Radoslav Petković

VAVILONSKA TV KULA

Sarajevske Sveske br. 10

Nežni uvod u raspadanje

Negde šezdesetih godina prošlog stoleća čitavu javnost SFRJ je potreslo pitanje jezika. Naime, prvo se u Hrvatskoj pojavila Deklaracija o položaju hrvatskog jezika – mislim da je tako glasio puni naziv – a potom u Srbiji Predlog za razmišljanje. U tadašnjoj, vrlo kontrolisanoj javnosti, takvi potresi nisu bili ni najmanje česti, pogotovo što su iza oba ova teksta stale mnoge od onih koje uobičajeno nazivamo «uglednim javnim ličnostima» - u slučaju Deklaracije i neke institucije, a i sam Miroslav Krleža. I oba teksta su osuđena kao nacionalistička; zasedali su i republički Centralni komiteti, osnovne organizacije Saveza komunista su izricale kazne, uglavnom izbacivanje iz Partije što je, u ondašnjim uslovima značilo, u najboljem slučaju, uvod u javni ostrakizam.
Baviti se sada ovim tekstovima bilo bi i naporno i nepotrebno; važnije je reći da su oni, tačnije čitav događaj, pomutili idilu vladajućeg bratstva i jedinstva i jasno ukazivali da je stvarnost, skrivena onom idiličnom slikom koje stvarala oficijelna propaganda, mnogo kontraverznija. I čitava stvar se zakuvala oko «jezičkog pitanja», između ostalog pitanja da li su srpski i hrvatski jedan ili dva jezika.
Tako se učinilo da je jezičko pitanje postalo političko pitanje – učinilo se, podvlačim – i mnogi su, naročito oni koju su nastupali na strani zvanične verzije, po kojoj su ovi jezici zapravo jedan, zamerali drugoj strani što vrši političku manipulaciju naukom. Ovaj argument, o tome kako rasprave o jeziku treba prepustiti nauci i kako u njih ne treba mešati politiku, javljaće se uporno i kasnije i to, skoro uvek, kao argument onih koji brane jedinstvo jezika.
Argument koji, već na početku, pati od jedne mane; u njemu se uvek insistira na sopstvenom mišljenju kao «naučnom» a svako drugo se, a priori, diskvalifikuje kao nenaučno, političko u najboljem slučaju, zapravo politička manipulacija. U vreme SFRJ, makar pre njenog završnog stadijuma raspadanja, ovo je bila više nego opasna, nimalo akademska optužba; naravno da je i drugoj strani preostalo jedino da se brani, kako najbolje zna i ume, naučnim argumentima, jer je opstajanje na političkom polju moglo samo da vodi u totalnu propast. Zapravo, ako niste bili spremni da tek ponavljate i prepričavate zvanična partijska dokumenta, uvek ste se branili tvrdnjom da se vi politikom ne bavite, već se bavite naukom, umetnošću ili čime god već. Političko, ideološko polje je bilo strogo kontrolisano polje na kojem su i najmanja odstupanja od zvanične linije mogla biti izuzetno opasna.
Čuvari pravoverja nikada nisu imali previše sluha za ovakve taktike i bili su, danas treba priznati, savršeno u pravu. Mnogo se politike krijumčarilo kroz razna «umetnička» pitanja i sukobe i već ona rasprava o «modernizmu» sa početka pedesetih godina nije politički bila nimalo naivna; Krleža je svega ovoga bio itekako svestan, što je bio razlog da, sve do smrti, ako je verovati svedočanstvu makar jednog njegovog sagovornika, nije dozvolio štampanje Dijalektičkog antibarbarusa. Raspravljati o načinu viđenja stvarnosti, što jeste rasprava o prirodi umetnosti, znači postavljati određene ideološke postulate; to je Platon odlično znao i upravo zato je iz svoje države prognao epske pesnike uostalom obrazloživši razloge ovoga progonstva – za razliku od mnogo licemernijih budućih progonitelja – sasvim jasno i čisto. Rasprava o jeziku, osim u slučaju krajnje specijalističkih studija, poput onih o upotrebi aorista, po svojoj prirodi još je više ideološka; mi stvarnost spoznajemo kroz jezik u toj meri da možemo reći da ljudska stvarnost jeste ljudski jezik. Na jednom višem nivou ovaj jezički problem je uvek predstavljao muku teologa koji pokušavaju nešto da kažu o prirodi Boga, počev od napora da objasne pojam «večnosti»; jezik, postoji u vremenu i kroz vreme se opire naporu iskaza koji negira vreme te svaki naš iskaz o večnosti može zapravo biti samo nepouzdana metafora. O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati, zaključio je na kraju Wittgenstein da bi kasnije bio, mnogo i najčešće pogrešno, citiran. Na nesreću lingvista, ova nauka je mnogo više ili mnogo vidljivije vezana za ideološke postulate nego, naprimer, teorijska fizika; što nikako ne znači da teorijska fizika nije, mada manje vidljivo, takođe vezana i povezana. Čuveno Einsteinovo «Bog to ne bi dozvolio», izrečeno u jednoj raspravi koja se ticala upravo teorijske fizike predstavlja samo vrh ledenog brega, simpatičan u svojoj pomalo dečijoj naivnosti.
No, fizičar ima veću mogućnost provere svojih teorija i stavova – koju opet ne treba preuveličavati – nego onaj koji se bavi jezikom i, što je možda i važnije, fizičar ima manju mogućnost normiranja svoga područja nego što ima jezički stručnjak. Namerno izbegavam reč «lingvista» i skoro da bih radije upotrebio jednu stariju reč: jezikoslovac. A opreznom čitaocu ova jezička nedoumica može već unapred mnogo reći o mojim shvatanjima.
Učenje je za one koji su zaboravili, rekao je negde Plotin i ona politička gužva koja se oko jezika u SFRJ digla šezdesetih godina prošlog stoleća mogla je iznenaditi samo one koji su zaboravili istoriju. Pitanje jedinstva srpskog i hrvatskog jezika, tada snažno aktuelizovano, jeste bilo bitno političko i ideološko pitanje još od trenutka kada je prvi put postavljeno, dakle više od stotinu godina ranije. Možemo postavku o jedinstvu tumačiti bitnom odrednicom jugoslovenskog projekta, velikosrpskim projektom za asimilaciju hrvatskog kulturnog područja, delom Strossmayerovog projekta za katolizaciju pravoslavaca, to zavisi od političkog i ideološkog shvatanja pojedinca. Ali, kakav god stav zauzeli, čak i izbegavajući ideološke ekstreme, uvek se bavimo politikom i raspravljamo bitna ideološka pitanja; ovo se odnosi i na kasniji problem bosanskog – u Srbiji se sada vodi rasprava na temu da li će se jezik, uveden u školski sistem, zvati bosanski ili bošnjački – ili crnogorskog jezika. I dalje: na pitanje svakog jezika i njegovog jedinstva.
Negde krajem XVIII stoleća, dakle krajem onoga perioda koji nazivamo Prosvetljenjem i u času nastanka evropskog romantizma, Johan Gottfried von Herder je izrekao svoju čuvenu definiciju po kojoj je denn jedes Volk ist Volk; es hat seine National Bildung wie seine Sprache koja je danas prilično otrcano objekt iskaza i snova mnogih nacionalističkih inetelektualaca medju kojima je Herder, kako bi rekao E.J. Hobsbawm, prvi prorok . Kako bi se od proroka moglo i očekivati, bila je to uistinu proročka izreka. Pre svega, pojam Volka, naroda, kako ga Herder koristi, jeste suštinski u evropskom mišljenju nešto sasvim novo a ideja da jedan narod govori jednim istim jezikom nije samo nova već i sasvim revolucionarna.

