Aleš Debeljak

UMOR OD ISTORIJE

Sarajevske Sveske br. 14

Fraze ponekad dobro dođu: od desetodnevnog rata, 1991. godine, koji je od Slovenije stvorio državu, delim sopstveni život na predratni i posleratni. Pri tom, deset dana oružanog sukoba u mojoj državi je, u stvari, predstavljalo skoro sasvim bezbolni vihor kolektivnog ludila, koji je, kasnije, tako snažno razbio branike jugoslovenskog suživota, napornog kakav je već bio.
Pre tog događaja sam uglavnom razmišljao izrazito istorijski, dakle, imajući u vidu opsežnije procese, kroz koje se oblikuju kulturni i socijalni okviri za kolektivne identifikacije. To je bilo vreme osamdesetih godina XX veka, vreme, kada je lična upregnutost u brzi ritam promena otelotvoravala možda najangažovaniji oblik životnog stila, barem u kontekstu slovenačkog društva, koje se putem kritike različitih manifestacija vladajućeg mekog komunizma, osposobljavalo za prelaz u demokratiju i kapitalizam. Neprestana refleksija potopljenih monarhija i raspadajućih totalitarnih režima u istočnoj Evropi nam je svima, zapravo, ne samo u okviru poznate diplomatske ideje, nudila »više istorije«, nego što smo bili sposobni da uspešno svarimo i da od nje načinimo nekakav simbolični poredak. Takav poredak bi tek mogao omogućiti orijentisanje po svetu, u kojem se ne menjaju samo političke tvorevine, pripadnosti državama, nazivi ulica i politička geografija sela i gradova, već i sami tradicionalni oblici mentaliteta doživljavaju koreniti pritisak mutacija.
Ukoliko se, dakle, osvrnem na osamdesete, na to – barem za mene – herojsko doba etičkog i političkog angažmana, onda ne mogu a da ne istaknem, kako uprkos mnogim kritičkim esejima i komentarima žive sadašnjosti, u mojoj interesnoj sferi uporno istrajava i neki podzemni tok, koji posebno određuje gustinu mog celokupnog egzistencijalnog iskustva. Na kraju krajeva, taj podzemni tok istovremeno i jamči za opstanak slatke sigurnosti u trans-istorijsko učešće u večnim raspravama o smislu postojanja. Taj podzemni tok, ta reka-ponornica, koja, i onda kada je neposredno ne vidimo, aktivno razjeda i razara naizgled nepromenljivi predeo na površini, jeste poezija.
Poezija, pesme, lirski drhtaji, koje čita zanemarljiva šačica ljudi, izabranika povezanih u tajnom savezništvu vere, lude i retko sasvim realizovane vere u to da drhtaj usamljene duše, koja se naginje nad sobom u beskrajnom prostoru osamljene sobe stvorene u pesmi, suštinski menja čitaoca, taj odsjaj apsurdne i zato itekako istinske vere, za kojom sam, opipavajući, tragao upravo u poeziji, kakvu sam voleo da čitam i kakvu – ređe – pokušavam da pišem, nije, naravno, imao nikakve bliže veze sa hronološkim vremenom. Moj javni život se napajao iz drugačijeg izvora, naime, iz uverenja, da su esejistički komentari, intelektualna kritika i aktivni etički angažman, kako u užim spisateljskim, tako i u širim kolektivnim potresima, deo moje egzistencije koji se u potpunosti podrazumeva.
Petnaest godina nakon osamostaljenja Slovenije, slika je drugačija. Teror aktuelne istorije me, doduše, i dalje pogađa, nisam se u potpunosti sklonio u kritičku apstinenciju, ali ipak, umesto da me pogađaju konflikti između spomenika prošlosti i takmičenja uvek prisutnih ideja o budućnosti, vraća mi se neki, za sada još uvek prilično nejasan osećaj. Priznajem da ga se pomalo i stidim. Najverovatnije zbog toga jer je tako teško suočiti se sa posledicama ličnih promena, koje čoveka postepeno pomeraju kao onim oblicima identiteta, u kojem »ja« tek pronalazi svoj dom, i, dakle, mnogo manje je automatsko, kakvo je bilo barem za mene – koliko god skromno – lično učešće u sudbonosnim potresima na evropskoj političkoj geografskoj karti. Naravno, tim tektonskim pomeranjima nije jednostavno nastupio kraj istorije, kao što je tvrdio Fransis Fukujama, kada je na kraju milenijuma video samo pobedu liberalne demokratije kao neizbežnog globalnog društvenog poretka.
