Gojko Božović

Zid istorije, senke pripovedanja

Sarajevske Sveske br. 13

Priča i sudbina u "Sudbini i komentari"

Sudbina i komentari Radoslava Petkovića predstavlja jedan od najvažnijih romana u srpskoj književnosti poslednjih decenija XX veka. Objavljen u prvoj polovini devedesetih godina, ovaj roman je vrlo brzo učinio ono što delima ozbiljne književnosti sve teže polazi za rukom. Naime, u njegovoj javnoj sudbini obistinilo se dvostruko prepoznavanje. Otuda je roman Sudbina i komentari odmah po svom pojavljivanju prihvaćen u književnoj kritici kao delo izvan serije, što je gotovo simultano praćeno i odjekom među čitaocima. Roman je postao vrlo čitan i cenjen u čitalačkim krugovima. U godini u kojoj se pojavio roman je dobio sve važne književne nagrade koje se dodeljuju knjizi iz ovog žanra, da bi u nedavnom izboru bio uvršten među deset najboljih romana koji su dobili NIN-ovu nagradu za roman godine.
Ni pre romana Sudbina i komentari književni status Radoslava Petkovića nije bio sporan. Osobito su bili cenjeni njegov roman Senke na zidu (1985) i knjiga priča Izveštaj o kugi (1990). Ali je Petković ipak bio pisac čije su knjige čitane prevashodno u književnim krugovima, dok je roman Sudbina i komentari prepoznat kao vrhunsko ostvarenje savremene srpske književnosti, kao knjiga u kojoj jedna književna savremenost dolazi do svog najboljeg glasa.
U romanu Sudbina i komentari ukazuju se najbolje strane pripovedanja Radoslava Petkovića. Na jednoj strani, ovaj roman predstavlja raskošnu obnovu priče. Ako je moderni roman vrlo često dimenziju priče preveo u zonu kondicionala (roman kao obećanje priče, nekada ispunjeno, nekada odlagano strategijama poetičke igre), Petković roman, a nije drugačije ni sa njegovim pripovetkama, doživljava kao ispunjene priče, kao priču pre svega. Priča tako postaje nužan uslov konstituisanja smisla. Zahvaljujući tako zamišljenoj i realizovanoj priči, u Petkovićevoj prozi dolaze do izražaja i njene druge mogućnosti, od izvrsne erudicije do interesovanja za poetiku, od jezika priče do njene zaokupljenosti istoričnim pripovedanjem.
Priča u Petkovićevim romanima predočena je u kompozicionom i dramaturškom smislu tako da bude ispoštovano načelo zanimljivosti, koherencije i napetosti. Po statusu koji daje priči u svojoj prozi, Petković predstavlja baštinika najboljih tradicija anglosaksonskog pripovedanja XVIII i XIX veka. Jedina piščeva knjiga u kojoj se odstupa od ove koncepcija priče jeste roman Zapisi iz godine jagoda (1983). U ovom romanu priča je potisnuta u drugi plan, tek u ponekoj epizodi ona dolazi do prepoznatljivog, petkovićevskog glasa, dok je na sceni visokomodernističko i u velikoj meri esejizovano samoispitivanje glavnog junaka. Nasuprot ovome, u romanu Sudbina i komentari priča je jasna i pregledna, kazana u punoj koncentraciji i dugim pripovedačkim dahom. U zamasima intrigantne i uzbudljive priče naziru se dublji slojevi istorije i ljudske sudbine, povesti o morima i gradovima, imperijama i ideologijama.
Sa statusom priče u najdubljoj vezi stoji istoričnost Petkovićevog pripovedanja. U osnovi, Petkovićeva proza ne samo da uvek govori o nečemu već je njena tema obično povezana sa istorijom. To nije samo istorija događaja, istorija političkih i društvenih okolnosti, već je i povest o senovitim prostorima istorije, o sudbinama koje istorija uzima pod svoje, ali koje postaju vidljive samo u književnosti. Drama istorije naseljava Petkovićevo pripovedanje, ali se istorija doživljava na vrlo samosvestan način. Istorija nije samo velikih mehanizam, podrazumevajuća sila koja oblikuje ljudske živote i ljudska društva, pa čak i samo znanje koje svako od nas može imati o nekom događaju. Petkovićeva proza otkriva čitav niz paralelnih, senovitih, apokrifnih istorija u kojima prepoznajemo neka značenja važnija od onih koja nam daje velika priča Istorije. O njoj se govori sa velikim poznavanjem, ali i sa distancom, istorija postaje zaleđe priče, ali nikako ne i njen smislotvorni okvir.
Kao što je u njihovom središtu velika priča (mediteranski grad sa simbolički bogatom tradicijom, istorija nemih slika i nemog filma skopčana sa južnoslovenskom i centralnoevropskom pričom istog razdoblja, sudbinske dileme junaka usred evropske krize na početku XIX i na sredini XX veka sa pripadajućim kulturnoistorijskim implikacijama), piščevi romani izvode pred čitaoca i upečatljive figure pripovedanja. To su uvek junaci sa nedvosmislenim i precizno uobličenim karakterom koji duguje kako slici okruženja u kome su se našli, tako, još i više, razvijenoj studiji njihove unutrašnje psihološke pozicije. Ivan Vetručič iz Senki na zidu ili Pavel Volkov i Pavle Vuković iz romana Sudbina i komentari predstavljaju neke od najuspelijih fizionomija u novijoj srpskoj književnosti. Drama njihove egzistencije neraskidivno je stopljena sa prirodom njihovog karaktera, a opet na izuzetan način odjekuju u jezičkoj drami piščevih romana. Stari zahtev da sudbina romana zavisi od sudbine i uobličenosti romanesknog junaka zadobija u romanima Radoslava Petkovića svoj modernizovani odgovor.
Piščevo umeće modernizacije starih poetičkih zahteva ogleda se i u erudicijskom toku njegovog pripovedanja. Zanimljiva priča prepliće se tako sa esejistički kompententim pripovedanjem, imaginacija se stapa sa erudicijom, pričanje sa činjenicama. To doprinosi punoći Petkovićeve proze, a do svog punog izražaja dolazi upravo u Sudbini i komentarima. Iako polazi i sve vreme ostaje u zoni zanimljive i dobro oblikovane priče, Petković je sasvim izvan svakog udovoljavanja čitalačkim zahtevima. Sudbina i komentari jesu zahtevan roman, ali se do te zahtevnosti dolazi preko pripovedačke ubedljivosti. Otuda razuđena slika istorije, u kojoj su ukazuju i sasvim zaboravljeni ili vrlo malo poznati aspekti, ili pak društvena i kulturna istorija, u kojoj se otkriva nekoliko sudbinski važnih evropskih epoha, ne predstavljaju prepreku da se dođe do središta romana u kome pulsira živi duh priče. Upravo nas priča vodi prema sve složenijim značenjima i dubljim uvidima. Biti zanimljiv i zahtevan – to uistinu jeste retko umeće.
