Milan Đorđević [1]

MOSTAR

Sarajevske Sveske br. 19/20 [2]

Vladan Konstantinović meditira o jednoj reči, o prostorima, stvarima i ljudima na koje ga ova reč podseća

Ono preko čega sam koračao nije bio most. Ali prelaženje nadvožnjaka koji je ličio na most i reč Mostar istovremeno su me podsetili na nekadašnju raskrsnicu „Mostar“ i na istoimeni grad i njegov kameni most. Pre više od dvadeset godina u uniformi običnog vojnika Jugoslovenske narodne armije prešao sam preko mosta majstora Hajrudina. Bio sam začuđen gotovo savršenim umećem njegovog građenja. Svaki kamen se tu slagao drugim kamenom. I sve je to tako stajalo vekovima.
Inače, kroz vojnički dril što je od mene, civilne mizerije, trebalo da napravi dobro dresiranog i hrabrog ratnika provukao sam se u Lukavici kod Sarajeva. Krivonogi, kočoperni patuljak, inače po činu zastavnik, čovek sa brižljivo štucovanim brčićima i dlačicama što su mu virile iz nosa, komandir mog voda, poučavao nas je mudrosti po kojoj se vojnički poslovi moraju uvežbati slepo i do automatizma. Imao je običaj da stane ispred našeg stroja, podboči se i ozbiljnog lica ponavlja navodno genijalnu misao tadašnjeg vođe: „Koliko znoja prolijemo sada, toliko ćemo manje krvi proliti u nekom budućem ratu.“
I tako sam u grad Mostar bio doveden na vojnu vežbu da sa drugim vojnicima usavršavam takozvanu borbenu gotovost i načine suprotstavljanja neprijateljskim avionima. Bilo je leto, avgust mesec. Sunce je užarilo zemlju a mi smo spavali pod šatorima i na širokom polju pored vojnog aerodroma. Naravno, vladala je strahovita žega i preko dana smo goli do pasa petljali oko protivavionskih topova četvrte LPA baterije slavnog artiljerijskog puka komandanta pukovnika Bogdana D. Čistili smo oruđa, rasklapali ih, podmazivali uljem, nameštali nišanske sprave, vežbali gađanje. Moje zanoktice crnele su se od prljavštine i ulja za podmazivanje kao kod nekog vrednog automehaničara a koža ruku mi je ogrubela i bila prekrivena bolnim crvenkastim ranicama. A kad smo jednog dana završili čišćenje topova i najzad okončali vežbanja na njima, spustili smo se kamionima u grad pa smo pešice u koloni prošli samim njegovim centrom. Reka Neretva pod kamenim mostom činila mi se tirkizno zelena. Ili je to bila samo halucinacija, posledica iznurenosti, vojničke dresure i dehidriranosti koju ni pivo popijeno u kantini nedaleko od vojnog vežbališta nije moglo da otkloni. Ali i dobrodušni srpski pesnik rođen u tom gradu pevao je početkom dvadesetog veka o ovoj prozračnoj vodi: „Rijeka čista, prepuna smaragda, putuje i blista...“
Boja vode urezala mi se u pamćenje kad sam se nekoliko dana pre toga kamionom vozio kroz Jajce i kad sam sa šlemom na glavi sedeo uz dvojicu vojničkih sapatnika u zadnjem delu kamiona. Razgrnuo sam plastičnu ciradu i ugledao vodopad. Jezero je imalo živu zelenkastu boju. Jajce je bilo osunčano i osveženo posle kiše. Jednostavno, bio sam očaran oporom lepotom Bosne, lepotom divljeg vrta u kome su smrt i beda bliski susedi. Čak i pustara Nevesinja, tamo u Hercegovini, pustara koja je ličila na ogoleli sivkasti predeo Meseca, gde su se videla manja stada ovaca i gde smo među retkim busenjem trave pronalazili ovčije tamnobraon brabonjke, imala je u sebi čudovišnu lepotu prirodno unakaženog predela – sivilo i ružnoća koji postaju lepi.
