Tatjana Rosić [1]

BEOGRADSKI PISCI O ISTARSKIM GRADOVIMA

Sarajevske Sveske br. 21/22 [2]

- Pokušaj ponovnog čitanja Jugoslavije u savremenoj srpskoj prozi -

„Na ovoj mapi nema zemlje koja se tako zove“, rekao je.
„Ili ta zemlja ne postoji ili je ova mapa lažna.“
(Anonim, XX vek)
1. Miris borovih iglica u Premanturi

U romanu Davida Albaharija Cink, objavljenom 1988. godine, otprilike tri godine pred početak raspada bivše Jugoslavije, postoji jedna naizgled slučajno zapisana rečenica. Ona glasi: „Sećao sam se mirisa borovih iglica u Premanturi.“ U romanu se, međutim, ne pominje gde sa nalazi i kakvo je mesto Premantura, istarsko seoce udaljeno oko dvanaest kilometara od grada Pule, smešteno na jezičku poluostrva gde istarsko kopno najdublje zadire u jadransko more, na putu za rt Kamenjak. Premantura se, u Albaharijevom romanu, posvećenom epskoj temi obrađenoj na lirski, fragmentaran način – temi očeve smrti – nigde više ne pominje osim u ovoj rečenici. Zašto je onda zabito istarsko seoce, koje se nekada nalazilo u središtu vojne zone od strateškog značaja za bivšu Jugoslaviju – danas pretvorene u nacionalni park – uopšte pomenuto u Albaharijevom romanu?

Sama Premantura, pak, ima dva centra. Jedan, isturen ka rtu Kamenjak, sastoji se samo od jednog kamenog krsta oko koga se prostire ravna i pusta zemlja crvenica pokrivena šturom makijom. Njega su u spomen mrtvima poboli žitelji mesta kada su, bežeći od kuge, napustili svoje prvo stanište. Veliki kameni krst u divljini i danas čudi neupućene zahtevajući od prolaznika da zastanu i upitaju se o njegovom poreklu. Pravi centar Premanture povučen je desetak kilometara dublje u kopno, gde su se meštani ponovo naselili. U samom centru je, kao i u većini drugih istarskih naseobina, kamena crkva koja bi ličila na običnu, seosku, da se u njoj ne nalaze orgulje koje se svake nedelje svečano oglašavaju za vreme mise. To Premanturi, između ostalog, daje čar nesvakidašnjeg. Jer bilo ko da je letovao u Premanturi nije se, posle tog zvuka orgulja, ničemu više čudio. Ni činjenici da je većina istorijskih spektakala italijansko-jugoslovenske koprodukcije snimljena upravo na lokaciji u neposrednoj blizini Kamenjaka ispred koga su se često šepurile drvene konstrukcije galija iz filmskih studija: drevne galije kao da sasvim pristaju uz okomite stene koje duboko, ravno padaju u vodu dok blizina pulskog amfiteatra, nekoliko desetina kilometara niz obalu, podseća na davne dane rimske slave i opravdanost ovakvog izbora lokacije za snimanje. Nasuprot tome Premantura je mala i skromna u svojim urbanističkim postavkama – pravi primer mesta na kraju sveta u kome je vreme stalo ali gde se svet ne završava već se, sasvim suprotno, ponovo rađa iz skromnog ćutanja i tišine koja vlada prostorom u zavetrini burnih događaja svetske istorije.

Slični su i ostali istarski gradovi oko kojih se širi isti aromatični miris bora i žalfije, nad kojima je isto zvezdano nebo a u kojima se na malom prostranstvu mogu naći najzagonetniji spojevi istorijskog nasleđa i klimatskih specifičnosti koji su ikada postojali u bivšoj Jugoslaviji. Ali za razliku od vreve Beograda ti se neobični spojevi otkrivaju posmatraču u dubokoj izolovanosti pomalo divljeg istarskog kopna koje – upravo zbog te svoje geografske izmeštenosti – pruža utočište svima onima koji bi hteli da se odreknu „centra“ i njegovih violentnih istorijskih imperativa. A budući da je Beograd predstavljao jedan od kulturnih centara bivše Jugoslavije, kao što danas predstavlja jedan od centara srpske kulture i književnosti, svi oni pisci koji su se tokom poslednje decenije prošlog veka uputili ka ovidijevskoj obali i sudbini izgnanstva zastali bi prvo na rubu Istre kao na rubu kakvog drevnog antičkog Crnog mora – bilo da su se privremeno, poput Radomira Konstantinovića, ili zauvek poput Mirka Kovača i Bore Ćosića, odricali istorije svog pređašnjeg, zahuktalog književnog i političkog beogradskog života. Te tako ne bi trebalo zaboraviti da je upravo na istarskoj obali kao na kakvoj ovidijevskoj tački dobrovoljnog, ponekad zaista sasvim privremenog, izgnanstva nastalo mnogo značajnih književnih rukopisa beogradskih pisaca koji su na kraće ili na duže bili utekli od nemilosrdnog velegradskog života.

Deset godina po prvom objavljivanju, Albahari će u predgovoru drugom izdanju Cinka, proglasiti ovaj svoj tekst, na iznenađenje mnogih, istorijskim romanom. Znači li to da je zagonetno pominjanje Premanture u Albaharijevom romanu imalo neki skriveni, epohalni značaj? Ili nas mirisni trag borovih iglica može odvesti i ka drugačijim tumačenjima koja bi nam pomogla da shvatimo tajanstvenu sklonost koju su beogradski pisci – pisci jednog bučnog i haotičnog grada – osećali ka tišini i mirisu istarskog podneblja, mirisu koji nije bio samo miris borovih iglica već i miris ruzmarina, divlje žalfije i lavande koji prodire duboko u telo, svakim udisajem ga sve više ispunjavajući nekakvim čudnim spokojstvom. Trenutak odmora u senci borova na koji jednom jedinom rečenicom podseća Albahari u svom romanu Cink melanholično je sećanje na opori, tajanstveni značaju Istre u životu svih onih koji su ikad okusili slast izgnanstva na njenim obalama – jer čak i letovanje u Istri bilo je neka vrsta dobrovoljnog izgnanstva iz svakodnevice Beograda u kome se istorija i njen huk sasvim drugačije objavljivala. Mirisni, melanholični trag sećanja na kratkotrajni spokoj u senci istarskih borova jeste ono što u Albaharijevom Cinku Premanturu smešta na onu mapu sveta koja se jasno iščitava iz ovog romana a u koju su ucrtana i druga čudesna, drevna, kat kada mnogo poznatija mesta, poput Velikog kanjona na primer, čiju tajnu auru narator udiše sa olakšanjem i osećanjem na trenutak pronađenog smisla. Malena, skoro nepoznata Premantura obrela se tako na mapi koju narator Cinka, u potrazi za utehom, gradi brižljivo i skoro neprimetno, naizgled slučajno pominjući one detalje i lokacije koji su odredili tok njegovog života, Na karti koju narator Cinka strpljivo upisuje u tekst roman – na karti koju sam tekst romana zapravo otelotvoruje – geografski vrlo različite i međusobno udaljene simbole i reference povezuje jedinstvena legenda uporne, bizarne introvertnosti čija je čar divlja čar egzotičnog.

Moglo bi se reći da je karta koju u svojim sećanjima prelazi i opisuje narator Cinka nezamisliva bez razumevanja društvenog konteksta titoističke poetike kosmopolitizma poetike u kojoj se insistiralo, a ponekad i verovalo u ravnopravnosti svih svetova. Na toj je karti istorija Navaho Indijanaca sa severnoameričkog kontinenta – istorija, dakle, onih koji više nemaju istoriju do one getoizirane u rezervatima – isprepletena sa usamljenošću istarskog kopna koje je i samo neka vrsta rezervata za dobrovoljne izgnanike. Jer oporo istarsko kopno nije od onih u koje se možete zaljubiti odmah, na prvi pogled; istarski pejzaž nema nikakve veze sa uobičajenim morskim pejzažima na slatkorečivim razglednicama. Istarsko je kopno drago samo onom ko je imao dovoljno vremena da zastane i oseti njegovu prikrivenu, potmulu groznicu koja polako osvaja, delujući isto kao što deluje i malarija koja je nekada vladala pustim močvarnim predelima oko pulskog amfiteatra. Jednom zatečeni tom groznicom zaljubljenici u Istru osećaju kako ona stalno tinja u njima da bi se povremeno, upravo kao napadi malarije koje leči samo gorki kinin, razbuktali u strasnoj melanholiji koja ih vodi nazad ka sivim i zelenim gamama istarskog tla skrivenog u tami četinara i divlje makije. To je upravo onaj prizor koji predstavlja pravi izazov za Albaharijevog pripovedača željnog predaha i meditacije: štur, skoro seoski predeo koji se može videti ispod zaklona bora iznenada se otvara ka moru i njegovim divljim, opasnim divotama dok se predveče aromatični miris Mediterana, u unutrašnjosti istarskog kopna, povlači pred svežim i hladnim, skoro planinskim vazduhom koji dolazi iz pravca Gorskog kotara i mirisom zemlje crvenice koji se, zajedno sa izmaglicom, diže iz dubokih, udaljenih bašta-vrtača.