Vreme bratstva i jedinstva

Naime, još krajem XVIII stoleća učeni slojevi svakog naroda su savršeno bilinigvalni . Pascal piše i Misli i Pisma provincijalca na francuskom ali, kada u pismu jednom prijatelju pokušava da izrazi svoju ideju računa verovatnoće, prelazi na latinski uz komentar: ovde je francuski bezvredan. Descartes Raspravu o metodi piše na francuskom ali mnoga svoja značajna dela piše na latinskom. Književnost, istina, vrlo rano prestaje da se piše na latinskom, a pogotovo na ovom jeziku još od Srednjeg veka nemamo značajnih stvaralaca te su latinisti, koji su postojali sve do kraja XIX stoleća, sasvim lepo zaboravljeni, ali akademska, naučna dela pišu se na latinskom sve do kraja XVIII stoleća. Jedan razlog je vidljiv i jednostavan: francuski ili engleski nisu jezici koje zna najveći deo one publike kojoj su i namenjeni, dakle obrazovani slojevi cele Evrope. Ali, oni znaju latinski; i mada Pascal, kako rekosmo, piše Pisma provincijalca na francuskom, ona odmah doživljavaju svoj prevod na latinski. Descartes autorizuje prevod Rasprave o metodi i on je, po rečima jednog svoga biografa, o filozofskim i matematičkim problemima pisao mnogo lakše na latinskom nego na francuskom. Newton je napisao više knjiga na latinskom nego na engleskom, a u njegovoj biblioteci je bilo više latinskih nego engleskih izdanja. Ovakve knjige bez latinskog nisu mogle dospeti do one publike kojoj su zapravo bile namenjene a to, sasvim sigurno, nije bio Herderov Volk..

