Polona Glavan

VINKO

Sarajevske Sveske br. 10

Preselili smo se u drugi grad. Moj muž je tamo dobio posao, i tako smo, jednostavno, otišli. Do poslednjeg trenutka nisam u potpunosti verovala da će se to dogoditi, ali kada smo se preselili, učinilo mi se da to nije ništa posebno. Ljudi se neprestano sele, na to ih navode okolnosti ili pritisci ili sopstvena priroda. Nisam poput većine ljudi, ali čini mi se i da previše ne odudaram od njih. Stvari smo doneli u kutijama koje sam pokupila kod roditelja i u prodavnicama. Odlazili smo samo u najveće prodavnice, one koje imaju barem deset blagajni. Bile su nam potrebne velike kutije, onakve u kojima se prodaju mašine za pranje suđa i stoličice za hranjenje dece. Tako je kada se seliš, uvek se dogodi da imaš više stvari nego što misliš. Uvek primetiš da si bogatiji, i to me je radovalo. Moja majka mi je ceo prtljažnik napunila stvarima, kiselim krastavčićima u turšiji, voćem i cveklom, paprikama sa senfom. Kao da odlazimo na neki strani, neotkriveni kontinent, a ne samo u drugi grad gde postoje iste prodavnice i bašte i telefonske mreže.
Naš stan je bio dvosoban, skoro iste veličine kao i onaj u kome smo do tada živeli. Kutije sam poređala jednu pored druge u trpezariji; činilo mi se da je sve preglednije ukoliko stvari držiš složene na jednom mestu. A onda sam otišla da legnem u kadu. U novim stanovima su te stvari veoma važne, kako se prilagoditi predmetima koje ne možeš da promeniš. Kada je imala pomalo nepravilno dno; kada sam se ispružila u njoj, pod leđima sam osećala izbočine. Međutim, tople vode je bilo sasvim dovoljno. Iako je napolju bilo leto, do vrha sam napunila kadu vrućom vodom. Bilo je dobro pomisliti na vreme kada bude stisnuo mraz i kada će mi temperatura tela odjednom spasti, i kada puna vruće vode biti nešto što je pitanje opstanka. Nisam znala kakve su zime u drugom gradu; svaku stvar uvek malo preceni, govorio je moj otac. Svaku osim onih dobrih.
Kada smo izvadili stvari, složila sam kutije i stavila ih pod krevet. Muž je dobio posao na određeno vreme i mislili smo da ćemo jednog dana ponovo otići nekuda. Činilo mi se da nema smisla bacati kutije i onda ponovo tražiti nove. Papir ima duži životni vek, duži nego ljudi. Ako budem ostavila kutije takve kakve jesu, ako ih ne budem doticala, nas dvoje ćemo umreti pre nego što se one budu iole promenile, rekla sam mužu. Odbrusio je da smrt ne smemo pominjati tek tako, kao da je u pitanju kiša ili račun koji treba platiti. A onda je kucnuo tri puta o rub kreveta, po jednom svakom rukom. Uglavnom nije bio sujeveran, ali kada bi bio, te stvari bi shvatao veoma ozbiljno.
Ceo dan smo slagali stvari na police. Manje stvari, one koje se mogu obuhvatiti i jednom rukom. Knjige, ramove za fotografije, šoljice. Posebno za tu priliku sam kupila sebi novu lampu za čitanje. Kao da mi je bio potreban neki izgovor da to učinim. Prethodna je imala sasvim razglavljen vrat, i kada bih čitala knjigu koja me ne bi sasvim zainteresovala, razmišljala sam koliko ću još stranica pročitati dok se lampa ne zaljulja, padne, i baci svetlost negde pod krevet, van dosega mojih očiju. Nova lampa je bila majušna, zgodna za premeštanje sa jednog mesta na drugo. Zakačio si je za noćni ormarić, kao štipaljku. I tako, više nisam imala nikakve izgovore. Moj muž je doneo sa sobom puno stvari koje su mu bile potrebne za posao: diskete, CD-romove. Imali smo samo jednu fioku za donji veš, i tako sam ređala stvari na dve gomile: leva je bila moja, desna njegova. Jutro je uvek ispunjeno žurbom, i sekunde dok preturaš tražeći prave čarape, mogu biti kritične.