(Jedan od autora pomenutih u ovom radu sa ljubavlju i čuđenjem mi je pričao o staroj razglednicu koja prikazuje pulsku arenu okruženu bezbrojnim barama – od veličanstvenosti imperije kakvom je danas zamišljamo na toj fotografiji nije bilo ni traga. Istra je, oduvek, bila tek jedna zanemarena provincija na razmeđi svetova koja je nekako postala čudesna, vilinska zemlja, zaključili smo zajednički.)

2. Topos srednjovekovnog grada ili: Istra kao endemska zemlja

Svoje romane-prvence Radoslav Petković i Dragana Velikić, situirali su tako u Istri, dajući svom naratoru u prvom licu muškog roda priliku da rekonstruiše jednu zemlju u kojoj se nije mnogo znalo u bivšoj Jugoslaviji a koja je svojom tajnovitošću mamila i zavodila. Sve je na istarskom kopnu bilo za druge neobično i začudno; sve je, takođe, bilo gostoljubivo i mirno, dostojanstveno u svojoj zabačenosti, u svojoj neospornoj skromnosti koja se graničila sa siromaštvom. Istorija tog kopna bila je koliko burna toliko i nebitna jer Istra kao da je predstavljala sam kraj sveta, onu tačku na njegovoj mapi na kojoj vreme prestaje da postoji i da bilo kome išta ozbiljno znači. Istarski gradovi kao da su živeli u nekoj vrsti duboke hibernacije: svuda okolo bili su tragovi davnih imperija, uključujući kako onu rimsku tako i habsburšku, amfiteatri su se mimoilazili sa neoklasicističkim kolonadama, kuće su ostajale skrivene iza gustih aleja dubokih austro-ugarskih vrtova prošaranih i mediteranskim palmama, dok su u samoj unutrašnjosti istarskog kopna, podjednako daleko od Opatije koliko i od Rijeke ili Pule, na brežuljcima stražarili, međusobno zagledani jedan u drugog, napušteni, zaboravljeni srednjovekovni istarski gradovi opasani kamenim zidinama, do kojih se stizalo makadamskim putevima a u čijim su se gostionama jeli ševrolan, fritaja sa šparogama, maneštre, fuži, pasutice, makuroni na iglu, tartufe… Putniku bi trebalo dosta da pronađe čuvene freske koje pripadaju žanru zvanom Ples smrti ali su upravo u istarskoj nigdini nalaze u Evropi najbolje sačuvani primerci tog žanra – u crkvici Sv. Marije na Škalinah u Bernu i u crkvi u Hrastovlju –poštedela ih je evropska istorija, neumorna istorija neprekidnih razaranja koja je bila napustila Istru otišavši da tutnji nekim drugim tlom, kulturom i jezikom. Freske Plesa smrti ostale su netaknute baš kao i kupine koje su svakog avgusta obilno rađale kraj makadamskih puteva koji su, u vreme kada sam prvi put letovala u Istri, gustom mrežom povezivali unutrašnjnost istarskog kopna gde još nije bilo asfalta. A makadam koji je uništavao sva kola, pa i ona najluksuznija, štedeo je, tako, mir i prirodu Istre, njenu dugu prepuštenost samoj sebi u kojoj je nastalo jedno podneblje specifičnog kulturnog identiteta. Istarskim makadamom su oduvek pešačili samo najuporniji (oni koji su tada iz umetničke kolonije Grožnjana išli po hleb u mesto Buje, udaljeno od Grožnjana pet kilometara u jednom smeru) jer su bez ozbiljnih posledica po gume i aspuh njime mogla da krstare samo ili vojna ili, tada vrlo retka, terenska vozila poput Landrovera.

Romanima Put u Dvigrad (1978) Radoslava Petkovića i Via Pula (1988) Dragana Velikića obelodanjena je tako u jugoslovenskoj kulturi i književnosti jedna neobična ljubavna priča u kojoj su se na čudan način uvek iznova uspostavljale veze između beogradskih pisaca i dalekih istarskih gradova: ova dva romana na samom početku Velikićeve i Petkovićeve karijere ukazala su na staru kob međusobnog privlačenja najistočnije i najzapadnije granice habsburškog carstva, simbolički izdvajajući prostor Istre, a posebno istarskog grada, kao prostor nepatvorene imaginacije kome će se uvek iznova vraćati da bi ga u svojim zrelim delima (Dragan Velikić, pre svega, u romanima Astragan i Danteov trg a Radoslav Petković u romanu Sudbina i komentari za koji je dobio NIN-ovu nagradu) obeležili kao onaj politički proctor bivše Jugoslavije koji je bio utočište svim onima koji su u begu, zastali da se odmore željni predaha i samoće, a koji komunistička ideologija nije mogla da po-ništi upravo zbog tamne slave subverzivne granice “kraja sveta” koji je Istra uživala, još od kada je Džejms Džojs živeo u centru Pule pateći zbog vlažnih istraskih zima i dugih, hladnih kiša te žudeći za italijanskom obalom. Toj začaranoj zemlji bilo je potrebno da prođe više od pola veka neprocenjive Džojsove slave da bi se neugledna table, jedva primetna na sivoj fasadi kuće u blizini pulskog korzoa u kojoj je Džojs živeo, zamenila upadljivijom a da se ispred same kuće konačno postavi i Džojsov spomenik. No, Džojs, kako se to iz njegovih zapisa jasno vidi, nikada nije voleo Pulu i samo je čekao da spletom srećnih okolnosti konačno otplovi u Trst. Kasno podizanje njegovog spomenika samo potvrđuje pretpostavku koju ćemo razmotriti malo kasnije a po kojoj spomenici nikada ne služe svojoj svrsi, upravo zbog toga što falsifikuju istoriju – naročitio u Istri koja predstavljaja mesta poništavanja bilo kakvog istinskog istorijskog kontinuiteta. Iako su preko puta Džojsovog skromnog utočišta bila ostrva Brioni, Titovo luksuzno odmaralište - danas takođe pretvoreno u nacionalni park-, Istra nikada nije izgubila simbolički značaj začarane zemlje, koja uprkos svim gubicima, ostaje samosvojno sebi okrenuta, oglušujući se o tutanj i istorijski eho političkih prevrata - kako tokom tršćanske krize (1947-1954) tako i tokom raspada bivše Jugoslavije tokom devedesetih. Umesto toga istarsko je stanovništvo radije osluškivalo zagonetni odjek sopstvenog, neobičnog istarskog dijalekta koji predstavlja čudnu mešavinu izvorno čakavskog istraskog govora, u kombinaciji sa književnim i kulturnim uticajima italijanskog i hrvatskog podneblja. (Istarski dijalekat – koji dakle predstavlja mešavinu italijanskog, štokavskog i staročakavskog govora - ima više podvrsta i varijanti, među kojima su najrasprostranjenije ona dominantno italijanska i ona dominantno hrvatska, ali su sve te govorne varijante strancu namerniku podjednako strane, čudne i nerazumljive.)

Naratori Puta u Dvigrad Radoslava Petkovića i Via Pule Dragana Velikića obraćaju se čitaocu u ispovednom prvom licu retrospektivno pokušavaju da kroz panorama vlastitih sećanja odgonetnu tajnu ove izolovane, endemske, halucinantne zemlje koja kao da nema istorije u savremenom značenju te reči. Figura sada već bivše države Jugoslavije se kroz figuru Istre iščitava kao još jedna od zemalja koje su, lišene svoje istorije, osudjene na skrajnutost, izolovanost, anonimnost i halucinantnost endemskog istorijskog postojanja bez nade da će punopravno biti vraćene na mapu sveta. Bar ne drugačije no kao ona čudna mesta te iste virtuelne mape na kojima se istorija zapadne civilizacije katkada odmara od svojih glavnih zahuktalih tokova.

O samom toposu (srednjovekovnog) grada Dvigrada narator Puta u Dvigrad kaže:

"Dvigrad se nalazi na morskoj obali, tačnije na kraju dubokog i uskog zlaiva koji predstavlja ono što se u udžbenicima geografije obično naziva prirodnom lukom. Iza same uske linije ravnog kopna pogodnog za pristaništa uzdiže se brežuljak na kome je smešten najstariji deo grada (castelum, kaštel) nekaa opasan zidinama koje su se vremenom pretvorile u spoljašnje zidine prvog reda kuća. Očigledniji ostatak srednjovekovne prošlosti čine dve kapije: ona perma luci, velelepna, sa reljefima u kamenu i, mnogo skromnija, prema kopnu. Svakom posmatraču ovaj nesklad jasno govori da se pred njim nalazi tipično primorsko naselje čiji su usponi i propasti bili usko povezani sa morem, zbivanjima na njemu i oko njega.

