, Dušan Kovačević, Gojko Božović
Vežbanje mozga je najbolja atletska disciplina
Sarajevske Sveske br. 11/12
Želja Sarajevskih sveski da u broju čiji je dio posvećen savremenoj drami objavi razgovor sa Dušanom Kovačevićem, u septembru 2005. godine, kad je izrečena, činila se neostvarljivom. Kovačević je u tom času bio nedostupan, u svojoj misiji ambasadora Srbije i Crne Gore u Portugalu, a nije bilo ni nekog posebnog drugog povoda. Ni nove drame ili novog filma, ni neke važne studije o njemu (teško je povjerovati, ali nakon 35 godina rada, o ovom autoru još nije napisan duži i ozbiljniji rad, bar ne na našem jeziku). A onda se prilika za razgovor ipak ukazala. Narodna biblioteka Srbije u Beogradu najavila je izložbu Svetska književnost Dušana Kovačevića. Autor je potvrdio dolazak i da će prisustvovati otvaranju izložbe, dozvolivši, pri tome, i mogućnost da isti dan razgovara sa nama. Najzad, nakon što je u svečanoj sali Narodne biblioteke pročitao za tu priliku napisanu priču, “Ako se brzo osvrneš”, i nakon što je mala podnevna svečanost okončana, u njegovom gustom rasporedu ukazala su se dva sata slobodna za Sveske. Subota, 24. decembar 2005, 19.00, Zvezdara teatar…
Dušan Kovačević
Ako se brzo osvrneš...
Sećam se, bio je septembar, sunčano, toplo jutro, 1955. godine.
Obukli su me, očešljali i poveli u školu, govoreći: Eto, došao je i ovaj dan. Moraš biti pažljiv, uredan, vredan, disciplinovan, vaspitan, moraš da slušaš, pamtiš, razmišljaš samo o onome što učiteljica priča, i da se javiš ako ti nešto nije jasno... Biće vremena i za igru, ali od danas je škola na prvom mestu, je l' tako?
Naravno, dodao je otac, ako hoćeš da budeš čovek. Pa, ti sad vidi, da ti ne pričam puno.
I, tako, tog lepog, sunčanog dana, davnog septembra prošlog veka, odlučivalo se o mojoj sudbini; ili ću biti čovek, ili, po očevim rečima, ''jedan od onih probisveta oko železničke stanice''.
Sećam se, u školskom dvorištu su nas prozvali, razvrstali, pozdravili, čestitali, upozorili, opomenuli, skrenuli pažnju... i odveli u učionice.
Na belom zidu crna tabla i zelena mapa Jugoslavije, a na stolu učiteljice Natalije globus; plav, sve plavo, i samo, tu i tamo, po neki pramen boje zemlje. Bože, pomislih, gde li se mi nalazimo?
Iste nedelje, po polasku u školu, otišao sam u biblioteku i upisao sam sebe, bez pratnje i saveta. Dao sam sve podatke o ličnom identitetu, potvrdivši, posebno, da idem u školu... I, tako, pre pedeset godina, ili, pre pola veka, postao sam član biblioteke.
Pamtim, svečanu tišinu biblioteke, miris knjiga, hod na prstima, šaputanja i stroga, zabrinuta lica pisaca uramljena u crne okvire po belim zidovima hola, stepeništa, čitaonice. Većina je imala bradu, brkove i naočare. I svi su bili, nekako, odsutno zamišljeni, skoro, tužni i, naravno, mrtvi. Podrazumevalo se da pisac ne može da bude živ čovek. Pisac je čovek koji je nekad, davno, živeo, pisao i umro... Ni slutio nisam da ima živih pisaca. Ne možeš biti i pisac i živ. To dvojstvo mi nije išlo zajedno. Bilo bi, činilo mi se, veoma neozbiljno.
Naravno, čuo sam da u Beogradu žive i neki živi pisci, da su, na prvi pogled, kao svi obični ljudi, ali mi je to bilo poprilično neverovatno i, skoro, uvredljivo... Ljudi, inače, svašta pričaju. Pričalo se, na primer, da i u našem malom gradu živi neki pisac, ali to nisam shvatao ozbiljno, jer se i za mog komšiju govorilo da je jedan od najboljih sajdžija – izučio, kažu, zanat u Nemačkoj, u logoru, pa mu, ipak, niko nije davao sat na popravku.
Tokom jesenjih i zimskih meseci čitao sam pozajmljene knjige iz biblioteke, a s prolećem sam izlazio iz kuće i satima gledao u nebo, prateći let golubova. Oslonjen na drva (koja su preživela zimu), dugo sam posmatrao i vilinog konjica na konopu za sušenje veša.
Mali, svilenkast, božji stvor, o kome se, takođe, svašta pričalo. A ono najstrašnije bilo je da živi samo jedan dan. Kad sam to čuo i od ozbiljnih ljudi, pitao sam se, nebrojeno puta: Kakva je to pravda i kakvog smisla ima da jedno tako malo, bezazleno stvorenje živi samo jedan dan?
Jedan jedini dan, a čovek – večnost! I što je najgore, i taj jedan jedini dan može da bude kišovit, tmuran, hladan, bez sunca... Da proživi ''ceo život'' od jednog dana i da ne vidi sunce... Ili, kao što sam imao prilike da vidim, vrabac ga uhvati i odnese u krošnju obližnje lipe, da ruča. Em živi jedan dan, em ga u ''pola života'', oko podneva, uhvati vrabac, da vrapcu bude ručak.
Sećam se, bila mi je tužna sudbina tog malog, dvokrilnog, ''provincijskog helikoptera'', na poletnoj pisti konopa za sušenje veša.
I ponovo bi došla zima, i ponovo bih krenuo u biblioteku, i svake zime pročitao, ponovo, i ponovo, priču o dečaku koji je živeo na Asteroidu B-612.
Pisac te knjige je poginuo u trećem padu aviona, u more, i bio je, naravno, mrtav, kao što je red, kad je reč o velikim, ozbiljnim piscima.
Ne tako davno, gledao sam na televiziji dokumentarnu emisiju – naučni program engleske televizije, o položaju i sudbini naše male, rekoše, ''provincijske planete'', skrajnute izvan velikih sunčevih sistema, na periferiji kosmičkih zbivanja, daleko od moćnih galaksija.
Povod je bio zašto do sada nismo uspeli da uspostavimo bilo kakav kontakt sa nekom od (mogućih) civilizacija u nemerljivim prostranstvima svemira.
I objašnjenje je bilo – ako to normalan čovek može da razume, kako su naše, ljudske, tehnološke mogućnosti ''neozbiljne'' za prostranstva merena eonima, odnosno, svetlosnim godinama. Pričali su kako naše najsavremenije elektronske signale neko može da čuje – ako smo ih danas poslali, tek za hiljadu ili sto hiljada godina, jer se udaljenost do prvog velikog sunčevog sistema meri brzinom koju svetlost pređe za godinu dana, i da naš život – ne kao čoveka, pojedinca, već kao civilizacije traje smešno malo, i da će neko od ljudi, ako ih na zemlji uopšte bude, čuti odgovor tek za dve-tri hiljade godina, što je za ljudski vek nepojamno dugo, a za vreme u svemirskim razmerama sasvim nebitno.
I da to nisu pričali engleski ''svemirski obaveštajci'', čovek bi mogao i da posumnja u te podatke. I sve što sam pažljivije slušao i gledao milijarde zvezda udaljenih milijardama svetlosnih godina, naša planeta je bivala sve manja i manja, sve udaljenija od centra i sjaja svemirske civilizacije, nalik na zabito selo bez puta i struje.
Pomislih, Bože moj mili i dragi, da li ću se ikad osloboditi mraka provincije?
Na kojoj planeti ja to živim?
Rođen u provinciji, selio se, nosio kofere, i šta bi na kraju: proživeo život na ''zabitoj, provincijskoj planeti''. I da to nisu pričali engleski naučnici, ja bih to odavno zaboravio i živeo normalno, opušteno.
Međutim, iz već poznatog iskustva o preciznosti i ozbiljnosti engleskih obaveštajnih službi... i tako dalje... Ne bih više o tome, bar dok sam u diplomatiji.
Osećam, nepogrešivo gubim igru sa vremenom, i prostorom. Dižem ruke, mada ne volim da se predajem.
Sve što sam stariji – a i to neće moći doveka, detinjstva se sećam samo u slikama.
Nekad sam mogao, kad se brzo osvrnem, da vidim naše dvorište i sve drage ljude u tom dvorištu.
Sa godinama izgubio sam brzinu osvrtanja. Pokušavao sam, ali, ne ide; ne vidim ništa. Naravno, mlađi ljudi to mogu. Dođeš, recimo, pred kapiju dvorišta u kome si stanovao, brzo se okreneš i ugledaš sve one sa kojima si nekad živeo i koje si voleo... Međutim, ako ti se desi da nikoga ne vidiš, ostario si, okret je bio spor, ili si zastao pred pogrešnom kapijom, i zato su ljudi koje si video nepoznati.
Danas je 24. decembar 2005. godine.
Pre pedeset godina, pre pola veka, ušao sam prvi put u biblioteku, u rodnom gradu, da zadužim jednu od nebrojenih knjiga.
I taj dan, tog toplog septembra polovinom prošlog veka, i ovaj dan, s početka novog milenijuma, povezuje, čini mi se, jedino konop za sušenje veša, i na konopu – vilin konjic.
(U Beogradu, decembar 2005)
Dušan Kovačević dao je mnogo intervjua, i mnogo puta odgovarao je na pitanja kakva Gojko Božović i Nenad Veličković imaju u svojim notesima. Istina, ovaj put su sagovornici pročitali sve njegove drame, i po više puta, i pisali o njima, i govorili o njemu, tako da ovaj “trijalog” pisca i kritičara ne mora ostati u granicama već viđenog. Naravno, ukoliko mali, skupi digitalni diktafon na stolu opravda svoju cijenu. Tonska proba uspjela. (Dušan Kovačević: Donose mi tekstove u kojima ja čitam, čitam, čitam, čitam, do petnaeste strane ništa, možeš sve da baciš, onda krene na šesnaestoj nešto, ti taman pomisliš začeta neka priča, neki odnos, onda uđe treći lik pa sruši ta dva, i onda krene priča o nečem trećem, i onda tako…) Razgovor može da počne.
