okrugli sto van, za tu priliku postavljenih, reflektora. Dok su se na bini i među cenjenim publikumom raspredale vekovne veze s Konstantinopolom, kolevkom srpske duhovnosti i povlačile sumnjive istorijske paralele, mene je napokon napustila moja uzvišena groznica, povišena duševna temperatura. Prestala je da se vrti čigra i, plop, spustila se na tlo.
Nakon desetak dana ponovo sam se dosetila zašto sam ja to pre godinu dana iz Beograda otišla. Osvrnula sam se oko sebe i našla usred paralelnog sveta zagubljenog u vremenu; licem u lice s kolektivno negovanom demencijom kao vrhovnim kategoričkim imperativom; na brodu zaglibljenom u Sargaškom moru srpsko-miloševićevskog-nacionalizma. I bilo mi je, napokon, potpuno jasno da to što sam u tom gradu rođena ne znači ništa više do biografskog detalja, da grad postoji samo kao sećanje, na detinjstvo, na godine školovanja, na život proveden u njemu, utisnuto u mene poput brojke u novčić koji sobom ma gde bila nosim. Reči izgovorene to veče nisu vredele više od bilo kog drugog plinskog ispljuvka kojim su se oglašavale pozicione i opozicione, školovane i neškolovane glave širom moje domovine. I bilo je jasno kao dan da ovom usmrđenom mentalnom vešu nikakvo vizantijsko plavo neće moći da povrati svežinu i belinu. Otišla sam, ne javivši se nikome od lica koja sam poznavala iz ranijih vremena, sa studija, sa Filozofskog i Filološkog, iz redakcija Studenta, Vidika, Književne reči i Književnih novina.
Setila se prethodne godine kada sam živela u Beogradu, kada sam želela da postavim pitanje mudrim glavama, majstorima, počasnom i pošasnom starcu te akademske gerile koja je istorijski, dokumentovano, konstitutivno, svakodnevno, mrsomudila o sudbini srpskog naroda: „G. Ćosiću, Tomas Man je počinjao slično Vama ali je imao je čitav životni vek da ispravi ono što je do 1914 pisao. Da li Vas plaši to što Vi završavate time i neće biti vemena da se rečeno i napisano ispravi?“
Setila sam se književne večeri u Zemunskoj biblioteci (1990.) kada sam S. Selenića pitala šta će biti s njegovim „politički provokativnim“ romanom o Šiptarima kad nad njim više ne bude gromoglasne zvonjave titoizma i svih pravoslavnih crkava da zaglušuju uši nekom budućem čitaocu. Hoće li tada roman biti bolji ili gori? Ni tada nisam dobila odgovor.
Setila sam se '92., Doma omladine i mastiloždera Bulatovića koji je lagao i ne trepnušvi pa se ni nije imalo šta pitati. Samo reći: „Vi ste prevejani pokvarenjak“ i otići.
Setila sam se Danila Kisa i napokon potpuno razumela zašto su ga tako srpsko-hrvatski udruženo i zdušno napali. Naježila se pred svešću o sveprisutnom, palanačkom, mediokritetskom, spletkaroškom duhu kojim je natapa sve kao naftalin i razjeda sve kao moljci, sve pa i moj sopstveni život. A po kome ja imam pravo da postojim samo ako pristanem da budem manje od sebe. Samo ako dozvolim da me događaji apsorbuju, da mi otkinu glavu i izjednače me sa ostalim, u sivu masu koja se gunđajući giba i na slepo pomera od jednog do drugog dana, u mraku koji iluminira tek poneka blaga vest: pun zamrzivač, džak soli.
Mislila na Branka Miljkovića. Kao klatno iz Poove priče njihala se u svesti opskurna priča o njegovom samoubistvu koju sam tog jutra pročitala u Politici, a prema kojoj se Miljković nije ubio već je ubijen u Zagrebu, zato jer je bio Srbin. A tek potom mu je stavljena omča oko vrata i okačen je o granu drveta u nekom periferijskom parku .
Setila sam se Crnjanskog koga su na ovoj književnoj večeri potezali kao Avarel Dalton revolver. Setila sam se zapravo sahrane Crnjanskog, u potpunoj tišini, u belom decembarskom krugu, u samo za njega na tren zaustavljenoj beogradskoj mećavi; bez prigodnih govora, bez zvaničnih predstavnika otadžbine, bez srpskih pisaca – u krugu najuže porodice, par prijatelja i par studentkinja svetske književnosti.