Istorija se, kao što smo toga pogotovo u u regionu bivše Jugoslavije bolno svesni, uopšte nije završila, jer oblici konfliktnih napetosti između zahteva etničkih grupa, gromoglasnih populista i advokatskih turbo-kapitalista, i sve užeg prostora za realizaciju individualnih potencijala, još uvek, ako ne i sve izrazitije, ubedljivo traju. A ipak me, nekom silom nužnosti, koja narasta bukvalno iz dana u dan, u mom posleratnom periodu prati i pomenuti osećaj, da privilegiju dobija usredsređenost sasvim drugačije vrste. Recimo, da je reč o egzistencijalnoj instituciji, sa kojom pokušavam da navedem sebe da se još više nego u vremenu pre rata, dakle u društveno angažovanom vremenu, ipak radije usredsredim na napetost između mog ,,ja“ i udaljene blizine prirodnog disanja stvari, nego na spor između ,,ja“ i grčeva istorije.
A kako da bude drugačije? Zar nije istorija, u svojim aktualističkim izražajima, danas, u doba nakon pada berlinskog zida i procvata tržnih centara kao jedine fokusacije sreće svakog pojedinca, svuda po »drugoj Evropi«, koja na taj sudbonosno pogrešan način pokušava da nadoknadi zaostajanje za razvijenim Zapadom, postala, u stvari, banalni poligon? Poligon za posezanje u imaginarni muzej, pri čemu poslednji oblici standarda prezentacije i kriterijuma inovacije, kakve više ne možemo ni dobro opisati, ako nemamo pred očima imperativ, po kojem svet ne počinje ab ovo, brzo ispravaju u opšta mesta proizvoljne neobaveznosti? Zar nije govor istorije danas postao već sasvim raspoloživ za naizgled zabavne, a u suštini potresno ignorantske pokušaje da se relativizuje svaka razlika između dobrog i zlog, lepog i odvratnog, sublimnog i trivijalnog vidika postmoderne egzistencije? Zar nije imperativ istorije danas tako strašno ogoljen u svoj svojoj mučnoj katastrofi, da u njemu ne možemo više jasno razaznati oslonce za sletanje »boljih anđela« u našim dušama, o kojima je, na primer, tako ubedljivo govorio Abraham Linkoln u svom govoru u Getisburgu?
Ukoliko se samo setim nedavnog majskog kongresa međunarodnog PEN-a, koji svake godine na Bledu okuplja pisce i intelektualce, usredsređene na debate o vrućim političkim problemima, u kojima bi trebalo da se javno otkrije istoričnost istine; ukoliko se, sa jedne strane, samo setim bolne razlike, koja zjapi između mog etički naivnog, mladalački zanesenog i politički amaterskog oblika angažmana na tim susretima, na kojima sam redovno učestvovao osamdesetih, i sadašnjeg, nekako suzdržanog stanja mog duha, mogu samo da skrušeno priznam da moj sadašnji stav nije istorijski inspirativan. Međutim, u svakom slučaju, on je moj. Osećam da mi je blizak. Zbog toga mi je i važan.
Bez osećanja stida, ali pouzdano sa nekim osećanjem egzistencijalne oslobođenosti, dakle, priznajem: tokom međunarodnog susreta pisaca na Bledu radije sam stajao u predvorju dvorane, u kojoj su se ukrštala važna i ozbiljna mišljenja, i opušteno pušio sa prijateljima. Činio sam ono što me intimno interesuje. Na kraju krajeva, upravo u tom preokretu je moguće, kako se nadam, videti mogućnost za rađanje spasa od neodloživih obaveza istorijskog trenutka, dakle, mogućnost, koje se ne bih branio da prihvatim kao jedan oblik luksuza. Tako sam o pesmama nepoznatih mi autora, koje je od našeg poslednjeg susreta otkrio, raspravljao sa austrijskim književnim vodičem, Ludvigom Hartingerom; sa Gaborom Čordašom, mojim mađarskim izdavačem sam razgovarao o zavidno obimnim prevodnim projektima, a sa vodećim slovenačkim proznim piscem, Dragom Jančarom, radovao sam se zbog interesovanja koje Česi pokazuju za savremenu slovenačku književnost, itd. Ukratko, radije sam vodio neobavezne razgovore u predvorju, nego slušao obavezne referate.