Međutim, Mostar je mirisao mediteranski. U tom hercegovačkom gradu činilo mi se kao da sam na moru mada sam vrlo dobro znao da je more daleko. Crni borovi, pinije i čempresi šumorili su na vetru. Zvuk nalik šuštanju krošnji borova u mom beogradskom dvorištu, mirisi crnogorice, tamnozelena boja četina, kao i kore stabala sa kojih je kapljala smola, pa smolom ulepljene šišarke koje pucaju tako da se iz njih razleću semenke, sve to, voda, nebo i kameni grad, učinili su da poželim da taj trenutak i taj doživljaj nikada ne prođu ili da ih bar zapamtim i sećam ih se kad god se loše osećam da bi me to bar malo činilo radosnim. Tako je uvek i bilo.
U Mostaru su nas odveli do nekropole. Za mene je to poučno pokazivanje spomenika bilo glupo i suvišno. Isto kao i priče o smrti i žrtvovanju. I jedno i drugo više su ličili na ispiranje mozgova i ideološko prepariranje vojnika. Učiti, učiti i samo učiti, kazao je prvi čovek ruske revolucije. Isti kratkobradi i ćelavi učitelj zemaljskog roblja što ga mori glad, rekao je posle slušanja Betovenove Apassionate u izvođenju Isaije Dobrovajna: „Ne znam ništa lepše od Apassionate, mogao bih svaki dan da je slušam. Muzika zapanjujuća, natčovečna. Uvek govorim u sebi sa nekim, možda naivnim, detinjim ponosom: evo, kakve su sve lepote ljudi sposobni da stvore. Ali ne smem često da slušam muziku, suviše mi deluje na nerve, dobijam volju da govorim gluposti i da milujem po glavi ljude, koji živeći u jednom nečistom paklu, mogu toliko lepote da stvore. Ali danas nikoga ne možete pomilovati, ugrišće vam ruku; treba lupati po glavama, lupati nemilosrdno, mada smo idealno protiv svakog nasilja.“
Zaboravio sam je li to izgovorio one večeri u kući pisca Maksima Pješkova poznatijeg kao Maksim Gorki ili u njegovoj vili na Kapriju gde se mnogo igrao šah, gde se muziciralo na klaviru, gde su profesionalni revolucionari pravili planove, sanjarili, lenčarili, šetkali se u belim letnjim odelima sa slamnim šeširima na glavi, jeli školjke i ribe, pušili mirisave cigare, uživali u plavetnilu mora i neba, sunčali se i pričali o budućem prevratu u kojem će oni stati na čelo države Rusije da bi se od profesionalnih idealista, teologa slobode i jurišnika u nebo pretvorili u mrzovoljne dželate i birokrate koji svakodnevno potpisuju spiskove sa imenima ljudi određenih za deportaciju ili streljanje.
Dvadeset godina posle boravka u Mostaru, koji je prošao u znaku smrdljive sivomaslinaste uniforme i slavne protivavionske artiljerije, našao sam se u Beču i sedeo sam naspram svog profesora Bogdana, sedokosog graditelja mostarske nekropole i sa njim razgovarao. Profesorova nekropola bila je srušena u poslednjem ratu. Stari arhitekta bio je emigrant iz Beograda i Srbije i činilo mu se da je celokupna njegova graditeljska prošlost ostala u razrušenim spomenicima kao gomila krhotina. Razgovarali smo u profesorovom stanu, u desetom bečkom becirku gde mahom žive Turci, Italijani, stanovnici nekadašnje Jugoslavije kao i oni jadnici koji su u Beč došli iz Azije, Afrike i drugih delova sveta, verovatno bežeći iz tih egzotičnih rajeva u kojima su beda i povremena ratovanja gotovo jedini načini trošenja vremena i životne energije. Na zidovima profesorove sobe visili su crteži nacrtani crnim tušem, crteži sa karakterističnim spiralama i čudnim oblicima nalik bičarima kakvi se mogu videti samo u kapi vode pod mikroskopom. Prozor sobe gledao je na zatvoreni vrt. Svetlo u sobi bilo je prigušeno ali stona lampa je osvetljavala profesorove nemirne ruke. Te ruke govorile su svojim jezikom. Čini mi se da sam više pažnje posvećivao njegovim rukama, nego onome što je govorio. Ogrnut kariranim ćebetom, malo pogrbljen, sedeo je u stolici i gestikulirao a povremeno bi u visini lica spajao deset prstiju i vrhovima jednih prstiju nestrpljivo lupkao o druge. Pili smo italijanski beli Pinot. Blago pijanstvo budilo je u meni osećanje prijatnosti i na trenutak stvaralo iluziju da ovaj naš svet nije baš tako užasan i čudovišan. Belo vino koje sam pio već me je uvodilo u laku euforiju i nije me guralo dole, u mrak i grozu, kao što mi se nekada dešavalo nakon višednevnog pijanstva izazvanog žestokim pićima kojima bih radi boljeg delovanja dodavao pivo.