Veličković: Počeli bismo od jedne analogije. "Feral" je u Hrvatskoj bio izuzetno važan časopis, sa jasnim programom kritike Tuđmanove vlasti i Tuđmana samog, kao lidera. Kad je Tuđman umro…
Kovačević: Izgubili su leđa na koja su se naslanjali. Da. Znam. Reći ću vam dve priče. Da ne zaboravim, pošto sam ja već čovek u godinama. Vezano za "Feral", i vezano za životinje. Devedeset pete, šeste, ne sećam se tačno, bio je u Zoološkom vrtu, ovde u Beogradu, čuveni Sami, majmun. Čudo od majmuna. Više čovek nego majmun. Jednog dana Sami uspe da pobegne iz Zoološkog vrta. Da se u beg, Dušanovom ulicom, negde na nekim krovovima, tu se organizuju cele ekipe, Vuk Bojović trči i moli da se slučajno neko od lovaca ne uključi u hajku, i normalno, s onom puškom za uspavljivanje ga pogode negde i vrate ga, ali je pre toga bilo pravo navijanje na ulicama, ljudi bili radosni što je Sami pobegao i oslobodio se. Jer su oni svi živeli isto tako u kavezima, i niko nije smeo da izvede taj akt bežanja, iz kaveza. Taj “čin slobode”. I zato je Sami postao simbol bunta, pobune protiv svih vrsta kaveza. Umire Sami godinu dana kasnije, već od starosti, i Vuk Bojović mu podiže spomenik. I ja otvaram spomenik, i održim govor Samiju, kao jednom slobodarskom čoveku čiju tradiciju bi trebalo nastaviti. "Feral" celu naslovnu stranu posveti Samiju, i napiše: “Oni su svom majmunu podigli spomenik, kad ćemo mi našem?”
A ovo što ste me pitali, to je kao pitanje zašto više nema sjajnog čehoslovačkog ili mađarskog filma. Zašto nema više filmova dobrih iz zemalja bivšeg istočnog bloka. Dva su razloga. Prvi, cenzura stvara užasno veliku kreativnost. Kad je nešto zabranjeno, čovjek se dovija, i mašta, i smišlja kako je moguće nešto reći a da se ne kaže direktno. A da se ne pišu parole. Jer čim je dozvoljeno da se pišu parole, to više nisu parole. Onda je to škrabanje, uništavanje belih površina. Zabrane inspirišu čoveka, daju mu neku snagu, inspiraciju, organizuju ga. Kada sam sedamdesete, sedamdeset prve ušao u Atelje 212, i sreo tamo Kiša, Mihiza, od tih ljudi s kojima ću kasnije biti u bliskim kontaktima, Boru Pekića, Dragoslava Mihajlovića, svi su oni bili negde skrajnuti, nisu smeli da rade. I dovijali su se… Matija Bećković je pisao za "Čik", i živeo od toga šta je pisao pisma devojaka "Čiku", i, naravno, tu se prepoznavalo da je to čista politika u pitanju, "Čik" je bio najčitaniji list, upravo zbog tih pisama. I onda se desilo to da je na celom tom prostoru bivšeg komunističkog sveta pala ta zabrana, i nestao objektivni strah da za jednu rečenicu ideš u zatvor. Kod nas nije bio toliko taj retrogradni i zatvorski sistem do te mere praktikovan kao što je to stvarno bilo u Mađarskoj ili u Poljskoj ili u Čehoslovačkoj. Mi smo imali jednu vrstu operetskog komunizma. Ali, svejedno, dan-danas imate ljude koji su odrasli u tom ubeđenju. I koji će vam reći: “Jesam, ja sam bio komunist, i s ponosom kažem da sam to i dalje.” Šta je taj komunizam učinio kao pokret u davdesetom veku, to njega ne interesuje uopšte. Koliko je tu žrtava bilo, kakvi su to gulazi i logori, to se objašnjava da su bile takve prilike, i ako je moralo da se ubije deset miliona, ljudi, bože moj, šta da se radi, ubićemo deset miliona, da se suprotstavimo imperijalizmu…
Veličković: Govorimo o sedamdeset drugoj. Vi ste još mladi, dvadeset tri godine. A već imate takav jasan antikomunistički stav koji će se, kamufliran, pojaviti već u Maratoncima. Odakle Vam to? Gdje ste to stekli? U nekoliko Vaših drama veoma je istaknuta tema zavađenih generacija, u kojima očevi ne napuštaju položaje i ne ostavljaju sinovima dovoljno prostora za život. Da li cijela ta priča, zapravo, počinje u Vašoj porodici?
Kovačević: Pa, generalno gledajući, da… Imao sam neku vrstu, ajde da tako kažemo, raslojavanja u familiji. Što je kod nas potpuno normalno. Pola mojih stričeva je bilo na jednoj strani, a pola na drugoj. I sećam se, kad sam bio mali, i kad bi se za slavu okupila familija, onda bi krenulo blago-ironično prepucavanje, ko je bolji i ko je gori. Oni vaši, ovi naši… Dok ne bi došao deda i seo u pročelje stola, onda bi svi zaćutali. Jer je to, u stvari, bio patrijarhat. Mene ja za tu familiju najviše vezivao deda koji je bio najsmireniji, koji je prošao dva svetska rata. Čovek koji je bio toliko oguglao do te mere na tragedije da je bio nedodirljiv. Nije dozvoljavao da se dešavaju sitne štete. I držao je pod kontrolom i revoluciju i kontrarevoluciju u okviru i dalje postojeće nekakve zadruge. Ja sam rođen u kući koja je bila zadruga. Bilo ih je petorica braće i jedna sestra. Znalo se tačno ko šta radi. Onda se jedan iškolovao pa otišao, napustio kuću, pa drugi, pa treći, i ostao je samo jedan u toj kući. I to je priča o našem selu. Taj jedan više nije mogao da obrađuje tako veliko imanje, i urušila se jedna grana privrede, a ovi ostali su odlazili po gradovima, manje-više nisu uspevali, umesto da žive na velikim imanjima, živeli su u nekim kavezima, kao Radovan, i postajali su glasači, da bi imali socijalno i plate. Radili su u nekim izmišljenim fabrikama, u nekim brodogradilištima, u nekim čudima… Čuj, brodogradilište na Savi! Ne da je smešno. Ne smeš da gradiš čamce, najviše šajke, i čamce za, najviše, štuku, ne smeš ni za soma, som je ozbiljna riba. I tu je došlo do raslojavanja. Naravno da sam ja shvatio da je jedna vrsta priče prešla u nešto što je vrsta torture. To sam osetio u osnovnoj školi. Napisao sam priču o tome, “Prvi put kad nisam video Tita”, o tome kad su nas izveli od ne znam koliko sati ujutru, na nekom suncu, u Ulici Maršala Tita, kako bi se drugačije zvala glavna ulica. Stajali smo jedno dva-tri sata, uparađeni, obučeni, da bi u jednom trenutku prošli motorciklisti i protutnjala kolona automobila. Ne znam da li smo uspeli i da mašemo. Digla se prašina, i oni prošli. Išli su na Cer, na otvaranje nekog njihovog spomenika. To su sve slike, fragmenti… Sećam se, kad je Moša Pijade umro, da je ceo Šabac bio oblepljen. Ja sam bio mali, nisam znao tačno o čemu je reč. Nije bilo bandere na kojoj nije bila njegova slika. To je isto bilo primenjivano i u školama. Učili smo one glupe pesme, u horu, ili na časovima, do gimnazije, gde se to isto ponavljalo. Ideologija je, kroz razne marksističke predmete, bila toliko rigidna da si morao da učiš raznorazne budalaštine u koje niko nije verovao. Nisu u njih verovali ni oni koji su ih predavali. Na osnovu te istorije pravljene su posle serije, kao ona u kojoj je igrao Gaga…
Božović: Otpisani?
Kovačević: Da. Otpisani.
Božović: Da li to znači da se već negde u detinjstvu uspostavlja sumnja da je “sve suprotno od onoga što izgleda da jeste”?
Kovačević: Da. Negde se javlja jedna duboka sumnja i jedna jasna slika o tome da postoji negovana i falsifikovana istorija… Falsifikovana istina, zapravo, i da je za nešto što je očigledno, kao da su dva i dva četiri, dokazano da je jedanaest, i ti sad moraš da veruješ u to. Bilo je predmeta koje sam voleo, i radovao sam se tim časovima, ali bilo je više onih glupih, kojima su nam oduzimali i dane i vreme, zbog kojih se moje školovanje pretvaralo u jednu veliku mučninu. Naravno, ja sam imao u familiji ljude koji su bili, ajde da tako kažemo, ozbiljni opozicionari, i koji su, kad god su imali priliku, meni uspevali da saspu u glavu “vidi šta ova banda radi”. Jedan je robijao, drugi je bio na onoj strani, ako ništa, zbunjivali su me. Nisam odrastao u nekoj čistoj sredini koja bi bila samo ovo ili samo ono. I taj haos je počeo da se sređuje, da se raščišćava, kad sam prešao u Beograd, naročito u vreme studentskog pokreta u kojem sam delimično učestvovao, jer sam imao devetnaest godina, a to je premalo da bi se čovek uopšte ozbiljno bavio politikom. Ali sam već sa ulaskom u Atelje 212 našao čvrsto jezgro onih ljudi koji su se već tada zvali, ajde da kažemo, opozicionari.
Veličković: Ali prije ulaska u Atelje, Akademija…
Božović: Znači, Beograd je treći grad koji je važan za Tebe. Pored Šapca i Novog Sada.
Kovačević: Ova priča koju sam danas pročitao, to je priča iz Šapca. Ja se Šapca danas sećam, iskreno govoreći, kao mesta u kome sam sve što sam video video prvi put. Jer… Ja ne idem često u Šabac. I trudim se što manje da idem. To je jedan od ružnijih gradova, trenutno, na Balkanu. Ima jednu ulicu koja imitira velike gradove, grad sa izmenjenim stanovništvom. Nekad građansku klasu, od pre Prvog svetskog rata, smenjivali su ljudi koji su namerno dolazili u jednu skalameriju koja se zvala “Zorka Šabac", industrija hemijskih proizvoda, panel-ploča i japanske keramike.