Imajući u vidu odnos prema priči i razumevanju istorije, romani Radoslava Petkovića, a to se može zapaziti i u većini priča u njegovim pripovedačkim knjigama Izveštaj o kugi (1989) i Čovek koji je živeo u snovima (1998), oblikovani su u ključu metafikcije. Samosvesno razumevanje istorije, duboko prožeto ironijskom skepsom da su znanja o istoriji lako dostupna i jednom za svagda data, omogućava piscu da oblikuje priču na temelju činjenica poteklih iz različitih istorijskih izvora. U takvoj priči znanja se suočavaju i sukobljavaju, a iz tog susreta proističe dublja, policentrična spoznaja predočenog sveta, kako istorijskog, tako i onog privatnog koji se uvek odvija u okviru njega. “Junačke priče su najčešće neistinite”, kaže pripovedač u Sudbini i komentarima, da bi odmah potom dodao kako istinitost uvek čini priče “malo manje junačkim”. Metafikcija i spoznajna skepsa dovode Petkovića u blisku vezu sa postmodernizmom.
Ali ta veza ne treba da nam skrene pogled sa poetičke sinteze koju oličava piščeva proza. Naime, roman Sudbina i komentari, još više nego druge Petkovićeve knjige, pisan je pred licem najbolje evropske romaneskne tradicije, što se može videti kako na nivou citata i aluzija, tako i na nivou pripovednog preispitivanja predstavljačkih modela nekoliko epoha evropskog romana. Petković, zapravo, ispituje i istovremeno modernizuje pripovedačko iskustvo od protorealizma i realizma do književne savremenosti, oličene, recimo, u figurama Danila Kiša i Borislava Pekića.
Uporedo sa istorijskom poetikom, proza Radoslava Petkovića donosi još jednu vrstu poetičkog interesovanja. Roman Sudbina i komentari i u ovom pogledu predstavlja upečatljiv primer. Uvodeći privilegovane figure srpskog građanskog društva XVIII i XIX veka (Srbi iz Trsta, na primer), Petković iz zone istorijske poetike prelazi i u ravan kulturnoistorijskog preispitivanja.

Sudbina je više od teme, a komentari mogu da budu više od pripovedanja: u isti mah priča i znanje o njoj.
Upravo se to dogodilo u Sudbini i komentarima Radoslava Petkovića, romanu u kome snaga priče čini izuzetnim opisane sudbine. Nikako obrnuto. Mada Petkovićev roman počiva, između ostalog, na jasnoj i strukturno istaknutoj istorijskoj pozadini priče, budući da se sudbina junaka romana ostvaruje u zadatim istorijskim okvirima njihove egzistencije, nikako izvan njih, pisac veliku temu ne prepoznaje samo u spoljnim manifestacijama istorije, već i u unutrašnjim, neistoričnim dramama svojih junaka. I još nešto: u Sudbini i komentarima pripovedanje je postavljeno tako da istorijske drame sa početka XIX ili iz sredine XX veka, kao ni priče o nacionalnim seobama i nacionalnim periferijama ne poništavaju, već, paradoksalno, ističu, uzbudljivost priče o sudbinskoj promeni koja ne bi bila toliko jedinstvena da ne podrazumeva, u svakoj od prilika, kako pokazuje ovaj roman, i jedinstvenu cenu koju svako od junaka voljnih da je preduzme mora da plati.
U ovom romanu ujedinjuju se briljantan stil sa promišljenim preispitivanjem pripovedanja, istorije i tradicije, klasična sudbinska priča sa modernom poetikom, istorija sa pripovedanjem, smisao sa znanjem, fikcija sa dokumentima. Petkovićev roman pokazuje kako u pripovedanju nije važna samo sudbina, ni samo istorija, već i ono što može da se kaže o istoriji i ljudskoj ili nacionalnoj sudbini, sam način na koji jezik komentariše sudbinu. U ovoj prozi nije važan samo zid istorije koji ograničava svakog pojedinca, već i senke pripovedanja na njemu, one senke koje omogućavaju da sudbina ostane neponovljiva i kao takva ispripovedana ili da se odustane od sopstvene sudbine i uđe u novu, neslućenu priču.
Pripovedajući o istoriji i uspostavljajući distancu prema njoj, roman Sudbina i komentari neprestano održava prevlast priče nad istorijom, što piščevoj istoriografskoj metafikciji omogućava nesvakidašnje pripovedanje i smislotvorne poduhvate. Prevedena u priču, istorija u Petkovićevom romanu postaje središte metafikcijskog istraživanja i pozadina na kojoj se izdvajaju i pripovedaju pojedinačne priče nerazmrsive od istorije.
Ako je po osećanju žanra izvorni romansijer, pisac koji nesumnjivo razume romaneskni oblik i njime odlično vlada, Petković je u odnosu prema priči njen uzorni reafirmator. To nije tako samo u Sudbini i komentarima. Izuzimajući u najvećoj meri roman Zapisi iz godine jagoda, u kojem tek poneka epizoda čuva karakterističnu preglednost pripovedanja, sve piščeve knjige okrenute su stabilnoj, dobro i zanimljivo oblikovanoj priči. Strast pričanja ovladala je Petkovićevom prozom, toliko da nas sam pisac upozorava na to u metaproznim komentarima. Samo zanimljiva priča omogućava ispripovedani svet, to bi mogao da bude poetički izraz Petkovićevog razumevanja priče. Zbog takvog odnosa prema pripovedanju, čijem značaju samo doprinosi latentna, ali i uravnotežena napetost između pričanja i samosvesnog komentarisanja, piščevi romani pokazuju retku sposobnost da uspešno prate po nekoliko priča. Prisetimo se, ponovo, reči pripovedača Sudbine i komentara: “Pred svakim piscem se nalazi neograničen izbor priča – kao, uostalom, i pred svakim čovekom.”