Uveče bih izašla na šetaliste, kej duž Dunava. I kej je sad bio drugačiji no što sam ga ja pamtila. Dobio je nešto od atmosfere rive. Zato jer su se „izbeglice“ tek stigle iz Bosne, a koje su se jasno prepoznavale glasnim govorom i dijalektom, shvatile svoje izbeglištvo kao supeeer letovanje, a kej, ne kao gradsko šetaliste, već kao produžetak gradske plaže Lido, na Velikom Ratnom Ostrvu, na sredini Dunava. Šetali su kejom slamnati šeširi s umetnutim ružama, šarenile se skupe haljine, jele se masne kokice i sve je žagorilo od glasnog smeha. Duž keja, na reci, su nikli splavovi, okićeni raznobojnim svetlecim lampicama, s kojih je treštala živa, turbo narodna muzika: „Oj, Gensheru, Gensheru, dođi mi na večeru!“ Dimile su se pljeskavice i kobasice sa montažnih roštilja. Na sredini Dunava, naspram restorana Venecija, stražarila je nad mirom građana, „Dunavska Ruža“, Šešeljev izum za pljačkanje stranih brodova: ko ne plati rabljenje Dunava već jednom plaćeno zvaničnim organima pri ulasku broda u YU teritorijalne vode, ne može dalje. Na samom keju, članovi „Dunavske Ruže“ dele narodu plastične značke u zamenu za novac za preporod, ne sećam se više čega, srpskog. Fini ljudi se žale na izbeglice, na njihovu nekulturu, prostotu, navalentnost i uopšte necivilizovano ponašanje. „Ovih se više niko ne reši“, šaputali su mi u poverenju. Sličan odnos prema svojim izbeglicama čula sam i od finih ljudi u Zagrebu. Tamo su mi rekli: „Ma ništa im ne treba dati, Hercegovac ti i na golom kamenu raste.“
U hotelu Central, u koji sam zalutala u nekom trenutku demonske radoznalosti da vidim ama baš sve, provela sam dugo prepodne u razgovoru sa jednim seljakom, izbeglicom iz okoline Vukovara. Sedeo je sam u potpuno praznom hotelskom restoranu, sedeo je kraj prozora i ćutke posmatrao uličnu vrevu. Bio je to, ispostaviće se, čovek zbunjen i očajan. Ne znam kako smo počeli da razgovaramo, verovatno smo oboje bili svesni sopstvenog prisustva u smeđoj tišini ogromnog praznog restorana. Rekao mi je da ima veliku farmu, da su mu i otac i deda i pradeda i svi njegovi oduvek bili seljaci. Da je JNA 1991. proglasila selo „zonom vojne operacije“ i prosledila sve srpske žitelje sela autobusom za Beograd. Da mu je osamnaestogodišnji sin poginuo negde kraj Šida, a da je kćerka, udata za Hrvata, uoči rata otišla za Sisak. Pisao joj je, nije mu odgovorila. Žena mu je umrla uoči rata, od izliva krvi u mozak. Već drugu godinu je smešten u hotelu Central, hotel sumnjive reputacije za „poslovne“ ljude iz provincije. Rekao mi je da mu nisu izdali ni dozvolu boravka ni ličnu kartu i da nema pojma šta mu je činiti. Pio je domaću rakiju koju je dobio dan ranije od nekog zemljaka koji ga je „posetio“. Očaj koji je izbijao iz njega bio je sličan očaju koji sam upoznala od svojih prijatelja, izbeglica iz Sarajeva, u Amsterdamu. Nije se žalio na cene, nije stajao u redovima, nije punio zamrzivač koji vise nije ni imao. Bio je jedan od retkih zamišljenih osoba koje sam srela tog leta u Beogradu. Kako i ne bi. O njegovoj sudbini je brinuo Brana Crnčević, pisac do guše angažovan oko prihvata i zbrinjavanja izbeglica. Kako je, prema sopstvenoj izjavi, taj Brana sa svakim novodošlim izbeglicom popio bar po čašicu rakije, i kako je u nepunih pola godine u Srbiju stiglo bar sto hiljada izbeglih, položiti svoj život u ruke osobe koja je u par meseci progutala bar sto hiljada čašica rakije, teško da je moglo ispuniti čoveka mirom. Kad sam u nekom trenutku na TV ekranu ugledala razgojeno, izobličeno lice druga Brane, zagrcnula sam se od smeha. Setila sam se njegovog aforizma iz hrabre knjige objavljene '65., a kojom su se ismevali aparatčici: „Pojeo sam svoje mišljenje, zato sam tako debeo.“
I još jedan, koji je hrabri B. Crnčević kao bumerang hitnuo da mu u budućnosti otkine glavu: „U lovu ne mogu svi da pucaju. Neki moraju i da laju“.