Inače, nisam radila ništa. Imala sam nešto ušteđevine i želela sam da znam kako izgleda kada si po ceo dan kod kuće. Nikada ranije nisam imala tu mogućnost, da neodređen broj dana budem bez vremenskih ograničenja. Zamišljala sam da ću naučiti da kuvam prilično komplikovana jela, kao i da krpim čarape onako, kako treba. Profesionalno. Krpljenje čarapa za mene neće biti obaveza, već hobi. Kada bude došao neko u posetu i kada moj muž bude hodao naokolo u zakrpljenim čarapama, možda ću reći, pogledajte samo tu petu, zar nije kao nova. Ili ću farbati radijatore i obrubljivati ih čipkom. Pre ili kasnije će se čuti za mene i ljudi će doći da ih fotografišu za časopise i onda će svi želeti da ofarbam i njihove radijatore, ali ja ću reći ne, to ne radim za novac, to je moj hobi.
Komšije su bile nevidljive. Kada smo muž i ja prvi put prolazili kroz hodnik, učinilo mi se da čujem disanje, glasno disanje, kao da svi ljudi iz susednih stanova pritiskaju noseve o svoja vrata. U uglu pored vrata koja su vodila na stepenište visila je uokvirena panorama grada. Nisam znala da li je tu okačio neko od komšija ili je u tom gradu, jednostavno, bio takav običaj. Zamišljala sam sve hodnike u zgradi i u gradu poređane jedan pored drugog, na kilometre i kilometre hodnika, presečene uokvirenim panoramama. Kada bi postojao zakon da sve panorame treba zameniti čim se u gradu pojavi neka nova zgrada, na taj način bi neki mogli da zarađuju mastan novac. Svi bi želeli da postanu fotografi i da investiraju u avione i balone. Razvili bi čitavu novu granu industrije. Moj muž i ja se nismo bavili ničim sličnim. Muž je radio kao programer, a ja sam brinula o njemu kada je bio kod kuće.
Nismo odmah otišli u obilazak grada; i mislim da je to bila greška. Gradovi veoma brzo postaju domaći, jednostavno, odjednom si tu gde si, i više te ne zanimaju. Prvog dana kada sam ostala sama kod kuće, otišla sam do obližnje pijace. Bila je već skoro jesen i tezge su bile natrpane sezonskim voćem i povrćem, krompirom, jabukama i sličnim stvarima. Nakupovala sam od svega po malo, sedam papirnih kesa. A onda sam otišla pravo kući i sve što sam kupila poređala na kuhinjski sto. Otkrila sam da obožavam da seckam tikvice. Bile su dovoljno mekane, da je nož bez ikakvog napora prodirao kroz njih. Obožavala sam trenutak kada bi korica jedva primetno popustila pod sečivom. Pripremala sam ih zajedno sa patlidžanima, ali patlidžani nisu bili tako zabavni. Bilo je naporno ljuštiti ih. I tako sam, s vremenom, skoro svakodnevno, kupovala još samo tikvice. Kada mi je dosadilo da ih jedem, slagala sam ih u zamrzivač. Pola kila tikvica, rekla bih pored tezge i prodavac je rekao ove tri biće sasvim u redu, gospođo. U tom gradu su svi govorili na taj način kao da nema vage koja bi izmerila količinu, već samo pojedinačnih komada. Pet breskvi je u redu? Dvanaest šljiva? Dok sam se vraćala kući učinilo mi se da vazduh u hodniku treperi, kao da su komšije upravo zalupile vrata i posakrivale se.
Najmila sam čistačicu, više zbog društva nego zbog čišćenja. Činilo mi se da sa upoznavanjem ljudi u novom gradu moraš početi odozdo. Čistačica je došla pola sata ranije nego što smo se dogovorile, još uvek sam bila u pidžami. Dok sam se presvlačila iza vrata spavaće sobe, pričala je kao navijena. Htela sam da joj pokažem gde stoje metle i krpe, ali ona je povikala, ne, ne, nemojte, sama ću. Rekla je da je zabavlja ako može sama da otkriva gde se nalaze pomagala, i da je rastužuje kada ljudi ne razumeju tu njenu potrebu. Upitala sam je da li puši, i odgovorila je da samo uz kafu. Kada smo završili sa poslom, skuvala sam kafu i čistačica je izvukla iz džepa dve kutije cigareta, jednu celu i jednu napola praznu. A onda je pušila i pušila, kao da će sutra da umre. Obavijena svim tim dimom uopšte nije došla do reči. Za samo sat vremena sam dva puta ispraznila pepeljaru. Kada je otišla, palo mi je na pamet da nazovem mamu i pozovem je u posetu, da vidi kako je kod mene sve lepo i čisto. Razmišljala sam da li bih mogla da nađem posao koji bi se sastojao u tome da po ceo dan seckam tikvice. Znala sam da bih bila dobra u tome, veoma dobra, i sve vreme bih se trudila da postanem još bolja. Te kocke. Druga mogućnost je bila da podučavam decu, na osnovnom stupnju. Računanje, rečenice i prvo štivo. Uroš ima sat. Miha ima mamu. Ili su možda u međuvremenu sve modernizovali? Peter ima playstation. I na to bih mogla da se naviknem.