Putnik koji putuje vozom od Divače do Pule može, ako je pažljiv, pre ulaska u železničku stanicu Kanfanar, na desnoj strani da vidi putokaz: Dvigrad 2 km. Put vodi do ruševina grada Dvigrada koji se uzdiže iznad Limskog kanala, u nekim turističkim prospektima označavanog i kao Limski fjord. Legenda još saopštava da je propast, uprkos pogledu uperenom ka morskoj pučini, došla sa kopna, podmuklo i pogubno, u vidu kuge koja je tokom XV veka definitivno uništila raskošni život grada u punom procvatu. “(Petković:1997)

Uz neznatne korekcije opis grada Dvigrada (u kome bi dobar poznavalac otkrio umanjenu i mistifikovanu ali preciznu mapu Rovinja) može se odnositi na bilo koje naselje na kopnu Istre, zemlji skoro na kraju sveta koju su meštani, zbog zabačenosti, zvali "ničija zemlja" a za koju je, u romanu Via Pula Dragana Velikića (1988), zapisano:

“I ne sluteći gde će ga odvesti istraga, Bruno Gašparin je prvi uspeo da zaviri u kartonski sarkofag iz Vremena svetlosti i opčinjen bogatom kolekcijom Karlovih programa primeni Gaddine teorije o prisustvu nevidljivih bića u kužnom vazduhu istarskog podneblja koji vekovima prenosi endemične bolesti.” (Velikić:1988)

Velikićev prvi roman odigrava se, kao i segmenti njegovih potonjih romana Astragan i Danteov trg, ne u malom srednjovekovnom gradu čije se zaleđe nalazi već u unutrašnjosti istarskog kopna kakav je Dvigrad već u velikom lučkom gradu Puli kojim neprekidno duvaju kužni vetrovi iz Venecije. Iako modernizovan istarski grad je i u Via Puli neporavljivo oboleli grad, zatrovan svojom klimom i skrivenom istorijom, koje ga, obe, istovremeno razjedaju i razaraju. Istarski grad je, tako, neporecivo dekadentni grad koji mami kako svoje stanovnike tako i slučajne namernike u propast; to je grad koji zavodi na neobjašnjiv i nikom znan način budući da je u njemu sve teskobno, klaustrofobično i skučeno; sve je pritajeno, prećutano, skriveno i šturo, lišeno raskoši koja je ta koja obično, u istoriji zapadne kulture, zavodi; istorija se, štaviše, ne odigrava u javnosti, na trgu, već u sanatorijumima i ludnicama u koje je izgnana i stavljena pod kontrolu. Nigde raskoši samo njenih tragova i ostataka; nigde sjaja samo njegovih odblesaka; nigde sreće, samo njenih opasnih obmana. Pula tako nije mrtvi srednjovekovni grad, grad-telo koji umire odjedanput i u komadu, već račvasti lavirint modernog grada u kome je smrt sveprisutna i nevidljiva, vrebajući i prikradajući se iza svakog ugla i svake izgovorene reči. A jedna od njenih najlepših zgrada svakkao je bivši dom Jugoslovenske narodne armije koji je, u vreme pulskog filmskog festival, bio press centar i novinarski štab iz koga su za komunističke dnevne listove žurno izveštavali novinari okruženi secesijskom patinom zgrade koja je nekada bila Dom oficira stare jugoslovenske, dakle kraljeve, vojske.

Priča o Istri je, tako, hiperbola koja govori o neslućenim razmerama hipotetičnosti istorije same. Hipotetična istorija grada Dvigrada tek je jedna epizoda kojoj Velikićeva povest o kužnim vetrovima pulskog zaliva daje novu dimenziju: celo kopno poluostrva preobražava se u grad-polis koji objedinjuje raznovrsnost istarskog reljefa i njegove raspone. Istra je prostor u kome kao da je stalo vreme a u kojem je sačuvano čitavo sazvežđe gradova-utvrđenja od po desetak kuća, podignutih na vrhovima malih uzvišenja, između kojih se prostiru vrtače i kotline, reke-ponornice i izmaglica, istrošeni rudnici i retka crvenica od koje povrće ima sladak, ukusan plod. Zemlja hibernacije i odložene smrti koju kao da je zaobilazilo nasilje kulturnih, političkih i industrijskih promena, endemska i incestuozna zemlja u kojoj su živele samo njoj svojstvene biljne i životinjske vrste, skoro pusta, duboko istrajna u svojoj izolaciji u kojoj su se od neminovnih jezičkih modifikacija sačuvali i izvorni nazivi starih naselja: Hum, Grožnjan, Motovun, Pazin, Pomer, Premantura, Oprtalj, Vodnjan, Ližnjan, Peroj, Fažana... Ili ostrva: Krk, Cres, Rab, Susak, Fenoliga, Lošinj…. I konačno, gradova: Portorož, Kopar, Umag, Poreč, Rijeka, Opatija, Pula, Lovran, Ika, Ičići, Trst, Sušak...I jedne jedine planine: Umka...

Jedva da se može zamisliti rekonstrukcija jezika koji je tako imenovao, obećavajući zvučanjem hermetično i bezvremeno stanje hibernacije smisla. U tako sačuvanim imenima, kao i čudnoj varijanti čakavskog dijalekta koju meštani govore već decenijama, karakteristična, zaista, po endemskim bolestima nastalim posle dekadentnih rođačko-ljubavničkih veza i brakova, tipična i po endemskim biljnim i životinjskim vrstama, Istra predstavlja istinsko priviđenje koje plovi ka moru kao jedinstvena celina, kao telo jedinstvenog kopna-polisa zaštićenog svojim neobičnim geografskim položajem, klimom i reljefom od nepotrebnih upada uljeza. Ukratko, Istra je ono himerično mesto na mapi bivše Jugoslavije koje, locirano nekako “mimo istorije”, kao da nije ni moglo imati drugačiju istoriju do one “izmišljene”, fantazmagorične, u koju junaci Petkovićevog i Velikićevog romana mogu samo (i opravdano) da sumnjaju.

Mesto dešavanja romana, naravno, nije nikada slučajno izabrano ma koliko nas narator Puta u Dvigrad ubeđivao, kao izvinjavajući se, da se radi tek o sticaju okolnosti koje su ga navele da odredjenu lokaciju upozna bolje od drugih zbog toga što je "mnogo vremena tu provedeno". Jedan od naratora u Via Puli, Bruno Gašpari, već je sasvim svestan da se nalazi na trusnom terenu na kome se granica izmedju normalnog i nenormalnog, zdravog i bolesnog, mrtvog i živog ne da tako lako utvrditi. Srednjovekovni grad nije običan grad. Istra nije obična zemlja. Daleko od toga da bude urban/a na način kojim započinje istorija savremenog urbaniteta, onog koji je prepoznatljiv kao poseban fenomen u francuskoj prozi devetnaestog veka ili esejima Valtera Benjamina, srednjovekovni grad je tek hipotetički istorijsko mesto jer je srednjovekovni grad grad koji može da svedoči samo o istoriji sopstvene smrti. On je drugačiji na način raskola; mrtvi ostatak prošlog vremena koji osporava bilo kakvu istinu kontinuiteta. Istorija tog grada utoliko je tajanstvenija ukoliko se ima u vidu kako je većina istarskih gradova stradala, pa i nestala, poput Premanture i Dvigrada, od kuge: motiv koji Radoslav Petković varira u celom svom opusu (još od svog prevoda čuvenog Defoovog spis o epidemiji kuge u Londonu) kao simbol svih onih trenutaka prekida i "zamračenja" istorijskog kontinuiteta koja se opiru svim naporima naknadne sistematizacije i ucelovljenja istoričara.

Skrajnutost Istre od glavnih istorijskih tokova i njihovih promena osudjuje je na jedan specifičan status koji bi se u savremenom svetu mogao nazvati i izopštenošću iz istorije, nekom vrstom istorijskog nepostojanja. Ipak, u takvoj zemlji, pokušaji naratora da rekonstruiše sablast njene zauvek mrtve istorije dovode do zanimljivih rezultata. Ova dva romana, objavljena u rasponu od jedne decenije, odigravaju se na međusobnoj distanci od sat vremena vožnje autobusom koliko ima od Pule do Rovinja, a njihovi se naratori opredeljuju za naizgled introvertno-egzotični ali zapravo apsolutno trendovski multikulturni romaneskni diskurs koji je, s jedne strane, obećavao otvaranje ka kosmoplitskoj interpretaciji sopstvenog iskustva, a s druge, aktivirao sve specificnosti lokalnog, zatvorenog u izolovanu floskulu trajanja koja se granici sa političkom i geografskom anonimnošću, dakle sa onim sto bi u savremenom svetu mogli nazvati – nepostojanjem. Od trenutka uništenja jezgra srednjovekovnog grada, pa i jezgra grada Dvigrada u zemljotresu, od trenutka samoizgnanstva Istre iz istorije, neophodno je posredovanje izmedju izmedju sablasti zauvek odsutne istorije i potrebe da se ona po svaku cenu rekonstruiše: junaci Puta u Dvigrad, kao i Via Pule, nevoljni su učesnici tog posredovanja i njegove prirodne žrtve. Napisani u ekspresionističkoj tradiciju prizivanja smrti ili koketovanja sa njom oba ova romana podsećaju na to da je u srpskoj književnosti, još od Dnevnika o Čarnojeviću, ovo koketno prizivanje-preispitivanje bliskosti smrti oduvek bilo koliko popularno toliko i kreativno produktivno.