U selu sam, gde je nekada službovao moj deda, prota Milutin. U školskoj biblioteci, šetam među rafovima, dodirujem naslove knjiga. Mislim kako bi se neki slučajni prolaznik koji ne zna ništa o biblioteci verovatno začudio nad brojem naslova iz teorije prava, države, ustavnog sistema i svojine. Prepoznajem knjige koje su jednom bile na vlikoj drvenoj polici jedne radne sobe. STOP Larousse enciklopedija koju sam koristila u osnovnoj školi za referate iz istorije i biologije. Otvaram jedan od tomova, slovo H, pod crtežom, mojom rukom, ćiriličnim talasastim rukopisom, olovkom zapisano: „Rak samac i hidra su prijatelji. To se zove simbioza.“
U selu, u svetu gastarbajtera, mržnja prema svetu manje bode oko. Zato jer nije ništa novo. Jer sam je toliko puta u ranijim godinama čula od onih koji su svoj radni vek i dobar deo svog života proveli po nemačkim mesnicama, austrijskim privatnim hotelima i francuskim krojačkim radionicama.
Oni koji nisu pomrli – od bolesti, loše ishrane, previše pića ili u saobraćajnim nesrećama na putevima koji vode ka svetu ili ka otadžbini – vratili su se sa svojim krvavo zarađenim penzijama u koje nije uračunat ništa manje krvavo zarađen novac od rada na crno, i mrzeli su iz dva rata omražene Nemce i Austrijance i izdajnike Francuze. I ja sam tu njihovu mržnju mogla da razumem. Nisam razumela nešto drugo – da ni najmanje ne mrze onoga koji im je preko noći „zamrznuo“, ukrao, životnu ušteđevinu, eto, to se nije dalo razumeti.
Uprkos ogromne ljubavi prema „narodnom čoveku“, svi su zdušno mrzeli seljake, gastarbajtere. Gastarbajteri su, pak, mrzeli svet iz koga im je novac dolazio i omogućavao ugodni luksuz da se zemljoradnjom bave prema potrebi sopstvenog domaćinstva i da fotografiju debeljuškastog, ružičastog S. Miloševića u zlatnom ramu, novopojavivši se na seoskim vašarima, okače uz ostale dične borce „za krst časni i slobodu zlatnu“.
Poslednje veče u selu sam provela na tremu, pod stogodišnjim kestenom, sa Svetozarom R., kome nikakva alkoholno-ideološka isparenja nisu udarila u glavu. On nije šezdesetih otišao „na privremeni rad u inostranstvo“, a penziju je stekao praveći šarene, plastične cipele baletanke za seoske vašare. Bio je zabrinut za decu i mene i nikako mu nije bilo jasno zašto sam u Amsterdamu.
„Pa ako svi odu kad jedna Budala počne da se dere i sere, ko će da ostane? Samo oni što bi da se s njim deru i seru zajedno? Pa šta će onda da ostane iza njih? Govna i tišina?!“
Ekspresivnost kojom se poslužio ovaj čovek uvek odmeren u govoru, a uzdržan u izlivima emocija bila je znak dubinske uznemirenosti pred stihijom događaja koje smo oboje, podjednako, doživljavali lično, kao sopstvenu dramu u kojoj nas nešto udara direktno u stomak, direktno u srce, snagom boksera, a ne patosa.
Nakon mog dugog i gorkog monologa u kome sam pokušala da objasnim (njemu? sebi?) zašto sam 1992. otišla iz Beograda rekao mi je:
„Ako si zato tamo, onda zato možeš da budeš i ovde. U selu. Dođi s decom, daću ti zemlju, neka bude na tvoje ime. Školovana si žena, naćićeš posao. Nije jedna biblioteka sve. Ovde treba ljudima znanja više nego hleba.“
Razumela sam šta mi je rekao i to jeste bila jedna dostojna ponuda, jedan valjani razlog da se ostane.
Nisam ostala. Prebdela sam tu noć u nekakvom grozničavom polusnu u kome se mešala prošlost i sadašnjost, lica oni kojih više nema sa licima živih osoba. U tom snu neko je vikao na mene. Moj pokojni deda Milutin sedeo je na starinskoj drvenoj stolici na sredini ogromne pijace, sa leskovim štapom za poštapanje među nogama, i lupkao je njime – tup, tup, tup, a ja sam, panično, u debeloj crnoj knjizi, pokušavala da nađem neku rečenicu od koje je u snu zavisilo sve...
Ustala sam u rano jutro i vratila se vozom druge klase u Beograd, a par dana kasnije, preko Budimpešte, odletela za Amsterdam.

Dan uoči povratka za Amsterdam provela sam sama na drugoj obali Dunava. U kanalima se ništa nije promenilo, bile su tamo kao i uvek večite lijane, srne i sive čaplje. Samo je tišinu s vremena na vreme remetio vetar koji je s Velikog Ratnog Ostrva, donosio u talasima orijentalni zvuk turbo-folk pesama. Na Velikom ratnom Ostrvu bilo je toliko ljudi da se činilo da ce otok potonuti. Malo ko je tog leta sebi mogao da priušti odlazak na skraćeno primorje, svedeno samo na crnogorski deo. Neko je narodu na Lidu postavio ozvučenje, izgradio binu i doveo narodne pevačice. Kuvao se pasulj u velikim kazanima, pekli kukuruzi i pljeskavice i sve zalivalo hladnim špricerima, mešavinom bele „Smederevke“ i kisele vode „Knjaz Miloš“. Pričalo se tu o svemu: o politici, o Šešelju, o Vuku Draškoviću, o Kosovskom boju, o srpskim carevima, o Kajmakčalanu i Bregalnici, o Skadru, o Trstu, o srpskoj vojsci koja po treći put u veku eto opet nekog oslobađa; raspredale su se geneologije svih srpskih vampira i razmenjivali recepti za torte bez jaja i gulaše bez mesa i makarona... Samo se nije pričalo o tome da je preko Drine rat. Da se na kućama po selima u Srbiji vijore crni barjaci. Da su novine pune umrlica i da je fraza „tragično preminuo braneći otadžbinu“ eufemizam za „ubijen u ratu u Bosni“, gde je tragično preminulog patriotu poslala komanda Jugoslovenske vojske, udarivši mu u vojnu knjižicu pečat „vojna vežba“. Da neko nekog svakog dana u Bosni ubija. Da neko nečije kuće svakog dana po Bosni pali. Da u zabranima trule iznakaženi leševi. Da u Sarajevu ljudi žive mesecima po podrumima, bez struje, gasa, vode, da ih sa okolnih brda svakodnevno granatiraju i da snajperski meci precizno, ravnodušno fijuču Sarajevom, ne štedeći nikoga: ni psa, ni dete, ni starca, ni čoveka, ni ženu.
I da u svakom času ovog velikog narodnog beogradskog letnjeg veselja s jelom, muzikom i pićem, metak stavlja tačku na nečiji život.
Ne kažem da se nije znalo. Znalo se. I bez CNN-a i bez BBC-a. Nije se pričalo.