Veličković: Ona priča iz Radovana, o fabrici, brdu, jezeru, to je to?
("Ta fabrika je uništila reku, a reka zatrovala polja. Ni korov nije uspevao. Da bi nekako spasili zavičaj, napravljeno je jezero od reke i podignuta hidrocentrala. Međutim, nije bilo dovoljno vode, pa je hidrocentrala prestala sa radom pre puštanja u pogon. Onda su, da bi izvadili štetu, isušili jezero i ostavili samo mulj, da ljudi seju pirinač, koji nije uspevao jer je klima hladna a ujedno i topla. Ovo, da je topla, ustanovilo se kad su podigli planinu na zatrpanom jezeru; hteli su da stvore zimski turistički centar. Da ne bi planina bila neiskorišćena, bez snega, kad već nema para od skijanja, rešili su da otvore veliki rudnik. I kopali su mesecima, dok nisu naišli na mulj koji su ranije zatrpali. Sad su odlučili da sruše fabriku i ponovo zasade žito i kukuruz.")
Kovačević: Jeste. To je to. To je to. Oni su to, da bi poprilično moćne, ne moćne, ali poprilično nezavisne seljake i kulake, kako su ih zvali, pretvorili u osiromašenu radničku klasu. Sazidali su fabriku, sazidali su solitere na obradivoj zemlji i dobili su radničku klasu koju su vezali za glasačku kutiju. I to je bio istorijski proces. I dobili su osiromašenog seljaka koji je i dalje išao na svoj hetkar, ne na deset hektara koje je imao ranije, nego na jedan, i tamo je gajio paradajz, paprike i lubenice, a ovde je imao socijalno, i tu je našao nekakav balans, a usput ga je trovala kiselina koju je "Zorka Šabac" ispuštala, i onaj plavi kamen, i razna druga čuda. Ko je to preživeo, danas može da svedoči kako je cela ta priča bila vezana za čistu ekologiju. Najveći broj bolesti bio je u Šapcu upravo zbog toga. Šabac je u mom sećanju zbirka svega lepog što čovek može da doživi u detinjstvu i svega ružnog. Sva prva iskustva direktnog sudara sa životom vezana su za Šabac. Ja imam jednu priču koja to strašno dobro ilustruje, objavljena je pre nekoliko godina u jednom broju NIN-a. Zove se “Smrt žive žene”. To je strašna slika Šapca. Sve ovo što pričamo, u toj priči, koja je duga, šest-sedam strana, jeste istinita priča iz mog detinjstva, kad sam imao pet-šest godina…
Božović: Novi Sad?
Kovačević: Novi Sad je bio iskustveno potpuno drugačiji. Prvo i osnovno, za mene je to prelazak iz jednog grada u kome sam imao svoje dvorište, svoj golubarnik, svog psa, mačku, i sve ostalo, i sve sam to morao da ostavim zato što se preseljavam u Novi Sad, u soliter. To je za mene bio rez od kojeg nisam mogao da se oporavim, sigurno, jedno godinu-dve dana. Fizički bol za nečim što sam ostavio i što sam najviše voleo u životu. I sreo sam se sa drugačijim mentalitetom. Kasnije će to za mene kao pisca biti dragoceno. Pogledao sam sebe sa strane. Jer su prvo počeli da me zovu Gedža. Što je bilo pomalo uvredljivo. Oni su sve ljude sa juga Srbije zvali Gedža, a oni su pripadali nekakvoj aristokratskoj, austrougarskoj, što bismo rekli, provinijenciji… A mi smo bili seljaci… To sam ja onda morao da dovodim u red raznoraznim čudima, do fizičkih obračuna, da bi se stvar sanirala. Ja sam se, inače, ceo život bavio sportom, tada sam igrao fudbal za podmladak "Vojvodine", i tu sam našao neki balans. Ali sam se u početku osećao tamo kao crnac. U Novom Sadu sam završio gimnaziju, sreo se opet sa sijaset problema. Novi Sad je na neki način učestvovao u toj mojoj odluci da se bavim pozorištem, jer smo u četvrtom razredu gimnazije odlučili da pravimo pozorišnu predstavu. I to je već poznata priča koju sam mnogo puta pričao. Ja sam seo i iz čistog bunta napisao komad, jer sam imao profesora koji je obožavao Šekspira i malo-malo pa ga je citirao, i tu se negde nekako rodila moja potreba da prepevam Hamleta u desetarac. I to sam stvarno uspeo, na trideset-četrdeset strana. Tu smo predstavu mi spremali jedno dva meseca, onda nam je jedan reditelj, kad je video kakva je to budalaština, dao scenu “Ben Akiba”. Zagrejao se i on, i mi smo radili kao u pravom pozorištu. To je bila predstava koja je posle trebalo da se igra na kartu više, jer je bila zabranjena.
Veličković: Jeste li sačuvali tekst?
Kovačević: Imam fragmente, nekoliko strana, to je najstrašnije nešto, to je… Da su me streljali, imali bi pravo. Ali smo s tom predstavom gostovali, i to je bilo simpatično, pošto su to radili gimnazijalci, pa su to gledali na jedan drugi način… Komedija je uvek, u osnovi, rušenje dostojanstva. Slepstik. Ide čovek ulicom i padne. Kad padne običan čovek, ne toliko, ali što je čovek na većem položaju, sve što ima veći oreol, kad padne, i urušava se…
Veličković: O tome su pisali Bergson, i Prop ima jednu zanimljivu knjigu, naravno, uvijek se u ovakvim prilikama spomene Nušićev predgovor Ministarki… Od koga ste Vi učili?
Kovačević: Paa, ni od koga… To je prosto neverovatno. Počeo sam da pišem u trenutku teške depresije, pošto sam imao neprilike na Akademiji iz političkih razloga, kad je bio Maspok… Moj otac je bio vojno lice, i njega je sudbina zadesila da bude jedan od ljudi u vojnoj bazi u Divuljama. To je pored Trogira. U staroj Jugoslaviji to je bila najveća baza za podmornice. A on je posle rata bio radio-vezista na minolovcima. Četiri godine je čistio Jadran od mina. Profesor koji mi je predavao filozofiju u Novom Sadu, jedan divan čovek, bio je slep jer je upravo na jednom od takvih brodova izgubio oči. Brod odnet u vazduh, većina izginula, on izgubio vid. Tako se desilo da su nekako moja dokumenta, koja su tada bila u Hrvatskoj, nestala, i ja više nisam mogao da dobijam stipendiju. Na Akademiji je bilo deset studenata, svi su bili iz Hrvatske, ja sam bio jedini, ajde sada da kažemo, Srbin, i meni su jedinom nestala dokumenta. I ja, ni luk jeo ni luk mirisao, ostanem na drugoj godini bez stipendije. Smučila mi se cela ta priča bratstva-jedinstva, i svega. A zatim, u celoj toj priči, smučila mi se i činjenica da je našu politiku uvek vodilo neko gerontološko odeljenje. I da su uvek starci odlučivali šta ćeš ti da radiš kao mlad čovek. I to je bila potpuno prirodna pobuna. Onda sam ja seo da pišem Maratonce kao dramu. Kao ozbiljnu dramu. U kojoj su grobari bili predstavnici jedne klase, a mladi čovek… Priča u Maratoncima je, kada se sve razgrne, sledeća: jedan mladi čovek neće više da bude deo grobarske familije. Hoće da izađe iz grobarske familije i da se bavi nečim drugim. A tu je, kad pišem, već i moje iskustvo iz šezdeset i osme godine. Neće da bude deo grobarske familije. Međutim, grobari, pošto su ozbiljan svet, pošto se bave ozbiljnim poslom, reše da ga potkupe. Tako što će on biti direktor. I on se, čovek, slomi. I to je priča iz šezdeset osme. Devedeset posto studentskih vođa završili su kao predsednici raznih gradskih i centralnih komiteta. Posle smo čuli i da su neki od njih još tokom pokreta radili za policiju. Pa pogledajte sad po svetu, Fišer, Bler, to su sve ljudi koji su nekad, kao, duvali travu, nosili cveće i sve ostalo, a kasnije su uzeli oružje u ruke i tukli po planeti. A bilo je ono, peace, brother, peace. Mladost, ludost. Daj da se vidi od čega se živi. Ja sam tu dramu pisao krajnje ozbiljno, u svim parametrima klasične dramaturgije, a da bih se oslobio toga da to ne bude sami mrak, pokušao sam da nađem nekakvu ironičnu, ciničnu priču, u odnosu na sve to. I sećam se, na drugoj godini, kada sam došao da pročitam to, bilo je nas šest ili sedam na klasi, nakon tri-četiri strane, ja više nisam mogao čitam, jer su se oni smejali. Pomislio sam da sam napravio neku grešku. Ja jesam hteo da to bude delom i smešno, ali ne do te mere. Tu se desilo nešto sa podsvešću. I to iz one priče, vezane za strah od smrti koji sam imao tokom celog detinjstva, a imao sam je jer sam bio tri-četiri puta na smrt bolestan, imao sam sve najstrašnije bolesti…
Božović: Vaše iskustvo lektire?
Kovačević: Danas sam, u biblioteci, govorio o tome, ali nisam hteo to da naglašavam… Ja sam od sedme godine, kada sam se upisao u školu, pa do petnaeste, kada smo preselili u Novi Sad, pročitao verovatno pola knjiga iz fonda biblioteke. Čak smo se takmičili, sećam se, ko će više da pročita. Ja sam znao da uzmem knjigu ujutru, da je čitam do ponoći i da je pročitam. Ako je bila dobra, ako je imala zanimljivu priču. Čitao sam nedeljno po tri-četiri ozbiljne knjige, tako da je ona bibliotekarka mislila da se ja zavitlavam.
Veličković: Da li vam se desilo nekad, tada, a pogotovo kasnije, da ste, dok ste čitali, zavidjeli piscu?
