Mira Otašević

POTERNICA ZA SOBOM

Sarajevske Sveske br. 25/26

Tokom prvih Aprilskih susreta u beogradskom SKC-u, među brojnom studentarijom, iznenada se pojavio Oskar Davičo. Pravo sa stranca udžbenika. Oniži, no prav kao strela, vremešan, no kočoperan, svetlih prodornih očiju, u crnoj rolki. Raspoložen, uprkos upitnim pogledima, pa i poluglasnom, ljutitom šesetosmaškom negodovanju – šta će on ovde?! Pitanje je neprijano no, više od toga, neshvatljivo ignorantsko: Aprilski su susreti bili i ostali Festival proširenih medija. A on se, Oskar-nadrealista, borio za istu stvar pomerajući granice književnosti i likovnosti, stavljujući znak jednakosti između fotografije i teksta, između poezije i kolaža...“ Najdarovitije pero na lirskoj ljevici“, tvrdio je Krleža, „samo po tečajnici momentalnog književno-burzovnog stanja nije ispravan“, došao je vlastitoj mladosti u pohode, tražeći je među studentima deklarisanim levičarima, u pokušajima proširivanja umetničkih medija. I dolazio je uvek 4. aprila, na Dan studenata.
Godine 1972, odmah po izlasku „Pročitanog jezika“, doneo je primerak knjige direktorki SKC-a, Dunji Blažević: „Dunji, esenciji svih dunja!“, Oskar pesnik „u sve većem udaljavanju od naglašene auditivnosti, ka sve bezglasnijoj, sve nečujnijoj vizuelnosti“, kako je pisao Radomir Konstantinović. Tokom ratova devedesetih, Oskarov je dar, deleći sudbinu Dunjine biblioteke, zauvek prekriven nekim ružnim, prljavim snegovima.
Dok stoji na vrhu stepeništa u SKC-u, zagledan u tu vlastitu mladost, u jednom ga času vidim u „Moskvi“. Sa Kostićem, Nojem i Matićem. “Izlazili smo uveče“, seća se Đorđe Kostić, „sedeli za jednim kamenim stolom, sa leve strane od ulaznih vrata. Sa nama su bile i dve devojke, često. Šana Lukić i Vera Matić, tihe i čutljive i uvek nekako zamišljene. Nismo pili, nismo jeli, naručivali smo samo kafu i mineralnu vodu. Vodili smo razgovore o svemu što se događa...“ Ti su razgovori, uz mnoga pitanja, objavljeni maja l930. u čuvenoj anketi „Čeljust dijalektike“, u prvom broju almanaha „Nemoguće“. Kako li bi pesnik Davičo na njih danas odgovorio?!
Ovako?!

1. Da li verujete da MISAO postoji izvan individualne misli?
DAVIČO: Da, postoji! Misao, reč, uvek je varnica što se javlja u tački dodira i trenja između društvenosti kao relativno ljudskog beskraja i čoveka kao jedne jedinke u tom beskraju, beskraju kojeg je ona svesna budući, ako ne sasvim što i on, a ono – deo njegove materije.
2. Vidite, dodirujete drvo; vidite li, dodirujete li slobodu?
DAVIČO : Sloboda?! A možda je ona još jedna preživela reč,
prividno antismrtna reč,
u stvari antiprotivna reč,
tajni agent smrti u aorti osećanja života
stariji agent smrti no što je život,
lukaviji agent od života, koji je možda takođe plaćenik smrti,
ili možda samo jedna besplatna njena čežnja,
jedna luda želja koju tek treba stvarati uz pomoć čoveka,
na njegov račun...
3. Mislite li da vaše RUKOVOĐENJE ŽIVOTOM može zavisiti od nečega što je izvan vaše svesti? Izvan života? Od nečega što ima natprirodan karakter?
DAVIČO : Sanjam da sam buna zbita u rov uzak,
pritisnuta nebom u jaje ptičije,
gde rastem pod ljuskom zgrčen, dok ko pljusak
mesto mene svet iz mene ne probije!
4. Od svega što sada postoji, dobro i zlo, za čime biste ZAŽALILI kada bi došlo do jedne katastrofalne društvene pertubacije?
DAVIČO: Za spavaćom košuljom.
5. Kakve je vrste SMETNJA koju osećate (ako je osećate) što ste (ako ste) sprečeni, spolja, da slobodno iskažete svoju misao?
DAVIČO: (...) reči na slobodi upućivale su svojim neuspesima da se sloboda u poeziji ne daje na poklon i ne ostvaruje milostivim puštanjem reči na slobodu, da se ona osvaja i da se ona mora nalaziti u onom koji je osvaja pre no što će se ispoljiti kao sloboda, ali i tad u svetu, a ne u dada-šeširu.