Sedela sam na obali i jela divlje dunavske kupine. Preda mnom se u daljini talasala linija grada. No i u trenucima nepomućene tišine, ništa više nije bilo nalik sebi iz ne tako davnih vremena. Kad sam se vratila u Amsterdam, još par dana su mi se crneli prsti od dunavskih kupina. Moji prijatelji su bili radoznali i željni „izveštaja“ iz prve ruke. A ja sam, nalik onom izbeglici iz hotela Central, mahom ćutala i gledala u svoje dlanove s mrkim flekama. Viđeno je bilo tako gusto i tamno da mi se činilo neispričivim ili pogrešno ispričivim. Ja bih već nešto rekla, oni bi nešto dodali ili pitali i tako se samo dodavalo poneko opšte mesto: društvo se potpuno raslojilo na dve klase – one koji imaju i one koji nemaju, opozicija je nemoćna jer je razjedinjena i gladna vlasti a ne promene, Milošević je jači no ikad...
O luksuznim automobilima koji kruže gradom danonoćno, o noćnim taksijima punim veseljaka koji se oglašavaju rafalnim pucnjevima; o klubovima gde se masno jede i još ljuće pije; o skupim krznima prebačenim preko večernjih haljina, o momcima sa zlatnim lancima debljim od onog kojim vezujem svoj bicikl, o ručnim bombama na pijačnom štandu; o starcima koji se zavlače pod tezge i skupljaju trule ostatke zeleniša, o gužvama u autobusima gde se od smrada i nedostatka vazduha gubi dah; o bljuvotinama koje kuljaju iz TV Srbije, s ekrana u kojima se u jedno mešaju srpski leševi preklanih vratova, mrtvačke glave i vizantijska pozlata; o lažima koje besramno iz dana u dan, ponovo i ponovo štampa Politika i objavljuje TV Srbija, već petu godinu aktivni vulkani istorijskog podzemlja; o falsifikatorima ovenčanim laureatom akademika, o slatkorečivim zmijskim jezicima pisaca panagiričara koji palacaju nad ovom strašnom mukom, o vladavini ljudskog šljama koji se goji i bogati na leševima onih koji su poslani u smrt, ilegalno, ispod žita, da se Vlasi ne dosete; o osamdesetogodišnjoj susedi koja u bašti skuplja puževe da se prehrani; o zabrani objavljivanja vesti o samoubistvima penzionera i starih ljudi; o mladićima bez ruku i nogu u parku kraj bolnice i o izlogu punom plastičnih nogu; o kamionima kojima se donosi nameštaj, ratni plen i u po bela dana unosi u nečiji otet stan; o prijatelju J., koga su jedne noći, nakon ponoći pronašli „raznosači poziva za vojne vežbe“ i odveli nakon pet dana obuke na front s koga se vratio ali ga nisam videla, njegova majka, s crnim kolutima pod očima mi je rekla: „Dođi, dete, neki drugi put, nije za ljude više...“ i zaplakala se; o ljudskom biću srozanom do tačke nepostojanja, a onda zaronjenom još dublje, u nekakve mračne i mučne slojeve, u danteovski mulj kvarnih zuba i šljivovičnih isparenja u kome se ubija i grabi i gde se sve može – eto o tome ja nisam bila u stanju da govorim.
Govorila sam doduše o pervertiranoj ideji „vlasti“, o moćnom mehanizmu, koji su smislili Milošević, njegova adorable comtesse i njihovi nebrojani pozicioni i opozicioni pajtaši; o tome da SPS menja lice prema trenutnoj političkoj potrebi i mimikrira se i multiplira u obliku novostvorenih partija, kako levih, tako i desnih, sa jednim jedinim zadatkom – da politički prostor ukine, tj. osvoji i zadrži samo za sebe; zatim, o građaninu sunovraćenom u vremenu i svedenom ponovo na subjekta nad kojim se ima uspostaviti i zadržati autokratna vlast, s autokratnim pravom primene sile otelotvorene u „organima društvene bezbednosti“ i obučavane u policijskim akademijama koje niču kao pečurke posle kiše.
Ali, kako izreći nešto intimnije, strašnije, nedokazivo i neobjašnjivo: postojanje nekakvog tajnog, nigde zapisanog, a sveprisutnog ugovoru između S. Miloševića i njegovih srpskih subjekata? Reči su se palile u meni poput vatri. Od njih nije trpeo moj holandski sagovornik, već moje ja. Proćiće još par godina pre no što ću biti u stanju da se zapitam, mogu li zaista, poput Franza Fanona, da kažem: These things I am going to say, not shout. For it is long time since shouting has gone out of my life.