U Putu u Dvigrad to su mediteranske letnje avanture, zimske beleške o letnjim iskustvima i utiscima, kao i preispitivanje zlatnog doba grada Dvigrada. Istorija i intima, letnji zaborav i zimsko sumiranje iskustva, trivijalna savremenost i istorijsko doba kome se ispituje smisao - sve se to sabralo u ovom kratkom romanu. Priča se odvija u više pravaca, ali je stajna tačka oličena ne samo u mediteranskom toposu pripovedanja, jednom od svakako zanimljivije oblikovanih u novijoj srpskoj prozi, već i u samom duhu pripovedanja obrečenom kompoziciono uzorno postavljenom kazivanju o nečemu.
Senke na zidu pripovedaju, uz nekoliko senovitih ličnih priča neodvojivih od duha vremena u kojem se odvijaju, o istoriji nemih slika i nemog filma, o organizaciji "Crna ruka" i o čitavom nizu drugih simboličkih detalja srpske i evropske istorije u prve tri decenije XX veka. Politička i društvena istorija otkrivaju se iz ugla nekoliko privatnih istorija, kao i iz ugla nekoliko velikih ličnih, ali i kolektivnih fascinacija kakve su neme slike, potom i nemi film.

Pišući roman u čijoj je osnovi obnovljena priča, oličena u isprepletenom pripovedanju, pri tome priča koja ne zaboravlja na moderne poetičke zahteve, pisac Sudbine i komentara problematizuje složenu književnu i kulturnu tradiciju od anglosaksonskog romana XVII i XVIII veka, ili od Zaharija Orfelina i Dositeja Obradovića do Andrića i Crnjanskog, Kiša i Pekića, ili od pseudoistoriografije koju je o Srbima i svetu napisao lažni grof Đorđe Branković do Pratovog stripa o Kortu Maltežaninu i vrta u Veneciji u kome se mogu promeniti i sudbina i priča.
Pripovedajući o događajima sa kraja XVIII i s početka XIX veka, pa i o dubljoj prošlosti, Petković tematsku osu pripovedanja osnažuje evociranjem i tematizacijom poetičkih zahteva toga vremena, što se ogleda u karakterističnim podnaslovima poglavlja koja prate taj vremenski sloj romana, u citatima iz tadašnjih dela ili u poučnim primerima, koji su za onovremeno pripovedanje karakteristični detalji, a u savremenom pripovedanju predstavljaju izraz simboličke ekonomije. Takođe, obraćanja čitaocu, koja dolaze na posebno naglašenim tačkama romana, označavaju uverljivost pripovedanja koje na detalje misli i na tematskom i na poetičkom planu, dok su to, s druge strane, zapravo metaprozna poglavlja svojstvena poetičkom času nastanka Petkovićevog romana.
Kada se uporedi pripovedanje o XVIII i XIX veku sa slojem romaneskne priče koja se odnosi na XX vek, onda se vidi piščeva poetička promišljenost i rad u tehnologiji pripovedanja. Za razliku od prvog vremenskog sloja, koji se prati i izražavanjem poetičkih i pripovednih konvencija opisanog vremena, dvadesetovekovni sloj izražen je u ključu metafikcijske istoriografije. Na sličan način Petković tretira i književne figure iz dva vremena svoga romana. Zaharije Orfelin je najcitiraniji pisac u Sudbini i komentarima, a njegov slučaj iskazuje tajanstvo kojem Petkovićevo pripovedanje teži: Orfelin nam približava svoje vreme, ali "skriva" svoj lik. Dositej Obradović je, pak, junak u romanu, a njegova Etika i njegove reči predstavljaju važnu tačku u traganju za smislom sudbinskih pitanja ovog romana.
Kada se, opet, na srpskom jeziku pomene pitanje seoba i pitanje identiteta, a ono je kod svih malih naroda nastavak seoba, neminovno se povede dijalog sa Crnjanskim. Takav dijalog vodi se i u Petkovićevom romanu, kako u delu u kome je reč o precima Pavela Volkova koji dospevaju u Rusiju, tako i u susretu Pavla Vukovića, polovinom XX veka, sa grofom Charnoeviczem, naslednikom Čarnojevića koji su poveli veliku srpsku seobu. Iako nužan, dijalog sa Crnjanskim nije dobro pretpostavljati drugim tematskim tokovima romana, jer bi tako, u značenjskom pogledu, jedno pitanje sudbine potisnulo sva ostala sudbinska pitanja, dok bi se, u kompozicionom pogledu, zanemarilo piščevo umeće da roman sastavlja iz niza komplementarnih, makar prividno različitih priča.
Jedan od najživljih dijaloga u Sudbini i komentarima odvija se sa prozom Danila Kiša. Istoriografska metafikcija predstavlja izabranu tehniku pripovedanja oba pisca, jednako kao što ih povezuje načelni poetički stav da pripovedanje istorije ne sme zaboraviti pojedinačne povesti patnje, odnosno da je svaka priča ono što se izdvaja iz nikad ispričane, celovite enciklopedije pripovedanja. Dijalog sa Kišom nastavlja se i opsesivnom detaljima pripovedanja. U Petkovićevom romanu gotovo svi junaci opsednuti su prvim susretom sa morem. Ovaj opsesivni trenutak ovladao je i Volkovom, i Vukovićem, i Martom Kovač. Poslednja dva junaka, po zakonu pripovedne analogije, pripisuju ovu opsesiju i Đorđu Brankoviću. Prvi susret sa morem, neponovljiv do opsesije, javlja se i u Kišovoj Enciklopediji mrtvih, sugerišući u svakom slučaju epifanijski karakter retkih, izuzetnih časova u ljudskoj sudbini posle kojih sledi zakonomernost pada u depresivnu svakodnevicu ili u intenzivnu istoriju.
Ako su u romanu sa istorijskom dimenzijom predmet preispitivanja raznolike književne tradicije, onda to još više dramatizuje odnos istorije i priče. Međutim, književnost nije jedina literatura koja se preispituje u romanu. U jednakoj meri to je i istoriografija. Suočavanje legendarne srpske istoriografije i srpske kritičke istoriografije teče u Petkovićevom romanu u promišljenim fazama od grofa Brankovića, koji u svojim Hronikama izmišlja istoriju jer je prilagođava sopstvenim političkim vizijama i potrebama, preko Jovana Rajića, čiji je Branković ključni izvor, što znači da je fikcija zadobila status dokumentarnosti, do Jovana Radonića, koji početkom XX veka daje istoriografsku interpretaciju srpskog XVIII veka i grofa Brankovića u njemu, ili do istoriografije druge polovine XX veka u kojoj se, na jednoj strani, opažaju talasi ideologizacije, a na drugoj zahtevi za metodološkom modernizacijom. Kada dobije Rajićevu Istoriju, Volkov će pomisliti da bi radije čitao neki moderni francuski roman. Izbor između romana i istorije nije samo izraz Volkovljeve opredeljenosti za sebi savremenu priču u kojoj se sudbina može menjati ličnim izborom i delanjem, već i suptilno ironijsko senčenje istoriografije koja je, suštinski, u pogledu pouzdanosti i karaktera dokumentarnosti podsećala na priču, ali na nivou pripovedanja nije bila uverljiva kao roman.