Štaviše: sve do 1854. godine na univerzitetu u Oxfordu na snazi je bio statut po kojem su studenti bili obavezni da među sobom govore isključivo latinski, mada ta odredba već dugo vremena nije bila poštovana. No, sve do Revolucije, pa i kasnije, u francuskim školama su deca učila da čitaju preko latinskog jezika, ne preko francuskog, koji postaje školski predmet tek početkom XIX stoleća. I, opet sve do Revolucije, bila su obavezna da među sobom komuniciraju na latinskom.
Da je Katolička crkva bila «tvrđava latinskog jezika» opšte je mesto sa kojim se ponekad i preteruje jer je ona, u određenoj meri, ipak bila spremna da prihvati prevode Biblije na vernakularne jezike , pod uslovom da prevodioci nisu protestanti – prvi prevod na francuski delo je jednog katolika, načinjen na zahtev samog kralja i objavljen 1487. godine, dakle skoro pola stoleća pre Reformacije. No činjenica je da je ona dozvolila veću upotrebu latinskog jezika u liturgijske svrhe tek sa Vatikanom II (1962) i to uz velike otpore, uključujući i otpore «običnih» vernika, dakle ne samo konzervativnih teologa – koji su, razumljivo, pružili ogorčen otpor. Više je razloga i jedan se odmah nameće, bezbroj puta izrican i pre i posle koncila u Trentu (počeo 1546). U uvođenju i korišćenju vernakularnih jezika se, naravno, videlo nedozvoljivo popuštanje jereticima, Lutheru i sledbenicima, a u širenju Biblije i teoloških tekstova na vernakularnim jezicima videlo se otvaranje vrata prodoru pogrešnih tumačenja, dakle jeresi – opasnost koje je i Luther, naročito u poznijim godinama, bio svesniji nego što se obično misli. Posebno se ukazivalo na opasnost grešaka u prevodu Biblije, dakle Božije reči, uz svest izraženu u jednom od akata Koncila, da ni sam kanonski tekst Vulgate nije savršen. Tim gore; ako je mogao grešiti i sam Sveti Jeronim, šta tek očekivati od drugih. Upravo zato, sveti tekstovi ali ni tekstovi koji se bave svetim tekstovima, ne mogu i ne smeju biti dostpuni svakome. Kako je u svojim Esejima definisao Montaigne:
To nisu studije svakog čoveka. To su studije čoveka koji je tome posvećen, koga je Bog pozvao; slabog, neznalicu, one će učiniti gorim; to nisu priče za pričanje, to su priče da se poštuju, da ih se plaši i obožava. Kako su nerazumni ljudi koji misle da će ih učiniti pristupačnim narodu staviviši ih u narodni jezik!
Montaignev i Herderov doživljaj naroda nipošto nije isti; što opet nikako ne znači, da Montaigne nije o sebi mislio kao Francuzu. No, Montaignova Francuska jeste zemlja Francuza, ali ne i francuske nacije, ne francuskog Volka kako ga shvata Herder.
Ustvari, u ovom problemu nacije može se naći i deo odgovora na suzdržanost Svete stolice prema uvođenju vernakularnih jezika. U odgovoru na jedan zahtev koji je stigao iz Francuske sredinom XIX stoleća – da se u nastavi teologije više koristi francuski jezik – stoji: «čak i privremena zamena latinskog nacionalnim jezicima u nastavi teologije bi otvorila vrata shizmi, korak ka smrtnosnom padu u nacionalizaciju rituala».
Opasnost kojoj se ovde suprotstavlja nije samo nešto što bismo mogli nazvati «demokratizacijom» religije već opasnost da se hrišćanska vera učini suviše nacionalnom. Ne samo teolozi, već i mnogi katolički pisci isticali su vrednost latinske mise koja u svim katolicima sveta snažno budi osećaj zajedništva. Putnik iz daleka, kada uđe u crkvu grada u kojem se zatekao, zemlje nepoznatog jezika, ovde se susreće sa poznatim rečima i zvucima – često više zvucima jer većinom su mu reči nerazumljive, ali to za mnoge teologe nije predstavljalo nikakvu manu, naprotiv – i postaje svestan da se nalazi među sebi bliskima, među ljudima sa kojima deli istu veru i verska osećanja. Taj osećaj je odlično izražen u rečima Antona Hickmana, profesora univerziteta u Majncu:
Za nas je rimska misa, na latinskom, najblistavija najizražajnija manifestacija i demonstracija svetskog jedinstva naše vere... Takav je katolicizam; čitav svet je naša otadžbina.
Naravno, u otporu prema prevođenju mise, dakle tekstova obrednog karaktera, postoji još nešto: latinski je ovde sakralni jezik a sakralni jezik se, uistinu, drukčije doživljava i razume na drugi način nego svakodnevni. Upravo zato i oni vernici koji nisu znali ni reč latinskog, koji se nisu suviše upuštali u teološka pitanja, pružaće otpor protiv uvođenja njima razumljivog, njihovog jezika. To što je latinski «mrtav jezik» - inače, ne sasvim tačan termin, latinski je bio jezik na kojem se pisalo, govorilo i koji se menjao - u ovom slučaju predstavlja njegovu prednost. No, problem sakralnog jezika predstavlja posebnu priču kojom se ovde ne možemo baviti.
Latinski je i ovde način na koji se uspostavljaju veze među pojedincima i koji ih čini pripadnicima jedne grupe – katolici ili ono što bismo danas nazvali intelektualci, svejedno – dakle što formira, da se ovde poslužimo čuvenim izrazom Benedicta Andersona, zamišljene zajednice (imagined community ).