Razgovor se nastavio u magistratu, na prijemu kod gradonačelnice, a onda još kod kuće, kada se, nešto pre ponoći, u ljubljanski kvart u Zelenoj jami, gde se nalazi porodična kuća, centar moje personalne istorije, doklatio Ludvig, da bi prespavao u svojoj »samačkoj sobi«, kako smo svo troje, smejući se, nazvali poseban prostor za goste u podrumu. Sivi koparski pinot je gladko klizio niz grlo, ali nismo preteravali. Moja žena je rekla, da su čudni putevi austrijskog libida. Jedan je, pouzdano, krijumčarski, jer je Ludvig, već odavno legendarni »krijumčar reči«.
A to su reči, koje su krijumčarske zato, jer ne poznaju državne, kulturne, etničke, jezičke i religiozne granice. To su reči, koje se jedva, ako se uopšte, mogu nadati da će ikada moći da bilo šta promene na spoznajnom nivou društvene strukture. To su reči lirike. U lirskoj metafori, naime, onaj čin pažnje, o kojem je uporno govorio D. H. Lorens, uspeva da prizove iz tame ćutanja upravo ono celokupno iskustvo, koje nam izmiče u svakodnevnom, hronološkom, istorijskom vremenskom ritmu. Zbog toga se najbolje osećam kada sam sam ili kada sam u društvu prijatelja i saveznika, koje kao i mene samog interesuje migoljenje lirskih metafora, u kojima nepouzdano, ali sa čvrstim zavetom tajne sekte, prepoznajemo »opremu za život«, kako je književnost nazvao Kenet Burke. Upravo tu tražim tragove i osnove za istinu istorije, koja neće biti samo akumulacija činjenica, već i smisaoni odnos između njih.
Sve više mi se čini da je takav odnos, u punom svom značenju, nemoguć, ukoliko ne dopustimo mogućnost da sa strašću divljenja i patosom teskobe posmatramo beskrajne prostore među zvezdama, kako je to činio Blez Paskal, a onda da tu lekciju, u zavisnosti od svojih sposobnosti, upotrebljavamo i u okviru uskog prostora sopstvene sobe. Reč je, dakle, o tome, da kako prolazi vreme, tako je u mom slučaju sve izraženije neko trans-istorijsko uverenje, koje sam nasledio od prethodnika u »republici lirike«, naime, uverenje koje mi sugeriše da trenuci bliske vizije koja poništava razlike između određenih vremenskih perioda i raste iz zajedničkog egzistencijalnog kontinuiteta, u kojem su Sofokle i Jehuda Amihaj, Volas Stivens i France Prešern, u stvari, živi savremenici, nisu mogući bez kontemplacije o uslovima za nastanak takve stvarnosti, u kojoj je prisutna neimenovana sila što nas do u beskraj prevazilazi.
Lirske slike i fragmenti vizije, gde više nema nikakvog smisla pričanje o trenutku koji bi bio suprotstavljen večnosti, jer, u perspektivi potpunosti oni postaju samo dve strane istog iskustva, takve lirske slike su, na kraju krajeva, ukorenjene u doživljavanju poslednjih uslova egzistencije. Lirika, koja poput vitica bršljana prekriva nevidljivi zid i tek sama ga čini vidljivim i opipljivim, u tom smislu je povezana sa religioznim osećanjem.