Pripovedna snaga Sudbine i komentara proističe iz stabilne priče i mudrosti pripovedanja, iz njegove jezičke ostvarenosti i poetičkog raspona, ali i iz temtskog opsega koji ovom romanu povezuje duboku istoriju i najvažnija pitanja savremenosti, početak XVIII veka i XIX vek i drugu polovinu XX veka, Prvi srpski ustanak i srpsku zajednicu u Trstu sa mađarskom pobunom iz 1956. godine, istorijsku zbrku koja vlada političkom pozornicom Evrope na kraju XVIII veka i komunističku revoluciju, ruskog mornaričkog oficira Pavela Volkova, koji je spoznao besmislenost svog dotadašnjeg života, i istoričara Pavla Vukovića, kome znanje o istoriji ništa ne pomaže u sopstvenoj istorizovanoj savremenosti, pitanja seoba i identiteta i pitanja nasilja u istoriji. Obnavljanje i ukrštanje istorijskih vremena, epohalnih očekivanja i pripovednih oblika dovodi do svesti da je istorija mesto udesa i gubitka, ali i da su komentari sve što ostaje, ako išta ostaje, od sudbine. Sudbine o kojima je ovde reč doživele su izuzetan pripovedni komentar u romanu Radoslava Petkovića. Ako se od romana zahtevaju duboka priča, poetička smelost i spoznajna moć, onda su ovi zahtevi našli čas ispunjenja u Sudbini i komentarima.
Petkovićev roman ima četvorodelnu strukturu. U prve dve knjige pripoveda se o Pavelu Volkovu koji se suočava sa sopstvenom sudbinom, kao i o čitavom nizu priča koje su nekoj vezi sa pitanjem ruskog mornaričkog oficira. Kazivanje o Volkovljevom detinjstvu otkriva veliku nacionalnu priču o seobama i identitetu, pripovedanje o njegovoj oficirskoj karijeri upoznaje čitaoca sa istorijskim i političkim prilikama u Evropi početkom XIX veka, dok se Volkovljkeva obaveštajna misija i ljubavna afera u Trstu odvijaju paralelno sa značajnim trenutkom srpske zajednice u Trstu ili sa Prvim srpskim ustankom. Tako se, kroz priču o Pavelu Volkovu, ogleda sudbina dve rubne srpske zajednice (Srbi u Trstu i Srbi koji su dospeli u Rusiju), a kroz perspektivu tršćanske zajednice daje se i odjek Prvog srpskog ustanka, odnosno pogled na matičnu srpsku zajednicu. Priča o Volkovu bavi se i sudbinom bokeljskih Srba kojima u tom času, takođe, preti karakter rubnosti.
Treća knjiga Petkovićevog romana donosi bele¬ške istoričara Pavla Vukovića (dakle, priređeni rukopis sa krakim, epiloškim, komentarom Vukovićeve ćerke) o pitanju sudbine, o neostvarenoj ljubavi sa Martom Kovač, o komunističkoj vladavini u Jugoslaviji, o mađarskoj pobuni iz 1956. i o potrazi za grofom Đorđem Brankovićem. Kao što Volkovljeva dilema pokreće pripovedanje o njemu, tako se i svi događaji u kojima Pavle Vuković, istraživač nacionalne istorije XVIII veka i pisac teze o Srbima u Trstu, učestvuje ili o njima misli kao profesionalni istoričar odvijaju u senci pitanja o sopstvenom promašenom životu. Dok se u prethodnim delovima Đorđe Branković javljao onakvim kakvim ga vide drugi, u četvrtom delu on se javlja kao junak, još više kao metafora sposobnosti da se sopstvenoj sudbini kaže ne.
Dve priče romana, ona o Volkovu i ona o Vukoviću, dozivaju se na nivou pripovedanja, poetike, srodnog razumevanja sveta i istorije, sudbine i priče. Petkovićev roman ispunjen je pričama iz različitih vremena čiji se smisao, nekada čak i tok događaja poklapaju. Ako se srodnost preispitivaja sudbinskog pitanja Pavela Volkova i sudbinskog pitanja Pavla Vukovića ne mogu prevideti, može se to zapaziti i na nivou detalja. Tako se, recimo, u neobičnom slučaju Katarine i Stefana Riznića obnavlja takođe tajanstvena priča o grofu Vicku Bujoviću i njegovoj ženi. S druge strane, u stanu grofa Charnoevicza Pavle Vuković pronalazi Poslednje dane Pompeja, delo koje je, maštajući o drugačijoj sudbini, čitao Pavel Volkov. Ako su povest o Volkovu i Katarini i povest o Vukoviću i Marti dve paralelne, nerealizovane ljubavne priče, onda su priča o lažnom grofu, pitanje smisla sudbine i vrt sa pričama u kome se može izabrati sudbina središnji toposi obe priče romana. Ono što se ukršta tematski povezano je i jezički. Opis Volkovljevog stupanja u vrt u kome se može promeniti sudbina i opis Vukovićevog suočenja sa istim takvim vrtom daju se u formi autocitata. Citirajući druge, pripovedač Sudbine i komentara počinje tako da citira i sebe, pojavljujući se u samoj priči, čime se suočavaju tekst pripovedanja i tekst poetike, Volkovljeva i Vukovićeva sudbina i pripovedački komentari u kojima priča pokazuje volju za razumevanjem.