Mada je Andersonova knjiga, kao što joj podnaslov (Reflections on the Origin and Spread of Nationalism) kaže posvećena nacijama i nacionalizmu, on pod pojmom imagined community ne podrazumeva samo naciju. Nacija je samo jedna od njih; u svesti bilingvalnog učenjaka sve negde do karaja XVIII stoleća ne postoji samo ideja o pripadnosti nekoj «francuskosti»; on pripada još jednoj imagined community, zajednici učenih ljudi Evrope, a latinski jezik je jedno od sredstava uspostavljanja ove zajednice u prostoru ali i vremenu – Newton se tako može osećati bliskim sa Copernicom. Ova zajednica se prostire široko u vremenu ali i u prostoru i zapravo obuhvata onu sanjanu De Gaullovu Evropu od «Atlantika do Urala». Naime, u školama St Petersbourga XVIII stoleća latinski je takođe glavni predmet i tako će manje više biti sve do kraja XIX veka, kada će biti potisnut – mada ne i ukinut – od strane ruskog jezika. Nije slučajno da upravo tada, na prostorima ruske imperije, dolazi do snažnog napora rusifikacije drugih nacionalnih i jezičkih zajednica, potiskivanja drugih jezika prema kojima je, u prethodnom periodu, ruska imperija bila prilično tolerantna. Nacionalizam je, konačno, usmeren protiv kosmopolitizma viših klasa i intelektualaca, protiv onih koji su, makar do kraja XVIII stoleća formirali La République des Lettres zapostavljajući Volk, naciju a pogotovo državu-naciju.
Sredinom šesnaestog stoleća francuski prirodnjak Pierre Belon govor o zatvorenom jeziku seljaka tako različitom od neograničenog prostora učenog čoveka koji vlada latinskim. «Bretonac, Bask ili Škotlađanin» - kaže on - «ne mogu razumeti jedan drugog jer su im jezici strani. Ali, ako bi oni bili pismeni ljudi i govorili onaj pisani jezik koji se koristi u njihovoj religiji, tada bi svaki razumeo onog drugog. Kolika je prednost obrazovanog čoveka nad prostim težakom.»
Obratimo pažnju na dve stvari. Škotlađane i danas smatramo za naciju i većina ljudi, osim vatrenijih španskih unitarista, ovu odrednicu će biti spremna da prizna i Baskima. Ali Bretonac je za nas, danas, samo stanovnik Bretanje i Francuz; velika većina savremenih Bretonaca se oseća prvenstveno Francuzima, mada se ne odriče ni svoje bretanjske posebnosti – u šta se svojevremeno osvedočio i autor ovog teksta vozeći se Bretanjom u kolima pariske registracije i doživevši, ni kriv ni dužan, neke, mada ne dramatične, neprijatnosti. Ali za Francuza šesnaestog stoleća, oni su nešto posebno, kao i Škotlanđani i to ne bez razloga – njihov jezik se itekako razlikuje ne samo od onog latinskog kojim piše Belon, već i od onog francuskog kojim se on, u svakodnevnoj komunikaciji, služi. U nekim drugim tekstovima kao nacija sa svojim, u najmanju ruku osobenim jezikom, pominju se i Lorenci i stanovnici drugih francuskih pokrajina. Današnji pojam «nacije» tek čeka svoje otkriće. Ili, ako prihvatimo teze Ernesta Gellnera: «nacionalizam ne predstavlja buđenje samosvesti; on izumeva (invents) nacije tamo gde one ne postoje».
I druga važna crta Belonovog shvatanja jeste njegov osećaj pripadnosti jednoj od imagined community, zajednici učenih ljudi čiji je prostor mnogo širi od uskog sveta Bretonca ili Baska, uz napomenu koja otkriva postojanje i treće zajednice kojoj zapravo, ali bez dovoljno svesti o tome, pripadaju i ovi seljaci, zajednici istovernika. Osećanja zajedništva istovremeno uspostavljaju i osećanja različnosti; Belon se oseća različitim od zajednice seljaka bez obzira na njihovo nacionalno – ili protonacionalno, rekao bi Hobsbawm – poreklo i bliži su mu učeni ljudi Evrope koji govore latinski nego seljaci.
Čitava ova priča je bila neophodna da bismo mogli istaći suštinsku novinu i revolucionarnost Herderove teze jer se ona danas nama – čak i ako ne delimo Herderova ubeđenja – nakon više od dva stoleća koja su obeležena, između ostalog i izumevanjem tradicije , čini samorazumljivom. Ova teza uspostavlja jednu zajednicu – narod, Volk, jer se reč nacija još ne javlja u savremenom značenju – koja je iznad svih drugih, toliko iznad da ih ili ukida ili sebi potčinjava. Ukida Belonovu – i ne samo njegovu – zajednicu učenih Evropljana, pogotovo što će nacionalistička teorija insistirati da su pravi, najčistiji pripadnici jedne nacije (pravi Nemci, Francuzi ili Srbi) upravo oni pripadnici najširih slojeva koje Belon pomalo prezire, dakle seljaci. Zadatak učenih slojeva će, prevashodno, biti da se od njih uči pravim vrednostima ali i da ih prosvetljuje. O ovom, prividno dvosmernom a zapravo ambivalentnom odnosu biće još reči.
Druga strana Herderove teze je upravo ona zbog koje će se Sveta stolica toliko dugo opirati upotrebi vernakularnih jezika. Nije nimalo slučajno da su zapadnoevropski nacionalisti XIX stoleća bili većinom, i to u najblažem slučaju, antiklerikalci. Ako se zajednica istovernika ne ukida ona se, eksplicitno ili implicitno, potčinjava i stavlja u okvire najvažnije zajednice, Volka, tj. nacije u punom savremenom smislu te reči. Sasvim je razumljivo da je ovo teza jednog Nemca koji želi da uspostavi nemačko jedinstvo uprkos podeli na katolike i protestante i uprkos tadašnjoj podeljenosti Nemaca ne samo na više država već i njihovoj rasejanosti po Srednjoj i Istočnoj Evropi, od južnog Banata do istočnih obala Baltičkog mora. Sasvim će obratno biti u nekim predelima Istočne Evrope i Balkana; vatreno poljsko katoličanstvo će, velikim delom, imati svoje korene u politici i otporu, pre svega okupaciji pa potom rusifikaciji Poljske. Na Balkanu, u Bosni, formiranje nacija će se odvijati linijom verskih podela, uprkos nezadovoljstvu koje će ovo izazivati kod najvatrenijih nacionalista, koje možemo krstiti velikosrbima ili integralnim Hrvatima. Oni će, sasvim logično, biti mnogo bliži Herderu, no čitava priča o «Hrvatima pravoslavne vere» ili «Srbima muslimanskog zakona» neće u praksi imati preteranih rezultata. Ali, verska pripadnost je ovde, prevashodno, u funkciji razlikovanja; religija neće mnogo doprineti ljubavi pravoslavnih Srba za pravoslavne Bugare ili katoličkih Hrvata prema uglavnom katoličkim Mađarima. Religiozna zajednica nije ukinuta, ali je potčinjena nacionalnoj. Krajnji izraz ovakvog osećanja, doveden do paradoksa, svakako se nalazi u Musolinijevoj rečenici da je on katolik ali nije hrišćanin .