Kovačević: Ne, nisam zavideo, ali, danas kad se sećam tog perioda, ustanovio sam da se taj nekakav dar za pisanje nasluti, ali ti ga ne definišeš, ne znaš zašto je to tako… Sama činjenica da sam ja svakog četvrtka u pola devet sa nestrpljenjem čekao radio-dramu, kao sasvim mali, dan-danas znam muziku najave, a pričamo nešto što se dešavalo prije četrdeset pet, pedeset godina, sama činjenica da sam odslušao sto, dvesta drama… Četvrtak, pola devet, ja ležim, pokraj radija, imali smo neki stari radio, nalik na kredenac, koji je sa neke austrjske torpiljerke bio skinut, i to je bio prelep radio, koga bi danas strašno voleo da imam, ali on je zamenjen za "Rudi Čajavec", onaj mali, od plastike, i verovatno je završio u nekoj kafani. Ja sam ležao dole na krparama, stavim jedno jastuče i odvrnem radio, i slušam radio drame koje su bile, u stvari, filmovi za slepe. A zašto sam baš ovo rekao? Zato što je radio-dramaturgija najrazvijenija bila u Nemačkoj. A zašto u Nemačkoj? Zato što je posle bombardovanja tamo bilo najviše slepih. Oni su imali briljantne radio-drame. Radio-drama kao rod je sjajna. A ja sam, te godine kad sam ostao bez stipendije, preživeo zahvaljujući radio-dramama. Poslao sam na konkurs u Sarajevo, Zagreb i Beograd tri drame, dobio dva otkupa i jednu nagradu.
Veličković: Mislim da jako dobro razumijem šta želite da kažete. Ja vrlo često mlađe ljude upućujem da je radio-drama najbolja vježba pisanja. Jer tu ako pisac postane svjestan ograničenja, i ko ih sve savlada…
Kovačević: Najveća ograničenja! Imaš za celu umetnost dva kredita. Imaš ton i reč. Svedeno je sve na ton. I on ti da sliku, ono što je najzanimljivije… Sećam se, Grof Monte Kristo je išao u nastavcima. Naravno, to su snimali u Radio-Beogradu i to su sve bili dobri glumci, to se sve ozbiljno radilo. I ozbiljno se igralo. Ceo roman je bio snimljen, ja sam jedva čekao sledeći nastavak, da čujem šta će biti dalje. Postojao je pripovedač, dijalozi podeljeni glumcima, pripovedač je imao sjajan, baršunasti glas koji te odvede negde i ti formiraš sliku. I to za vežbanje mozga, i tih delova skrivenih u sivoj zoni, koji su još neotkriveni, kako se formira nešto na nivou podsvesti, to je bila najbolja atletska disciplina. Jer ti moraš na osnovu zvuka, šuma… Kasnije sam učio tonske efekte. Kad naučiš, kao u poslastičarnici, od čega se pravi ona sjajna torta, onda ti se i ne jede više. To je jedna priča. A druga priča, kad ste me pitali da li sam zavideo nekim piscima... Nisam zavideo, ali mi se dešavalo da mi je krivo što je nešto loše nastavljeno. Što neka priča, koja je išla jako dobro, to sam već tad osećao, odjednom sklizne. Izgubi tenziju. Ili čitam knjigu do pola, i odjednom nije više dobra. Bio sam u pravom smislu, posle dugog čitanja, jedna vrsta ozbiljnog kritičara. Tad sam već znao da čitam knjigu do pola, i ako mi se ne sviđa, da je zatvorim i da je vratim.
Veličković: Dobro, to je bilo na početku. Ali kasnije. Kad ste pročitali Sirana…
Kovačević: Za mene je prelomni trenutak u mome čitanju bio kad sam sa negde deset-jedanaest godina naleteo na Rablea. I to nisam ja sam našao njega. To je bilo jedno staro izdanje, jedan moj prijatelj, koji će posle da studira svetsku književnost, rekao je: “Juče sam pročitao jednu knjigu, prosto je neverovatna.” Uzeo sam je i krenuo da čitam, i potpuno… otvorio se jedan novi svet. Gargantua i Pantagruel. I tad sam video da literatura može da izgleda sasvim drugačije. Odnosno da dozvoljava mnoga čuda. Ona čuda za koja nisam znao, a u školi su bila strogo zabranjena. Jer smo učili klasičnu socijalističku literaturu. Počeo sam da idem na dva paralelna koloseka. Jedan je bio određen državnim propisima, drugi je bio krivudav i išao je kuda je hteo.
Božović: Koje bi još pisce spomenuo pored Rablea?
Kovačević: Rable je bio prvi. Kao vrsta šoka. Onda dolazi klasična literatura. Nalećem na Čehovljeve priče. Ne drame! Priče. Čehov je neuporedivo bolji pisac priča nego drama. To je teško dokazivo, zbog čehologa, ali u svim njegovim dramama su najlepša ispovedna mesta. Koja su, zapravo, priče.
Veličković: Kao onaj dio iz Profesionalca kad Luka opisuje Tejin susret sa drugom iz vojske.
("Čovek vam je prišao na ulici, zagrlio vas, izljubio i upitao: Viđaš li one naše? A ti si stajao, isto ko sad, i pitao se u sebi. Koje naše? Čovek se snuždio, kao ja sad, i rekao: Pa, naše iz vojske. A tebi je laknulo, obradovao si se, imao si bar neki podatak. Da bi oraspoložio nesrećnika, rekao si sigurno i velikodušno: Naše iz vojske? Viđam. Naravno da viđam. Kako ih ne bi viđao! I čovek ti je poverovao, zagrlio te, potapšao po ramenu – bilo mu je drago što se nisi odrodio, i upitao te: A koga viđaš? Pa... i tu si, kao sad, stao i pokušao da se setiš bar jednog imena. I setio si se desetara Marka Kostića. I rekao si sa velikim olakšanjem: Viđam desetara Marka Kostića. A čovek te je samo pogledao, oborio oči i prošaputao: Ja sam desetar Marko Kostić.")
Kovačević: Od Čehova sam naučio, naravno, tada nisam znao da učim, da nešto učim što će mi biti profesija, jer sam, jednostavno, voleo to da čitam. Čehov je jedan od najboljih svetskih pisaca dijaloga. Vi kad čitate njegove priče, a pazite, još su to prevodi, u rečenici ne može da se izbaci ili doda nijedna reč. Ta rečenica, jednostavno, više ne bi bila to. Čovek koji uđe u kuću da saopšti nešto, on to saopšti u tri-četiri rečenice, ceo svoj život ispriča u pet rečenica. Bio je majstor dijaloga, i jedan od najboljih pisaca razgovora. Kasnije sam čitao još jednog pisca koji je negde u njegovom rangu, govorim o pričama… To je Singer, i njegovih dvanaest malih priča… To je top svetske književnosti. Naravno, onda dolazi Sirano, Molijer, klasična literatura koja je kao ozbiljna, a nije ozbiljna, ima u sebi odmak, distancu, ima ironiju, ima komediju, ima lepršavost, ima razbarušenost, dozvoljava mnogo štošta. I igra se sa mnogo mašte. Priča o čoveku koji ima jako veliki nos već je sama po sebi definisana kao jedan ozbiljan problem. Pa sad, taj problem može da bude fizički, može da bude mentalni, može da bude iskakanje iz klišea. I sad sve zavisi kako ga ti vidiš, i šta čitaš. Ali neki čovek ima problem. Zbog tog problema on postaje to što jeste. Rešavajući taj problem, on postaje mitsko biće. Ništa više. Ne želi on da menja svet, on želi da promeni sebe. Menjajući sebe, on menja okolinu. Potom, naravno, dolazi Nušić, dolazi Sterija, dolazi domaća literatura. Strašno sam voleo srpske realiste.
Božović: Zašto?
Kovačević: Pa, voleo sam ih zato što sam odrastao u toj sredini. U mojim ulicama školovali su se Janko Veselinović, Laza Lazarević, sve te priče koje smo mi čitali, ili morali da ih čitamo ili voleli, sve su one iz mog kraja. Iz mog komšiluka. Ja sam odrastao među tim ljudima. Sveti Georgije je, zapravo, citat i posvećen je celom tom opusu Mačve. Ona priča, Lazarevićeva, o invalidima…
Božović: "Sve će to narod pozlatiti".
Kovačević: Da, to je priča iz Georgija.
Božović: O izneverenim očekivanjima?
Kovačević: Sad su mi pričali. Igra se komad u Banjaluci. I dok su radili predstavu, dvojica-trojica statista i dva-tri glumca koja igraju manje uloge, koji su ranjeni tokom ovih ratova, pisali su pismo Vladi, tražeći pravdu. To su igrali na sceni, i to su bukvalno činili u životu. U slobodno vreme… Tu apsolutno imate ljude koji ništa ne glume. Izađu na scenu i igraju sebe. Taj komad je, ajde da tako kažemo, mali incident u mom pisanju, jer spada nekako u realističku prozu… Vezan je za selo. Za zemlju. A opet, nije samo to, jer su glavni junaci ljudi koji su obeleženi, od detinjstva, ili od rata.
Veličković: Gojko i ja smo se danas, pripremajući se za ovaj razgovor, razišli u tumačenju te drame. Da pojednostavim, mislim da ste vi tu navijali za Georgija, odnosno Đorđa, kome niste bez razloga dali ime sveca. A Gojko tvrdi da su vaše simpatije na strani Gavrila.
