Teofil Pančić

ZAVERA STARIJIH BELIH MUŠKARACA

Sarajevske Sveske br. 04

Nekakva statistika nastranosti lako bi, verujem dokazala da su većinu monumentalnih organizovanih opačina na ovom svetu (o)smislili Stariji Beli Muškarci, uglavnom sedeći u svojim udobnim kabinetima. Doduše, i mnoge najbolje stvari na ovom svetu takođe su plod radnih i slobodnih aktivnosti Starijih Belih Muškaraca – što će reći da oni prvi i ovi potonji gotovo nikada nisu jedni te isti Stariji Beli Muškarci. Trebalo bi sistematski ispitati šta je to u hromozomu – ili kako se to već zove, ništa se ne razumem u biologiju, genetiku etc. – Starijih Belih Muškaraca (SBM) što ih tera da prave tako gigantske, da prostite, pizdarije (one su obične pzdrj, jakako, rezervisane za manje privilegovane delove čovečanstva), osim kada su u pitanju albertanštajni, tomasmanovi ili čak kitričardsi, što da ne? Ili će pre biti, ako se malo uozbiljimo, da se radi o stvari kulturno, društveno i istorijski uslovljenoj? Shvatili ste, naime, otprve da je SBM u ovom tekstu kulturno-mentalitetska, a ne biološka kategorija. Zato se nemojte čuditi što neki od najgrozomornijih primeraka Starijih Belih Muškaraca imaju trideset i šest godina i zovu se Dragica. Ili Condoleezza, sasvim svejedno.
Nevolja je – to jest, naizgled mistični izvor moći specifične kategorije SBM – u tome što se u patrijarhalnim društvima uistinu veruje samo u autoritarne Vođe (takođe pripadnike SBM) ili pak u “natpolitičke” autoritete (po mogućstvu u uniformi – vojnoj ili popovskoj; ako su ipak civili, poželjno je da budu suklataste poete opskrbljene direktnim mentalnim linkom sa Dušom Naroda) čija je seda kosa dokaz per definitionem njihove neupitne “mudrosti”. Upadljiv “zavičajni naglasak” takođe je poželjan, jer zorno demonstrira da se predmetni SBM nije odnarodio i pogospodio, a to je – po opštem uverenju – nešto najgore što se čoveku uopšte može dogoditi, mnogo gore i sramnije nego da, recimo, pobije i raseli par stotina hiljada ljudi. Zato Stariji Beli Muškarci u ovim i ovakvim društvima ne moraju nužno zauzimati nekakav formalni položaj u hijerarhiji vlasti, pa da budu uticajni i moćni: za njih radi već samo njihovo i načelno i praktično udovoljavanje zatečenoj matrici, laskanje lošoj beskonačnosti Naoružanog Patrijarhata kao regionalno omiljenog i neprevaziđenog načina organizovanja ljudske zajednice. Iz istog razloga SBM momentalno ispadaju iz konkurencije ako se ne drže pravila igre, ako se ponašaju suprotno kanonizovanoj predodžbi o “dobrom vladanju” jednog dostojnog Starijeg Belog Muškarca. Evo poučnog primera: naši su se vrli intelektualci onomad čudom čudili kako je veliki pisac i veliki gospodin Borislav Pekić onih smutnih i odvratnih dana s početka devedesetih u prigradskoj beogradskoj opštini Rakovica katastrofalno izgubio izbore od opskurnog Vojislava Šešelja – tada inače pajaca međuopštinskog ranga - a stvar je, bože, bila tako prosta: Pekić je (štono bi se reklo - njim samim!) napadno odudarao od poželjnog šablona: nije bio ni lud, ni prost, niti je takve osobine umeo ili hteo da glumata, što će reći da je bio unapred izgubljen. Svaka epoha traži svoje, sebi slične i podobne kulturalne junake, a vreme ratova u Srbiji i drugde po SFRJ bilo je vreme sumračnih tipova. Da se kandidovao u Hampsteadu ili South Kensingtonu, možda bi imao neke šanse.
Ako, dakle, još ima nekog smisla iznova govoriti o (sa)odgovornosti pisaca za ratove – iako ne treba zaboraviti da oni skoro nikada nisu ti koji komanduju haubicama – odgovornosti, dakle, većoj nego u nekog drugog običnog smrtnika koji isto tako kao i pisac nije sedeo u “organima vlasti”, onda to danas ponajpre ima smisla kroz sagledavanje, kroz proziranje mehanizama njihovog uticaja; a kada se po tome malo pročeprka, čovek lako dođe do neželjeno ciničnog zaključka da su sigurno i sami pisci-fašisti i pisci-ratoljupci svih vrsta morali biti zapanjeni razmerama vlastitog uticaja u jednom inače turobno “usmenom” narodu: nije bilo te gadosti koju je izvalio neki pijani paraknjiževnički idiot u sitne sate u Francuskoj 7 ili u salonu DHK na Trgu Bana Jelačića, a da to nije ovako ili onako sprovedeno u delo. Nekad nožem, nekad granatama, najčešće kalašnjikovim, najcitiranijim ruskim autorom dvadesetog veka.