Rađanje nacije

Vratimo se Herderu. Bez obzira koliko se jedan zaključak njegove teze danas čini ne samo krajnje razumljivim već i neospornim – tj. da Francuzi govore francuskim a Nemci nemačkim jezikom – sa njom upravo u Herderovo vreme stvari nisu stajale tako jednostavno.
Ako bismo prenebregnuli razna naučna ali i «naučna» objašnjenja i krenuli od zdravorazumskog načela po kojem se svi koji govore isti jezik razumeju lako i bez problema, onda bi, u trenutku izricanja slavne definicije, stvari po Herderov i ne samo njegov, Volk, stajale jako loše. Jer, stanovnici Frizije koji su govorili «donjonemački» teško da su se uzajamno mogli razumeti sa onim Nemcima koji su govorili hochdeutch. Sasvim u duhu one Belonove konstatacije, seljak sa juga Francuske nije imao nikakvih izgleda da se sporazume sa seljakom sa severa Francuske.
U svetu u kojem je živeo Belon, Francuskoj ancien regimea to i nije bilo tako važno; ali, u svetu koji nastaje sa Francuskom revolucijom, dakle u trenutku kada mase, pa tako i jezik kojim one govore, postaju itekako bitne, stvari se menjaju. Jer, ma šta čovek o tome mislio, pojava nacionalizma jeste vezana za proces demokratizacije. U istoriji je otac Sieyes najviše upamćen po tekstu koji je najavio Francusku revoluciju Šta je to treći stalež, gde je dao odgovor kako je treći stalež sve. Takođe, on je autor iskaza: «Nacija je iznad svega. Ona je izvor svega. Njena volja je uvek zakonita».
Ali, gde je ona? Po ujedinjenju Italije Massimo d'Azeglio je izrekao čuvenu rečenicu: stvorili smo Italiju, hajde da sada stvorimo i Italijane. Kasnije će ovaj stav rezimirati pukovnik Pilsudski: država je ono što čini naciju, a ne nacija državu. Prevedeno na jezičko pitanje, u trenutku stvaranja Italije samo sićušna manjina Italijana govori onim što većina jezičkih nestručnjaka danas podrazumeva pod nazivom italijanskog jezika, dakle jezikom Mazzinija – što takođe znači da jako malo Italijana može da razume njegove pozive na nacionalno ujedinjenje. Ogromna većina govori napolitanski, venecijanski ili već koji «dijalekt». U trenutku Francuske revolucije tek nešto između 20% do 30% Francuza govori jezikom koji danas, bez kolebanja, nazivamo francuskim a koji je, u tom trenutku, jezik dvora i obrazovanih klasa. Pitanje jezika, postavljeno na ovaj način, postaje politički problem upravo u Francuskoj te će, sa stanovišta Komiteta javne sigurnosti, u godini Terora, jezik kojim neko govori sasvim sigurno ukazivati na patriotu – inače, jedna nova reč koja se prvi put javila u Engleskoj na početku XVIII stoleća a uobličila svoje značenje u Severnoj Americi u doba američke revolucije – i izdajnika. Francuska istorija je za Evropljane XIX stoleća bila neka vrsta uzorne istorije čovečanstva, od Marxa koji je u njoj video obrazac ljudskog razvoja do nacionalista koji su, nimalo pogrešno, u njoj videli obrazac nacionalne države. Renan je, u predavanju Šta je nacija? (1882) sa ponosom rekao: mi smo ti koji su ustanovili princip nacionalnosti. I Francuska je, od Revolucije nadalje, prionula na ostvarenje Herderovog projekta postavivši maksimu da je francuski jezik odlika Francuza a da taj jezik može biti samo jedan.
Taj jezik počinje kao jezik dvora i obrazovanih, samim tim i jezik administracije, što u Francuskoj, koja se centralizuje sve više od vremena Luja XIV da bi vrhunac centralizacije, do danas tek malo izmenjen, doživela u vreme Napoleona, jeste činjenica od prvorazrednog značaja. I samim tim, to je jezik škole, škole u centralizovanoj državi gde nema mnogo odstupanja u školskim programima, bez obzira gde se škola nalazila i to u vremenu i zemlji gde se intenzivno uvodi obavezno minimalno obrazovanje.
Obavezno besplatno osnovno školstvo je proizvod XIX stoleća, i slavi se kao dokaz i neophodnost progresa čovečanstva, ali je, takođe, moćno sredstvo kontrole i upravljačkih strategija. Za razliku od seoske privrede, industrijalizacija zahteva pismenost jer u velikim gradskim konglomeracijama, koje se ubrzano razvijaju u zemljama Zapadne Evrope, komunikacija bez pismenosti je, u najboljem slučaju, bitno otežana. Pojava jedinstvenog jezika – koji će dobiti pomalo sentimentalno i, makar u prvi čas prilično netačno ime maternjeg – tako je i diktirana praktičnim razlozima. Ona u Francuskoj ne nailazi na ozbiljnije otpore, sa nekim manjim, i ne tako dramatičnim izuzecima, mada dovodi i do izumiranja jednog jezika sa razvijenom književnošću kakav je bio provansalski, jezik krstaša i osnova srednjevekovnog mediteranskog lingua franca, Sabira.