A dok je profesor i nekadašnji beogradski baumajster pričao o prirodi kamena, o tome kako koja vrsta kamena odzvanja, o tome kako je od klesara učio šta je kamen, kako rade majstori – klesari mediteranci a kako kontinentalci, kako je prvi svoj spomenik na jevrejskom groblju u Beogradu pravio od kamena preostalog sa beogradskih ruševina, dok je to pričao, pripovedanje začinivši mnogim živopisnim detaljima i britkim asocijacijama, pomislio sam, laskajući sebi kao i svaki čovek koji je istovremeno opterećen kompleksom niže i više vrednosti: „Nisam li ja samo živi spomenik sopstvene porodice – porodični idiot koji se seća prošlosti. Ili nekakav živi fosil, okamina koja je doduše poprimila izgled ljudskog bića ali koja u svom okamenjenom životu baš ništa ne može da promeni? Jesam li samo neurotičar ispunjen strahovima i neko čiji život je neslavni završetak porodične priče koja je mnogo obećavala. Uostalom, skoro sve su porodice male zajednice za ugnjetavanje dece i uništavanje svega individualnog, slobodnog, igrivog i neponovljivog u deci, njenim nevoljnim i nejunačkim pripadnicima a budućim ugnjetačima. Ah, da, veličanstveni duh plemena i narodne zajednice lebdi nad našim glavama kao olinjala orlušina doletela sa kojekakvih državnih grbova. I ta sura i, naravno, surova orlušina povremeno se ustremljuje i okomljuje na nas, sitne smrtnike, i trudi se da nas disciplinuje i da niko od nas ne skrene sa jedino ispravnog puta otečestva u propast, večnu slavu ili nekakav sličan domaći narodni raj prema kojima nas vode besmrtni knezovi, kraljevi, predsednici, vođe stranaka, generali i ostali domaćinski, patrijarhalni i navodno dostojanstveni tipovi i čovekoljubivi despoti...“
Moj profesor je govorio kako je podizanjem mostarskog grada mrtvih nastojao da spoji svet mrtvih i živih. Hteo je da grad mrtvih junaka gleda na grad živih. Međutim, u najnovijim ratovima i taj grad je bio izložen rušilaštvu živih ali pobesnelih primitivaca i tajnih i otvorenih ljubitelja smrti. Profesora sam pažljivo slušao, povremeno dopuštajući da me njegove reči odnesu u druge predele ili me podsete na druge stvari. Obojica smo na neki način bili životni brodolomnici. On je bio emigrant koga je iz zemlje i rodnog grada oterao trijumf zločina i naše endemske gluposti, a ja sam bio neko ko izgubljen tumara, putuje, svake godine na nekoliko meseci odlazi iz Beograda i kao svaki beskućni nomad vraća se u ovaj ruinirani grad. Bili smo dva čoveka koji su se posle više godina susreli, pa razgovaraju i pokušavaju da shvate šta se stvarno desilo u zemlji koja se nekada zvala Jugoslavija. Različito smo gledali na ono što je u našem opštem murdarluku bilo poznato kao komunizam i na opsenara Josipa Broza, što je kažu došao iz bajke i otišao u bajku a za mene je bio samo uspešni diktator i zločinac, istovremeno smešni i strašni istorijski lik koji se u trenutku našeg razgovora možda šetkao po čarobnim poljima Jeliseja, pijući svoj omiljeni viski i otresajući pepeo sa svoje cigare korona. Za profesora koji je dotičnog istorijskog velikana lično upoznao, mit levice, nadrealizma i borbe za slobodu bio je još uvek živ i nalik svakoj prvoj ljubavi. On i ja bili smo ljudi različitih godina starosti i različitog životnog iskustva ali zajedničko nam je bilo verovanje u nekadašnju magiju našeg rodnog grada. Magiju koja kao da je u novije vreme nestala pod naletom nimalo slučajne pojave varvarstva.