Amsterdam, 97

Beograd 2000
p.s.

„Vera, mi smo slobodni“, viče uzbuđeni tata prekjuče u telefonsku slušalicu, iz Beograda, mešajući me u svom ogromnom uzbuđenju sa mojom pokojnom majkom. Mešajući sadašnjost i prošlost, u tom času potpunog oslobađanja, iz tatinih trinaest godina samoće progovorila je potreba da se prošlost, tamo gde nas je povredila i zabolela, zbriše. Da se klepsidra prevrne i da se, kao u SF filmu, ono što se desilo, „od-desi“. To mislim sada.
U času kada je rečenica bila izgovorena između tate i mene postojala je mama, „velika tajna“, „bezvremena stvarnost života“.
Nuenen, 07. 10. 2000.

Pruga Zagreb – Split

„Ne putuj prijatelju, svet je veliki za naše jadno srce“, pisao je Rembrandt u pismu svom prijatelju. Putujući ovog poznog septembarskog leta Slovenijom i Hrvatskom, bila sam mirna. Putovala sam avionom, vozom druge klase, autobusima, brodom, katamaranom, putovala sam sama, pa sam imala dovoljno vremena da uglavnom ćutim i posmatram. I bila sam mirna. Smirivalo me prisustvo jezika i pejzaža kroz koje sam u neka duga vremena, toliko puta prolazila. Začudo, vrativši se kući, u sivu maastrisku jesen, nestalo je svog mog mira, a viđeno i izrečeno me zapljusnulo i preklopilo poput kakvog velikog talasa. Zašto?