Tačno je da sam napisao čitav niz analitičkih tekstova o religioznoj imaginaciji i objavio o tome teorijsku knjigu, ali sve te analize su podložne kriterijumu socioloških, kulturoloških i istorijskih argumenata. U poeziji toga nema. Pesnički govor kao laboratorija za čišćenje jezika i iskušavanje granica, do kojih je duboko lični doživljaj vremena uopšte prenosiv, u stvari, citira one najstvarnije trenutke u životu. I, ukoliko je bog samo nekakva privremena reč za nevidljivu, apsolutnu stvarnost (koju, naravno, neprestano pokušavamo da prevodimo, očovečimo, učinimo što dostupnijom pomoću svojih šepavih stvaralačkih vizija), onda je jasno da svaka pesnička tvorevina sadrži u sebi nešto bogotražiteljsko. Skoro da se usuđujem da kažem i to, da je zato što sadrži u sebi momenat traganja, nije savršena: dakle, uvek iznova želi, da počne iznova. Traganje, opipavanje, nedovršenost. Tek u nedovršenosti čežnje za potpunošću sloboda nije okrnjena, iako se podređujem tuđoj volji, koja dolazi iz beskrajnih transfiguracija energije, kao što je beskrajan i ciklus sađenja, okopavanja, pupljenja, zrenja i truljenja u svemu živom.
Naravno, u svakom čoveku se susreću zrenje i truljenje, život i smrt. A oblike tog iskonskog susretanja, svi oni vidovnjaci, pesnici, proroci i mistici, koji su se zagledali u dubinu sopstvenog bića, mogu da prepoznaju i izvan pojedinca, u njegovoj društvenoj okolini. »Sve izvan mene je moje ja«, jednostavnim, lepim rečima, u svojoj pesmi Uz sveću kaže Edvard Kocbek. To je, po mom mišljenju, razlog, zbog čega je toliko pesnika, u suštini, intuitivno slutilo da je upravo to »ja«, a ne istorija, ono glavno i najsudbonosnije bojište sveta. Slutili su, da svojim naporima da opišu unutrašnje bitke, konflikte i trvenja, u stvari, usmeravaju pogled čitalaca na ono što je najvažnije. A najvažnije je, da se ne zaboravi da čovek nije sredstvo, već da je cilj. Cilj, naime, da živi u skladu sa svojim moćima, koje ne bi bile takve, da ne uključuju i svest o sopstvenim ograničenjima: da, dakle, svako preuzima odgovornost za svoje postojanje. On sam, kao čovek »od mesa i krvi«. Možda je upravo polako iščezavanje svesti o tim vezama između života tog ja, sa jedne, i istorijskog života, sa druge strane, razlog za to da u postmodernom kosmosu slučajnih pluralnosti volimo da prenosimo teret odgovornosti za naš zajednički život na pleća društva, objektivnih okolnosti,, institucija, struktura.
Ali, na taj način, peremo ruke suočeni sa činjenicom da naš lični glas, protest ili oda drugačijem svetu (što je uvek već kritika postojećeg) uistinu, ne može dosta toga promeniti, i sa tom apstinencijom već navodimo vodu na mlin onima koji upravljaju institucijama i strukturama. Upravo iz mase danas već prilično bučnih glasova, koji tvrde da se vrednosti ne mogu odvojiti od ličnih stavova, a time ni od pristrasnosti i subjektivnosti, dakle ni od nepouzdanosti i privremenosti, upravo iz te mase se formira stav, da pitanje života i smrti nije više pitanje koje bi nas se moglo ticati. Moglo bi se ticati samo još nekakvih bezličnih tehničkih procesa, političkih previranja i istorijskih oseka i plima, u kojima individualnost ne predstavlja više od proizvoljnog razvrstavanja sličica i pojmova. Takva je situacija u našem postmodernom svetu, koji, sa jedne strane, predano podržavaju teoretičari slobodnog raspolaganja svim i svačim, a sa druge ga opsesivno održavaju međunarodne korporacije koje od nas stvaraju samo lako obradive kupce i korisnike njihovih sličica. Time, nužno, slabi ona svest koja u drhtaju duše svakog pojedinca otkriva nacrt za arhitekturu kosmosa. Bez napetosti između trenutka i večnosti, toga, jednostavno, nema. Da se ta svest očuva, čini mi se, nije moguće ako onaj, koga se to tiče, nije istovremeno i pomalo svet i lud, kao što odzvanja stih iz moje knjige Nedokončane hvalnice (Nedovršene ode) (2000).