Sudbina i komentari jesu roman o smislu priče, o odnosu priče i istorije, o predstavljačkim moćima pripovedanja, kao i o silama koje menjaju svačiju sudbinu. Susret priče i istorije otvara pitanje smisla predstavljanja. Kao što mnogi junaci Petkovićevog romana izmišljaju i mistifikuju istoriju ili svedoče o događajima kojima nisu prisustvovali, tako se i priče menjaju, pa nikada ne bi smele biti uzete kao doslovno svedočanstvo o prošlosti ili o savremenosti, o genealogiji ili o istoriji. Priče su nepouzdane, a svako tumačenje ili predstavljanje označava jednu moguću sudbinu. San i istorija, istorijske vizije i istorijski realizam, dokumenti i fikcija, literatura i legenda prepliću se u pričama, čak i u onim koje bi morala biti zasnovane na činjeničnom znanju. Volkovljevi izveštaji, na primer, postaju u jednom trenutku plod izmišljanja, podsećajući u isti mah na priče Volkovljevog oca, na istoriju Srba i sveta iz pera grofa Brankovića i na čudesne priozore iz Spridonovih snova.
Još pre Volkova, njegov otac Stojan Jovanovič i despot Đorđe Branković postaju dva srodna fikcionaliza¬to¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬ra istorije. U njihovim rečima istorija se pretvara u priču naseljenu izmišljenim događajima i genealogijama, onoliko izmišljenim koliko to zahteva trenutno stanje političkih, nacionalnih ili porodičnih prilika. Istorija postaje priča u nesprestanoj promeni. U njoj će se dogoditi ili se već dogodilo sve što je neophodno za oblik ili smisao kazivanja. "Kad već ničega opipljivog nema, nastaje priča", kaže se na početku romana. Odnos opipljivog i priče, iskustvenih uvida i istorijskih ili nacionalnih projekcija proverava se na različite načine, možda posebno indikativno u susretu tršćanskih Srba sa predstavnikom srpskih ustanika i sa odjecima koje taj ustanak prati. Suočavajući se sa stvarnošću koja je drugačije od želja, Srbi u Trstu, "mada ne prvi put u životu", osvedočavaju se koliko se "priče koje neko pročita ili čuje mogu razlikovati od onoga što se zapravo zbiva".
Ako se u Petkovićevom romanu priče o istoriji predstavljaju kao nepouzdane, sama istorija doživljava se kao teatar. Predstavljeno se na taj način ukazuje jednako nepouzdano kao i ono čime se predstavlja. Ispunjena kulisama i događajima "između dve nestvarnosti", parateatarska istorija pruzrokuje osećanje sveta kao svirepe igre u kojoj niko ne može biti siguran do kada će ostati u zatečenoj priči ili sudbini. Jedinka u Petkovićevom teatru istorije i sudbine nalazi se pred likom sveta bez čvrstih uporišta i stalnih oblika, sa nepoznatim i neimenovanim silama.
Dok priča počinje tamo gde prestaje istorija, sudbina postoji samo koliko se njome bavi priča. U romanu Sudbina i komentari priča je povezana sa sudbinom tako što se pokazuje da je, u krajnjoj liniji, karakter komentara sudbina čovekova, ali i oblikom zapitanosti i smislom izbora. Kao što pisac bira priču iz velike neispričanosti sveta, tako i jedinka Petkovićevog romana nastoji da spozna "svoju najdublju istinu" i izabere sudbinu.
Sudbina i komentari su roman preispitivanja, a ne roman odgovora. Sve se u priči ili u istoriji ne može objasniti, niti je objašnjavanje svega saglasno sa duhom pripovedanja. U priči postoji prag objašnjavanja posle koga dolaze premotivisanost, neuverljivost, arbitrarnost ili pripovedni infantilizam. Neke priče imaju za cilj, kaže Frenk Kermoud, da zamrače i prikriju, a ne da rasvetle. Ukazujući na neiscrpnost teksta, "potencijalna hermene¬uti¬ka" ovakvih priča kako sa svoje strane misli Pol Riker, služi i da odvrati tumače "od svojih tajnih mesta", a to pokazuje i mala istorija recepcije Petkovićevog romana. U ovom romanu mnogi aspekti priče su u znaku zamračivanja, jer razumevanje ne bi bilo uvek dovoljno sudbinski teško. Petković pokazuje vanrednu veštinu u zamračivanju pripovedanja i stvaranju tajanstva u njemu. Tajanstvo se prepoznaje i u istoriji i u bilo kojoj savremenosti, u svim važnim pitanjima. Ako bi se odgovorilo na pitanja kakva su: zašto Volkov odlazi u Petrograd i gde nestaje na tom putu ili šta je bilo sa Martom Kovač, onda bi pripovedanje bilo nezavršivo, to znači i nemoguće. "Način našeg postojanja, jednostavno, način postojanja je tajanstven", kaže se u Sudbini i komentarima. U tom tajanstvu sreću se sudbina i priča. Ono što se lako da razumeti ne može se učiniti sudbinski teškim.

Pitanje sudbine oduvek je bilo povezano sa pitanjima ko određuje lik sudbine, kako se sudbina uobličava i da li se ona može promeniti. Na temelju srodnih zapitanosti nastala je i antička ideja hibrisa. O sudbini se, međutim, misli tek kada se mitske priče spoznaju ili okončaju. U mitu nema izbora sudbine. Otuda Volkov pita o završivosti izmišljenih ili stvarnih priča iz istorije i tražeći priču iz svoje savremenosti nailazi na venecijansku priču o vrtu sa sudbinom. "Ima li ovde ikoga ko ne priča priče stare makar sto godina?", pita se Volkov pritisnut mnoštvom priča iz duboke prošlosti. Njegovo pitanje okrenuto je pričanju savremenih priča u kojima čovek može promeniti sudbinu, dok priče iz istorije i prošlosti samo učvršćuju već zadatu priču.
Koja to sudbina opseda Petkovićev roman? Da li samo nacionalna, samo istorijska ili pak neka individualna sudbina koja je teško izdvojiva iz velikih priča sa sudbinskom intonacijom? Šta se zbiva sa čovekovom sudbinom i zbog čega se junaci romana nalaze pred dilemama toliko teškim da menjaju sudbinu?