Za smetnju koja stiže spolja imam samo psovku!
6. Kakvo je vaše držanje prema, precizno definisanom, francuskom NADREALIZMU? Priznajete li njegov uticaj na vašu misao, na vaš aktivitet? Kako biste primili zamerku da „importirate“ francuski nadrealizam?
DAVIČO: Svi su pesnici nadrealisti. U onoj meri koja je nužna pevanju harmoničnog jedinstva čoveka. No, greh nadrealizma je u pogrešnoj pretpostavci od koje je krenuo: da pisanje van kontrole „građanske“ svesti može da znači pisanje van svesti. Nepoverenje u nadrealizam hranilo se činjenicom što je ipak apsolutizirao individualnu čovečnost uzetu kao da sa nje ništa nije amputirano... Nadrealizam je uticao na mene, ali najmanje svojom ideologijom.
(Kada Davičo kaže da je francuski nadrealizam na njega najmanje uticao svojom ideologijom, suštinski se opredeljuje za varijantu nadrealizma u službi revolucije, kako su je formulisali srpski nadrealisi. Stanko Lasić o tome piše: „Tu je jasno kazano da njihova pobuna koja je počela kao poetska pobuna, tj. kao integralna pobuna protiv Kulture-Laži, ne može više ostati individualnom solucijom, jer je svaka individualna solucija apstraktna i nikada neće omogućiti ostvarenje Poezije Čovjeka (...) Uz nadrealistički čin negacije, koji je uvijek apsolutan jer ostvaruje apsolutnog čovjeka, potreban je i revolucionarni čin, koji je ograničen jer je konkretan, ali u svojoj konkretnosti on je i apsolutan jer vodi Slobodi. Nadrealizam se pridružuje konkretnom mijenjanju svijeta: revoluciji. Izjaviti u Jugoslaviji 23. prosinca 1930. da je komunistička revolucija jedina solucija čovjeka, bio je čin provorazredne hrabrosti“).
7. Kako zamišljate SEBE? (upućeno ušima vaše bezobzirnosti)
DAVIČO : Ako krila nemam, neka mi jaukom
obrastu ramena...
8. Da li ste izvršili izbor među mogućim OSTVARENJIMA? Ili među nemogućim? Ako se niste „ostvarili“, smatrate li to kao poraz? I, u tom porazu, čime zamenjujete svoje ostvarenje? Nadom? Očajanjem?
DAVIČO : Za mene se, u akutnoj formi, postavlja potreba da izazovem u rečima stosmislenosti, oslobađajući ih onih dvosmislenosti što se za njihova značenja hvataju kao čičkovi za rep jajara i položara. Spada li to među nemoguća ostvarenja?
9. Šta OČEKUJETE od života? Ako nešto uopšte očekujete, kakvu vrednost to ima za vašu misao?
DAVIČO : Smrti grliti je vatra bez svojine
vatra što ne gasi niti zna za plamen
a gori mi ime, pa pitam s pržine
buktim li ili sam već grm, drum i kamen
10. Šta mislite o PORODICI?
DAVIČO : Ništa.
11. Koliko je SATI na vašem časovniku?
DAVIČO: Dvadest i pet. Uvek.
12. Šta vas sprečava da postanete IZDAJICA?
DAVIČO : Bele ljubičice
bele kao krila anđela čiste devojčice
U krevetu belom od perja, ptice
sunce, izvori bola
Velike suze kao marjaš milosrđa
Zagrlite me
Grudi su mi šire od puta
kojim hodaju vojnici što nose u naručju smrt
13. Jeste li spremni za PORAZ?
DAVIČO: Zima je Karlu Bobošu, majko pošalji čarape!
(„To su male pesme, kratkog daha“, piše u „Biću i jeziku“ Radomir Konstantinović, „koje preliva usplahirenost sanjarskog mladićstva, koje je, zbog sna, osuđeno na robijanje, i u kojima se meša plava svetlost samičke sijalice sa irealnom svetloću dana, s onu stranu robijaškog zida – Davičo je robijao pet godina, od 1932 do 1937, u Lepoglavi i Sremskoj Mitrovici. Maksimum liriske snage postignut je ovde minimumom lirskih sredstava: pesme liče na reči sa neke dopisnice, napisane na brzinu, sa nekog nehatnog putovanja u smrt(...)“.
14. Ako SANJATE, da li to ima uticaja na Vaš život? Ako ima, nalazite li u tome jedno sredstvo protiv sudbine? Ili su snovi za Vas najčistija nekoristoljubivost koja vam još ostaje?