Zato jer taj put nikada nije obično putovanje. Ne, ja ne mislim da je svet preveliki za moje jadno srce. No izgleda da je količina sećanja ponekad prevelika za naše jadno srce. Kad god stupim nogom „tamo“ mene uvek sopstvena sećanja i lakoća prepoznavanja zavedu. I to stanje zavedenosti traje, ponekad kraće, ponekad duže, no desi mi se uvek. Šta me zavede? Pre sve jezik. Živeći deceniju van svog jezika, u bestežinskom jezičkom stanju, ja sam napokon razumela zašto su slovenski jezici jedna jezička grupa. Zato jer s malo koncentracije ja mogu da razumem i Poljake i Ruse i Bugare i Čehe i Slovence i Makedonce. Zato. Uz jezik, i čitav spektar onoga što možemo nazvati lokalnom kulturom: kako se ljudi ophode jedni prema drugima a kako sa svetom oko sebe. Te specifičnosti čine svet velikim svetom. Bez njih svet bi doista bio globalno selo, što srećom još uvek nije i nadam se nikada neće ni biti. Tek putovanjem uspostavlja se prava dimenzija sveta, u svoj njegovoj ogromnosti. Menjaju se percepcije, ne samo društvene već i geografske. Meni je recimo put dolinom reke St. Loraine, provincijom Quebeck, potpuno promenio percepciju prostora. Naime, ja sam uvek smatrala dunav Velikom vodom. Videvši kitove kako mirno plove rekom St. Loraine, plavom rekom s pučnom u poslednjem delu toka pre no što se ulije u Atlantik, Dunav mi se učinio komično malenim, a time i čitava moja prozna mitologija gradjena na Dunavu, podjednako komičnom. Slušajuci čitavu jednu noć i dan u Halifaxu, Nova Scotia, direktan prenos Velike Skupštine Prvih Nacija, svih indijanskih plemena Kanade, ja sam ne samo polako počela iznutra da razumevam šta su unutarnje „tektonske naslage“ tog dela sveta, a pridodavši tome i viđenu tenziju između engleskog i francuskog dela Kanade, sa čudjenjem sam mogla samo da konstatujem kako je sve ono što sam videla i iskusila u poslednjoj deceniji vezano za dešavanja na teritoriji bivše Jugoslavije, zapravo izostrilo sva moja čula i naučilo me da nacionalistu prepoznam i pre no što sam svesna da ga prepoznajem. Ne, između nacionaliste iz Ontarija, iz plemena XX, iz Nizozemske u kojoj živim, iz Hrvatske ili Srbije, gotovo da i nema razlike. Sve ih vezuje jedno i isto: pre svega laž ugrađena u način mišljenja na kojoj se potom gradi nesposobnost da se problem „svojih“ reši bez mržnje prema drugome i nesposobnost da se u miru gospodnjem živi kraj drugoga koji naravno nikada nije onoliko različit koliko laž tvrdi da jeste.
I zato ovaj mali zapis nije, nažalost priča o lepotama kojih sam se nagledala putujući slovenačkim krasom, Likom, Kordunom, Dalmacijom. O tome kako su slatke, duže od decenije neviđene kraške vinogradske breskve, kako je lepo i tiho u selu tomaj gde je rođen veliki pesnik Srećko Kosovel, kako se lepo i zlatno žute tegle meda koje prodaju žene, naše žene, odmah ih prepoznajem po maramama, po pregačama, po crnini, o raskošu lepe pijace Dolac, o brdima sočnih paradajza i ukusnog sira i vezenih stolnjaka i rukom rađenih čipki i tek pristiglog krompira i čuvenih stonskih lignji i lumbarajskog vina grk kome ravna nema. Ne, i nažalost ne. Iako je jedino u tome sačuvan život, jedino u tome ima nekakve utehe, jedino još to daje nadu skeptiku poput mene da će se u nekoj budućnosti, po zakonima i potrebama nas ljudi željnih života, a ne političkih magli od kojih svršavamo u kalu, eto da će se po tom zakonu po kome kao u nekakvom dečjem romanu, pravda i dobro na kraju ipak da pobede. I da će se život vratiti tamo gde mu je mesto. Među nas ljude.
Eto, otud to strašno uznemirenje, ponovo, nakon ovog puta. Što sam svojim očima ponovo videla odsustvo života tamo gde je bilo rata i poremećenost života tamo gde nacionalističke i druge podle politike kao tiha voda, rone breg života. Prolazeći Banijom, Kordunom i Likom, moj saputnik, Nizozemac, upitao me je: Zašto su se kog boga ovde borili? Pa ovde ničeg nema?! I zaista, to jeste opšti utisak. Utisak ničega. Utisak nestvarnosti. Nekakvog paralelnog životnog toka, odsečenog od svih drugih tokova, vremenski i prostorno. Utisak nezaposlenosti. Utisak potpune zagubljenosti. I tišina. Kao da sve stoji, na nekoj mrtvoj tački s koje se jos dugo neće pokrenuti. Do temelja srušene kuće. Kuće izrešetane mecima. Kuće razvaljene granatama. Nove kuće. Kuće s cvećem u prozorima. Blještava trospratnica s pogledom na komšijsku sagorelu kuću. Kažu li ljudi koji žive u njoj Dobro jutro i fantomima bivših komšija? „Svi smo mi Norac“ – plakati kojima je izlepljen Sinj. Utisak da u gradu nema ničeg drugog sem fantomskog niza kafića u glavnoj ulici, nestvarno praznih u rano jutro. Sećanje na kafane i kafiće uz put. Svi puni nekakvog mladog sveta, muškarci, tetovirani, dokoni, zuji dokonost i beznađe oko njih. U jednom od tih ličkih kafana, okružena praznim pogledima i nekakvom „političkom“ raspravom koja se besciljno vodi ko zna koliko dugo, tek da se nekako prođe kroz još jedan prazan dan, pomislila sam kako bi svi koji tu sede rado krenuli u jedan novi mali rat, tek da se nešto desi, tek da nečime prekinu nepodnošljivu lakoću praznine. U takvim trenucima, oblivao me ledeni znoj, a ja se suočavala sa sopstvenom paranojom koja je u licima umesto ljudi prepoznavala ratne zločince i pitala se šta su isti dokoni radili pre par godina. Bežeci od takvih slika, vraćala sam se posmatranju predela, i tešilo me svako obrađeno polje ili sređen voćnjak, radovala sam se kao malo dete nasmešenom bogumilskom krajputašu koji me pozdravio podignutom rukom, zaboravljen u nekom polju podno Sinja.
Ima onih koji smatraju hrabrošću to što sam „svoju ekavicu“ prošetala onim krajevima gde se ljudi trgnu kada je čuju. Ja u tome ne vidim ništa posebno hrabro. Uglavnom zato jer budući da nikakve nacionalističke strasti nisu delom mog mentalnog i emotivnog sklopa, ja nekako na svojim putovanjima ne privlačim nacionaliste. Kao nekakav magnetski + i -, nacionalista i ja se odbijemo jedno od drugog i pre no što se sretnemo. A kada ih i sretnem, obzirom da su retki od kojih bih išta mogla naučiti o svetu oko sebe, njegove reči prođu kroz mene i ne dodirnuvši me. Ja više nemam nikakvu potrebu da nacionalisti išta dokazujem. Panonsko more reči koje se izlilo iz mene u prethodnoj deceniji nije promenilo ama baš ništa I nikoga. Ja sam se menjala. Menjali su se moji prijatelji i oni od kojih sam učila. Danas smo umorniji i tužniji nego pre deset godina. Nacionalista je ostao nepromenjen. Doduše, poneki je ostavio kapu a promenio glavu, idući za političkom maticom i novim političkim korektnostima, ali je u biti ostao isti: banalan ali opasan živokradica. Pomena nevredan, da njegovi činovi, u kontekstu društava koji stvaraju opšte uslove za njihovo destruktivno činjenje, nemaju i dalje moć da prekrajaju naše živote, i u ratu i nakon rata. Da parafraziram Šimborsku, njenu pesmu Prilog statistici, koja je nekakav moj standard da se brzo orijentišem u nekoj situaciji koja me muči: od deset putnika koje sretnem, koliko ih je nacionalista ? Odgovor: dva. Dakle, ostaje sećanje na onih osam putnika s kojima sam razmenila pokoju reč. Mladi bračni par u vozu druge klase, koji se vraća iz Sinja za Vukovar. Muž, žena i beba. Muž mi reče da je iz srednje Bosne, da je imao deset godina kada je počeo rat. Da su prvo ratovali Hrvati i Srbi. Da je otac rešio da krenu sa svog imanja kada je počeo rat s Muslimanima. Da su prvo bili izbeglice na Solti. Da su ih iz Solte prebacili u selo kraj Vukovara. I da mu je otac umro od srčanog udara, ono veče kada su ušli u svoj novi „dom“ u nekom slavonskom selu. Radi kao zidar. Diže Vukovar. Žena mu ne radi. Plata mu je 500 eura ako radi dan i noć. Gazda zvanično prijavi 300. Od toga ne može da dobije nikakav kredit. Žive kao podstanari. Ne vidi nikakvu budućnost za svoje dete. Kako mi je u tom času, dok mi je taj dvadesetogodišnjak, pričao svoju životnu priču mirno i bez ikakvog patosa, u krilu stajala novina sa slikom Milosevića i izveštajem iz Tribunala, upitah ga da li mu išta znači to što je Milošević u zatvoru. „Ne“, rekao mi je potpuno mirno. „Sve to više nema nikakve veze sa mnom. Niti s mojim mrtvim ocem. Niti s mojom majkom bez penzije. Niti s ovim detetom bez budućnosti.“ Njegova žena, nešto mlađa od njega, rodom iz sela u kome je on završio kao izbeglica, cupkajući bebu u krilu, nasmešila se i rekla mi: „Takav je on. Ja iz svog sela nikad ne bi' otišla. A on u Bosnu neće ni da kroči…“
Split, 2003