Iako je dobio sve književne nagrade koje ovom žanru mogu pripasti, Petkovićev roman se nije pojavio u trenutku koji je previše srećan za njegovu recepciju. Time su se potvrdile reči njegovog pripovedača: "Povesnice u mnogo čemu zavise od trenutnog stanja stvari." Vreme obnove srpskog nacionalnog romantizma, podstaknuto serijom novih balkanskih i južnoslovenskih ratova započetih devedestih godina, preusmerilo je recepcijsku pažnju sa niza sudbinskih pitanja na sudbinu pojedinih nacionalnih zajednica u dijaspori, zbog čega je i u samoj književnoj kritici pozadina pripovedanja, oličena, između ostalog, i u pričama o Srbima u Rusiji ili o Srbima u Trstu, označavana za jedini smisao i jedini plan pripovedanja. I kada se bavi Srbima koji, silom istorije, menjaju imperije u kojima borave, pa otuda i sami bivaju promenjeni, Petkovićev roman pripoveda, pre i posle svega, o smislu sudbine i o smislu promene, o trenucima u kojima se pojedinac ili zajednica menjaju toliko da odbacuju čitav svoj prethodni život. Konkretizacija pomenutih dilema i njihovo pripisivanje određenim pojedincima ili zajednicama je potrebno kako priča ne bi postala vazdušasta apstrakcija, esejistička teza bez pripovedne realizacije. Odbacivanje sudbine ili samo nezadovoljstvo njome je strašan teret upravo zato što se događaju konkretnim ljudima. Ako takva pitanja postanu uopštena, onda ona gube sudbinski karater i snagu potresnosti.
Priča o grofu Brankoviću, postavljena kao lajtmotiv pripovedanja, priča o srpskoj zajednici u Trstu početkom XIX veka, priča o onom delu srpskog naciona koji je čas pod austrijskom, čas pod ruskom imperatorskom vlašću, Volkovljev san o Pompeji - samo su neke od neizbrojivih priča u nikad ispričanoj, neizgovorljivoj sumi pripovednih znanja, a u Petkovi¬ćevom romanu predstavljaju pozadinu za priču o odsudnoj dilemi koja je promenila život Pavela Volkova, dilemi o sudbini i karakteru promena u životu. Izrastajući na temelju nacionalne i evropske istorije, lična istorija pokazuje svu silu ravnodušnih, imenih ili bezimenih neprijatelja koje Petkovićevi junaci doživljavaju i kao borbu sa čitavim svetom. Kao što Petkovićev grof Charnoevicz pravi distinkciju između borbe za slobodnu i drukčiju Mađarsku i promene smisla ljudske sudbine i drugačijeg poimanja te sudbine, tako bi se mogli razlikovati nacionalna priča i pitanje o smislu sudbine u romanu Sudbina i komentari. Na taj način Petkovićeva proza se pokazuje ne više samo kao istorijski, politički, ljubavni, pustolovni ili špijunski roman, a sve to jeste u nekom od aspekata svoje priče, već kao delo koje suptilno proverava jedno od temeljnih pitanja mišljenja i književnosti na primerima srpske i evropske istorije XVIII, XIX i XX veka.
Ako bi se moglo reći da se u romanu veći prostor daje dvema nerealizovanim ljubavnim pričama nego priči o Srbima u Trstu, to nikako ne predstavlja poziv da se sada, na drugoj strani, previdi smisao piščevog predstavljanja nacionalne priče o seobama i identitetu u romanu koji je zaokupljen pripovedanjem sudbine. Uostalom, Petkovićevi romani nikada ne pripovedaju samo jednu priču, već do punoće pripovednog smisla dolaze stvaranjem geoloških slojeva priče nastalih ukrštanjem fikcije i znanja, kao i ukrštanjem priča iz istog ili srodnog ključa. Dekonstrukcija patosa nacionalnog romantizma ili preispitivanje slike o sebi i svojoj sudbini koja nastaje u krajnjim srpskim zajednicma označava novu književnu predstavu ove vrste znanja o istoriji, a u Petkovićevom romanu ima funkciju osnaživanja sudbinske priče koja se zbiva pojedincu. Lišena preispitanja istorije i literature, nacionalne priče i vremenskih planova, povest o Pavelu Volkovu ne bi mogla da njegovu dilemu o otuđenom životu učini kardinalnim pitanjem sudbine. Ta dilema u Petkovićevom romanu ne muči, međutim, samo Volkova; ona je izraz života u istoriji, pa jednako pripada i jedinkama i kolektivitetima. Ne samo pojedinci već i čitavi kolektiviteti mogu da iz jedne priče pređu u drugu menjajući sudbinu. U tom smislu valja razumeti povest o srpskom nacionu koji se povlači pred Turcima i, menjajući imperatore, menja sopstvenu sudbinu. Uostalom, ova povest je samo pozadina mutne, nizom priča nadograđene porodične istorije Pavela Volkova. Porodična istorija, proizlazeći iz velike nacionalne priče, ukazuje da Volkov nije prvi u svojoj porodici koji menja sopstvenu sudbinu. Pre nego što on stupi u vrt sa pričama, Volkovljev deda menja sudbinu spasavajući austrijskog generala, a Volkovljev otac, dok ne postane dobrovoljno zatočen, što se može razumeti i kao parodija stvarnog zatočenja grofa Đorđa Brankovića, svoju i porodičnu sudbinu menja u pričama i domišljanjima, u fantastičnom izmišljanju istorije. On nije učesnik istorije, ali jeste njen fikcionalizator.
Petkovićev roman, dakle, obuhvata mnogo sudbina. On se smelo kreće od pojedinačnih sudbina do nacionalne sudbine koja se, takođe, menja u zavisnosti od istorijskih okolnosti i političke snage nacije, od sudbina u svakodnevici do sudbine u istoriji i politici, od sudbine nacionalnih težnji do sudbina istorijskih procesa, od smisla predstavljanja sudbine u najboljim delima srpske književnosti u poslednja tri veka do predstavljanja sudbinskih pitanja u srpskoj istoriografiji u istom vremenskom, možda još većem poetičkom rasponu. I po tome se može videti piščevo razumevanje da se tema ne može izdvojiti iz priča koje je okružuju i daju joj naročit značaj. Ali ono što okuplja sve teme romana, konstituišući se tako kao posebna tema i kao sabirna žiža, jeste pitanje sudbine.
Pozivajući se na Enciklopediju mrtvih Danila Kiša, pripovedač Sudbine i komentara govori da svaki trenutak u vremenu podseća na prašumu "čije preobilno, bolesno rastinje čine bezbrojne priče". Ako bi neko pokušao da ispiča svu prašumu od priča, suočio bi se sa nemogućim zahtevom pisanja nikada dovršene opšte istorije sveta. "Kad god se pokušava ispripovedati jedna povest, dakle jedna priča, činio to istoričar ili ma ko drugi, on pokušava proniknuti u unutrašnju logiku same priče i po njoj ustanovljavati koje druge priče jesu za nju bitne, makar toliko da se moraju pomenuti, koji su trenuci intenzivnog odvijanja nje same, a kada ona, kao usnula, postoji tek u pozadini drugih zbivanja, iščekujući svoj čas", kaže pripovedač. Upravo takav jeste tretman svih tema koje se javljaju u romanu i postupak njihovog dovođenja u vezu sa pričom o sudbini. Izabrane ili epizodne priče otvaraju mogućnost postavljanja sudbinske dileme. "Posao onog koji pripoveda je, dakle, dvostruk: da u prašumi razdvaja tek slučajno prepleteno rastinje, da sluti veze korenja u dubini, ali i da ustanovljava i tačne trenutke bujanja iz zimskog sna", nastavlja pripovedač. Postupak pripovedača mora biti, potom, obnovljen u činu čitaoca, jer je načelo selekcije nužan izvor razumevanja.