Oh, zar je Narod baš tako pažljivo slušao pisce? Koješta. “Narod” uglavnom ne čuje ništa, a kamoli one koji ga Najviše Vole, uglavnom zato što se s njim u stvarnosti nikada ne mešaju i o njemu ne znaju svečano ništa. Pre će, elem, biti da je obrnuto, da su pisci slušali “narod” – a uvek se onaj njegov najgori deo zaogrće tom pompeznom sintagmom – i zajedno s njim slavili kumira Prostote, omogućavajući maherima s vlasti da u međuvremenu spokojno rade svoj koljačko-pljačkaški posao. Tu dolazimo do karakteristično ljupkog populističkog paradoksa: ovi su pisci razglašeni autoritetima (i kao takvi se baš lepo primili, poglavito među onima koji mrdaju usnama dok čitaju putokaze) ne zato što znaju nešto što “običan svet” ne zna, nego upravo zato što – ako ćemo pošteno – ne znaju i ne razumeju ništa, ali to veoma dostojanstveno nose, mamurno zagledani u daljine maglene i plave... Još ako ti Autoriteti pišu paraepske p(j)esme “iz glave cijelog naroda”, ako dakle s jedne strane srećno i produktivno kombinuju svoju različitost u odnosu na Pučinu, koja se ogleda u njihovom posedovanju kakvog-takvog dara, ali takođe obilato iskazuju i svoju istovetnost sa pukom u vidu posvemašnje duhovne prostote i duboke lične nedotaknutosti Mišljenjem i Znanjem – koju nikakve, obično brzometno stečene akademske titule ne mogu da zabašure – onda je idila na pomolu: sujetni “profeti” dobijaju besmrtnu slavu i obožavanje, “narod” dobija aptejtovanu verziju u-trans-uronjenih vračeva ili barem slepih guslara, a vlast dobija dragocene strateške saveznike: niko drugi ne bi tako lepo umeo da unjka mantre koje, baš na idealnoj psihofrekvenci za uši Naroda, tako učeno objašnjavaju i opravdavaju svaku zamislivu i manje zamislivu svinjariju, svaki rat, pokolj, pomor, svaku moralnu i materijalnu bedu. Notorni Matija Bećković je antologijski primer: kada bi mu, gluho bilo, sudili u Hagu, celo celcato obrazloženje osuđujuće presude moglo bi da glasi: ovo ti je za ono. Čemu arčenje dodatnih reči kad je Pesnik sam sve najbolje dokonao, sve onako “loveći, a ulovljen”?
Ova idila pisaca i njima sličnih SBM likova sa vlastima se, naravno, rađa jedino pod uslovom da je vlast autoritarna, ksenofobična i spremna na sve samo da bi opstala na vrhu, a mi smo upravo s takvim vlastima poslednjih decenija imali posla, a naročito u doba sumraka komunizma i SFRJ. Biće da su se zato tako lepo razumeli Stariji Beli Muškarci iz vlasti sa onim SBM iz kojekakvih akademija i stihoklepačkih udruženja (popovi se podrazumevaju – njima uvek prija Horsko Pevanje): radi se o ljudima koji su sasvim lako mogli i da zamene mesta, a da niko ne primeti. Uostalom, nije li groteskni polupismeni opsesivac Franjo Tuđman (i Šešelj takođe!) uredno bio član PEN-kluba, kao što je i njegov zaljubljeni intimus Ivan Aralica svojedobno bio u “komiteju”, pa makar i na lokalnoj ravni (vidi đavla, komunizmu se mora priznati da je takvim ljudima bar umeo da odredi realan domet)? Nije li sumasisavša Mirjana Marković javno trabunjala i izlivala svoje impresivno netalentovane kvazilirske umotvorine, i nisu li Dobrica Ćosić ili Antonije Isaković ljudi sa više komunističkog, centralnokomitetskog i vladarskog staža od Miloševića i svih njegovih saradnika zajedno, osobito u trenutku kada je ovaj tek počeo da radi na “nacionalonoj stvari”, a ova mu dvojica – đuture sa devet desetina srpske “humanističke inteligencije” - tronuto pala na sinovljevske grudi? Kad sve ovo baciš na gomilu, teško je izbeći zaključak da smo svi na “zapadnom Balkanu” zapravo pali žrtvama zavere Starijih Belih Muškaraca, a da je serija ratova, praćena najogavnijim zločinima koji nikako nisu bili “ispad iz sistema” nego srž sistema samog, bila zapravo samo ekstremni vid “klasne borbe”: vladajuća SBM kasta lukavo je namirisala globalnu Promenu na vidiku – nije li baš tih godina i Berlinski zid treskom pao?! – i rešila da preventivno uzvrati udarac. Rezultat: u potpunosti očuvana vladavina Starijih Belih Muškaraca – ponovo naglašavam, ne kao “realne” biološke kategorije, nego kao najtačnije metafore razornog skupa autoritarnih, patrijarhalnih i ksenofobičnih vrednosti – samo ovaj put rasparčana u više manjih, lako kontrolabilnih delova, parčića i krhotina (poznatih i pod duhovitim pseudonimom “nezavisne nacionalne države nastale nakon raspada SFRJ”). Tako je, dakle, SBM uvalila mlađim belim muškarcima – i ponekoj ženi – SMB iliti sivomaslinastu boju soldatske uniformetine, a sama se radije skromno zadržala po svojim kabinetima, ne bi li smislila još neki pompezno iskićeni pasjaluk. I zato će se nama SMB ciklično ponavljati kao nekakav ubistveni Prst Sudbine sve dok SBM ne pošaljemo tamo gde, po kalendaru epohe, već mašala odavno spadaju. Osim ako oni ipak spadaju tu gde već jesu jer bolje nismo ni zaslužili, u kojem slučaju se najdublje izvinjavam što sam smetao, i želim svima Laku Noć. Ionako neće skoro svanuti.