Kovačević: Pokušaću da vam iskreno odgovorim. Ja sam pokušao da napravim nešto što je u tradiciji i naše literature i naše mitomanije, a i incidenata među stvarno dobrim ljudima. Mihiz je svojevremeno govorio: “U Srbiji je teško biti dobar čovek, jer moraš istovremeno da budeš dobar za sto hiljada.” I moraš da radiš za sto hiljada ljudi. I moraš da pravdaš brljotine sto hiljada ljudi. Taj Đorđe Džandar je, u stvari, produžetak Banović Strahinje. Naravno, on nije namerno pisan takav. Ali sam ja takve ljude u životu poznavao. I možda jedna od najbitnijih rečenica u mome pisanju, ako čovek sme uopšte da se poziva na samog sebe, jeste jedna rečenica njegova. Kad mu Katarinina tetka - kad ga mobilišu i on ide u rat, znajući da ga žena vara, da nosi dete drugog čoveka i sve ostalo, i tetka zna da on zna, i donosi mu čarape, kao što je red kad se prati vojnik - na rastanku kaže: “Ja sam srela u životu mnogo ljudi, ali nisam srela tako dobrog čoveka kao što si ti.” A on, pre nego što će da se okrene i ode, kaže: “Lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje.” I to je centralna rečenica tog komada. Kad čovek dođe u situaciju da mu ništa drugo ne preostaje nego da bude dobar. Ne zato što nije mogao. On kao žandarm mogao je da učini mnogo štošta, po tadašnjem redu, zakonu i sili koju je imao, međutim, negde je morao da se sudari sa činjenicom da mu je ta žena i ta ljubav u jednom trenutku učinila nešto lepo, a da ga je onda prevarila. Da ga je ljubav prevarila, u stvari, ne sama žena. I da se sve to njemu kasno desilo. I sad, između toga da to izgubi zauvek, i da to još nešto malo sačuva, kao pojavu, kao neko čudo u prirodi, on se bori za to čudo, ne za Katarinu samu. Grčevito je brani i pokušava da u tom mraku… Jedan starac kaže: “Nama je najlakše da umremo. Samo mrak zamenimo mrakom.”
Božović: Pomenimo još dve rečenice koje se tiču tog odnosa svetlosti i mraka u drami Sveti Georgije ubiva aždahu. Onaj dečak Vane stalno govori: “Mi živimo u velikom mraku." A Aleksa odgovara: “Da sam ja Sunce, ne bih nas ni ovoliko grejao.”
Kovačević: “Da sam ja Sunce, ne bih nas ni ovoliko grejao.” I, naravno, uz sve simpatije za tog čoveka bez ruke, zato što je otišao u rat, devojka sa kojom je bio udala se ne znajući da će se on vratiti kući. Tu počinje jedan klasični ljubavni triler koji bi, da nije bilo rata, koji ga je uzdigao na nivo antičke tragedije, bio jedna obična seoska crna hronika. Sve zajedno, to je jedna vrsta moje posvete i mog nekakvog testamentarnog pisanja u odnosu na kraj, sredinu i ljude koje sam poznavao. Kad sam već spomenuo dedu, on mi je tu priču ispričao. To je istinita priča. Nažalost. Da su mobilisali bogalje, i da su ih odveli na Cer, i da su tamo, za kaznu zato što su pravili razna čuda i gluposti, po sistemu rekla-kazala, što je došlo do boraca na Ceru, bogalji bili poslati u prve redove koje je pregazila austrougarska vojska. Broj se kreće negde oko pet stotina. To se krilo. I ja nisam našao nikad ni jedan dokumenat o tome. Nikad. Ali zato imam dedinu priču, snimljenu, i priču još jednog čoveka, i deda i taj čovek su učesnici tog događaja. Naše lepe igre, čaršijske, kako ocrniti nekoga, ili nešto, i dovesti ga u situaciju da nestane.
Veličković: Moram priznati da nisam iz Vašeg odgovora zaključio zašto su, ako jesu, Vaše simpatije i na Gavrilovoj strani.
Kovačević: Ja se kao pisac trudim da budem apsolutno neutralan. Samo razmišljam šta bi u datoj okolnosti bilo realno. Ne može mi se desiti, kao onom klincu koji je čitao knjige, da me nešto izneveri.
Veličković: Ali u Kontejneru niste bili neutralni.
Kovačević: Nisam. Ali Kontejner je politički komad.
Veličković: Zar nije sve što ste Vi uradili političko pozorište?
Kovačević: U dubini, da. U suštini, jeste.
Božović: Ali, ipak, Kontejner sa pet zvezdica je političko pozorište u nedvosmislenom obliku, to je, pre svega, političko pozorište.
Veličković: Ali, kad smo spomenuli Kontejner, nešto mi se drugo čini važnije. Vi često neke sporedne motive prethodnih drama kasnije razvijate u cijele nove komade.
Kovačević: Da. Sve ono što je ostalo nerazvijeno u jednom komadu, što mi se sviđalo, prenosio sam u sledeći.
Veličković: Na primjer, na direktno obraćanje publici doktora iz drame Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću razvili ste Kontejner sa pet zvezdica.
Božović: Sličan model se primenjuje i u Lariju Tompsonu.
Kovačević: Jeste, to je to. Kada mi se u komadu svidi jedan lik koji je taman krenuo da svira nešto zanimljivo, ali nije imao mesta i prostora, kod mene ostane nekakav osećaj krivice i želja, ako je to dobar ton, ako je to dobra melodija, da je razvijem. U nekoj drugoj drami.
Veličković: Da li je iz drama koje ste do sada napisali ostalo još takvih nerazvijenih melodija?
Kovačević: Znate, ja sam imao običaj, u svoje vreme, to je dosta zanimljivo, da pišem priče, ili skice priča, na jednoj ili dve strane. Čujem nešto, setim se nečega, nešto mi da povod da napišem priču, onda sednem i vrlo brzo, u toku jednog dana, napišem kompletnu skicu, arhitekturu za dramu. I tog trenutka mi se čini da je to sigurno osnova za buduću dramu. Tog dana ja verujem da je to jako dobar temelj da se gradi na njemu. Svi moji komadi, ili barem većina njih, imaju, ako smem ja o tome da pričam, dobru arhitekturu. Ja ne smem da uđem u komad ako nemam dobru arhitektonsku postavku. Ja nisam džez muzičar. Ja dozvoljavam sebi da džeziram tek kad imam strašno precizan notni sistem. A onda u okviru već velike muzičke celine imam delove i dajem sebi za pravo da jedan lik improvizujem. I onda on ispriča neku priču koja nema nikakve veze sa komadom. A u suštini, negde daleko, objašnjava njegov karakter, situaciju ili vreme. Toga u Radovanu ima poprilično, i to je otprilike neka džez kompozicija. Na temu zavičaja, na temu sela, na temu solitera, ne temu otuđenosti, ima jedno pet-šest takvih tema, i svako svira jedan deo. Ili plače ili kuka na tu temu. Naricaljke na temu zašto ulica više nije horizontalna, nego je vertikalna. I šta se posle dešava? Taj list papira, ili dva lista papira, stavim u fioku, jer u tom trenutku pišem nešto, radim, pa posle mesec dana opet mi padne nešto na pamet, vidim dobra slika, i… To je tako kada ste profesionalni pisac, odnosno kad morate da budete pisac, ne kad hoćete. Ja moram da pišem. I da sam čovek koji ima sada četiri fabrike, i da mi je rešena kompletna egzistencija, ja bih opet pisao. Dodatni razlog jeste da i zbog egzistencije moram da pišem, pa mi to, kad sam umoran, daje snagu i volju. Jer, ne bih voleo da završim život sa našom penzijom. Često sam u životu iz inata radio neke stvari. Ovo je sada opet digresija, ali radio sam iz inata neke stvari samo da bih nadoknadio svu onu bedu naših pisaca. Ja ne volim da letim, ne volim avion da vidim ni na razglednici, ali sutra bih kupio avion iz inata. Da se kaže da srpski pisac ima avion. Jer su srpski pisci toliko proživeli, gotovo svi, život u jadu, bedi i čemeru. Sve biografije naših pisaca, to je… Dikensovi junaci su raskošni i bogati ljudi. I kad umru, pošto ih sahrani okolina, sistem, država, uređenje, svi ih sahrane, e, onda ih slave i podižu im spomenike.
Veličković: Tu je opet Andrić izuzetak među književnicima.
Kovačević: Andrić je, prije svega, bio filozof.
Božović: To znači da svoje drame pišeš dosta dugo. Prvo nastaje priča sa vrlo preciznom dramaturškom osnovom, pa onda se ta priča postepeno razvija.
Kovačević: To sam pokušavao da objasnim i studentima. Ne možeš ti da pišeš dramu i da tražiš priču tokom pisanja. To je uzaludan posao. Nećeš naći priču. Ovo što sam rekao… Ja sam u pravom smislu lovački pas. Stalno sam u potrazi za pričom. Dajem kraljevstvo ne za konja, nego za priču. Mogu na osnovu jedne rečenice koja apsolutno nikome ništa ne znači, iz nekog sporednog teksta, da izvučem celu priču. Ko to tamo peva nastao je na osnovu jedne rečenice. Čitao sam novine, pre dvadeset pet godina, šestog aprila osamdesete godine, posvećena cela strana bombardovanju. Nabraja se: pogođena bolnica, pogođeno ovo, pogođeno ono… Rasturene biblioteke, škole. A onda: “Između ostalog, na ulasku u Beograd, kod Autokomande, pogođen je autobus koji je dolazio iz provincije u posetu prestonici. Svi su putnici poginuli.” Ja stanem, ukopam se i kažem: Evo ga! Zamisli, vratim film unazad, zamisli ljude koji iz provincije, iz neke vukojebine, koji su ceo život želeli da vide prestoni grad, pakovali stvari, i sve ostalo, krenuli, prošli sve peripetije, možeš misliti šta sve autobus u to vreme mora da prođe na sto kilometara, s tri pucanja gume najmanje, sve ih je nešto vuklo i dovuklo na mesto, i ta bomba koja leti, jedna na tolikoj teritoriji, pogađa baš njih. Kolika je sudbinska veza sa nesrećom. Kako je strašna, u suštini, priča. Kad te nešto pomeri iz planinske kuće, iz doma, da uđeš u autobus, da ti autobus ne pobegne, da imaš para za kartu, da pređe četiri jendeka i pet reka, i da dođe baš tamo gde ćete pogoditi bomba. I tako je nastala ta priča, na osnovu samo jedne rečenice, koju je taj dan pročitalo najmanje sto hiljada ljudi, ali nikome nije palo na pamet da je to zanimljivo. Eto, to je ta razlika. Jer si ti svakog trenutka u potrazi za nečim zanimljivim. Kao čitalac. Tako se uči da se piše. Kad čitaš neku knjigu koja je sjajna. Kad naiđem na neki deo koji bi mogao da mi posluži, mogu da uzmem jednu rečenicu, mogu od nje da napravim potpuno novu priču. Uzme se DNK iz neke knjige i ti onda praviš novog čoveka.
Božović: Jednom si rekao da, kad ti ponestane priča, pogledaš kroz prozor.
Kovačević: Tamo gde ih piše život...