"Kome se, ma i samo delimično i trenutno, ukazala istinska sudbina čovekova, taj ne može više imati nepomućene radosti; taj više ne može bez duboke žalosti gledati na ljudsko ostvarenje koje stupa u sunčevu arenu, na krivudav put sa znanim svršetkom. Sastavljen samo od neprocenjivih elemenata iz nepoznatih, uzvišenih svetova, čovek se rađa da bi ubrzo postao pregršt bezimenog i dugog jada, i kao takav nestao. I ne zna se ni za čiju se slavu rađa ni za čiju porugu propada", kaže Andrić u jednom fragmentu iz Znakova pored puta. Andrić govori o opštoj sudbini čovekovoj, o sudbini svih ljudi koja je strašna kada se ukaže nekom pojedincu. U Petkovićevom romanu strašno lice sudbine ukazuje se onima koji tu sudbinu žive. Tu više nije reč o sudbini svih, već o neponovljivim sudbinama koje su toliko strašnije što se ukazuju kao jasno individualizovane.
Ako postoji volja za promenom sudbine, ima li težeg prigovora koji bi se sudbini mogao uputiti? Petkovićevi junaci su jedinke nezadovojne zadatom sudbinom. Oni se sa sudbinom ili razilaze ili u njoj nepopravljivo pate. Ako je istorija u Kišovoj Enciklopediji mrtvih suma svih ikada postojalih ljudskih sudbina, u Petkovićevom romanu iz istorije i velike nacionalne priče pomalja se izuzetnost ljudske sudbine, bilo da je oličena u Pavelu Volkovu, koji zbog svoga porekla predstavlja oživljeno pitanje o identitetu, pogotovo što neprestano ide po rubnim srpskim zajednicama, bilo u Pavlu Vukoviću, koji rubne srpske zajednice istražuje kao istoričar prateći sudbinske promene u njima, ali neuviđajući - ili to čineći sa zakašnjenjem - sudbinske trenutke u sopstvenom životu.
Pre nego što će se suočiti sa čudnom pomisli koja će mu promenuti život, Pavel Volkov nije bio sklon da se pita o sudbini i smislu. Kao čovek akcije, a ne kontemplacije, bio je posvećen karijeri, pa sve ostalo, kao što su odlazak u crkvu i vera u Boga, odanost caru ili ljubavne avanture, predstavljalo je sastavni deo poželjnog ponašanja oficira od karijere. Istina, na početku karijere Volkov pokazuje neke znake promene: od Pavla Stojanoviča postao je Pavel Volkov, umesto namenjene službe kadetskog oficira, opredeljuje se za karijeru mornaričkog oficira, a kod njega je još u detinjstvu uočeno brzo učenje stranih jezika, što je, takođe, volja za promenom. Međutim, ove promene nisu suštinske, već su u službi Volkovljeve ambicije da ostvari karijeru i preko nje ispuni zadatu sudbinu.
Ali od trenutka kada je prvi put pomislio "kako je sve ono što je u životu do tada činio - kao, uostalom, i sve ono što će činiti nadalje - neobično, čak zbunjujuće slično dečijoj igri", počinje veliki Volkovljev spor sa sopstvenom sudbinom: "Rečju, Pavel Volkov je pomislio kako je čitav njegov dotadašnji život - a bez imalo nade da ubuduće bude drukčije - tek besmislica kojom čovek nekako ispunjava svoje vreme zamišljajući da ispunjava svoju sudbinu." Javivši se "kao klica neke bolesti", ova pomisao izaziva "trenutnu malaksalost" u Petkovićevom junaku, ali i više od toga: ona dovodi u pitanje samouverenost sa kojom se on prepustio svojoj sudbini. Volkovljevo poređenje života sa dečijom igrom u kojoj se zidaju gradovi na pesku priziva u čitalačko pamćenje jedan fragment od Heraklita, samim tim pripovedanju sudbine produbljuje perspektivu vezujući je i za ideju hibrisa. "Ljudski život (vek) - to je dete koje se igra, kamičke na tabli tamo-amo reda: dečije carstvo", kaže Heraklit koji ljudska mnenja uopšte zove dečijim igračkama.
Polazeći na najvažniju misiju svoga života i suočavajući se u isti mah sa mišlju o uzaludnosti, Volkov, nasuprot ranijoj svesti o sopstvenoj delotvornosti, praćenoj odsustvom problematizovanja sebe u svetu, počinje da naslućuje nejasna zbivanja "u njemu, ili (...) oko njega". Pitajući se, potom, "šta je to što mu se nameće menjajući lik stvari i tok zbivanja", Volkov postavlja možda ključno pitanje romana. U tom pitanju sadržane su sudbine pojedinaca i zajednica o kojima pripoveda Petković. Mada je dotle "verovao da svojim životom savršeno upravlja onako kako i pisac može verovati da upravlja svojom pričom i načinom na koji je priča", a ovim detaljom pisac još jednom povezuje priču i sudbinu, Volkov počinje da se susreće sa sve kardinalnijim sumnjama i sa nepoznatim i neimenovanim silama koje vladaju njegovom i svim sudbinama koje poznaje. Tako čvrstog i preduzimljivog Volkova potiskuju sumnjičavi dvojnici, što kulminira u dijalogu koji u olujnoj tršćanskoj noći vode pomešani identiteti Pavela Volkova kao ukrštene priče mogućih različitih sudbina.