Gledajući profesora, naivno sam se pitao, postoje li neke konačne istine? I kao onaj ko sumnja u sve, mogao sam poput đaka odlikaša nenaivno da odgovorim da znam kako se svaka stvar pod kapom nebeskom može videti iz različitih uglova i tumačiti na onoliko načina koliko ima ljudi na planeti Zemlji. Ali potpunu i konačnu istinu pored Gospoda Boga možda znaju samo anđeo uništenja Abadon, anđeo istorije ili neki od onih nebeskih kurira i skoroteča poput Gavrila, Israfila, Mihaila, Rafaela, Samaela ili Uriela koji se povremeno spuštaju sa nebesa da bi posmatrali šta to grešni ljudi rade ili da bi nekog od tih zlosrećnika zauvek odveli. Istinu možda zna i neki drugi anđeo koji je u poslu aktivniji od ostalih ali je mnogo niže na lestvici anđeoske hijerarhije, pa bila ona hrišćanska, jevrejska, islamska ili kakva druga. Ali kako sveznajući anđeli izgledaju? Jesu li nalik kamenim krilatim bićima sa bečkih krovova što sam ih video u knjizi fotografija „Anđeli i lemuri“? Ili su sličniji anđelu sa fotografije čuvenog američkog fotografa koju sam našao u nekom časopisu? Tu anđeo ima sise, ćelav je, a njegovo mlečno belo nago telo kao da je napuderisano. Takođe, ima i raskošna krila prekrivena perjem, krila nalik onima kod labudova u beogradskom zoološkom vrtu. Na krilima bi mu svako pozavideo. Ali između nogu, malo niže nego što je uobičajeno, radoznalo mu izviruje veštački penis koji liči na goluždravi ćuranov vrat. Taj anđeoski dodatak izrađen je od gume ili nekog sličnog nimalo bogougodnog materijala. Ali, čini mi se da je baš to pravi beli anđeo. Ipak, za mene su istinski anđeli filmske lepotice, plavuše, crnke, riđokose, brinete... Dakle, sve one holivudske dame blistavih guza i oblina što su silikonskim implantantima i hirurškim zahvatima dovedene do skladnog izgleda, gospođice dobro našminkanih lica i sa osmesima, odnosno facijalnim grčevima, pomoću kojih na filmovima otkrivaju belinu svojih porcelanskih zuba. Međutim, ostavimo te anđele u njihovom božanskom miru. Pustimo ih da se goli golcijati praćakaju i brčkaju u ružičastim kadama napunjenim šamponskom penom i mirišljavim solima. Ili da se u posteljama kuća na Beverli Hilsu, u posteljama koje mirišu na lavandu i mošus, onako mazni, sanjivi i inteligentno poluotvorenih usta protežu, a zatim igraju plastičnim i metalnim spravicama zvanim vibratori i ružičaste dildo-igračke, svojski obrađajući sveta mesta što ih sunčeva svetlost retko obasjava – ovlažena međunožja i krzna pubisa koja nisu opevana čak ni u divotnoj i krasnoj „Pesmi nad pesmama“!

HODAČ

O tome šta radi umorni hodač na uzbrdici prema Topčiderskom brdu

Zaustavio sam se na uglu raskršća od koga jedan put vodi prema Topčiderskom brdu a drugi prema Dedinju. Nisu daleko ni reka, ni železnička pruga koja prolazi tamo gde je nekada bila močvara i legendarna bara „Venecija“. Prugom kloparaju vozovi a nedaleko od železničkih šina teče mutna Sava. Voda ravnodušno teče kao što će teći za stotinu, dvesta i hiljadu godina kad će većina nas biti zaboravljena kao da nikad nije postojala. Možda je Topčidersko brdo samo zeleno ostrvo ili obala na koju sam izbačen a ja sam beogradski Robinzon Kruso. Doduše, nešto proćelav, solidno obrijan, sa plombiranim i zdravim zubima koji su najmanje tri puta dnevno trljani četkicom i kalodontom.