Prolazili su dani. Došla je kasna jesen. Moj muž je puno radio, sve duže je ostajao na poslu. Jednom kišnog prepodneva sam sedela na terasi i posmatrala ljude koji su prolazili. Leđa, duge kolone leđa. Bilo mi je potrebno društvo. Jedini ljudi koje sam poznavala u gradu bili su oni o kojima mi je pričao moj muž. Kolege sa posla. Serviser mašine za fotokopiranje. Direktor. Vratar. Odlučila sam da mi neće odgovarati niko od njih. Izmislila sam posetioca koji će uvek biti raspoložen za razgovor. Zamislila sam svaki njegov deo tela. Mudro, iskusno lice. Prosedu kosu na slepoočnicama. Jednostavnu, ali elegantnu košulju, crne cipele koje nikada ne izlaze iz mode. Postavila sam ga blizu vrata, pored držača za kišobrane. Činilo mi se da nije mudro da nekoga koga jedva poznajem odmah pozivam u kuhinju. Nazvala sam ga Vinko. Morala sam da malo razmislim pre nego što sam došla do tog imena. Učinilo mi se nekako blisko i ne previše upadljivo, kao ime na koje bih mogla da se brzo naviknem. Lično nisam poznavala nijednog Vinka, tako da nije bilo potrebno da se plašim da ću ga pomešati sa nekim. Bilo je potrebno da ime dva puta ponovim; drugi put je posetilac klimnuo glavom i raširio ruke, što sam razumela kao znak odobravanja.
U početku sam morala da podsećam sebe da nisam sama. Kada bi muž otišao na posao, ustala bih i otišla u kupatilo u gaćicama. Međutim, ubrzo bih postala svesna situacije i na brzinu se uvila u peškir, nadajući se da Vinko nije primetio. U našem odnosu nije bilo ničeg seksualnog. Nisam želela da budim u njemu lažne nade, da rizikujem da me doživi kao ninfomanku ili preljubnicu. Moj muž i ja smo često vodili ljubav, sasvim tiho, a ponekad i glasno, i tada mi se činilo da od disanja komšija vibriraju zidovi i natstrešnice padaju na asfalt. Moj muž bi raširio ruke, zabacio glavu na jastuk i tada bih znala da je zaboravio na sve, na posao i na raskvašene đonove cipela, i na smrt, smrt koja nije kao kiša. Vinko nije imao šta da traži u tim stvarima. Jednostavno, samo je postojao, za vreme kada je u stanu zevala praznina i učinila ga otvorenim i ranjivim kao puževu kućicu.
S vremenom smo počeli da zajedno obavljamo razne poslove. Dok bih seckala luk, Vinko je sedeo u predsoblju i mrmljao sebi u bradu. Postavila sam sebi zadatak da u tri dana upotrebim sve stare zalihe iz frižidera. I tako sam spremala punjene krastavce na žaru, faširane šnicle od pasulja, prilog od cvekle. Neka jela sam odbacila već u toku samog kuvanja, ali radovalo me je da gledam kako stvari nestaju. Tu i tamo sam ga upitala za mišljenje. Da dodam malo kumina, Vinko, upitala bih ili, misliš li da krompir može da se potapa u sopstvenom soku? Kada bi ručak bio gotov, sela bih ispred televizora. Činilo mi se da to zaslužujem. Vinko me je naučio da sa zanimanjem gledam popodnevne reprize košarkaških utakmica. Došao bi iz predsoblja i seo na stolicu pored kauča. Upućivao me je u detalje igre, tehniku pojedinih igrača, postupke trenera. Moj muž je dosta znao o košarci i radovala sam se što ću sada moći da sa njim ravnopravno raspravljam. Jednog dana kada sam ga poslužila ručkom, izletela sam se. Baš smo dobro skuvali, rekla sam. Moj muž me je čudno pogledao. Ko to »mi«, upitao je. Odgovorila sam, ja i šporet. Oblila me je vrućina. Moj muž me je netremice gledao. Nisi u drugom stanju, zar ne, upitao je, i odgovorila sam, molim te lepo, ma daj. I onda smo dugo ćutali. Tama se talasala kraj prozora i u stanu je bilo tako prazno, prazno.
