Petar Bojanić

STUDIJA O PSOVCI

Sarajevske Sveske br. 35-36

Zameranja

Da li i u kojoj meri različiti protokoli psovanja (vređanja, huljenja, ruganja, prljanja prostaklucima i kletvama, itd.) drže jednu zajednicu zajedno? Šta to znači „mi smo (ti) na jebi si mater“? Ovo pitanje se odnosi na ontološki status psovke ili velike i neumerene reči i na efikasnost psovke da uspostavlja rastojanje (blizinu i/ili daljinu) između osoba koje govore ili se dopisuju. Razlog zašto loši izrazi i rečenični skupovi, i pored različitih zabrana i njihove niske vrednosti i socijalne važnosti, nisu izbačeni iz upotrebe, mogao bi da se odnosi isključivo na kohezivnu snagu psovke. Ipak, kako to psovka spaja i lepi jednu grupu, ili šta je to u psovci što poziva na pristajanje da se psovka ponavlja i zadržava između nas? Ako psovku procenjujem u meri ili po meri njene efikasnosti ili zadovoljstva koje se njome postiže – dakle, psujem jer psovkom nešto obavljam ili jer psovka nešto čini – da li je moguće precizno pokazati (otkriti) „segment“ ili trenutak „psovačkog čina“ koji je ključno psovački i socijalni? Šta je to „psovačko“, odnosno koja je to odlika psovke koja pomaže da živimo i da preživimo zajedno?

Predlažem da se ovaj prvi protokol p(o)s(l)ovanja, psovačko psovke kao takvo ili angažovanost ili angažman psovke (akcenat je na složenoj francuskoj reči gage [gaž]), imenuje kao „ulogovanje“, „kačenje“, „spajanje“, „vezivanje“ za druge i za zajednicu. Psujem da bih se povezao, zakačio za druge i hitno bio u zajednici (otuda „jebanje“ kao oznaka žurbe, brzog i agresivnog spajanja). U tom smislu psovka je lozinka (password). Biti deo zajednice znači priložiti psovku kao zajednički element zajednice ili priložiti se psovkom. Psovka ulog, prilog (žrtva) ili psovka čip zajednice (munus), funkcioniše i ima sve karakteristike molitve: molitvena psovačka reč, ogoljena reč, zamenjuje klanje (psujem da ne bih ubio; ali i uvodi u klanje), dodirivanje, silovanje; stremi da se približi ili napreduje da bi se približila ili čak sjedinila sa objektom („psovanje u lice“); psujem odsutne da bih bio bliži ili da bih približio i zbližio se; psovka se ponavlja uvek ista (psovanje je pre svega ponavljanje kao takvo); psovanje je gomilanje istih reči (psujem = ponavljam; ko ponavlja – psuje), brojanica reči koje se pretvaraju u vodu, u bale, u pljuvanje i izlivanje, u gubljenje daha i preskakanje otkucaja srca (ovo su ključni molitveni činioci i parametri sklada ili nesklada psovačkog gesta); psovanje je dobacivanje, ali i zajedničko dobacivanje i zajedničko nišanjenje – molim ili molimo se da bi se zajednički približavali i zauzeli pravilno rastojanje, itd.
Psovački ili molitveni čin suprotstavlja se bilo kakvoj analizi.

zameranja

podnožje njegove majke, noge njenih
okvira iz kojih se istrže njegov
mrak
kukanje i njegova glad
neka je nesreća što nemam vremena
nemam vremena da razmeštam
poglede, pokrete u kojima je
siguran
da brlatim strahove
neka je nesrećan što ga ne izvlačim
iz uboda iz užasa
mali lažljivi miš sa dvanaest mačaka
sa ženom kučkom
sa utvarom u oku u uvu u minđuši
i mindži u podnožju
u stopalu majke u sto kila
njegove majke u deset puta
sto kila njenih creva i
njegovog raja smrada
njegovog nadolaska u nesreću
iz koje je strast
ne istrže
ni ruka ni dlan ni pesnica
ni moja psovka
neka je nesrećan što ga je napustila
moja kob, kletva i moja psovka

gad pogani psovke

gad je čar pogani ali pre gada i pre pogani
psovka je glava koja seje pogani i
čiji je vrhunac gad

psujem na oblik i na stas ili psujem u prostor
grotla u prazno grla i grgura
psujem u prazno u kome više nema moga lika
majke prijatelja majke moje žene žene moga svita
u kome nema više moga sluge psa neprijatelja
i mojih godina
psujem i gadim iščezlo
ako stavim gadno pod sebe pred sebe ako stavim
grudvu pogani na jezik i ganem viknem
pljunem
uđe u prostor mrva koja me uljulja
pomine
i onda više nisam sam
čekam te i psujem dok me ostavljaš zaobilaziš
šaljem za tobom molitvu koja izvrće obraze
prevrće slast gasi stas
onda sam sâm kad gadujem i kad prolazim
ističem iz usta iz crnoga razvaljujem
usne iz oblika utvaru
ne stojim ne držim se ne širim se
ne zaustavljam se
ne menjam poglede i ne oblačim gadosti u
manžetne niti zakopčavam pogan zlatnim
preklopom
osamim se svakim urlikom
ni za koga ne javljam se jer bezdušno je
trajati u prostoru gde je izmaklo
pobeglo utrnulo minulo spalo
gde se rasulo isteklo i izdalo