Nacionalisti poput nemačkih i italijanskih koji, u tadašnjem rasparčanom prostoru pretenzija, nisu mogli imati podršku snažne centralizovane države, morali su se, naravno, opredeliti za druge taktike. Ako nije bilo moguće, kao u Francuskoj u praksi, ostvariti jedinstvo jezika, onda se to moralo na teorijskom planu; upravo zato jezičko pitanje postaje najzanimljivije, prividno naučno, a zapravo političko pitanje XIX stoleća. I to je jedan od glavnih razloga razvoja nauke o jeziku – a ovaj termin, po volji, možemo koristiti sa ili bez navodnika. Ne treba sporiti da je tu bilo ozbiljnog i iskrenog naučničkog napora, ali najviše truda je bilo utrošeno na stvaranje različitih klasifikacija, podela i sistematizacija jezika u kojima je glavni cilj bilo uspostaviti jedinstvo jednog određenog jezika i odrediti njegovu, po mogućstvu što veću, teritoriju. Tamo gde su se pred ovim poduhvatom javljale zdravorazumske prepreke, u smislu jednostavne zdravorazumske činjenice da se ljudi istog jezika jednostavno ne razumeju, uvođen je pojam dijalekta.
Nije nam namera da u potpunosti negiramo smisao toga pojma, ali razmišljajući o dijalektu teško nam je da se ne setimo Renanovog pitanja: zašto je Holandija nacija a Hanover ili Veliko vojvodstvo Parme to nisu? Renan postavlja pitanje koristeći savremeni pojam nacije – već smo videli da i Hanover i Parma u jednom ranijem smislu, ranijoj upotrebi toga pojma, itekako mogu biti nacije – a razni autori su davali razne i nikada potpune odgovore. Slično stoji sa odgovorom na pitanje o dijalektu i jeziku; koliko god se trudili da stvorimo definiciju, nešto će uvek izmicati, nešto se iz prakse neće uklapati, i teško je oteti se utisku da je, makar u određenom broju slučajeva, za dobijanje statusa jezika ili pada u limb dijalekta itekako odlučujuća politička volja. Kriterijum «jedan narod, jedan jezik» katkad je vodio do zaključaka koji, makar nekima, nisu mogli biti prijatni: Richard Bökh, izraziti sledbenik Herdera, koji je sredinom XIX stoleća bio najpoznatiji zastupnik teze da je jezik jedini kriterijum nacionalnosti – i, u svom vremenu, bio neposredno uticajniji od Herdera – Aškenazi Jevreje je uvrstio u Nemce jer je jidiš, kojim su oni govorili, van svake sumnje bio dijalekt koji se razvio iz srednjevekovnog nemačkog. Da su ovu tezu, kasnije, prihvatili nemački nacionalisti, istorija XX stoleća bi bila mnogo humanija.

Jedan poučan primer

Krajem XIX stoleća na malom mediteranskom otoku Malta u upotrebi su tri jezika – da ne pominjemo sada onaj specifični lingua franca koji se govorio u velikim mediteranskim lukama a koji je tada bio zasnovan na italijanskom . Malta je britanska kolonija i oficijelni jezik je, logično, engleski; seljaci govore malteški, a obrazovane klase su, izrazito, sklone italijanskom. I ne samo jeziku; kod višeg i obrazovanije sloja iredentističke ideje i sklonosti su itekako prisutne. Oni naravno znaju malteški ali to je tek dijalekt italijanskog jezika; i jezik kojim se govori sa pripadnicima nižih slojeva, dakle basilect, u smislu one podele na akrolekt, mezolekt i bazilekt. Među sobom govore na italijanskom. I pišu; počeci malteške književnosti su na italijanskom i u tom času nema pisane književnosti na malteškom.
Britanskoj kolonijalnoj upravi se ovakvo stanje, logično, ne sviđa. Ne sviđa se ni Maltežanima vezanim za kolonijalnu upravu, ali se ne sviđa ni liberalnom delu malteškog građanstva. Iredentisti predstavljaju desno i izrazito klerikalno političko krilo; liberali se zato radije vezuju za Britaniju nego za Italiju. Ako su po iredentistima Maltežani Italijani, na drugoj strani političkog spektra se insistira na posebnom malteškom poreklu; a pošto bi ozbiljno istraživanje posebnog porekla dovelo, makar u određenoj meri, do Arapa, rezultata koji se danas prihvata ali tada nije bio posebno omiljen ni kod liberala, onda se pribegava rešenju po kojem su Maltežani potomci Feničana, pa će tako prvi moderni hotel na Malti, danas najstariji, dobiti ime Fenikija. Kako primećuje jedan savremeni istraživač, do danas nema hotela koji se zove Arabia.
Istovremeno će i liberali i kolonijalna uprava promovisati malteški jezik. Čovek koji se danas slavi kao otac malteškog jezika biće od svojih protivnika prozivan kao nacionalni izdajnik – što je značilo izdajnik Italije – i slobodni zidar, dakle izdajnik katoličanstva, ali zahvaljujući svim ovim naporima malteški jezik ulazi u igru kao jezik, a ne dijalekt.
Drugi svetski rat i strahovito višemesečno – tačnije višegodišnje – bombardovanje Malte dovešće do političkog sloma iredentizma i pada proitalijanskih osećanja, mada obrazovani Maltežani i danas odlično znaju italijanski. Malta je danas verovatno najkatoličkija država u EU i jedina koja ne prihvata razvod, ali je lutajući ostrvom skoro nemoguće sresti čoveka sa kojim se ne možete makar sporazumeti na engleskom koji je ostao kao drugi službeni jezik i po sticanju nezavisnosti. Prvi zvanični jezik, jezik medija i savremene malteške književnosti jeste malteški koji lingvisti opisuju kao jezik arapskog porekla sa jakim uticajem italijanskog.