Osećajući sopstvenu udvojenost i prisećajući se rasprave paroha Vikentija Rakića i Dositeja Obradovića da li je pravi izraz čoveka u onom što je duboko i nejasno u njemu ili pak u razumu, Volkov je mnogo više zainteresovan za pitanje "šta je on sam" nego za pitanje šta je čovek uopšte. Spoznavši kako "postoji granica preko koje se svaki čovek lomi", Petkovićev junak počinje da veruje kako je tu zadatu sudbinsku granicu nužno preći. Volkovljev prelazak ove granice ogleda se u tome što se njegova osvedočena ambicija pretvorila u ravnodušnost i u neprihvatanje sudbine koja je zamenila raniju neupitanost. Volkov, recimo, neprestano razume nepogodne strane svoje veze sa Katarinom Riznić, pogotovo kada je reč o uspehu započete misije, ali, uprkos tome, ne čini onako kako razumeva. I u drugim stvarima Volkov zna da greši, ali nastavlja da tako čini, doživljavajući greške kao izlazak iz zatečene priče. U ovom postupanju nasuprot najboljim saznanjima nastavlja se Volkovljev dijalog sa Dositejem Obradovićem i njegovom Etikom i učenjem o moćima ljudskog razuma. Nalazeći se u ključnoj ulozi svoje karijere, gde doživljava sopstveno uspenje i pad, Volkov počinje da domišlja realnost i tako stvara nove priče umesto da šalje pouzdane, na činjenicama zasnovane izveštaje. Poigravanje se sa sudbinom oficira od karijere, za koju je mislio da mu jedino pripada, navodi Volkova da čini sa realnošću ono što je njegov otac već radio sa istorijom. Otuda Volkov dolazi do priče Korta Maltežanina o vrtu u Veneciji gde čovek kome dosadi priča u kojoj je, "priča koja se zove život", prođe kroz vrata i izabere priču koja se zove sudbina.

Prema vratima od priče ili vratima od sudbine kreće se i Pavle Vuković, drugi, paralelni glavni junak Sudbine i komentara. Vukovićem je, takođe, ovladalo volkovljevsko osećanje o pogrešnom životu: "Kada sam je upoznao, već sam slutio da je ceo moj dotadašnji život pogrešan i glup." Postajući suštinsko pitanje njegovog života, Vukovićeva sumnja ispituje koliko čovek, mimo drugih ljudi i poznatih i nepoznatih sila, vlada svojom sudbinom, šta čovek čini zbog sebe, a šta zbog očekivanja drugih. Dugo pritisnut svešću da mu se "u životu sve kasno dešava", Vuković upoznaje i sile koje vitlaju svakom sudbinom i sile ideološke represije koje u totalitarnom svetu XX veka, više nego ikada ranije, jedinki uskraćuju "pravo na svoj život, na sopstvenu priču", dakle, na privatnost kao nužan uslov bilo kog izbora. "Neko je, godinama pre mene, znao kako bi moj život mogao da izgleda", beleži Vuković iskustvo koje je obeležilo njegov život i život zajednica (jugoslovenska i mađarska) u kojima se on kreće.
Pavlu Vukoviću neprestano izmiču željene, moguće, sopstvene priče. Njemu je kao istoričaru, više nego ikome od Petkovićevih junaka, dostupna priča o grofu Đorđu Brankoviću i njegovom velikom pregnuću da promeni sopstvenu sudbinu i priču menjajući, pri tome, i istoriju Srba i sveta. Međutim, Vuković od priče iz istorije ništa ne uči. Možda i zato što mu se, poput grofa Charnoevicza, njegovog peštanskog sagovornika usred krvavih uličnih borbi, njegova priča uopšte ne sviđa, ali to pasivno nadoknađuje "iščitavajući tolike tuđe". Podsećajući sagovornika na uzburkanu istoriju XX veka i za ljudski vek prečeste promene koje su nastupile u njemu, grof Charnoevicz, na čije poreklo od srpskog naciona opominje još samo mađarizovani oblik prezimena, kazuje o suštinskim promenama, promenama "samih pravila po kojima se sve ovo zbiva". U ideji da promene moraju da budu suštinske da bi uopšte bile željene prepliću se dve priče Petkovićevog romana možda i neposrednije nego u velikim tematskim povezanostima. Vuković se, na kraju, ne usuđuje da promeni sopstvenu priču; vrlo često dolazi na njen rub, do pretpostavljenog, simboličkog vrta, ali nikada ne prelazi granicu. Moglo bi se, doduše, reći da Vukovićev odlazak u manastir predstavlja nekakvu promenu priče. To je, svakako, tačno, ali simbolička promena imena znak je i simbolične promene priče: ona je došla suviše kasno, posle svega što se dogodilo, da bi imala suštinski karakter.
Suočeni sa svojim sudbinama, tako odgovaraju Pavel Volkov i Pavle Vuković. Međutim, to nisu jedini izazovi sudbine u romanu Radoslava Petkovića, pa nisu ni jedini odgovori. Prihvatajući život i sudbinu takve kakvi jesu, Katarina Riznić daje pragmatičan odgovor: "Budimo zahvalni sudbini za ono što ipak dobijamo, ma koliko hteli više, ali takav je život, ne vredi roptati, to je život." Iskusni Jovo Kurtović, pak, pita se o mogućnosti sreće, dodajući "da nema živog čoveka koji se to, bar jednom u životu, nije upitao". Nije slučajno što ovo pitanje Kurtović postavlja tek kada je izmenjen zatočenjem. Možda tog pitanja, ni odlučnosti koja se pomalja iza njega, ne bi bilo da Kurtovićevo iskustvo nije spoznalo obrise života u zatvoru. S druge strane, svestan da zbivanja u životu teku mimo njegove volje, Volkovljev posilni veruje da se o sudbini ne treba pitati. Sličnu predanost sudbini ispoljava i kapetan ruske mornarice Ivan Vojnovič, koji se opredeljuje za pritajivanje, a ne za borbu protiv sudbine.
Na drugoj strani, Dositej Obradović odlazi u Srbiju uprkos tome što se vesti koje otuda dopiru ne podudaraju sa njegovim očekivanjima. Obradovićev polemički sagovornik iz Trsta, paroh Vikentije Rakić, nalazi se pred višestrukom raskrsnicom. Osećajući "da nešto nije u redu sa njegovim životom", Rakić je postao sveštenik, ali se u jednom trenutku nanovo našao pred dilemom o smislu. Pre svih drugih Petkovićevih junaka za promenu životne priče opredeljuje se Korto Maltežanin, a to čini i mali sa broda "Sv. Nikola" ubijajući svog zlotvora.
Individualizujući sudbinu i izdvajajući je onoliko koliko je to moguće iz okrilja velikih sudbinskih tema, Petkovićevo pripovedanje čini i nešto više od toga: ono individualizuje i izbor sudbine.
Samo tako sudbina postaje priča, a priča pripovedanje sudbine.