pljunem poganu viku gad jegulje
da mi drži jezik dok zija u tminje

psovka

sunuti psuniti u lice i u naličje
skratiti udariti istim za sve
psovka je kratko i uvek isto
skratim i slistim
aps kapsula metak
naguravanje jezika u rešetke u granice u grudvu
u praćku i komad u slimenicu i govorenje
obrišem poglede i naslone i ovo što nailazi
istrgnem i gonim
trebalo bi da kada kažem kad pukne slovo
da odagna se upad pomisli i trzanje pomina
sećanja i srećanja
razvezati i odvratiti i ispratiti i razljutiti
kada dolaziš
iznenada kada događaš se iznutra iz nedanja iz
nemanja kada kan i nakana se iznevere
ja bih da te gonim i da ti nedam da se
zatvorim i minem i utonem
nikada neću da ti se pružim
ništa više u meni ne stapa se sa onim što
sačekuje nemoguće
ništa više i nikad da te nije
zalog moga mrtvog moga govonja
blata moga saletanja
tre da te vrati
sve što mi se od sada javi i izrekne se i
skuplja se preda mnom
odvrati kamen mrklo oka
zaljulja pljuvačka ugosti pljuska
prlja jeziva
lučim kalupe i oklope utvare i otrove
tovare i rovove
lučim mrtvo da me nikad ne pronađeš
da me ne izmrviš da me ne izmrtviš
lučim jetko da me ne opaziš
kada dođeš
kad se javiš
kada bi da jesi da tu si da uđeš i
da zađeš

Nema nam nevolje

Jezik se vuče po podu, nikad po zemlji
Jezik je jastuk i slina
Bala puna neumornog
Sluz jegulja – krasni lom. Kamenolom. Stena velikog kamenoloma,
Velikog rada, zmija, reke
Trebalo bi da prođeš posle svih godina – trebalo bi da kreneš – videćes klupko
Radosti u zmijama – videćeš – i nećeš se vraćati natrag.
Nevolja svaka dočeka se na reč. Zgusne je, stvrdne, i može dalje.
Veličanstvo je biti izdan, izdanak, loza, koja živi trulo, mučno i tanko, s kraja
Na kraj, beskrajno tanko do dna, do zlina, do uboda
Veličanstvo gadno
Reč stvrdne u trn onaj ko krvi nema, ko ne hrani se krvlju, ko pušta krv, ko pušta
Kap
Zar plod kap mu
Zar sva zar bod mu zjap mu sud mu
Zar sva plod mu kap – nepogodno – skapaćeš u kapi tuđeg bola
Niko da kaže ne mogu da kažem
Niko da ispusti srce, prospe telo, dlanove, skine boga – urla mu –
Hej, ej, smradu, pusti nas, skini se s nas, ti koji nas sokoliš pred svakom tminom
I goniš dublje, u grlo, u rep psa... hej guslo podrepna.
Ujeo si mi srce – za srce, i ja sam cela reč nada vera laž usta jastuk – sve je tu,
moje dete, moja kob, jezičina, psovčina, vestičina, kurčina, sve je tu da me digne.
Digni me leku, digni me nakano, homeopatijo, travuljago, digni me smrću
Njegovom, kletvo, snu, podaj me nad crnim, nad mukom, nad ranom njegovom
Otvori ga i sipaj me vrelu u njegovu stas
U duplju
Da ga iskapim i zatvorim, da ga skamenim
Neka me noć Noći neka je lek
Eto
Naše su tajne na mekom, u jeziku koji narasta u magli – u muku, u divljaštvu
Jezika i svakog sutra
Našeg sutra jutra bez nas nas bez jutra nas bez sutra tras od nas
Nikad niko nikoga ne ujede za srce da jede izvuče odvali jezik kad uzima
Trnom da uzima jezik da bode u reč nikada kap i nikad srce
Mogu živim jesam
Bez tvojih školjki dvogleda pira poklona bez moga srca bez svraba bez vode bez
Otvora
Stvrdnuta smrt sgls – suglas Otrovna, suglasnička
Svako svoje svako na svome
Nikada niko bez ičega, sam, pogreban, pogreban, izgreban, ožiljak, smak –
Nikad niko propao
Ono što ne može da propadne neće da raste
Trulo i traje trulje traljavi laje
U trovu truje
Dah tup zub bode reč