Takvo je moje pesničko ja, koje odbacuje boga sa velikim početnim slovom, ali zato pokušava da se što intenzivnije, makar i mucavo i kroz privremena rešenja, otvori za sveto kao privilegovani prostor za realizaciju egzistencije. Ne verujem u boga kao metafizičku ideju, poslednji princip, koji s tačke totalne i neoporecive sigurnosti, kakvu određuje ova ili ona konfesionalna institucija, opravdava sva sredstva i ne pruža mi slobodu. Hoću da kažem da je moje traganje za bogom povezano sa nekim sasvim pomoćnim, a ipak, pouzdano ličnim osećajem za egzistenciju apsolutne stvarnosti, sa postojanjem čvrstog prožimanja sa okolinom, ili, ako već tako hoćete, sa postojanjem doma. Moje traganje za bogom se, doduše, nužno kreće u okviru toka one tradicije koja je oblikovala Zapad, međutim, jevrejsko-hrišćanska tradicija me ne obavezuje da prihvatim način koji bi zahtevao ekskluzivnost i poštovanje dogmi, pravila molitve i obreda pripadnosti. Rekao bih: katoličanstvo, koje je u Sloveniji, tradicionalno, religija sa najvećim brojem poklonika, posebno je u posleratnom vremenu samostane države zbog svoje instrumentalizacije jevanđelja ljubavi prema političkim ciljevima, često slepo, kada su u pitanju oslobađajući impulsi koji postoje u njegovoj prošlosti. To ističem zato, jer ljudi u Sloveniji uglavnom ne znaju misliti i osećati izvan postojećih ili prepoznatljivih okvira religioznosti, osim retkih izuzetaka kao što su Edvard Kocbek, Marjan Rožanc i Taras Kermauner.
Jedva mogu da zamislim da bih svoja opipavanja što možda vode ka putevima do apsolutne istine, do onog nevidljivog, a postojećeg, mogao da opisujem drugačije nego poezijom. Kada Tertulijan kaže, da »veruje, jer je apsurdno«, izražava tačno ono uverenje u neizbežnu nužnost nekog oslonca i istovremeno u nevidljivu, neimenovanu prirodu onoga na šta se oslanjamo. Najverovatnije zbog toga dajem prednost poeziji u odnosu na istoričnost analitičko-refleksivnog mišljenja, jer drugim govorima koje poznajem i koji su mi koliko-toliko na raspolaganju, nedostaje nešto suštinsko, bez čega me ostavljaju neutešnog i nesrećnog. To, upravo ta sreća, koja onda kada tog osećanja neutešnosti nema, zasija u svom svom žaru, ta sreća ispunjava prostore domovanja, koje pratim i pokušavam da otkrijem u poeziji, koju često čitam i retko pišem. I trudim se da je živim. Je li preterano očekivati da se veza između pisanja i života mora pridržavati one nužnosti na osnovu koje se prepoznaje integralno, celokupno, kosmičko iskustvo?
Kada jevanđelista kaže za Mariju Magdalenu: »Opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala« (Luka 7, 47), on nam savetuje prihvatanje upravo takvog, potpunog iskustva. Kroz njega se ljubav potvrđuje kao dar, kao darovanje, koje donosi mogućnost spasa, jer prevazilazi samoću pojedinca i bezbrižnost društvenih struktura. Ljubav Marije Magdalene u biblijskoj tradiciji i komentarima, svakako nema samo duhovno značenje, već je povezana sa iskustvom tela. Za mene je Marija Magdalena erotizovano otelotvorenje moći, koju ima ljubav: probila se kroz slojeve prethodnih profesija, odbačenosti, iskliznuća, konflikata sa okolinom i poniženja, da bi se ostvarila u susretu sa otelotvorenim bogom, sa nekim, ko je tu njenu nepotpunost prihvatio kao svoju. Da bi mogao da je prihvati, morao je i sam da je doživi. Zbog toga mi je njen lik inspirativan. Jer, ipak, tako neposredno omogućava dostupe do ključnog značenja, koje ima doživljavanje i ostvarenje potpune ljubavi u životu i svetu, kakav stvara!
Ha: ali kakav je to svet? Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe, da nam pogled klizne po televizijskom ekranu, i da nam zastane dah od tolike arogancije, da bismo, naime, želeli da delu ljubavi pripisujemo stvaranje apokaliptičnog sveta, kojim otpočinje treći milenijum. Napustili su ga bogovi, a sada hoće da ga napusti još i čovek, parafraziram li Martina Hajdegera. Ali, bez ljubavi, bogovi ne bi mogli da stvore svet, pre nego što su ga napustili. Važno je, dakle, da u tom egzodusu ne popustimo, da istrajemo u tome zbog čega život ima smisla.