(Prisetimo se – oba navedena romana nagradjena su nagradom Milos Crnjanski za prvu knjigu! Jer i sam Miloš Crnjanski je u svom romanu Dnevnik o Čarnojeviću, napisanom u osvit stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a objavljenom 1921. godine, pružio svom naratoru priliku da ispovedi kao mistično bitnu epizodu sa svog putovanja u daleke primorske krajeve u kojima se govori čakavski: negde na istraskom ostrvu Krku narator Dnevnika se budi obasjan šturom primorskom svetlošću koja mu pomaže da otkrije čar lokalnog, dostupnu pogledu stranca tek zahvaljujući veštini špijuniranja. Narator evocira kako je, skriven na tavanu, osluškivao nerazumljivi dijalekatski govor lepih sestara u čijoj je kući bio odseo, sećajući se sa setom – baš kao Albaharijev narator mirisa borovih iglica u Premanturi – kako je taj neobični govor doprinosio njihovoj ljupkosti i povećavao njihovu erotsku privlačnost. Tako se ispostavlja da veza između istarskog kopna i beogradskih pisaca traje kroz vreme, i da se na izvestan način podudara sa nastajanjem mnogoglasne, višejezične, višenacionalne i višekonfesionalne ideje jugoslovenstva koja, posle kratkotrajnog trijumfa, budući naizgled definitivno poražena, kao da može svoje prirodno skrovište naći samo u melanholičnom eseju o književnosti i njenim vezama sa istarskim pejzažem – tom poslednjom granicom negdašnjeg jugoslovenskog sna-o-jedinstvenoj-teritoriji.)

3. Zašto spomenici ne služe svojoj svrsi ili: estetika i istorija licem u lice u jednoj epizodi Puta u Dvigrad

Život glavnih junaka Petkovićevog romana odigrava u međuvremenu hronike i legende, izmedju vedrine prepuštanja Drugom, opisane u uvodnom poglavlju romana, "Hronika grada Dvigrada", i melanholije ponovnog čitanja istorije grada Dvigrada i njenih junaka u završnom poglavlju "Legende o gradu Dvigradu", koje predstavlja neku vrstu mračnog epiloga romana. Dvigrad je prostor neuspokojene ili, čak, nepostojeće prošlosti koja bi trebalo da bude iznova proživljena i pročitana. Ili,pak, po prvi put izmaštana. Preobražaj “objektivnog” žanra hronike u mitsko-fikcionalni žanr legende, tačnije preobraćenje “objektivnog” diskursa istorijskog znanja u fantastički diskursa opisa jednog noćnog doživljaja na koje se to “znanje“ svodi deo je kritike prosvetiteljskog koncepta čitanja koji se poentira razotkrivanjem tajnog napora postmodernističke priče da se vrati u okrilje predanja, njemu na brigu i staranje.

Patina uzvišene otmenosti izdajnički ostaje na prstima pri svakom pokušaju tumačenja istorije koje nema a ono što je u nekoj, uvek grotesknoj, svakodnevici bivalo i dopustivo i dopušteno čini se istraživaču i samozvanom čuvaru prošlosti grada Dvigrada, Antoniju Lovasu, nedopustivim skrnavljenjem ideala "zlatnih vremena". Zato se ključna epozida dvigradskog predanja, potkrepljena poverenjem u činjenice i "opipljive" dokaze o postavljanju skulpture znamenitog pesnika Ivana Vetručića na glavni gradski trg tokom XV veka, koja ide u prilog viziji harmonije i punoće, slave i uzvišenosti, i, jednom rečju, istinske istorijske mogućnosti postojanja boljeg sveta, razrešava kao anegdota o pustolovnom i prevrtljivom liku i toku svakodnevnih ljudskih poslova. Zanesen svojim očekivanjima Antonio Lovas ne primećuje, naravno, ono što u noći zemljotresa iznenada otkriva njegov mladi prijatelj, još jedan od pripovedača Petkovićevog romana: u pometnji nastaloj posle potresa, ugledavši Lovasa naslonjenog na nezaobilazni pesnikov kip mladiću koji provodi svoj letnji raspust u Dvigradu odjednom se ili pričinilo ili razjasnilo koliko Lovasov lik podseća na lik same skulpture, koliko Lovas jeste, u ponovljenoj igri vremena i sudbina, sam simbol "zlatnog doba" Dvigrada, istinski Ivan Vetručić. No, ne radi se ni o kakvoj romantičarskoj igri uzvišenog “vraćanja istog” u cikličnom modelu proticanja istorijskog vremena. Lovas je, zapravo, već dugo krio tajnu skulpture nastale po ugledu na njegovo ružno i grubo lice, lice trećerazrednog vajara, vlasnika radnje gipsanih figurica koje sam pravi, a koji nije odoleo prilici da svoj lik idealizuje, transformiše i oplemeni, “švercujući ga” pod imenom svog slavnog su-građanina. Gledajući se tako, licem u lice, na trgu kome nedostaje spomenik tako da se možemo pitati da li bi se on uopšte mogao smatrati trgom, istorija i estetika su se mogle sporazumeti samo u tome da borhesovska strast ka prikazivanju krivotvorenja i beščašća predstavlja jedinu estetsku verodostojnu a istorijski pouzdanu činjenicu. Opšte je prihvaćeno bilo upravo mišljenje kako je skulptura trećerazredna; da loše, iako verno, prikazuje svoj uzor; trenutak pričine ili razjasnice u mladićevom pogledu trenutak je koji postavlja ne samo pravo pitanje o identitetu vajara - Vetručića - Lovasa nego i o samom identitetu priče, umetničkog čina i njihove kritičke (pr)ocene.

Eliotovski rečeno, "vreme prošlo" i "vreme sadašnje" sukobili su se u kobnoj suprotnosti ideja o tome šta je original a šta falsifikat istorije. Ova suprotnost praćena je, naravno, i raspravom o tome kakav je status original i kopije umetničkog dela, na šta već na početku XX veka upozorava Valteter Benjamin. U susretu istorije i estetike licem u lice na trgu grada Dvigrada pobedio je samoljubivi lik trećerazrednog vajara, večno otelotvorenje sitnih ljudskih interesa. Iz perspective “vernog dokumentovanja istorije” skulptura velikana Vetrušića bila je smatrana za, gle paradoksa, potpuni estetski – a ne istorijski! – promašaj. S druge strane, ona je predstavljala verni dokument vekovnog falsifikovanja i krivotorenja svakog istorijskog konteksta; krivotvorenja i falsifikovanja u kome je estetizacija imala svoju ne malu, a katkada i presudnu, ulogu. Neizvesno je, tako, ne samo kada i kako se istorija i estetika sustiču u jednom umetničkom delu već i kada će se i kako raz-otkriti njegova varljivo krhka priroda umetničkog. Nedoumicu izaziva upravo ambivalentnost bliskosti, obećanje "sličnosti" koje postoji između estetske i istorijske činjenice a koje je uvek samo "polu-", držeći nas u nedoumici i strepnji : da li smo ovoga puta ipak pogodili, da li smo ovoga puta ipak pronašli original a ne kopiju priče o sopstvenoj prošlosti?

Otuda spomenici nikada ne služe onoj svrsi kojoj su namenjeni. U halucinantnoj zemlji kakva je Istra, zemlji osudjenoj na anonimnost, izolaciju i nepostojanje, još je očiglednija burleska u kojoj spomenici ne odaju počast istoriji već našoj potrebi da je estetizujemo i na taj način - izbegnemo. Oni ne čuvaju sećanje na neporeciva istorijska fakta već na našu sposobnost, kao i potrebu, da ih uvek iznova pogrešno protumačimo.

4. Trg – telo ili: o skrivenim tokovima istorije

Uprkos sumnji koja ih mori do psihodelične iscrpljenosti, (ili bas zbog toga!), glavni junaci Puta u Dvigrad i Via Pule jesu oni koji se sa zahtevima logosa i kontinuiteta nalaze u odnosima opasne i ambivalentne prisnosti. Put u Dvigrad razrešava se na samom trgu srednjovekovnog grada, u središtu nesporazuma, u raskolu drugačijeg koje se jedno drugom objavljuje ne kao identično već kao slično, tamo gde je samo pitanje trenutka kada će se promeniti osetljiva ravnoteža i kada će doći do konačnog mimohoda istorijskih interesa. Neprirodno je, naravno, provesti "mnogo vremena" , kako kaže glavni pripovedač romana, na trgu mrtvog grada, među njegovim sablastima, ali još je veća ludost pokušati da se tom "proćerdanom" vremenu pribavi opravdanje "smisla". Trg grada/teksta je, tako, raskršće snoviđenja i razuma, raskršće integriteta samog tela koje se otvara za uvide halucinantnog i fantastičkog pripovedanja. Jer uprkos iracionalnoj strukturi nesporazuma kojoj se povinuje narativna organizacija romana tzv. generalni pripovedač, onaj koji bi odgovarao idealnom sadržatelju svih pripovednih glasova knjige, jeste upravo onaj koji pokušava da zadrži pribranost i sačuva zdrav razum. Posle dugog očekivanja katastrofe koja se nikako ne događa nastupiće skoro zaboravljeni a neminovni kraj leta: još jedan neobjašnjivi diskontinuitet čija će skromna malenkost zaseniti sve druge, osujećujući naknadna "velika tumačenja". Jer zivot se iznova seli, napuštajući istraski grad koji je bio tek turistička atrakcija i letnje stecište dokonih. Slede dugi jesenji i zimski meseci ponovljene smrti, pogleda očajnički uprtog u sve one tačke na mapi sveta koje sebe narcisoidno i zvučno mogu nazvati “velegradom”, “metropolom” ili “megapolisom”. A Dvigrad, kao i većina drugih istraskih gradova, to nikada nije ni bio osim u retkim trenucima u kojima se svetska istorija skrivala od sebe same, po rukavcima i zabitima neispitanih prostora mape sveta.

U Velikićevom romanu Via Pula centralno istorijsko čvorište grada, čiji prošli i tajni život Bruno Gašpari polako dešifruje, nije spomenik već sasvim drugačija vrsta građevine –sanatorijum za duševno poremećene u kome se odigrava prava istorija grada obolelog od kužnih vetrova. Iako se čini kako se zatvorene zgrade ludnica modernog doba razlikuju od otvorenih trgova srednjovekovih gradova razlike skoro da nema kada je reč o telu i njegovim snovima. Trg grada je ujedno i trg tela izloženog pogledu i samospoznaji. Ludnica modernog grada kao da se gradi oko nekadašnjeg jezgra srednjovekovnog grada, oko samog njegovog srca, trg - tela – podsećajući nas svojim zidovima izdaleka na divan i opasan san tela o gradu, i grada o telu.

Sanatorijum za duševno obolele mesto je gde se telo oslobađa nervnog rastrojstva modernog grada kojim se telo otuđuje od sebe samog. Sanatorijum je, dakle, fukoovski rečeno, mesto na kome je ono telo koje je oslobođeno stega počelo samo sebe da sanja stavljeno pod konačni nadzor i kontrolu, u izolaciju u kojoj će uvek biti pod prismotrom kako ne bi ometalo one društvene i istorijske tokove koji su mogući tek kada se telo podjarmljuje i izrabljuje do samootuđenja i smrti. Posmatrano iz ove perspektive telo istarskog kopna samo je produžetak tela srednjovekovnog istarskog grada: zato je Istra dragoceno kopno-polis namerno ostavljeno u hibernaciji i izolaciji, prepušteno svom vlastitom telu i svom vlastitom snevanju. U Istri je kao u kakvom sanatorijumu bolest normalna a telo slobodno tek kad je stavljeno pod prismotru i u izolaciju koja ga oslobađa društvene i istorijske odgovornosti. Zato Istra jeste pharmakon jugoslovenstva koji ima svojih lekovitih svojstava čije dobrobiti osećamo i danas. Svako ko stupi na istarsko kopno-polis, izmešteno iz huka istorije (iako danas već uveliko pretvoreno u turističku atrakciju), ima priliku da iznova sanja sopstveno telo, sopstveni san, sopstvenu istoriju jugoslovenstva.

Pri kraju prve decenije novog veka, vise od četvrt veka kasnije, iskustvo integriteta tela i njegove izloženosti čini se, na prostorima bivse Jugoslavije, mnogo aktuelnijim i bitnijim nego nekada. Jer je upravo telo to koje sanja san, makar to bilo telo narativnog fragmenta. Jer lišeno mogućnosti da posumnja i sanja telo –telo priče - nije ništa drugo nego prazni trg srednjovekovnog grada, mrtvi znak lažnog kontinuiteta. Telo i san nisu tudji i nepoznati jedno drugom, naprotiv. Jedino telo poznaje san do kraja, uprkos svojoj prividnoj materijalnosti. Možda jedino telo i san poznaju stanje istinske prisnosti, uprkos razlici u ingerencijama koje su im u istoriji zapadne civilizacije dodeljene. U civilizaciji u kojoj je danas i Jugoslavija…san jednog tela o kome kao da ne znamo više ništa, bespomoćni kao pred ostacima u sebe zatvorenog istarskog grada-školjke.

5. Trst ili: o komunizmu

Da bi priča o istarskim gradovima u književnim radovima beogradskih pisaca bila potpuna potrebno je pomenuti još jedan istarski grad koji se od 1954. godine nije više nalazio u sastavu nekadašnje Jugoslavije a koji je bio od neobične važnosti za razumevanje odnosa istarskog kopna i ideje jugoslovenstva u srpskoj književnosti. Taj grad, Trst, Radomir Konstantinović opisuje u svom romanu Dekartova smrt (1998) kao meku potrošačkog konzumerizma koji je zavladao komunističkom Jugoslavijom sedamdesetih godina prošlog veka. Za Konstantinovićevog naratora Trst je pre svega Ponterosso, popularna tršćanska buvlja pijaca na kojoj se ispoljava sav “nizak ukus” i niske strasti, banalnost i trivijalnost popularne kulture titoističkog režima oličene u modi i moći shopping-a a vezane za kult robne kuće kao najznačajnije nove istorijske građevine:

“ (…) svašta se u Trstu dešava, - u Trstu nađeš uvek ono što nisi tražio, o čemu nisi
mislio, što nisi želeo, o čemu ništa čak nisi ni znao, ono što nisi “planirao”, kao najvažnije, neizbežno, - ono što sve tvoje važno, sve značajno, sve neizbežno, odjedanput, i kao neočekivano, umanjuje, obezvređuje, čak otkriva, osvetljava, kao besmisleno, pa bi ti da to što pre zaboraviš, sve to zbog čega si došao u Trst, i što si popisao na jednom komadiću hartije, kao da ćeš tako da pobegneš od sopstvene besmislenosti (…)” (Radomir Konstantinović:1998, str. 98-99.)

I:

“Ali ona kao da me nije čula, ovoga puta valjda ne zato što je mrtva ili što je izgubila nadu da u Standi može da me nađe, nego zbog toga što je sada već išla, mesečarka, pruženih ruku, od gondola do gondola, preturala je po stvarima, (…) bili su to aparati za pečenje hleba, električni mlinci za kafu, košulje, marame, lutke, bicikli, tanjiri, stolice i ležaljke za baštu, kaputi, šeširi, kišobrani, naočare za sunce, i njena glava, njena izgubljena glava pod starim crnim šeširom u toj ogromnoj, šarenoj, gomili stvari.” (Radomir Konstantinović:1998, str. 91.)

Trst je za Konstantinovića, naravno, i Džojs koji je prebegavši iz Pule “jeo svoju džigericu” u Trstu, gde je davao časove engleskog jezika i gde se mučio više, mnogo više, nego što je u Puli i sanjao. Trst je, naravno, i evropska tradicija, ponajpre austro-ugarska, habsburška, oličena u dvorcu Miramare i starim tršćanskim vilama. Ali pre svega, to je žeđ za zapadnim tržištem i robom, sramno poniženje jugoslovenskog komunizma koji svoj vrhunac i svoje zlatno doba, svoju kolektivnu euforiju koja ujedinjuje sve u istom fantazmu kupovine, doživljava na tršćanskom Ponterossu.

Zato se, kada se govori o Trstu, kao i o Istri uopšte, mora pomenuti uloga koju halucinantno-fantastički diskurs o Srednjoj Evropi ima, kao zaštitni poetički znak, za celu jednu generaciju pisaca koja je smatrala je da je re-konstituisanje tradicijskog kontinuiteta neophodan poetički zadatak srpske proze postmodernizma, ma koliko potraga za sopstvenim korenima bila uzaludna i, sa stanovišta postmodernističke poetike, prevaziđena. Već je Kiš uspostavio sliku Srednje Evrope na ambivalentan heraldički način koji Srednju Evropu uspostavlja kao simbol prekinutog, osujećenog, tradicijskog kontinuiteta koji bi trebalo ponovo uspostaviti.

Kao simbol pobune protiv ideološke represije komunističkog režima slika Srednje Evrope u srpskoj, kao i u drugim istočno evropskim književnosti ima kultni poetički status, povezujući ponovno uspostavljanje kulturnog kontinuiteta sa idejama društveno progresivnih promena. Naravno, ne bi se moglo tvrdi da nije bilo kontradiktornosti u poetičkim zahtevima koji su konstituisali sliku Srednje Evrope u savremenoj srpskoj prozi: s jedne strane, slika Srednje Evrope trebalo je da bude mesto kritike velikih narativa poput komunizma i nacionalizma dok se, s druge, često koristila u svrhe njihovog re-uspostavljanja i popularisanja. Istorijska multiplikacija granica i nacija, tradicija i jezika, kao i artistička igru meta i inter tekstualnim strategijama konstituiše, tako, u srpskoj postmodernoj prozi sliku Srednje Evrope (koja dalje posreduje sliku Evrope i diskurs o njoj) kao dominantno fantastički, predočavajući onaj proces u kome se Evropa transformisala u “Evropu”, u daleki i nedostižni privatni i/li kolektivni fantazam - prvo komunističke Jugoslavije osamdesetih a potom i izolovane Srbije devedesetih godina prošlog veka.

Re-definisanje halucinantno-nostalgično-fantastičkog diskursa o Srednjoj Evropi u srpskoj književnosti vezano je, iznova, za romane čija se radnja (ovoga puta samo delimično) odigrava u Istri, na samom rubu habsburške monarhije čiji je najudaljeniji grad Trst. U romanu Sudbina i komentari (1993) Radoslava Petkovića (koji se odigrava na potezu Beograd-Trst-Mađarska) Trst se razotkriva kao mesto pogubne dvojnosti u nacionalnoj srpskoj istoriji koja od Orfelina i Dositeja Obradovića ne prestaje da proganja srpsku kulturu uvek začuđenu, i nekako savladanu, artificijelnošću Zapada. Petkovićeva priča može se, međutim, čitati i kao parodija o srpskoj dijaspori koja, odavno otuđena od matice, u doba evropskog Napoleonovog osvajačkog trijumfa, živi u specifičnom samo-izgnanstvu u tajnim dubinama tršćanskog zaliva gde je istorija pohodi samo u vidu Pavela Volkova koji se može čitati ili kao lik avanturiste-namernika koji će svoj put i osvajanja nastaviti na nekom drugom mestu, ili, pak, kao lik naivnog smetenjaka koji nikakvoj istoriji zapravo nije ni dorastao. S lakoćom se, takođe, može zamisliti tekst hipotetičkog eseja o Srednjoj Evropi koji predstavlja pred-tekst većine Velikićevih proznih radova čija se radnja zbiva ili na teritoriji nekadašnje austro-ugarske monarhije ili na njenim rubovima. Otuda je centralna tema romana Danteov trg (1997) Dragana Velikića pokušaj rekonstrukcije lika “idealnog srednje-evropskog pisca” koji bi objedinio tragično slične sudbine nekolicine čuvenih pisaca srednje i jugoistočne Evrope poput Zveva, Kafke, Kiša, Česlava Miloša, Kundere, Joneska, Esterhazija kao i sudbine tolikih drugih srednje-evropskih pisaca koji su tokom dvadesetog veka pisali na potezu Italija-Austrija-Madjarska-Rumunija-bivša Jugoslavija u skoro sablasnoj anonimnosti, stvorivši književnost neobičnih, psihotično-klaustrofobičnih raspoloženja. I kod Petkovića i kod Velikića Trst je ono mesto na mapi Srednje Evrope koje, protivno svim očekivanjima, jeste jedno od mesta na kojima se odigrava skrivena istorija sveta, demonstrirana kroz akcije koliko ludih toliko i zanesenih, koliko bolesnih toliko i smušenih. Ta je istorija istorija isprepletanih kanala i laguna, istorija lavirinata u kojoj će Trst iskrsnuti kao mesto u kome in a kome komunizam pokazuje svoje naličje, odnosno svoju pravu prirodu i svoje tajne veze sa drugim ideologijama i istorijskim koncepcijama: “Baveći se Trstom, uz grofa Đorđa Brankovića sam definitivno natrapao i na komuniste.” kaže jedan od junaka Sudbina i komentara. Priča o Trst je tako, uvek, priča o tamnoj strani komunizma koja se prepliće sa velikim nacionalnim narativima Srba, Slovenaca i Hrvata (Đorđe Branković je jedan od halucnantnih narativa srpskog naciona npr.), te, kao u zamršenom lavirintu venecijanskih laguna, sa akcijama Musolinijevih fašista i zabludama jugoslovenstva. Otuda opis ulaska u tršćansku luku, koji se desio skoro dva veka pre rađanja komunizma, kao da ptredstavlja upozorenje na opasne lavirinte istorije u koje brod uplovljava:

“”Sveti Nikola” je plovio uskim kanalom između Cresa i Raba i zamirisale su šume sa obala; posle duge plovidbe, pred njima je bila Rijeka, prva luka za koju su znali da je pod austrijskom vlašću. Uplovićemo u riječku luku govorio je Volkov Kortu i Tripkoviću; tamo ćemo se snabdeti onim što nam je potrebno i, ako je moguće, da brzo namestimo prednju katarku; zatim nastavljamo za Trst bez zaustavljanja; celu zapadnu obalu Istre je zaposeo Napoleon.
-Sećam se kako sam nekada plovio za Veneciju, kazao je čežnjivo Tripković; tada nam je poslednja luka bio jedan mali grad na zapadnoj obali – Rovinj – i tu smo uzimali peljare da nas provedu kroz venecijanske lagune; a nije loše ni za Trst imati peljara; ipak, snaći ćemo se. Plovio sam i po plićim morima, kazao je Korto.” (Radoslav Petković: 2007, str. 105. kurziv moj)

Daleki prauzor svih Petkovićevih barokno-prosvetiteljskih junaka je, dakako, Kazanova, čuveni venecijanski zavodnik, diplomata i pisac koji u svojim potonjim inkarnacijama u Petkovićevom romanu (naročito onim tršćanskim koje imaju veze s jedne strane sa Habsburškom monarhijom a sa druge sa ostalim imperijama koje su silom svojih interesa zalutale u istarski zaliv i grad Trst) doživljava sopstveni krah i parodiju. (Možda zbog toga što se Venecija ogleda u Trstu kao u sopstvenoj nedostojnoj, dakle parodičnoj, kopiji?) Jedina dostojna inkarnacija Kazanove jeste čuveni strip-junak Korto Malteze – lik koji se, kao kakav uljez, sablasno i šarmantno šunja stranicama Sudbina i komentara elegantno parodirajući pokušaj literature da samu sebe ustoliči u zvaničnoj istoriji. U poređenju sa avanturističkim i induvidualističkim Kortovim projektom politička misija Pavela Volkova u romanu Sudbina i komentari kao i naučno-kulturološki projekat profesora Rozenberga predstavljen u romanu Danteov trg Dragana Velikića podjednako su beznačajni i tričavo-racionalni. Jer je Trst, na magičnoj mapi istraskog kopna predstavljenoj u tekstovima beogradskih pisaca, jedna jedina tačka koja nije vilinskim silama pošteđena istorijskog zla već predstavlja, sasvim suprotno, mesto konačnog poraza i krajnjeg poniženja, mesto trivijalnog i banalnog koje u Dekartovoj smrti tako slikovito dočaravaju opisi tršćanskog Ponterossa a u Sudbinama i komentarima Kazanovini dvojnici koji nisu u stanju da obnove herojsku harizmu svog prethodnika.

U romanu Danteov trg simbolika Trsta kao mesta aktuelnog poraza svega uzvišenog povezana je sa poetičkim zaokretom kojim se u srpskoj prozi omogućva ponovno promišljanje koncepta Srednje Evrope u izmenjenoj kulturnoj i političkoj situaciji postkomunističke istočne i jugoistočne Evrope. Iako je koncept Srednje Evrope i danas jedan od najznačajnijih poetičkih koncepata kulturnog kosmopolitizma, multi-etničke tradicije (koji često ima funkciju mapiranja prostora neo-jugoslovenske nostalgije) te evropskih integracija on se u najnovijim romanima srpske književne produkcije najčešće prikazuje u autoironičnom ili parodijskom maniru – kao da su pisci koji ga zastupaju svesni da se limiti tog koncepta moraju preispitati kako bi on i u novom, globalnom kontekstu i dalje ima svoju istinsku poetički i političku svrhu. Na taj način mit o Srednjoj Evropi postaje zapravo priča o uvek uzaludnoj potrazi za poreklom kao “solidnom osnovom” sopstvenog identiteta, a poetički koncept Srednje Evrope sve intezivnije korespondira sa novim politikama identiteta u vremenu postmetafizičke disperzije subjekta. Deridinim odgovori na pitanje o mogućnosti postojanja jednog kompletno “novog danas Evrope” koje bi bilo prevazišlo sve istrošene - a ipak nezaobilazne, nezaboravljene i neprevazidjene, - programe eurocentrizma i anti-eurocentrizma jesu, kao i uvek, hotimično aporično-protiuvrečni. Oni uvek ukazuju na činjenicu da je novi koncept kulturnog identiteta Evrope odredjen pogledom Drugog , , jer će tek vođstvo drugog ili drugost vođstva, kako to ističe Derida, izmeniti postojeću autobiografiju Evrope. A pitanje o drugom, naravno, jeste pitanje o odgovornosti kao istorijski i etički dominantnoj temi zapadne civilizacije kraja dvadesetog veka. Ali postoji bar još jedno podednako bitno pitanje pored pitanja odgovornosti. A ono je uvek isto: Ko je Drugi? Ko nam to dolazi sa Deridine “druge obale” izabran da bude reprezent “drugosti”?
U romanu Danteovog trg Dragana Velikića onaj jedini koji dolazi sa druge obale, prelazeći Atlantik, jeste sredovečni američki profesor koji veruje da uništeni regioni Srednje Evrope i Balkana kriju začudjujuće sudbine; onaj koji želi da “iduću niz Dunav, do Beograda, i dalje, kroz Rumniju i Bugarsku” napiše knjigu u kojoj bi se “u jednom arhetipu preklopilo nekoliko figura pisaca koji vode poreklo iz ove oblasti”. Nema mesta sumnji kad je ozbiljnost profesorovog pristupa u pitanju. Profesor Rozenberg temeljno pristupa predmetu svog izučavanja. Koncept profesorove knjige skiciran je i unapred određen onim istim fatalističkim kontekstom beskonačnih metanarativnih referenci koji postoji u Kišovim romanima a u okviru koga bi nova mapa srednje Evrope trebalo da bude re-konstituisana na potezu Mađarska-Rumunija-bivša Jugoslavija-Trst:

“Život Oto Koranjaje antikvarnica, samo treba naći put do aukcije. Gospodja Ilona me snabdela još jednim mogućim poglavljem moje buduće knjige. Pre negošto se vratim posetiću izvesnog gospodina Brokphelera u Bavarskoj. Nizvodno od Koranjija, Dunavom na istok, postoji svet Labuda Ivanovića. Treći autor je Rumun Kornel Buzea, pesnik, koji je prošle godine umro u Trstu. Zakasnio sam i za njega, ali možda je tako bolje. Postoje svedoci, prijatelji, a moj rukopis napinje se kao opruga. Slutim da su njihovi životi zaokružili temu bekstva. Iako se nikada nisu sreli, pisali su istu knjigu. “ (Dragan Velikić:1997, str. 168.)

Ne bi, naravno, trebalo zaboraviti da u ovoj intertekstualnoj igri, koja podrazumeva visoko sofisticiranu poetiku citatnosti, Dragan Velikić pribegava i strategijama autocitatnosti, vešto rezimirajućI svoje prethodno iskustvo Istre kao Srednje Evrope, donekle započeto u Via Puli ali najbolje dermonstrirano u romanu Astragan. Velikić koristi sve književne forme relevantne za postmodernističku igru fakcije i fikcije - pisma, dokumenta iz porodičnih arhiva, zvanične policijske izveštaje, i tome slično -kako bi prikazao halucinantnu zamku metanarativnosti u koju pada jadni američki profesor koji, ne shvata pravu, opsesivno psihodeličnu prirodu srednjoevropske istorije. On nastavljaja da se ponaša na neadekvatno racionalan način u čudnom okruženju u kome se obreo a koje se opire njegovom zdravorazumskom, praktičnom načinu traganja za “istinom”. U tom traganju proza tršćanskog pisca Zveva ostaće poslednjom dostojanstvenom epohom grada Trsta, pre nego što simboligu grada ne uništi ekonomija tržišta (ovog puta tržišta intelektualnih ideja i koncepcija) i gladi za banalnim.
Profesor Rozenberg pobrkao je dakako naučnu metodologiju sa potrebom da rezimira sopstveni život. Biografija idealnog lika srednjeevropskog pisca za kojim profesor traga može očigledno biti konstituisana samo kao parodija apokrifne prirode. Ova parodična apokrifnost je, medjutim, neštošto potpuno izmiče razumevanju profesora Rozenberga koji drži do toga da je Srednja Evropa pouzdan istorijski ili bar geografsko-kulturološki fakt koji bi trebalo akademski precizno istražiti i predstaviti. Profesoru Rozenbergu izmiče čak i uvid u pravu prirodu idealnog lika srednjoevropskog pisca koji je, uprkos tome što reprezentuje raznovrsne kulturne i književne tradicije od Bukurešta do Trsta obuzet osećanjem teskobe, klaustrofobije i neurotično-paranoidnih simptoma skučenosti srednjeevropskog kulturno-imaginativnog regiona od Kafke preko Zveva do današnjih dana. Idealni arhetip srednjeevropskog pisca koji profesor Rozenberg pokušava da rekonstruiše samo je još jedna replika istog tog klaustrofobičnog prostora od koga američki profesor želi da oslobodi svog junaka. Poduhvat profesora Rozenberga je, dakle, samo još jedan od bezbroj drugih uzaludnih projekata koji su propali u neobjašnjivoj gluhoti Srednje Evrope.
To je, konačno, dugo očekivani obrat u evrocentričnoj priči o srednje-evropskom mitu koji je, paradoksalno, mit o komunizmu samom i njegovim samo-obmanama. Istina je da je profesor Rozenberg sasvim prosečan američki univerzitetski profesor koji je istovremeno upao u kreativnu krizu i krizu srednjih godina a koji pokušava da spase svoju karijeru na jedan prilično smešan i smušen način. Ipak, upravo njegov pogled, pogled prosečnosti, pogled jedne za Evropu potpuno nemoguće i nezamislive drugosti koji ponižava, pogled koji otelotvoruje vodjstvo drugog kao vodjstvo neprihvatljivo tudje kulture osrednjosti, uspeva da raskrinka srednjo-evropski mit u svoj snazi njegovog eurocentričnog narcizma. Rozenbergov pogled, uprkos tomešto mu izmiče apokrifna suština srednje-evrepskog mita, ili upravo zbog toga!, jeste onaj koji uspeva, nehotično, uprkos svom divljenju koje pokazuje prema Srednjoj Evropi, da je demistifikuje. Kratkovidi i zbunjeni pogled srednjovečnog američkog profesora, uplašenog za svoju budućnost koja se ima odigrati - ne u Evropi već u Americi- , jeste pogled koji gleda a ne vidi, pogled koji ne-shvata, dakle pogled neshvatanja samog, koji stiže kao konačni odgovor savremenosti na dugi period mistifikacije Srednje Evrope u srpskoj i istočno-evropskoj kulturi u drugoj polovini dvadesetog veka. U Rozenbergovom pogledu, i jedino kroz njega, Srednja Evropa se konačno svodi na svoju pravu, novu meru: ona prestaje da bude mit i postaje samo još jedna ideja više na globalnom intelektualnom tržištu ideja, filozofskih koncepata i poetičko-teorijskih paradigmi. Snaga njene privlačnosti skriva se u činjenici da je ideja Srednje Evrope nedovoljno istražena i relativno nova ideja na globalnom intelektualnom tržištu podredjenom potrebama američkih univerziteta, ideja čija se provokativnost iscrpljuje u egzotičnim, kat-kad sasvim mutnim, tamnim asocijacijama na divlje i varvarske prostore, nedovoljno istražene prostore s one strane upravo srušenog berlinskog zida. Tako se u britko prikazanom prizoru apsolutne apsurdnosti koja može proizaći iz drugosti vodjstva (ili iz prizora Evrope koja dobrovoljno hrli ka drugosti svetskog vodjstva?) mit o Srednjoj Evropi koji funkcioniše kao narativ-zamka i narativ-zamak narcisoidnosti evropskog subjekta konačno dekonstruiše, razotkrivajući svu smešnu isključivost i jalovu pretencioznost uvek već istrošenog evropocentrizma.
Epilog Danteovog trga odigrava se, kao i sam početak romana, u Puli. Tek iz perspektive tog epiloga, kao i iz perspektiva kompletne okvirne priče romana, postaje očigledno da demistifikacija srednje-evopskog mita ne dobija svoju poentu u parodijskom prikazivanje pseudo-naučnih istraživanja profesora Rozenberga. Ideološki i politički jasno definisana, priča o disidenciji, emigraciji i apatridstvu - to skriveno jezgro srednje-evropskog mita stvorenog iza “gvozdene zavese” tokom poslednjih decenija komunističkog režima - dobija svoj kontrapunkt opisom umetničkog para koji živi i radi u izolaciji istarskog podneblja, u endemskoj zemlji kužnih vetrova, u nekoj vrsti dobrovoljnog unutrašnjeg egzila. Tek iz perspektive životne priče ovog para, ispričane sa ivice istarskog kopna, a skoro na samom trgu drevnog istarskog grada, utopijska tema bega i priča o apatridstvu kao izrazu dobrovoljno izabrane “bezdomnosti”, dobijaju svoj pravi smisao. Rozenbergov kratkovidi pogled uspeva da demistifikuje Srednju Evropu i dekonstruiše mit o njoj ali tom pogledu istarsko kopno i istarski grad zauvek izmiču, dok istorija sanatorijuma i duševno poremećenih za njega zauvek ostaje skrivena i nevidljiva kao što mu ostaje nejasna i psihotično-klaustrofobična priroda književnih zapisa jednog od najboljih srednje-evropskih pisaca poput Zveva, Tršćanina, ili Franca Kafke, nemačkog Jevrejina iz Praga.
Smeštajući Istru na raznovrsnu geografsko-kulturnu i političku mapu Srednje Evrope Velikić u Danteovom trgu pravi još jedan poetički zaokret i pokazuje nam obrise Istre kao obrise nepatvorene mitske zemlje: Srednja Evropa se pretvara u sopstvenu parodiju dok istrasko poluostrvo, a na njemu grad Pula i u tom gradu jedan trg, ostaju slobodnom teritorijom sna i tela, istinske meditacije i stoičkog usamljništva, pharmakonom svih naših političkih zabluda, -divnim ehom jugoslovenstva komunizmu i globalizmu uprkos. Velikić u Danteovom trgu pokazuje da je statičnost i odsustvo promene i dalje bolni konstitutivni element specifičnog istarskog kulturno-političkog podneblja ali se ne odriče potrebe za njegovim romansiranjem i nekom vrstom glorifikacije. Istra se ponovo potvrđuje kao kopno-polis u kome apatridi, osobenjaci i nespokojni – jednom rečju svi oni koji se samo-prepoznaju kao sablasti globalističke tranzicije - nalaze skromno i šturo utočište u svetu neprekidne promene u kome je pomeranje granica i re-mapiranje teritorija (kao i svesti) svakodnevno i - svakodnevno drugačije.