Korčula

Kapetanova polja

Kapetanova polja, odgovorim mu. Ne, nije priča, kažem, roman je. Captain fields, to su ona dva spojena ravnala, što se koriste u navigaciji, da se odredi kurs plovidbe. A kuda ide taj brod? Pita Sini. Ide, kažem mu, u prošlost da vidi odakle je stigao do tačke na kojoj se našao. I gde će dalje poći, kaže on, to je važno, ne zaboravi to. Navigaciono paralelno ravnalo. Sekstant, za naći sebe. Olovo na konopu za odredit dubinu. Zeleno svetlo, crveno svetlo, za ne sudarit se.

Yirsike – Goes autom. Goes – Amsterdam vlakom. Amsterdam – Split avionom. Split – Korčula katamaranom. Krenula zorom, stigla u noć. Sačekali me kameni zidovi, Paška, čuvarkuća i čerespanja u pitaru, lukovi, drugi zvuci, toplo, zvezdano nebo, moje stvari napokon, prašina po svemu, tonem u san, čuje se more. Ujutro se budim, nemam pojma gde sam. U konobi gde spavam je polumrak. Zvone zvona s katedrale i podsete me, ahaaa. Dobar dan susedima, krug oko grada, 1.600 koraka, ništa se nije promenilo. Samo je umro neko i neko drugi je jako bolestan. Obilazim svoje prijatelje. Svi su stari i sami. Deca su im negde po svetu. Javljaju se telefonom. Pitaju ih kako su, oni kažu dobro. Kao i moj otac koji samuje u nekom drugom gradu. Šta smo to učinili? Šta su nam učinili? Teta Nada mi uliva u tanjur gustu juhu od riza i fažola. Nisam jela dva dana. Vraća život u mene. Hođe li i u nama biti snage da vraćamo u život kad budemo stari kao ona. Devet decenija. Jakov je u krevetu. Bled. Zalego, kažu. Milujem mu ruku, belu kao od ispucalog pergamenta. Kao nekad ruku svog dede. Pričam s ljudima. O kako ludo pričaju ovde u Dalmaciji. Kao kad ludi pauci pletu mreže. Priča ide svuda u svim pravcima, nema joj kraja, o trgovini, o skupoći, o lekovima, o reumi, o artritisu, o stringama i kurbama, o susedi koja truje mačke, o mreni na oku, o belvederu, o struji o telefonskim kablovima, pa onda ono što se priča tišim glasom, da se nikom ne kaže i da se narednom kaže da se nikom ne kaže, aj, aj nikad kraja. Upližem se opet u prišu, njen sam deo onog časa kada stupim nogom uz skaline, tri pa dve pa tri, u svojoj štradi. Priznajem sebi da volim da pripadam i čudim se zašto ovome. Kad je u tome sve pogrešno, sve ludo, sve nervozno, sve napeto a ja ga opet eto volim I grlim kao svoje. I tvrdoglavo trpim to njihovo odbijanje mene, tuđe, nepoznate. I razumem njihovo opiranje. Ja im ličim na sve čemu se opiru, na promenu, na svet iz koga stiže nevolja, na svet koji menja njihove žvote, ubrzava, lomi, osiromašuje, decu im odvodi. Mislim, polako, pomalo, tamo negde nakon moje smrti, prihvatiće me I razumeti da smo jedno i isto i da istome težimo. Luda ja.