Sve što je izgrađeno, jednoga dana postaće ruševina. Ruševina se ponekad obnavlja, pa je i ova nekadašnja raskrsnica, koja je dobila naziv po kafani „Mostar“, prvo postala ruševina da bi na njenom mestu podigli betonskog monstruma – saobraćajnu petlju sa više krakova i most koji su nazvali imenom gipke afričke životinje. Tu je nekada bila kafana čiji su stolovi bili pokriveni ne baš najčistijim čaršavima na kojima su mogle da planduju lenje muve a kraj stolova bile su drvene stolice. Nikada nisam svratio u tu kafanu ali zato sam se spuštao u pivnicu pored obližnje pivare. Više puta sam sa bakom odlazio u te polumračne podrumske prostore i probao pivo. Na onaj polumrak i teške pivske zadahe sada me podseća miris hmelja koji dolazi od pivare. Da, opasno je obožavati prošlost i pokušavati da je oživiš. Možeš da se pretvoriš u avet. I to ne u društveno uspešnu avet odnosno javnu, medijsku ličnost, već u običnu sablast žućkastog lica i velikih podočnjaka. Poistovetiti se sa okamenjenom, mrtvom prošlošću znači biti mrtav. Mrtav kao i ona.
Blizu raskrsnice „Mostar“, tačnije preko puta Sajmišta a pored mlina, nalazile su se kućice i udžerice sa ćepencima, a tu je bila i gomila straćara pokrivenih ćeramidom i ćerpičom. U jednoj od njih bila je pekara. Inače, u detinjstvu sam mnogo puta bio na nekim od splavova oko Ade Ciganlije. Jednog predvečerja odande me je svojim plavim Hilmanom vozio drug iz detinjstva mog oca. Bio sam ogladneo i zastali smo par kuća pre kafane „Mostar“ i ušao sam u pekaru da kupim pogačicu. Kad sam je okusio, nije bila ni topla ni sveža. Ali dopadao mi se njen ukus. Otad me ukus pogačica uvek podseti na iscrpljenost i glad onog dana nakon kupanja u Savi. A onda me podseti na nekadašnju Adu Ciganliju, na oboreno i polutrulo drvo u vodi kraj obale, na uzletanje ptica iz visoke trave i ševarja, na miris špiritusa kojim je škropljen ćumur za roštilj, na paljenje šibice i plavičasti plamen. Taj me ukus podseća i na teški miris mesa pečenog na roštilju pa na ukus sočnih breskvi u čiju sam pulpu zarivao zube ili na slast lubenice hlađene u Savi, pored splava. I sve te slike, mirisi i ukusi kao da su se stopili u tom ne baš prefinjenom ukusu braonkaste kore jedne obične masne pogačice od lisnatog testa kakvu možete pojesti u svakoj beogradskoj pekari. Čak i ovog trenutka u pamćenje prizivam taj ukus i kao da ga osećam pod jezikom.
Eh, postajem nostalgičan i sentimentalan! Kao neka zadušna baba! Svi smo zarobljenici prošlosti. Vučemo je za sobom poput klošara koji na leđima nose vreće pune krpetina i tričarija sa đubrišta i to na način „omnia mea me cum porto“. Prošlost je kao prtljag koji se stalno uvećava. Srećom, mnoge stvari zaboravljamo. U tome nam pomaže naša prirodna ograničenost. Pamćenje počinje da nam slabi i oslobađa nas balasta prošlosti. Ruševine nimalo ne opominju našu jadnu ljudsku vrstu, a ni prošlost, baš kao ni istorija, ničemu nas ne uči. Danas mi se čini da sam se neprimetno pretvorio u ljudsku ruinu – u nekoga ko je jedino sposoban da se pasivno seća onoga što je nekada video i doživeo.

(poglavlja iz rukopisa romana Ruševina)