Iskre takvog smisla ponekad čoveka sustižu bez njegove volje, tamo gde on to najmanje očekuje, na primer, u nedeljno jutro, koje je obično namenjeno usporavanju divljeg tempa koji nam diktiraju postmoderne navike efikasnosti. Ulica pred kućom je prazna. Ludvig je iz gostinske sobe odjedrio na jedno od svojih anonimnih putovanja. Ako je u svojoj izvrsnoj knjizi Jasmin i maslina (1948) mađarski esejista Bela Hamvaš bio u pravu, kada sa razoružavajućom iskrenošću kaže da je u zlatno doba ceo svet bio za čoveka intiman kao voćnjak, onda barem tih sat ili dva moja porodica živi u zlatnom dobu. Nikakvih automobila, retki šetači, jer ulica je prikladno slepa, šuštanje tri breze u uglu susedne bašte, svaka za po jednog od sinova, ponovo posađena trešnja koja drhti u cvatu, idila predgrađa.
Retka milost i neprestana otvorenost za impulse prirode: ne mogu je doživeti tako često koliko bih želeo. A kada se dogodi, dogodi se tako automatski, da je možda zaista u pitanju malo čudo. Preterujem? Mislim, da ne. Na kraju krajeva, grm žutih ruža u našoj bašti je ove godine procvetao već po četvrti put. Tokom igre – igrali su se poseta u kući, izgrađenoj od ćebadi i od ne znam odakle dovučenih braonkastih grana – moja najstarija kćerka Klara, kao i njena dva bratića, nekoliko puta su se našli u njegovoj neposrednoj blizini. Kada su pružili svoje glavice i raširene prste ka cvetovima, koji su samouvereno, a istovremeno milo i nežno, nudili svoje bogatstvo nijansi boja i zavodljivih oblika, u mojoj deci nije bilo ni malo od one racionalne suzdržanosti, koju je teško odvojiti od rutine hronološkog, trivijalnog, istorijskog iskustva. Zapenušani brzaci reči, koji su navirali iz usta malog Simona, pažljivo interesovanje koje je blagim milovanjem pokazivala Klara, guturalno oduševljenje što sitne eksplozije migoljivog žutila na zelenoj pozadini takođe mirišu, a to je Lukasa zadržalo duže kod grma nego kod automobilčića, sve to je – čini mi se, jer kako da zaista znam! – tesno povezano sa osećanjem jedinstvene stvarnosti.
Želim da kažem da za decu, sve dok ne potpadnu pod vlast govora unapred zadatih pojmova i prikladnih metafora koji određuju dobar deo naših života, ružin grm, u stvari, ne predstavlja odanu biljku koja uz uloženi trud, zalivanje, negu i brigu da je ne napadnu odvratne vaši, obilno uzvraća tako što nam omogućava estetsko uživanje i zadovoljstvo da se naše ruke uprljane crnicom možda ipak nastavljaju i u čvrstim cvetnim stabljikama. Tu imamo posla sa različitim, rasparčanim sferama stvarnosti: rad i udobnost, napor i zadovoljstvo, prolaženje vremena i pojedinačni trenutak. Naime, mi, odrasli, više ili manje dobro znamo, da nema smisla predugo sedeti ispred ruže: kao prvo, već smo videli čitavo talasavo more istih, kao drugo, žuto nam svetluca sa mnogih kalendara i ekrana, kao treće, voda na šporetu je provrela i treba ući u kuću da bismo rezance pravovremeno sipali u provrelu vodu i sprečili da se večerava kasnije nego što je uobičajeno.
Sa decom je, slutim, sasvim drugačije. Deca još uvek imaju razvijen osećaj za jedinstvenu stvarnost, u kojem su različite mreže stvarnog sveta isprepletane do neprepoznatljivosti. Možda je još i bolje, ako kažem da su natopljene jedna drugom. Moram reći, da su trenuci – ma kakvi trenuci, to su duge pruge vremena! – kada strašno zavidim deci na toj sposobnosti. Mislim, nije fair, da je ta čarobna sila jednog cveta, tamo negde, uz železnicu koja se proteže pored ruba starog ljubljanskog kvarta, za tu dečicu nešto što je podrazumevajuće. Meni se retko dogodi da zastanem i da se sa potpunom predanošću, iako prolaznom, posvetim tako kratkotrajnoj pojavi, tako maloj slici svakodnevnog života. Znam, naviknut sam na drugačije ritmove.