Tu sam da prikupim papire koji su mi potrebni da od ruine u kojoj živim pod nemogućim uvjetima napravim dom. Taj dom koji je za mene samo iznutra, mesto u kome sam ja i sve moje, već treću godinu složeno u mnogim kutijama. Dom je sveden na komad kuhinje, komad kupaone i prazno mesto za krevet, sve ostalo za poludeti: početo, nedovršeno, dovršeno, nenadograđeno, sve to ludo i nekomforno ali bezgranično lepo u kamenu starom pet vekova, u lukovima, u pletarima. Kad pada kiša, trka i nevolja. Gde curi, a uvek na nekom drugom mestu, meti kišu, postavljaj teće tamo gde kaplje, prazni vodu, cedi pručnike. Svaki vetar unese prašine i borovih iglica. Koliko god čistila, uvek ih ima opet. Premeštaj kutije tako da propadne ako mora ono što mi malo znači, da se sačuvaju knjige, uspomene, pisma, periferalije koje samo meni nešto znače. Ja sam ljudi ovde u stalnoj borbi s elementima. Zamenili smo svu struju. Sad je lakše, ne bojim se više starih instalacija. Uklonili smo sve kamenove sklone padu, I to je dobro, ne bojim se ni toga više. Malo ko razume šta mi sve to treba, zašto tako. Pa tek ponekom pričam o zrikavcu koji živi gore nad venecijskim prozorom i gušteru s kojim sam provela prošlo leto i koga sam krajem leta našla mrtvog na teraci. Taj gušter je voleo muziku. Ja bih pustila muziku, ležali smo zajedno na teraci, razgovarala s njim, on bi digao glavu i prednji dio tela i osluškivao dok traje muzika i moja priča. Kad utihne, nastavio bi da se sunca. Svakakve priče sam mu ispričala. Kad sam rekla Blanki da je umro, pitala me: „Pa što si mu tad pričala?!“ Eno ga sad, srebrnkast kao od olova, sasušen, u jednoj maloj smeđoj kartonskoj kutiji od naušnica, u nekoj od onih dragocenih kutija koje premeštam da ih ne dodirne element voda, kad krene sezona kiša.

Bila danas kod lekara. Sarajlija. Završio ovde nekako slično meni. Sve razume. U malo reći, zna šta mi je. Takav je bio i doktor Li u Amsterdamu. Kinez. I on je znao da me leči po starinski. A oboje me podsećaju na deda Miroljuba, lekara koji je u dubokoj starosti umro u Homolju gde je proveo celi radni vek, nakon što je na Sorboni, negde nakon Velikog rata, doktorirao na endemskom sifilisu. Miroljub je meni uvek bio utelotvorenje lekara. Porađao je i žene i krave, vadio zube, lečio decu, sve to bez naknade kad je nema, bez osiguranja kad ga nije bilo. Mene je lečio rečima i samim sobom. Nešto od njega u ovom mladom Sarajliji. Isti mir, ista sigurnost, nešto u rukama kada te pregleda i ja znam da zna šta čini. Jutros sam do lekara otišla peške, uz more pa prečicom uz breg. Izgrebala se do krvi o oštro mediteransko bilje. Ne mari, stara Nada kaže to je zdravo kao kad te ujede pčela ili oprlji kopriva. Nije me pregledao. Samo smo pričali. Rekla mu da ne mogu da dišem ako ne mislim da treba da dišem, da mi je svega ovoga, ovog mog ludog života u dve zemlje i u pola kuće previše, da ne mogu više, da se lomim. Da sam puna samo briga i strahova. Rekla mu kako me rasplakao onaj kreten u onoj pretrpanoj kancelariji. Pa smo zajedno vežbali disanje, udahni, izdahni, ide vazduh kroz pluća zar ne. Jutro je lepo, kroz prozor ordinacije plavi se srebrni komad zaliva, sve je zapravo u redu, samo je sve veće I dalje no što bi ja htela, pa kad već ne mogu menjati razdaljine i veličine, mogu možda pomalo sebe, zar ne. I tako, neke reči, zavesa koju pomera maestral, doktorske mirne ruke i nasmejane oči uprkos svemu, jer ni njegova priča nije ništa lakša od moje ili tvoje, tek vraćam se istim putem, sedam na stenu, gledam obris grada, gledam barke koje prolaze, galebove, jesenje cveće niklo medju makijom i odjednom mi se čini, možda je zaista sve to što srce želi još uvek moguće, učini mi se život mogućim. Ugledam Jelenu dole na puntinu, zovem je sa stene, mašem joj, siđem do nje, šetamo do prvog kafića, pijemo kafu, ogovaramo Basaru i Pavića, bestselere i loše knjige. Pa idemo dalje. U pekari je stigao svež kruh, kupujemo ga, delimo na pola, svaka grize svoju polovinu, toplo je, skroz se vratilo leto, izujemo se bose, sednemo kod hotelske plaže, brčkam more prstima i pitam se ko je sada tu lud. Ja, ko bi drugi kad u jednom danu, u par sati od zore do podneva mogu da pređem u svojoj duši toliki put od beznađa do nade.
Itd.

Korčula, 2008