Božović: Da. Da li to znači da je uloga pozorišta uvek da potkazuje život?
Kovačević: Meni je pozorište izuzetno zanimljivo zato što postoji rampa. I ceo naš život je, zapravo, pozorište. Sve što mi radimo u životu jeste pozorište. Ujutru se kostimiraš, uđeš u ulogu, i ideš kod šefa ili kod nekoga da ga ubediš da treba da ti da jedan posao. Od toga koliko uspešno glumiš, zavisi ti posao. Isto kao u pozorištu. Imaš ljude koji te gledaju, i ti igraš. Samo je pitanje da li je to organizovana gluma. Ako je organizovana, onda se to zove pozorište, a ako je neorganizovana, onda je to život.
Veličković: To onda znači da se ne slažete sa onim što sam ja danas u Biblioteci govorio. Kad sam tvrdio da ste Vi pozorište iskoristili kao neku vrstu megafona, da brže i glasnije kažete šta je hitno da se kaže.
Kovačević: Nisam na to imao nikakvu primedbu. To je dosta tačno. Dosta je tačno. Zašto je tačno? Zato što sam pokušao da radim i drugačije, i za to imam materijalni dokaz: ja sam Svetog Georgija počeo da pišem kao roman. I godinu dana sam pisao taj tekst kao roman. Onda sam ustanovio da će me ubiti deskripcija. Da će mi deskripcija opteretiti i ubiti celu priču. Da centralna priča počinje da se razvodnjava opisima i pasažima. I ne znam koliko da je to bilo zanimljivo, meni je počelo da smeta. Ja sam počeo, kao u svakom romanu, da opisujem: sedne na konja, pa krene, pa jaše, jaše, jaše. I vidim, tu mi curi energija. I onda jednog dana fino uzmem, izvadim sve dijaloške scene, i ostatak bacim. Zato je podnaslov Svetog Georgija - “Adaptacija nenapisanog romana”. To nije nikakva literarna pirueta, nego upravo to što piše. I zato je tačno to što ste rekli. A ima i još jedna stvar: meni je pozorište u jednom trenutku služilo, kao ostrašćenom, potajnom političaru, ili antipolitičaru, kako god hoćete, da se s nekim stvarima obračunam. To mi je definisao, već posle mog drugog ili trećeg komada, opet Mihiz. Kaže: “Vi ćete jednog dana imati problema i nećete imati problema zato što ste opsesivan pisac." I to je tačno. Moji su svi junaci sa velikim opsesijama, sa velikim fiksacijama. Za i protiv.
Veličković: Osim Mihiza, ko je još bio osoba čije ste mišljenje poštovali i uvažavali?
Kovačević: Niko, ni blizu.
Veličković: Ni na Akademiji.
Kovačević: Nisam imao nikad tu vrstu autoriteta. Ne autoriteta u smislu bezuslovnog… Ja sam s njim znao da polemišem, znao sam i da se posvađam, mada smo ceo život bili na Vi. Jednostavno, on je o tome znao jako mnogo. Bio je jedan od najbriljantnijih umova, ako smem tako da kažem, koje sam u životu sreo. Čovek koji je užasno mnogo znao i koji je sve što bi vam tvrdio mogao da argumentuje sa najmanje deset podataka iz literature ili iz istorije. I mogao je da se igra. On je bio virtuoz reči. Njega je slušati kad predaje ili priča o nečem bila milina. Nisi siguran da li to bolje zna ili to bolje artikuliše. Jednom prilikom, sećam se, kad ga je neko nešto pitao o nekom događaju, zašto to brani toliko, on kaže: “Mogu ja i da napadam, ako hoćete. Samo mi recite, hoćete li da napadam ili dabranim, meni je potpuno svejedno.”
Božović: A kakvo je Tvoje iskustvo sa kritičarima. Recimo, Jovan Hristić je pisao o svim Tvojim dramama koje je za života gledao. Vladimir Stamenković je, takođe, istrajno pratio Tvoje drame. Na drugoj strani, čitav niz kritičara, u svom vremenu vrlo ideološki uticajnih, nisu blagonaklono pisali o Tvojim dramama…
Kovačević: Pa, ja nisam imao velike sreće sa kritičarima. Ušao sam u pozorište jako mlad, a oni su to shvatili poprilično neozbiljno. A zatim, ušao sam s Maratoncima, o kojima nije smelo da se piše, da se analitički razlažu. Niko o njima nije hteo da priča kao o metafori za jedan sistem. Nema ni jedne rečenice u kojoj stoji: a da bi se pokazalo kako našu zemlju vode grobari, čovek se setio i napisao da mlad čovek može da napreduje samo ako u okviru grobarske porodice postane direktor firme. To je ukratko prepričan komad. Ali ne. To je bio komad sa psovanjem, komad ovo, komad ono, darovito, duhovito, nasleđe Nušića, i tako dalje… Opšta mesta! Ni jedne klasične analize. Jovan Hristić je pisao na svoj način. Vlada Stamenković, kao pedantan i vrstan poznavalac uopšte dramske literature, pisao je analitički. Doktorski precizno. A Vava, kao pesnik, pisao je poetičnije i mekše. Muharem Pervić je napisao dve-tri sjajne kritike. On je, pre svega, čini mi se, odličan pisac. Njegove rečenice možeš da čitaš po dva puta. Bez obzira na to da li je rečenica povoljna po tvoju dramu ili ne.
Božović: Deo kritike imao je veoma oštro ideološko protivljenje Tvojim komadima.
Kovačević: Da. Ima jedna serija kritičara koji su se vežbali na meni. Pravili karijeru. Ja sam posle, u trenutku neke svoje rezignacije, rekao da imam privatno groblje kritičara. Onih koji su bili, vežbali se, otišli sa ovog sveta i pravili štetu.
Veličković: Ja imam utisak da to nije samo Vaša, da tako kažem, sudbina. Mnogo godina unazad, kritičari su, valjda zbog straha, a posebno kad govorimo o Vama, mislim na sedamdesete, prestali da se pitaju šta je autor svojim djelom želio da kaže. Zašto ga je napisao.
Kovačević: Evo, Gojko je ovde… Gojko je čovek koji to pomno prati, zato što je, jednostavno, to njegova profesija… Kao čoveku koji odlučuje o štampanju, prolaze mu kroz ruke, kao meni ovde drame, užasne količine tekstova. I znaš šta je suštinski problem? U domenu kritike poezije mi imamo jako relevantne knjige. A ovamo, mi nemamo ni jednu knjigu pregleda dramske literature, ozbiljnu. Analizu, deset godina, dvadeset godina, trideset godina, šta je to, zapravo, naša dramska literatura. Jer se stalno vezuje ista priča: naslednik Sterije, Nušića, i svega ostalog, zato što pišem komedije. A, u suštini, moje drame nisu komedije.
Veličković: To zaista jeste opšte mjesto i prilično pogrešno. Na stranu vrijeme u kojem je pisao Nušić a u kojem pišete Vi, ali kad uzmete Nušićev tekst da čitate, on je dosadan i površan. Za jednu dosjetku treba da pročitate pola strane. A kod Vas nema replike bez igre, iza kalambura često se krije mudrost, za razliku od Nušića, Vi izbacujete suvišno.
Kovačević: Nušić nije bio profesionalni dramski pisac. Ja živim isključivo od pisanja drama. Ja sam zanatlija. U dobrom ili lošem smislu, kako god hoćete. On se usput bavio sa još jedno trideset poslova. Njega je prevarilo vreme i prevarila ga je kritika toga doba. U to doba bilo je nekako pežorativno pisati komedije. Klasicizam se opet vratio na scenu, Ibzen i Strindberg su tada na velika vrata ušli kod nas, i zahtevalo se od pisca da piše klasicizam. A on je imao bogomdan dar za komediju, što se najbolje vidi iz njegove Autobiografije. Mogao je da bude sjajan vodviljski pisac, a želeo je da piše takozvane ozbiljne komedije, sa društvenom satirom. On je pobegao od svog dara. Pobegao je zato što bi ga ubili, rekli bi da je minoran pisac. Tamo gdje se dogodio vodvilj, kao što je Sumnjivo lice, tu je on bio i najbolji. A onda je pod tim pritiskom, pod moranjem da napiše ozbiljnu klasičnu dramu, napisao Pučinu, jednu od najstrašnijih drama u istoriji dramaturgije. Naravno, to Dejan Mijač u svojoj predstavi izvrne kao rukavicu i dobije besprekornu komediju. Jer, tolika količina patetike je morala da izazove strašan smeh.
Veličković: E, sad ste uveli u priču režisere, a to je tema koja nam se čini nezaobilazna u Vašem pozorišnom radu.
Kovačević: Mene su, u stvari, počeli da proganjaju i organizuju hajke, i van sezone, onog trenutka kad sam krenuo da režiram svoje drame. A režirao sam ih iz jednog jednostavnog razloga, zato što sam ih pisao po principu - dva i dva su četiri. I, kao što sam u životu tačan, ja volim da budem tačan i u pisanju. Ja tačno znam zašto pišem dramu. Na početku drame moj lik će reći jednu užasno bitnu rečenicu za kraj drame.
Veličković: Zar to nije i zadatak kritike, kad odgleda Vašu dramu, ili je pročita, da dođe, isto tako tačno i precizno, do toga zašto ste je pisali i šta ste htjeli da kažete?