DAVIČO: Skidam košulju i uvijam se u nju. Neki put mi padne u čašu vode koju sanjiv popijem, sanjam da sam zatrudnio (...) protiv sudbine.
15. Na šta još u samom sebi možete da RAČUNATE?
DAVIČO : Bežeći od sebe
sebi u drugima. A i dno ima
površinu. I početak pod njom
16. Koju SMRT smatrate za najsavršeniju? Prirodnu smrt? Ubistvo? Samoubistvo? Uostalom, zašto se niste još ubili?
DAVIČO: Kad se za smrt već uzelo merilo automobilskih marki, mogu reći da „najviše volim“ šestometni brauning... Ubijam se svakodnevno; to mi je jedino zanimanje!
(„Oskar je voleo revolvere“, svedoči Đorđe Kostić. „O njima je govorio sa čudnim osećanjem prema mehanizmu (...). Ja sam ga gledao kako je s uživanjem posmatrao revolver moga brata, kako ga je otvarao, zagledao, odmeravao njegovu težinu na dlanu, oblike pod prstima, hladnoću gvožđa, i iznad svega – kako je osećao taj revolver u beskrajno kratkom trenutku kada izbacuje svoj ubistveni metak, koji nevidljiv uništava ili ruši, razbija i odjekuje, ispoljavajući snagu koja, hladna, ali napeta u gvožđu, stoji prisutna u toj maloj napravi koju je voleo. Kako je bio budan kada je, jednom, držao taj revolver u rukama, uperen u mene!“).
17. Da živite, imate li potrebe da se oslanjate na kakvo VEROVANJE?
DAVIČO : Pesnici ( dozvolite mi to odrešitije uopštavanje u prolazu) nikad nisu mogli biti pobožni, ma šta mislili o tome. Poezija je osuđena da, okreni-obrni, uvek saopštava nemirenje s čovekovim vazalstvom nužnostima. I onima po milosti božanskoj!
18. Čitav jedan DAN! Ne izglada li Vam katkad da mu nikada nećete sagledati kraj?
DAVIČO: Preferiram belinu noći. I „Nox microcosmica“, pesnika Marka Ristića!
I9. a) Koje ČULO najviše volite?
b) Da li biste bili sposobni da izmislite neko novo čulo?
DAVIČO : Corpus vitreum umetnikove osetilnosti valja da je u najvećoj meri lišen otpora prema impulsima koje nosi život.
20. Juče, danas, sutra... Šta stvarno znači za Vas PODELA VREMENA? I šta bi značili događaji izvan ove podele?
DAVIČO: Čovek je čovek totalnosti koja je, načelno, s vremenom nepomirljiva!
21. Ne smatrajući POEZIJU za jedan književni rod, kako taj pojam izdvajate od pojmova lirike, lirizma, poetičnosti, pesništva, itd?
DAVIČO: Poezija je trtljanje sastavljeno, manje ili više suptilno, od rečenice s podmetom i prirokom. Pa ipak, valja razmisliti o onoj staroj hebrejskoj: Promeni samo jedno slovo, i uništio si svet!.
22. OČAJANJE. Je li Vam ono polazna tačka, ili zaključak?
DAVIČO : Očajanje?!
Urlam, jeste urlam,
kako da ne urlam,
u ime prosute krvi popljuvane!
23. Kakvo značenje i kakav značaj dajete pojmu USPEHA, i kakav stav zauzimate prema njemu?
DAVIČO : (...) i nema poraza koji bi mi oduzeo smisao!
24. Šta mislite o MITOLOGIJAMA (upravo o „mitologisanju“)?
DAVIČO: Mitologisanje prepuštam „Don Kihotu na bombarderu“! I sl. delima.
(„Stvar je počela tako da je Radovan Zogović objavio svoju pjesmu DON KIHOT NA BOMBARDERU“, pisao je Krleža u „Dijalektičkom antibarbarusu“. „U svom eseju o snu i istini Don Kihota, objavljenom u prvome broju ’Pečata’, Marko Ristić je o toj pjesmi štampao ovu notu: ’Nazvati Don Kihota krvožednom ludom i plaćenim ubicom i staviti ga u Frankov bombarder (...) znak je potpunog nerazumijevanja Cervantesova dela’“.
Zogović je Ristiću odgovorio uvredama.
„Pitanje je ovo“, zaključuje Krleža, „da li je Marko Ristić moralni mrtvac zato jer surađuje u ’Pečatu’ (zajedno sa Davičom) ili je ’Pečat’ trockistički jer u njemu surađuje Marko Ristić, koji je po Radovanu Zogoviću proglašen mrtvacem samo zato jer nije pristao da netko od Cervantesova lika pravi barbarsku i neukusnu karikaturu!“)
25. Mašta?
DAVIČO: Mašta je daleki prastari izvor što hrani opšte arhetipove zajedničke ljudskom rodu.