Jedan, dva, koliko?

Svakome ko ponešto zna o zbivanjima na «ovim prostorima» - kako se to najneutralnije kaže, a ponekad se koriste i termini kao prostor ex Jugoslavije ili, u novije vreme, Zapadnog Balkana - iz čitave dosadašnje priče može biti jasno, ako već odavno nije, da u svemu što se događalo nema ničeg, u odnosu na evropska zbivanja, ni novog ni originalnog. Karadžićeva reforma, koja se u Srbiji često vidi kao nešto krajnje autohtono, ne bi se ni mogla desiti u drugom trenutku osim u epohi evropskog romantizma, uključujući i onaj preozbiljno shvaćeni postulat evropskih književnih salona o vrhunskoj i prvorazrednoj vrednosti usmene, tj. narodne poezije, koji do danas opterećuje srpsku kulturnu istoriju. U Srbiji se rado ponavlja Goetheova ushićena ocena jedne narodne pesme (Uroš i Mrnjavčevići), ali se zato preskače njegova ocena druge (Zidanje Skadra na Bojani) u kojoj je ova okarakterisana kao deo jednog varvarskog preddoba kojim savremeni, obrazovani čovek uopšte ne treba da se opterećuje.
Što se jezičkih pitanja, pak, tiče ona su bila - i jesu - politizovana onoliko koliko su i svuda, dakle u veoma visokom stepenu. Pitanja jezičkog jedinstva ili različnosti, od pominjanog Karadžića te Ilira, Jugoslavena i potonjih Jugoslovena - kovanica je izvorno hrvatska, kao i Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti osnovana drugom polovinom XIX st. u Zagrebu - pa do korienskog pravopisa, rasprava o Deklaraciji i Predlogu, raznih «novogovora» do žestoke, najčešće histerične kampanje za apsolutnu ćirilizaciju Srbije, u svakoj od ovih pojava nije teško identifikovati određeni ideološki stav i vrlo određeno političko nastojanje. Ali, opet treba ponoviti, to nije nikakva osobenost, u dobrom ili lošem smislu svejedno, «ovih prostora». Naprotiv, to je skoro uvek bio deo širih evropskih kretanja, mada i kao njihov periferijski odjek, kao što su srpski i hrvatski nacionalizam često oblikovani prema uzoru na nemački, mađarski ili italijanski. Veliki nacionalistički ideolozi XIX stoleća, bilo da su zastupali južnoslovenski nacionalizam ili neki posebno nacionalni, bili su, uglavnom, dobro obrazovani ili makar dobro obavešteni o zbivanjima sa druge strane raznih ograda, što god da su o tim stranama mislili i kako god ih vrednovali.
A pri tome nema i nije bilo stava koji se ne može potkrepiti primerima sa drugih strana ograda. Tačno je da Austrijanci govore nemački, a ne austrijski, ali je takođe tačno da je zvanični jezik i i jezik koji se uči u školama Luksemburga luxembourgish, koji bi Bökh potpuno mirno uvrstio u dijalekte nemačkog jezika. Jezik jako sličan holandskom - ako ne i isti - u Belgiji se zove flamanski a njegova kreolska varijanta u Južnoj Africi afrikanerski. U Skandinaviji se govore norveški, švedski i danski ali se, danas, kada su se strasti smirile, skandinavski lingvisti slažu da su u pitanju tri dijalekta jedinstvenog skandinavskog jezika nominalno razdvojena iz političkih razloga.
Rasprave koje su se vodile - a još se vode - krajem XX stoleća o engleskom jeziku posebno su interesantne. Uglavnom nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se, nazivima, razdvaja engleski jezik, osim u SAD i to neposredno posle sticanja nezavisnosti. Tamo gde su Englezi vladali, zemlje su, i po sticanju nezavisnosti, često ostajale izenađujuće verne engleskom jeziku, ne samo u malteškom slučaju. Pokušaj uvođenja gelskog jezika u tadašnju Nezavisnu državu Irsku, potonju Republiku Irsku, negde dvadesetih godina dvadesetog stoleća, okončao se neuspehom, uglavnom zato što ogromna većina stanovništva nije bila preterano raspoložena da uči svoj maternji jezik - o kojem majke, ne prvi put u istoriji, nisu pojma imale - i radije je ostala pri engleskom, bez obzira šta su o Englezima mislili.
U svetu engleski kao svoj prvi i najčešće jedini jezik govori nekih 400 miliona ljudi na 30 teritorija, od Velike Britanije preko Australije, do Grenade i Tristana de Kunje, i prilično je normalno da se njihov govor među sobom može itekako razlikovati . Čak i u nekadašnjoj Evropi učenih, latinski govor se veoma razlikovao u slučaju Francuza, Nemaca, Italijana ili Engleza, do mere da su, ponekad, latinski svoga sagovornika teško razumeli - bezbrojne anegdote su vezane za to. A da nema jezičkog pitanja bez povišenih emotivnih temperatura vidi se lepo iz jednog primera. Kada se prvih decenija prošlog stoleća u Francuskoj pokušalo reformisati nastavu latinskog jezika uvođenjem drukčijeg, po reformatorima mnogo tačnijeg, izgovora reči nego što je bio tradicionalni francuski izgovor, došlo je do skandala. Oglasilo se Ministarstvo inostranih poslova sa saopštenjem da je pitanje uobičajenog izgovora latinskog na francuskim teritorijama «nacionalno i političko pitanje», a novoformirano Društvo prijatelja francuskog izgovora latinskog je reformatore napalo zbog pokušaja italijanizacije Francuza. Treba reći i da je i inače nastava latinskog, od rasprave o samom njenom postojanju pa do mere u kojoj se sprovodi, često bila političko pitanje. Mada je za jedne nastava latinskog deci pružala osnove mišljenja - i čak, po jednoj frazi, «stvarala čoveka» - za druge je ona bila izraz reakcionarne politike, prepreka modernizaciji društva i, čak, samoj demokratiji. Nije se moralo biti levičar da se tako misli; sa takvim argumentom je degaullistički ministar prosvete Edgard Faure, krajem šezdesetih godina bitno smanjio obim nastave latinskog u francuskom školstvu – treba li reći da je i ovo izazvalo rat u javnosti? Neki Francuzi su, pak, latinski jezik videli kao najbolju branu prodoru komunizma. To mišljenje su delili i komunistički upravljači SSSR-a, ukidajući nastavu latinskog u sovjetskim školama.
Ali da se vratimo engleskom, mada paralela sa latinskim nije nimalo slučajna. Krajem XX stoleća, Biro za manje korišćene jezike, zvanični organ EU, stavio je škotski jezik na listu posebnih jezika. Da ne bi bilo zabune: ne radi se o gelskom jeziku - tzv Highland Scottish, čiju posebnost niko ne spori iako ga malo ko danas govori - već o jeziku koji se nazivao Lowland Scottish, Inglish a koji su mnogi smatrali, i danas ga smatraju, dijalektom engleskog jezika. Neki, opet, smatraju da je to poseban, škotski jezik, koji ima zajedničke, mada ne sasvim istovetne, korene sa engleskim, posebno tzv. standardnim engleskim. Kako bi razlike u praksi mogle da izgledaju pokazuje primer tri mogućnosti pisanja poezije Roberta Burnsa, škotskog pesnika.
When chapman billies leave the street
And drouthy neebors neebors meet
Što predstavlja tradicionalnu verziju uz koju, kao i uz svaku dijalekatsku verziju, za čitaoca standarnog jezika moraju ići neka objašnjenja. Druga verzija, koju McArthur naziva «minimalističkim pristupom» i za koju se lično zalaže, izgleda ovako:
Whan chapman billies lea the street
An drouthy neibors neibors meet
Maksimalistički pristup, «različito koliko god je moguće»:
Whan chapman bilys lei the streit
An drouthy neibors neibors meit
Prevod ovde ne samo što je nepotreban nego je i nemoguć: ali neupućeni koji bi video prvu i treću verziju svakako bi zaključio da se ovde radi o sličnim ali nikako istovetnim jezicima. Od deset upotrebljenih reči na kraju su samo dve ostale nepromenjene - drouthy i član the.
Prosečan srpski lingvista, sklon da brani jedinstvo jezika, verovatno bi prihvatio prvi pristup. Ali - škotska ortografija je mnogo bliža Vuku.