Kovačević: To je već priča o radu. Zašto bi se neko trudio baš toliko? Zato se većina kritičara kod nas bavi kritikom dve, tri, deset godina, dok ne nađe nešto bolje. Ja sam, dakle, pisao komad zbog toga i toga, i onda, dođem da odgledam predstavu, i ono zbog čega sam pisao - samo toga nema! U režiji je vrlo lako skrenuti priču. U režiji je vrlo lako preformulisati stvari. Ili se izmontira nešto, ili se nešto doda, i ja više ne vidim komad koji sam napisao. Počinjalo je da mi bude loše zbog činjenice da mi se falsifikuje rad. Na stranu političko ubeđenje koje može da se odigra potpuno drugačije ako vi drugačije postavite komad. I to možete vrlo lako, gotovo neprimetno da uradite, bez štriha. Samo pojačate igru jednog glumca. I to mi je dozlogrdilo. A drugo, još jedna bitna stvar, na prostoru tadašnje Jugoslavije bilo je najviše četiri-pet reditelja od imena i autoriteta. Šta znači autoriteta? Autoritet znači da jedan reditelj u podeli od deset likova pozove deset dobrih glumaca. Ja sam imao slučaj ovde u Zvezdara teatru da mlad čovek dođe da režira, damo mu scenu, on pozove pet-šest glumaca, velikih imena, oni dođu, vide klinca, i počnu da ga maltretiraju. I počnu da režiraju komad. I na kraju se glumci, naravno, pošto reditelj nema autoritet, ili je i sam zadivljen imenima, na sceni među sobom posvađaju i napuste komad. Međutim, kad se pojavi neko ko je autoritet, ko je impresario, on to sve dovede u red, i kad ti kaže - ti ideš tamo, i stojiš kod prozora, i gledaš kroz prozor, ti ne smeš da ga pitaš zašto gledaš kroz prozor. Kao što će obavezno da te pita ako nisi autoritet: “A zašto ja gledam kroz prozor? I do kad ću da gledam?. Ovaj ovde gleda u publiku, a ja sam okrenuo leđa publici, i mene niko ne vidi, a njega gledaju ovde, u prvom redu, svi ga gledaju…” Sama činjenica da sam se bavio filmom i pozorištem, a pisac sam po vokaciji, pa još i da režiram, i film i u pozorištu, to je ljudima bilo previše. A upravo zbog formule dva plus dva su četiri ja sam počeo da režiram.
Božović: Postoji jedna postavka Balkanskog špijuna u kojoj je Čvorović u pravu.
Kovačević: Da. Gledao sam predstavu u kojoj je reditelj, sa minimum štriha, što uopšte nije bilo teško, uradio upravo to. Kada sam pisao dramu, ja sam Iliji davao elemente da bude u pravu kako bi bio istinit lik. Kao kada, recimo, sediš sa čovekom ostrašćenog političkog ubeđenja, on će ti reći bar tri rečenice, od deset, koje su tačne.
Veličković: Ali, koliko se ja sjećam, u Balkanskom špijunu samo je jedna rečenica koja ga raskrinkava. Kad kaže, ako se ne varam, ”ubijao bih ponovo”.
("Staljin vas je ubij'o, al vas nije ubij'o kol'ko je trebalo. Ja sam drž'o njegovu sliku pet godina, ko ikonu, i držaću je ponovo, kad-tad! Nećete uspeti, dok je mene, dok je mog brata, dok je nas još stotinu hiljada, vi nećete...")
Kovačević: Inače, ono što priča da se zlopatio, to će da vam priča svaki čovek. I njega je stvarno lako braniti ako mu izbaciš četiri-pet rečenica. Tako da je mene ta priča o izneverenom rukopisu naterala da izrežiram premijeru - a sad, vi, ljudi, izvolite. Ako je taj komad dobar, on će se igrati i kasnije, pa ćete ga i vi režirati. Ako ne valja, ja mu neću pomoći režijom.
Božović: Ali daješ, bolje reći, predlažeš, jedno osnovno čitanje.
Kovačević: Da. Proveravanje pozorišnog komada je vrlo jednostavno. Ako se komad izvede jednom i nikad više za vašeg života, to nije dobro. Nema tu nikakve velike pameti. Komad koji je igran jednom, i nikad više, nešto nije u redu s njim. Komad, ako je uspeo, obnavlja se, igraju ga i druga pozorišta, igra se na drugačiji način, neko ga čita na svoj način, neko ga oseti iz novog vremena. Kokan Mladenović je radio Balkanskog špijuna tako da se priča događa za vreme Miloševića. Ništa se bitno nije promenilo. Nije se samo pominjao Staljin… Nije se pominjao ni Milošević, samo vidimo da je to njegovo vreme i da je Čvorović opsednut jednim likom. I sve je funkcionisalo bez ikakvih problema. Reći ću vam, mene u Balkanskom špijunu nije interesovala toliko priča o staljinizmu koliko o paranoji. To je moj pokušaj analize paranoje na ovim prostorima. Što zbog stranca, što zbog policije. Još jedna jako bitna priča, do koje mi je bilo užasno stalo, jeste to kako jedan čovek koji je uplašen, koji živi u strahu, koji je izmaltretiran u životu, s pravom ili bez prava, u to ne bih ulazio, koji je preživeo torturu, koji se plaši, kako on, dakle, svoju ženu, koja je potpuno zdravorazumska žena, pretvori u istog takvog čoveka. I to je priča, zapravo, o maltretiranju jedne žene. I o maltretiranju familije. I to su te male takozvane kućne siledžije koji su na ovom prostiru Balkana jedna posebna sorta ljudi. Zato je prelepa ona Andrićeva priča “Zlostavljanje”. To je jedna od njegovih najlepših priča, u kojoj nema nikakvog nasilja – na prvi pogled. A to je strašna priča o zlostavljanju. I to je jedna linija, postoje tri-četiri linije u mom komadu, ali ta mi je bila najbitnija: kako čovek, i sam prevaspitan, prevaspitava nekog. I to nije ništa slučajno. Nisam ja toliko darovit kao što izgleda. To je rad. Veliki rad, uložen. Zato me nerviraju komadi pisaca koji mi donesu mi prvu ruku. I kad ga ja teram da piše… Zato sam ja odustao da predajem na Akademiji. Ja sam se više nervirao što oni neće da pišu, nego oni. Jedan dan sam šetao dole pored Dunava iznerviran činjenicom da ono što su naučili nisu hteli da napišu. Ja sam dao ostavku i otišao sa Akademije. Jer me baš nerviralo da studenti treće godine neće da pišu, a upisali su se na Akademiju da budu pisci. I onda sam ja gubio vreme i energiju, i zajedno smo pravili kostrukcije, planove, priče, ali oni to nisu hteli da realizuju. Jer im je bilo dovoljno da su studenti Akademije, to je dovoljno za džet-set ovde. Nikad se ne zna zašto je dobro doći u Beograd siromašan. Ko zna, da sam bio iz neke imućne beogradske familije, možda ništa ne bih uradio.
Veličković: Ako postoji danas drama koja objedinjuje sva tri dramska jedinstva, onda je to Profesionalac…
Kovačević: Pisao sam je po tom principu. Po principu svih dramskih zakonitosti.
Veličković: Profesionalca smatram Vašom najboljom dramom, ali je većina kritičara nakon premijere zaključila da njome stagnirate, čak nazadujete.
(Dubravka Knežević, npr: “Drama ipak nije prošireni vic, pa i “Profesionalac” mnogo više liči na skicu za buduću dramu, ili, možda zbog svog ispovednog, klimakteričnog tona, za mogući roman. Takvu je robu s greškom pisac dobro zanatski upakovao i zabašurio i predao Kovačeviću reditelju.”)
Kovačević: Tu dramu su sačekali, iz meni nepoznatih razloga, na nož. Ni danas mi nije jasno zašto. A ona je, možda i zato što je mala podela, izvedena u sigurno pedeset-šezdeset svetskih pozorišta. Pre dva dana sam razgovarao sa čovekom koji je prevodi na škotski. Objasnio mi je i koja je razlika između engleskog i škotskog: kao između srpskog i južnosrbijanskog. Znate, meni se dešavalo da su me neki kritičari, kad su gledali izvođenje Radovana, kojeg je radio Dejan Mijač, sa Vojom Brajovićem u glavnoj ulozi, pitali šta sam dopisivao. Nisam ništa. Nego je Zoran, improvizacijama, koje smo često i nas dvojica smišljali dok smo sedeli u "Srpskoj kafani", na zadatu temu, da li se nešto desilo, ubacivali, do te mere napravio, ono što sam rekao, jednu džez kompoziciju da je pokrio tekst, sakrio tekst. I sad ovo izvođenje u Ateljeu 212, gde igra Brstina, igra se skoro bez štriha, možda sa tri-četiri rečenice, a opet su ljudi iznenađeni da je taj tekst potpuno drugačiji. Zapravo, do ovog izvođenja u Ateljeu Radovan nikad nije bio odigran integralno. Kao što su nakon Profesionalca kritičari bili iznenađeni što sam izneverio samog sebe. Nakon onakvog početka sa Maratoncima i Radovanom… Zaboravljaju da su i o njima pisali sve najstrašnije… Odavno sam već, što bi se reklo, digao ruke od toga da čitam i da se nerviram šta kritičari pišu, ne zato što me ne interesuje, nego zato što kritičar mora da bude autoritet. Ne može svako da dođe i da se vežba na meni. Nisam ja konj sa hvataljkama. Ja u njihovom životu, u životu tih kritičara, dođem kao prolazna avantura. Nažalost, ozbiljnih kritičara, koji su život posvetili tome, kao što sam ja posvetio život pisanju za pozorište, nema, možda, jedan ili dvojica. Od vremena kada sam ja počinjao da pišem. Čovek se s godinama navikne na sve to. Kada ste mladi, to vas sve užasno dotiče, strašno ste ranjivi, svaku kritiku pročitate po deset puta. I analizirate čak i ono što kritičar nije napisao. Da li je možda nešto između redova hteo da kaže. I tada je odgovornost kritičara velika, zato što tada mogu tom čoveku dosta da pomognu. Nije kritika da uzmeš sekiru i da nekoga iscepkaš. Kritika je da, ako u nekome primetiš neki dar, razviješ upravo to. Ukažeš mu na to šta je dobro, a ono šta je loše ne pomeneš, ili pomeneš uzgred, da bi čovek imao volje da piše, a inače uhvatiti invalida, a svaki mladi čovek koji piše jeste invalid na neki način, tući invalida nema smisla. I vrlo je lako. A za ovo što sam do sada uradio mogu da zahvalim i tome što sam se bavio sportom. Jer je za sve to bila je potrebna i užasna fizička snaga. I potrebno je da znaš šta radiš i zašto to radiš. Ja i dan-danas nemam mobilni telefon. Moje radno vreme je kao radno vreme profesionalnog ubice. Zadatak koji sebi zadam da moram da uradim, i ne smem da napravim grešku u tom procesu rada, do te mere je ozbiljan da dozvoljavam sebi samo male delove improvizacije. Građu za svoje komade spremam i smišljam godinama. Ja sam Gojku pričao, čini mi se pre deset godina, na jednom putovanju na literarno veče, o tome kako su nastale novine. Ja se oko te priče vrtim, moram je napisati, gotovo je, priterala me je u ćošak i nema dalje. Da bih se odbranio, moram da je napišem. I sad kad sam došao u Portugal, reč je o priči o gospodaru jednog dvorca koji maltretira narod i o tome kako se taj narod ne osveti, ja sam se našao pred jednim dvorcem koga sam tačno gledao, i zamišljao, kada sam locirao celu priču. Kada sam došao pred taj dvorac, ja sam rekao: "Evo, tačno, ovo je znak da moram ono čudo da napišem, jer mi potura i dvorce."