26. Šta mislite o SISTEMIMA (filososkim, političkim, životnim – ako ih ima, itd.)?
DAVIČO: Isto što i o receptu za lažne ostrige. (vidi: „Veliki srpski kuvar“, str l77)
27. Smatrate li da je moguće izvesno delimično, svesno i namerno umiranje (kao neko NEPRESTANO SAMOUBISTVO)? Šta se može time postići? ( Da li ubrzanje opšteg toka promena u sebi?) Da li bi to neprestano samoubistvo bilo dagađaj izvan svakidašnjice, imalo drukčiji značaj no hodanje ili san?
DAVIČO : Onanizam smrti?! Nismo li to Đorđe (Kostić) i ja davno napisali. U četiri ruke.
(„Oskar i ja smo rano primetili, možda još u svojoj sedamnaestoj ili osamnaestoj godini“, seća se Đorđe Kostić, „jednu, za nas tada, neobjašnjivu pojavu. U trenucima kada bismo se nalazili u opasnosti koja je mogla imati tragičnih posledica, umesto da ustuknemo pred rizikom, mi smo želeli da takav rizik produžimo. Neko čudno osećanje zadovoljstva obuzimalo bi nas tada i to tako jako da smo morali sa velikim naporom volje sprečiti ozbiljan rizik koji je bio ravan samoubistvu.(...) Ta svoja čudna stanja opisali smo u ČETIRI STRANE, jer je u to vreme ovakvo, životu protivrečno osećanje, izazivalo u nama potrebu da ga shvatimo i protumačimo“).
28. Kakav osećaj imate pred činjenicom da svoj KRVOTOK, svoje varenje, itd. ne možete da zadržite?
DAVIČO: Ko je postavio ovo pitanje? Vane? Zato je i odgovorio na njega kao da je na čajanci kod ludog šeširdžije!
29. Smatrate li da za svoj moralni ili misaoni život snosite punu ODGOVORNOST? I pred kime, ili, pred čime? Na osnovu čega ste izabrali ideje ili ličnosti pred kojima biste pristali da odgovarate?
DAVIČO: Ni pred sobom! Ni u Lepoglavi!
(„Prosinac 1932, crni mjesec srpskog nadrealizma“, beleži Stanko Lasić. „Davičo, prvo uhapšen pa mučen, biva u studenom 1932. osuđen na pet godina prinudnog rada. Đorđe Kostić provodi više mjeseci u zatvoru (...) hapšeni su i Aleksandar Vučo i Dušan Matić. A u noći između 30. studenog i 1. prosinca 1933. uhapšeni su Koča Popović i Đorđe Jovanović. Jovanović je osuđen na tri godine teške robije. Srpski je nadrealizam kao organizirani pokret prestao postojati“).
30. Ako verujete u ČUDO, je li Vam to neka uteha (tj. je li to verovanje takve prirode da za sobom povlači optimizam ma koje vrste)?
DAVIČO: Čudom matirano nebo ostaje poraženo na dvesta polja!
(Kao u pesmi „San u selu Boljevac“, za koju Radomir Konstaninović tvrdi da je „jedna od vrhunskih pesama, i to ne samo pesničkog dela Davičovog, već i sveukupne moderne srpske poezije(...). To je susret podsvesnog i svesnog, bezizražajnog i izraza (...) kad se natpojamno, kao sama tamna bitnost ove guste prašume krvotoka, ovih stihova u sporom, muljevitom oticanju, objavljuje svesti muljevitim obasjanjem, muljevitom vizijom koja je sama po sebi dragocena, ali za Daviča nikako i dragocenija od ovog sveta kome se on posvećuje...“)
31. Verujete li da je „postojeći odnos“ jednog čoveka i jedne žene neko stečeno pravo pred kojim bi Vas Vaša savest sprečila da toj ženi priznate svoju LJUBAV?
DAVIČO: O, ljubavi, šta sam, ne znam šta sam bio,
da l’ čio, ljubio, o slutnje, jesam li brodio
morem kojim plove svetlu ljubavnici,
pa sam posto ljubav, posto cilik-rose,
reski izvor snaga klonućima mesa,
ženi koju volim – zanosi što nose
mene ko njen udes pod granom nebesa!

Fus-nota
Anketu „Čeljust dijalektike“ inicirao je 1930. godine Marko Ristić kao deo strategije za buduće nadrealističke akcije. Ristić je sakupio i redigovao pitanja na koja su odgovorili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Vane Živadinović Bor, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Milan Dedinac je u to vreme boravio u Parizu, a Mladen Dimitrijević nije odgovorio iz neznanih razloga.