Nikada mi nije palo na pamet da upitam Vinka šta sve može da se vidi i obiđe u gradu, sa kog mesta se pruža najbolji pogled na panoramu i postoji li kakav muzej. Nisam o tome razmišljala, iako bi mi Vinko mogao reći. Ovde je bio kao kod svoje kuće. Uskoro se sasvim odomaćio. Najpre sam ga zatekla za stolom, a onda i na neobičnim mestima. Sedeo je na vrhu police za knjige i klatio nogama, ili bih ga zatekla kako leži u kadi. Jednom sam ga ugledala kako visi na lusteru u dnevnoj sobi. Međutim, to me nije uznemiravalo, Vinko je bio samo čovek, čovek kao i ja, i kao i ja i on je želeo da vidi kako je ako imaš neograničeno vreme na raspolaganju. Slušao me je kada sam mu pričala o tome kako je izgledao moj život u onom drugom gradu. Slagala sam rublje u veš mašinu i objašnjavala mu na kolikoj razdaljini je bilo posađeno drveće pod balkonom. Bilo je nečega u tome, postojao je nekakav smisao, iako nisam znala da objasnim kakav. Vinko je sedeo na rubu kade i klimao glavom. Uvek je dobro znao da proceni šta treba da učini.
Jednog jutra je imao oko vrata zavezanu kravatu koju je tog dana zaboravio moj muž. Bila je plava sa belim tačkicama, dobro je pristajala odelu koje je moj muž nosio kada je odlazio na sastanke. I to me je iznenadilo. Vinko je bio lojalan, nije uzimao stvari koje nisu bile njegove. Uprkos tome što je mogao da se slobodno kreće po stanu, znao je da je još uvek samo gost. Napolju je vejao sneg, sitna bela zrnca su padala na blatnjavo tlo i nestajala. Vejalo je, bez pravog rezultata. Prošlo je skoro pola godine od kada smo se muž i ja preselili ovde. Ništa se nije promenilo. Ništa nije nastalo. Ništa nije u potpunosti nestalo. Moje vreme je bilo isto, neograničeno. Upotrebila sam ga da bih napravila stvari koje sam potom uništila. Kako god da si pogledao, sa koje god strane, nije bilo nikakve razlike.
Pogledala sam Vinka. Klimnuo je glavom. A onda je skinuo kravatu i pružio mi je.

Ne znam šta je bilo prvo što sam čula. Negde nad mojom glavom je muž, povišenim, ustreptalim glasom govorio o nekoj cevi. Cevi radijatora. Odlomila se, i cela kuhinja je bila prekrivena vodom koja je šikljala iz radijatora. Udarila sam se u glavu. I navodno, to me je spaslo. Naravno, uslovno rečeno; da moj muž nije tako brzo stigao kući, umrla bih od gušenja. Od izliva krvi u mozak. Smrzavanja. Ili nečeg trećeg.
A onda sam čula još mnogo toga. Da smo prenaglili sa selidbom, sa promenama, sa idejom da sve ostavimo za sobom. Tuga navodno traje, to svi znaju, i poboljšanje je barem u prvih nekoliko godina prelazno. Posebno ukoliko je reč o smrti deteta. Ne treba se igrati, govorili su, ne treba se igrati sa tim stvarima. Kao da se neko od nas dvoje igrao. Pet dana sam provela u bolnici. Za to vreme je muž složio stvari u stanu, stavio ih u druge kutije a ne u one koje sam gurnula pod krevet. Te, druge, njih nije hteo ni da dodirne. Ukoliko bi na koju sasvim slučajno naleteo, kucnuo bi o drvo, po jedanput svakom rukom, zamišljam. Nisam ga pitala da li je imao osećaj da nije sam, da je u stanu još neko. Nisam želela da pomisli da u vreme kada nije bio kod kuće, nisam dobro brinula o njemu.

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović Čar