Božović: Priča koja namešta realnost…
Kovačević: Dovodi me tačno na mesto…
Veličković: Ubistva…
Božović: A kako se Ti osećaš kao pisac čije se reči citiraju kada te reči dođu do Tebe, kada ih čuješ od nekoga ko i ne zna da su to tvoje reči.
Kovačević: Ne, ne razmišljam uopšte o tome, i ne dozvoljavam sebi ni jednog trenutka da pomislim da to ima neko veće i bitnije značenje. Čovek je užasno kvarljiva roba. Možeš vrlo lako da proklizneš i odeš, i tako postaneš sopstveni literarni junak. Što je najstrašnije u literaturi - da postaneš jedan od likova onoga što pišeš. Ne smeš sebe previše ozbiljno da shvataš. To je jedna stvar. Druga stvar, olakšavajuća mi je okolnost što sam uvek imao posla. Nikad ja nemam vremena da se osvrćem i gledam šta sam uradio, ja plivam, i plivam dalje, ka nekoj obali za koju ne znam koliko je daleko. Ja moram do nje da dođem, a ono što je iza mene jeste nekakav prostor koji sam prešao, lakše, brže ili teže, ali sam ga ostavio iza sebe, i ne osvrćem se. Tu i tamo… Naravno, da vam je drago da se ponovo igra nešto što ste radili pre dvadeset ili trideset godina. To je dokaz da i ono što sad radite može da se igra za dvadeset-trideset godina. Niste radili uzalud. To je strašno bitno kao činjenica podrške u trenucima kad sumnjate. Ali, verujte mi, ne postoji ni jedan komad kod koga na polovini komada nisam posumnjao da pišem gluposti.
Veličković: Dolazite li u iskušenje da u tim starim dramama ipak nešto promijenite, popravite?
Kovačević: Ne bih promenio, ali sa ovim iskustvom dodao bih nešto. Moglo je nešto da bude još razigranije. Ali, u tom trenutku, slika je bila sa tim ramom, sad bih ja, možda, pravio veću sliku, ali dobro je da ona ostane kao svedočanstvo tog vremena, kao crno-bela fotografija. I kao svedočanstvo jednog perioda u kojem sam ja trčao tom brzinom tu razdaljinu. A šta bih menjao? Pa, ne bih nešto mnogo, ne bih nešto mnogo menjao, uz činjenicu da retko gledam ono što sam pisao, čak i filmove… Sinoć sam posle petnaest godina odgledao film Balkanski špijun, na televiziji, samo iz jednog razloga, zato što je posredi digitalizovana kopija. Hteo sam da vidim kakva je kopija, i kopija je odlična. Sad je to kopija koja će ostati zauvek. Slika je dobra: sačuvana je slika, i sačuvana je energija u tom filmu. Energija kojom Bata, kao lokomotiva, melje. I u tom filmu, da ga sad montiram, promenio bih vrlo malo.
Božović: A zašto je dramski pisac napisao dva romana?
Kovačević: Romane sam pisao zato što priče do kojih mi je bilo stalo nisam mogao da lociram u pozorište. Tražile su prostor, širinu…
Božović: Kao priča za film Ko to tamo peva. Opet, drama Proleće u januaru imala je nekoliko metamorfoza dok nije postala scenario za film Podzemlje i roman Bila jednom jedna zemlja.
Veličković: Još samo ovo. Složili ste se da je Vaš opus politički angažovan. Imali ste jednu ideju za koju ste se borili, jasno, hrabro kad je trebalo, no sad, čini se, ponestaje neprijatelja. Uspjeli ste sve to vrijeme biti nezavisni. Niste htjeli da zavisite od plate. U Narodno pozorište ušao je samo jedan Vaš tekst, ako se ne varam. Zvezdara teatar je bio margina kad ste ovdje došli…
Kovačević: Da, bilo je to pozorište na periferiji…
Veličković: Sad ste Vi u centru. Kako Vaša nova pozicija funkcioniše u okviru političkog pozorišta koje ste do sada radili?
Kovačević: Pa ne funkcioniše nikako. Jednostavno, mislim da je priča o jednopartijskom životu na ovim prostorima završena. A to što se zove demokratija i što se zove višepartijski sistem, to je nešto što se uči. Ja nemam vremena da učestvujem u tome. Na sceni Srbije danas ima četrdeset i nešto kao javnih i sto dvadeset potajnih partija. I sad ja treba da objašnjavam ljudima da treba da se učlane u neku partiju, a ona se onda promeni preko noći. I više nemam konkretnog neprijatelja. Kad je bila jedna partija, to je bilo jasno: ti si sa ove strane, oni sa one, pa ko preživi. Sad odjednom vi izlazite na megdan, a desetorica ispred vas drže pištolje. Ne znate u koga da pucate. Pucaće vam s leđa. Ovo se zove politički haos. I demokratija se, naravno, pošto smo mi propustili kao narod ceo vek, uči ceo vek. Ovo sad što nam se događa, to je učenje, prvi razred iz demokratije. Ja više u životu nemam vremena da se bavim obrazovanjem, vaspitanjem, da govorim ljudima bolje je ovo od ovoga. To sam zadnji put radio i prevario se. Glasao sam i učestvovao u nekim čudima… Nisam se prevario. Moralo je. Idemo od goreg prema manje gorem.
Veličković: Ali ja nisam mislio na tu vrstu angažmana. Nego na tekst, na novu dramu, koja će sada ponovo u ovom vremenu da bude ono što su u onom vremenu bili Maratonci ili Špijun…
Kovačević: Nemam ozbiljnog protivnika ispred sebe. Ovo nije dostojno literature. Nekad se znalo gde ideš, i protiv koga, i ako pogineš, poginuo si od nekog ko je ozbiljan. Sad te ubije baba neka… Potegne vanglu i ubije te. I ode heroj nizašta. Nema jasnog cilja. Ne možete tenkom da gađate trešnje. A zatim, menja se cela priča i globalno. Došlo je do debalansa. Više istine nisu do te mere crno-bele. Otuda ono što smo sumnjali… mi svakim danom sve više ulazimo u Orvelov svet. Planeta postaje slika jedne pozornice za silu, bahatost, moć… Nema više ideologije. Samo kapital. Iza ljudi ne stoji ni neka tanušna ideologija. Stoje korporacije. Stoji užasno bogatstvo. Sve zajedno, nikome nije jasno šta se stvarno događa. Priča o globalizmu, o antiglobalizmu, sve je to tačno… Ali je sve još u vazduhu, sve je i dalje nedefinisano. Sigurno je samo to da su u sukobu bogati i siromašni. To je osnova. Jedan mali broj ljudi na planeti drži užasno bogatstvo, a devedeset posto ljudi je gladno. I sad se ta glad artikuliše. Prevodi se u veru, u religiju, u naciju, u granice… Zato sam negde napisao da granice, verske, na zemlji, dele nebo. Sad se vraćamo na ono prvo pitanje. U zemljama bivših rigidnih, opasnih, mogu slobodno reći zločinačkih sistema ne sme se zaboraviti i ta reč, jer bi poništili devedeset miliona ljudi stradalih u gulazima, tvrdili bi da to nije tačno, ili da oni nisu bitni, da su žrtva istorije. Oni nisu žrtva istorije. Nisu žrtve istorije. Žrtve su jedne ideologije koja je ravna fašizmu. Pitanje je samo ko će na jednu ili drugu stranu da stavi teg, ali to je obeležilo celi dvadeseti vek. Fašizam i komunizam. I, naravno, repovi od toga prelili su se i u ovaj vek. Pod raznoraznim drugim oblicima, nazivima. Mene najviše zabrinjava činjenica da na ovoj planeti, govorim ovo jer sam imao priliku da mnogo putujem, da srećem dosta ljudi, ljudi sve više žive pod sve većom presijom. I to nije politička presija, to nije strah od cenzure, od policije. To je strah za egzistenciju. Putujete sat do posla, i sat nazad, i imate nekoga ko može da vas otpusti, i da vam ne kaže zašto. Jer na vaše mesto čeka stotina drugih ljudi. I to je isto stvar politike. Samo što se to ne zove fašizam ili komunizam…
Veličković: Nego kapitalizam.
Kovačević: Čak nije više ni kapitalizam. Nego nekakav bankarski imperijalizam. Ja nekad u šali govorim kako Hitler ide, gore, lupa se pesnicom u glavu, i viče: “Greška, napravio sam grešku, nisam trebao da šaljem generale nego bankare. Da jesam, ne bih bio danas to što jesam.” Tako da se mi danas sudaramo s tim. Na nesreću, Balkan, kao i ovo područje bivše Jugoslavije, izuzimajući Sloveniju, koja je uvek pripadala nekim drugim prostorima, čak i Hrvatsku, kao deo bivše austrougraske imperije, mi se vraćamo u predindustrijsko doba… Izgubili smo jedan vek. Jedan balkanski rat, Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, Treći balkanski rat, bombardovanje. Malo ljudi na planeti je imalo tu sreću da doživi sve to. To stvarno treba da ti se posreći, i da se rodiš na tom prostoru, i da te sve to strefi.
(Smijeh je vjerovatno najbolji način da se završi razgovor sa piscem koji je stvorio Topaloviće, Radovana, Čvoroviće… Malo čudo tehnike na stolu pokazuje dva nula nula četrdest tri, što bi trebalo značiti da je dvosatni razgovor snimljen.
U Beogradu, 24.decembra 2005. godine.)