Jelena speaks English in Villa Marija

A gde je tu književnost, pitaće sa razlogom neko. Pa, tu je negde; mada ne na tako izrazitom mestu kao što smo, opet pod uticajem nekih slogana evropskog romantizma, skloni da mislimo.
Uticaj književnosti se često meša sa uticajem štampane knjige, tj. štampe prvog masovnog medija u istoriji. Ponovo muke sa jezikom; kako na srpskom imenovati taj medij, jer ako se kaže štampa onda se misli prevashodno na novine; ako kažemo knjiga, opet upadamo u vrtlog pseudomistike vezane za ovu reč - mada čuvena studija Luciena Febvra i Henri Jean Martina nosi naslov L'Apparation du livre a upravo se bavi pojavom štampane knjige. I to je tačno; ono što nazivamo knjigom zapravo ne postoji pre Gutenberga; pre toga postoji svitak ili kodeks. No, nevolja je što je naše kulturno pamćenje suviše kratko da bi se ove prividne finese pamtile.
Dakle štampana reč jeste imala ogroman uticaj na religiozna i društvena pitanja Evrope, od Reformacije pa nadalje, samo što je ne možemo identifikovati sa književnošću koja je predstavljala jedan njen i to manji deo. Pojedini autori jesu itekako uticali na jezik svojih savremenika; ali to nisu bili stvaraoci književnosti, već ljudi poput Luthera čiji je prevod Biblije, između ostalog, uticao na nemački jezik u neuporedivoj većoj meri nego Goethe. Lutherov jezik je, konačno, poslužio kao osnova za kodifikaciju nemačkog književnog jezika. Mada lingvisti često engleski jezik dele na period pre i posle Chaucera, uticaj Williama Tyndalea, opet prevodioca Biblije, bio je mnogo veći u nastajanju onoga što danas prepoznajemo kao engleski jezik. U XVIII stoleću u Francuskoj Voltaire je jedan od najtiražnijih autora - što znači tiraže oko 7000. Već u to vreme, tiraži dnevnih novina su veći, kao i njihov uticaj, jezički ali i svaki drugi. Početkom XX stoleća ovu ulogu preuzima radio; nije slučajno da se standardni engleski naziva još i BBC English. Kasnije, naravno, televizija.
A kada se knjige masovnije čitaju, pitanje je koliko branioci književnosti i njenih vrednosti mogu biti zadovoljni. Javne pozajmne biblioteke u Evropi masovno nastaju tokom XIX stoleća i njihov cilj je prosvetiteljski; učiniti knjigu, koja tada nije preterano jeftina, dostupnom najširim slojevima. Istraživanja pokazuju stalne žalbe bibliotekara na čitaoce; ovi jednostavno pokazuju prilično nezainteresovanost za preporuke prvih . Pariski bibliotekari preporučuju Virgilija i Homera, Corneilla i Moliéra a čitaoci traže Alexandra Dumasa. Istina je da i Benedict Anderson roman - i to realistički roman, inače miljenik političara sve do komunističkih ideologa - smatra, uz štampu, izrazito bitnim za formiranje nacije kao zamišljene zajednice; ali je, s obzirom na broj čitalaca romana, taj uticaj moguć samo posredno. Neposredno je daleko veći uticaj štampe i sve obaveznijeg i opštijeg osnovnog obrazovanja u kojem se - preko pojmova ispravnog i pogrešnog jezika, ili književnog i prostačkog - vrši jezička unifikacija.
Mark Twain je negde rekao kako nema u Americi tako malog lista za koji on ne bi dao intervju. Ugled jednog pisca se, svakako, zasniva na njegovim knjigama; no mera u kojoj on ima - ili nema - veći društveni uticaj zavisi od njegove prisutnosti u medijima, počev od štampanih do, u naše vreme, elektronskih. Pisci koji se klone ovog oblika javnosti - ne bi se smelo reći da se klone javnosti uopšte, jer tada ne bi svoje rukopise činili javnim, masovnim izdanjima dostupnim svakome za određenu sumu - poput Thomasa Pynchona, mogu ostvarivati svoj uticaj u jednom užem krugu ljubitelja književnosti. To je njihovim izbor. Pisci drukčijeg izbora, koje uobičajeno nazivamo «angažovanim» poput Gunthera Grasa ili Petera Handkea nisu poznatiji ni uticajniji samo zbog izbora tema za svoje knjige, mada ni ovo nije bez značaja, već prevashodno zahvaljujući svojim medijskim nastupima. Ovde leže i razlozi za skepsu prema zaslugama ili grehu pisaca ovog područja za događaje u poslednjoj deceniji i po; njihov uticaj je bio onoliki koliko su ga ostvarivali preko medija; što god mislili i kako god vrednovali takvu vrstu nečijeg angažmana, to nije književnost. Jedan od najvećih srpskih pisaca, Borislav Pekić, široj javnosti je postao poznat tek po svom političkom angažovanju u okviru tada tek osnovane Demokratske stranke; tiraži njegovih knjiga, na sramotu te iste javnosti, ni pre ni tada ni sada nisu bili naročito veliki. Jedan od mogućih načina definisanja književnosti jeste da ona predstavlja jednu posebnu upotrebu jezika i ova posebnost, u mnogo čemu, smanjuje njenu uticajnost pa čak, na najširem društvenom planu, i njenu komunikativnost. To ne mora biti mana; saobraćajni znak je mnogo «komunikativniji» od Picassove slike.
Umesto Jugoslavije na istom prostoru sada imamo više država i umesto jednog - više jezika; na dalju sudbinu tih država i jezika književnost će imati neznatan uticaj. Na jezik pojedinačnog književnog dela uticaće, između ostalog, politički, ideološki stavovi njegovog autora; nimalo nova situacija. Da li će se jezici naroda koji žive na području koje je nekada smatrano srpskohrvatskim govornim područjem, vremenom, sve više razlikovati dok ne dosegnu meru uzajamne nerazumljivosti ili makar bitno otežane razumljivosti? Opet od književnosti zavisi malo; pa čak i od ovdašnjih političara, a o lingvistima da ne govorimo; dalje tokove će, u mnogo čemu, određivati evropski integracioni ili, možda sutra, dezintegracioni procesi, stepen uključivanja u njih itd. Renan je tražeći odgovor na pitanje šta je to nacija, takođe kazao kako nacija nije nešto večito, imala je svoj početak i imaće svoj kraj i izrazio je pretpostavku da bi je mogla ukinuti Evropska konfederacija. Ko poživi, videće.
Iz latinskog jezika proistekli su jezici poput francuskog, italijanskog ili rumunskog; pre više od stoleća neko je predvideo sličnu sudbinu engleskom, ali dosadašnji razvoj mu nije dao za pravo. Kao jedno od objašnjenja što se ovo nije dogodilo, obično se navode masovni mediji; njihova funkcija je u jezičkom pogledu unificirajuća i zato Benedict Anderson i smatra da nacije ne bi moglo biti bez štampane reči, tog prvog masovnog medija. Sviđala nam se ta činjenica ili ne, jezike danas oblikuju elektronski mediji, BBC English. I ne samo jezike; ako kažemo da je uticaj pisaca poslednjih godina na ovom području bio moguć prevashodno preko elektronskih medija, tačnije televizije, onda kažemo još nešto. Čiji je uticaj zapravo bitan; pisci su ovde samo medijski tehničari.
Mediji su, naravno, uvek u službi određenih upravljačkih strategija; od njih će zavisiti i uticaj na jezik. Jedna od mogućih, mada nikako i jedina, strategija jeste ona koja ide za ostvarivanjem što širih tržišta.
Duhovni potomci onih koji su Dumasa pretpostavljali Moliéru nisu toliko oni koji daju prednost Sheldonu nad Pynchonom, već gledaoci sitcoma ili, pre, gledaoci sapunskih opera - mada se delimično radi o istoj populaciji. Jezički uticaj ovakvih tvorevina na budući jezik biće mnogo veći od uticaja knjiga Ivana Aralice ili Dobrice Ćosića. Ako tržišne strategije prevladaju, tvorci serija, zvale se one Jelena, Villa Marija ili Crna hronika, želeće da one budu što razumljivije što većem broju ljudi; nepostojanje titla, nepotrebnost sinhronizacije jeste bitna prednost nad sličnim projektima španskog ili engleskog jezika, možda i jedina. U tom slučaju masovni mediji neće biti na strani povećavanja razlike.
Svojom krvavošću Napoleonovi ratovi su užasnuli savremenike kao i Prvi svetski rat - dakle bili su užasnuti iskreno i ovaj užas nije imao nikakvih istinskih posledica. Ali je jedan španski sveštenik koji je živeo u Tuluzi, Miguel Maria Olmmo, predložio da vladari Evrope ustanove latinski grad u Evropi, Roma Tullia, čiji će građani biti sačinjeni od najmanje deset nacija iz svake države - nacija i država u to vreme još nisu sasvim identične - koji će svi u ovom gradu govoriti latinski i truditi se da obnove ovaj jezik kao sredstvo međunarodnog sporazumevanja. Olmmo je bio duhovni prethodnik utopističkih projekata poput esperanta - ako je latinski mrtav, esperanto je bio mrtvorođenče - koji su naivno i iskreno verovali kako bi najveći deo problema bio rešen kada bi ljudi govorili istim jezikom.
Nesumnjivo je nekadašnju ulogu latinskog preuzeo engleski, mada sa ovim poređenjem treba biti oprezan jer se radi o itekako, ne samo jezički, živom jeziku. Upravo se zato, kao košmar kojim prete najvatreniji protivnici globalizacije, javlja vizija sveta u kojoj se gube sve razlike, sve nacije i jezici osim engleskog. Poslednji podnaslov ovog teksta upravo označava takvu mogućnost. U Vili Marija sedi Jelena i priča na engleskom.
Ali - na kojem engleskom?