6. Istra i Jugoslavija?

Kao Istra nekada, tako i bivša Jugoslavija danas, iz perspektive jednog novog, jednog post-postmodernog čitanja, izgleda kao zemlja bez prave prošlosti, sablasna, lišena mogućnosti sećanja, osuđena na – nepostojanje. Iz perspektive Beograda, rasparčanog i pobeđenog nacionalnom retorikom u samom srcu njegovog neobuzdanog urbaniteta, Istra se kao mitska zemlja jugoslovenstva čini dragocenom i nepobedivom; otuda njena figura uvek iznova iskrsava u prozi beogradskih pisaca kao figura autentičnosti i autonomije zemlje iz legende koju je zlo, nekim čudom, poštedelo. Pri tome se postavlja pitanje kako se, skoro tri decenije po objavljivanju prvih romana sa temom istarskog grada u srpskoj književnosti, u figuri Istre ogleda figura sada-već-bivše zemlje, zemlje bez legitimne istorije, - nekadašnje Jugoslavije? Kakva se dakle Jugoslavije danas čita u figure zemlje bez istorije i prošlosti, u halucinantnoj i endemičnoj Istri beogradskih pisaca?

Rukopis Puta u Dvigrad nastao je tokom 1974. i 1975. godine, a prvi put objavljen 1978. godine, u zemlji koja se zvala Jugoslavija: mapa te zemlje je, naravno, bila – kao i sve mape - virtuelna ali je pomenuta zemlja bila u nju upisana, tačnije, politički korektno udenuta, - u centimetar. Niko nije brinuo o verodostojnosti mape (intervencije u slovenačkom listu “Mladina” koje su se ticale dekonstrukcije mape i rekonstrukcije njenih granica desiće se tek deceniju i koju godinu kasnije) - u modi su bile igre mistifikacije u kojima su dokumenat imala poseban, povlašćen i ne uvek sasvim posprdan značaj. Najava postmoderne poetike u srpskoj prozi bila je obazriva i uljudna; verovalo se u pristojnost ličnog stava i dobrobit znanja te dokumenti, iako ironično tretirani, nikada u toj prozi nisu bili istinski omalovažavani. Naprotiv. Moglo bi se rećI da je postmoderna bila raskošni procvat dugo skrivane ljubavi prema prosvetiteljskim formama akumulacije znanja – mapama i atlasima, te rečnicima i enciklopedijama - (Hazarski rečnik Milorada Pavića i Enciklopedija mrtvih Danila Kiša to trijumfalno razotkrivaju). Kao da je strast ka kartografiji i arhivama, kao i prema starim, zaboravljenim pa nadjenim rukopisima i/li istorijskim podacima dostigla svoju više nego opasnu kuluminaciju upravo u “srpskoj prozi postmodernog doba” koja se htela prikazati apolitičnom i aistoričnom, te otuda naoko nezainteresovanom za sve oblike društvenog i političkog diskursa moći.

Vise od četvrt veka kasnije situacija je, kao u ogledalu, apsurdno izokrenuta: zemlja o kojoj je bilo reči više ne postoji iako se čini da nekadašnja mapa te zemlje, koja se i u našem varljivom sećanju menja iz minuta u minut, postaje sve istinitija. Kako, dakle, mapu jedne nestale zemlje sameriti sa novostvorenim mapama tj. novostvorenim zemljama na tlu bivše Jugoslavije: kao rasuti špil karata te nove mape svedoče jednu iznenada preokrenutu političku igru, jednu partiju kojoj je, u naknadnoj interpretaciji, skoro nemoguće utvrditi čas početka. Strast ka trivijalnim zapletima, s jedne, i apstraktnim proizvoljnim uopštavanjima, s druge, prepliće se u toj priči o zemlji koja se raspala kao da je nikada nije ni bilo, o tim rukopisima prvobitno nastalim, štampanim i nagrađenim/čitanim u jednoj a potom u sasvim drugim, drugačijim zemljama. (Ili je bolje reći – državama?)

Kako izbeći, i da li je to uopšte moguće, trivijalizaciju zapleta zvanog “raspad bivše Jugoslavije”? Kako izbeći proizvoljno, uvek apstraktno špekulisanje ( a kat kada i moralisanje) na tu temu? Šta se zapravo, izmedju dva moguća čitanja, prvog sredinom sedamdesetih i/li početkom osamdesetih godina prošlog veka, i čitanja tokom prve decenije dvadeset prvog veka, promenilo? A šta sačuvalo?

Distanca izražena pukom kilometražom ostala je ista: rukopis pisan na relaciji Beograd – Kanfanar i dalje podrazumeva oko dvanaest sati vožnje vozom od jedne destinacije do druge, dvanaest sati radosnog iščekivanja ili setnog zaboravljanja Istre/Beograda – u zavisnosti u kom smeru putujete. Ali u priču je uvedena nova istorijska distanca – svest o jazu koji je tokom devedesetih godina XX veka prostor bivše Jugoslavije učinio skoro nečitljivim u geografsko-političkom smislu, postavljajući uvek iznova pitanje granica, pripadnosti, ideje o nekadašnjoj zajednici i shodno tome, zajedničkoj, istoriji… Estetika zajedničkih doživljaja i uspomena ostala je jedinim nasleđem bivšeg jugoslovenskog prostora koji se dičio svojom otvorenošću ka svemu novom, vešto skrivajući skorojevićki snobizam titoizma od koga se do dana današnjeg nije izlečio.

Ali iz perspektive novouspostavljne istorijske distance zajedničko estetsko i egzistencijalno iskustvo – kao i kilometraža relacije Beograd-Kanfanar - čine se, danas, nekakvim snoviđenjem o kome pripovedaju oni koji tvrde da su nekada postojala nekakva “zlatna vremena”. Ko su oni? I gde se rodio taj mit o “zlatnim vremenima” u kojima smo nesmetano uživali jedni u drugima kao i u razmiricama izmedju naših lokalnih, egzotičnih istorija utemeljenih u “narcizmu malih razlika”? Bez obzira na globalni kontekst istorijske igre političko-geografskim referencama, priroda ovog pitanja tiče se jedne intimistički zamišljene poetike u čijem je središtu figura čitanja naše sopstvene prošlosti. Zagonetna figura čitanja kao figura melanholije. Ta figura opominje kako nema iskustva toliko neprikosnovenog – niti toliko pojedinačnog - da ne bi, uprkos svemu, moglo biti ponovljeno. A da je sva strast našeg "razumevanja" tog iskustva zapravo mazohistički pervertirana žudnja za već proživljenim koje odbija čas svog konačnog odlaganja ad acta.

Čitamo li mi to, dakle, kao i uvek kada je o jugoslovenstvu reč, kroz figuru istarskog grada legendu o zemlji koja više ne postoji i koja zapravo nikada nije ni postojala (ni na jednoj mapi) drugačije do kao priviđenje i tlapnja, kao projekcija jedne utopije osuđene na poraz, poput svih utopija? Ili, pak, čitamo upozorenje da je i današnja mapa sveta, transparentno raširena pred nama, samo jedna od bezbroj mogućih virtuelnih projekcija novih svetova na kojoj će se estetika i istorija, iznova susreti licem u lice, krivotvoreći jedna drugu na jedan drevni ali za nas još uvek nedokučiv način, kao glavni likovi istorijskog igrokaza ili anegdote čiji nam kraj za sada nije poznat?

PS Prijatelji mi kažu da se na putu za rt Kamenjak sada nalazi sjajan kafić “Džungla” čiji vlasnik, mladi Slovenac, tokom leta svakog vikenda pravi veličanstvene tehno žurke. One su organizovane u samoj blizini usamljenog kamenog krsta pobodenog tamo gde je nekada bio prvobitni centar Premanture, čije ime, po pričama starih meštana, u prevodu znači “mesto gde vetra stalno duva”.

LITERATURA
1. Albahari, David. (1988) Cink, Filip Višnjić, Beograd,.
2. Petković, Radoslav.(2007) Sudbina i komentari, Stubovi kulture, Beograd
3. Petković Radoslav. (1997) Put u Dvigrad, Stubovi culture, Beograd
4. Velikić, Dragan. (1988) Via Pula, Rad, Beograd,
5. Velikic, Dragan. (1997) Danteov trg, Stubovi kulture, Beograd,
6. Konstantinović,Radomir. (1998) Dekartova smrt, MIR, Novi Sad,