I ti, koja ovo čitaš, naviknuta si na drugačije ritmove. Posao, komunikacija, ispunjavanje formulara, nestrpljivo čekanje u redu, najmanje tuce važnih brojki (lična karta, telefoni, banka), koje moramo znati napamet, potvrđena kartica zdravstvenog osiguranja i terminal koji ne radi: našim životima u istoriji savremenog razvijenog kapitalizma vlada racionalno-tehnički stil spoznaje. Upravo rad je ono što oblikuje naše satnice, pretrpane kako obavezama naše dece, o kojima, naravno, moramo brinuti mi (tata, jel’ imam danas gimnastiku?), kao i našim sopstvenim, neodloživim stvarima. Obezbeđivanje egzistencije za porodicu i samog sebe, u savremenom svetu je povezano i sa ispunjavanjem uvek novih želja i zadovoljivanjem onih potreba za koje više nismo sasvim sigurni da li su zaista naše ili smo samo naučili da ih imamo, to ispunjavanje nam najverovatnije svima, a meni sasvim pouzdano, u velikoj meri diktira gubitak vremena.
»Drugačije sile pokreću ovaj svet i male pesme malo ko sluša«, zar ne? Kako banalno bi, dakle, bilo, ako bih mogao zaključiti samo to da su se moja deca ispred ružinog grma, svako posebno, a negde u međuvremenu – na trenutak, jedan trepet, blago raširene nozdrve na njihovim priljubljenim licima – zajedno zaustavili i mirisali ruže. Kako banalno bi bilo, ako bih samo jednostavno primetio da se suočavaju sa čudom prirode, koja im se nudi u svoj svojoj čudesno lepoj jednostavnosti i potpunosti. Iako je to istina. Istina je i ono što tvrdi Ralf Valdo Emerson u svom osvrtu Nature (1836): »Ljubavnik prirode je onaj, čija su unutrašnja i spoljna čula međusobno usklađena; onaj ko je sačuvao duh detinjstva u zrelom dobu«.
Međutim, tačno je još nešto: da bi osećaj jedinstvene stvarnosti uopšte mogao oživeti i dobiti svoju pravu mogućnost, deca ničega ne moraju da se oslobode. A ja moram da se svesno oslobodim naslaga života u hronološkom poretku vremena, moram da ga se oslobodim pripremajući se i osluškujući mrmljanje nekih reka ponornica u duši, pre nego što se usudim da taj osećaj jedinstvene stvarnosti, koji od dece stvara umetnike u doživljavanju, ponovo usvojim i sam, i možda uspem da ga prevedem u onaj nužni čin pažnje, koji je prisutan u čitanju i ispisivanju bliske lirske vizije. Nikada neću biti potpuno takav. Na kraju krajeva, nije reč ni o vraćanju u dečju naivnost.
Dovoljno je već samo to, ako je o tome reč, da grm žutih ruža spaja dva sveta, podzemlje i nebo, materiju i duh. Cvet, bukvalno i u potpunosti živi pod površinom zemlje, gde su mrtvi, i nad njom, gde smo mi, živi. On je most, otvoren prostor, koji čovek, već odvojen od zemlje i nemoćan pred mrakom podzemlja, ne oseća više u potpunosti, iako sluti njegovo postojanje. Kako, na kraju krajeva, slutimo i to da prirodni svet nema granica i da osećaj jedinstvene, potpune stvarnosti koji u svojim najboljim primerima daje mala lirska pesma, istrajno poziva da ga pratimo na putevima u predele gde blažena sigurnost, sa kojom se dete predaje doživljaju, pruža ruke sa iskričavom i istovremeno tajanstvenom mogućnošću da i samo postane cvet.
Izgleda da pokušavam da činim ono što ne bi trebalo: da prevedem u reči trenutni sklad između intimnog i kosmičkog. Moja žena kaže: »Sentimentaliziraš.« I ja opet ostajem bez teksta.

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović