Elizabeta Šeleva

POBUNJENIČKA MOĆ POPULARNE KULTURE

Sarajevske Sveske br. 47-48

prevod s makedonskog: Duško Novaković

1.

O Viktoru Hari prvi put sam čula kad me je makedonski režiser (i naturalizovani Njujorčanin) Naum Panovski pozvao da govori na tribini „Umetnik u mračnim vremenima“, održanoj na FDU, 24. oktobra 2013. godine, organizovanoj povodom obnavljanja projekcije njegovog dokumentarnog filma „Čovek koji je umro pevajući istinu“. Film (koji je snimljen 1978. godine, samo nekoliko godina posle Harine smrti, uz učešće nekoliko njegovih saradnika, dok su utisci bilo još uvek bolno sveži) sasvim me je fascinirao i obuzeo me je svojim sjajnim porukama, nesmanjenom žestinom i energijom, koja je zračila iz njega, konačno, sa svojom surovom i moćnom, tragičnom pričom o kultnom pesniku i muzičaru, čileanskom pesniku Viktoru Hari. Ne znajući bukvalno ništa o samom protagonisti ovog dokumentarnog filma, iako se već 30 godina bavim izučavanjem komparativne književnosti, iz raspoloživih podataka na Internetu, između ostalog, našla sam i to da je Hara popularno nazivan „južnoameričkim Bobom Dilanom“, što je u meni odmah pokrenulo niz (kulturoloških) pitanja i asocijacija, kao i kritičkih prosuđivanja šireg obima.
Jedno od onih „direktnih“ pitanja, koje se, takoreći, spontano javilo i samo po sebi nametnulo, bilo je: da li, osim primarne (prvozacrtane) hijerarhije među popularnom i oficijalnom (elitnom) kulturom, u istoj meri postoji (uzajamna, prećutana, generalno podrazumevana) hijerarhija među samim popularnim kulturama (koje dolaze iz različitih nacionalnih i „kontinentalnih“ sredina)?
Odgovor na prvopostavljeno pitanje, jer prethodno nisam znala ništa o ovom značajnom pesniku i pevaču, nalazi se u domenu onih (prećutanih) hijerarhijskih odnosa, koji diktira moć i koji doprinose postojanju evidentne asimetrije u dostupnosti i rasprostranjenosti pojedinačnih kultura u svetu danas. Naime, kultura i umetnost iz ekonomsko-političkih i vojnih sila (centara) – po automatizmu, ujedno, postaje „kanonska“ ili opštepoznata tekovina, sa statusom obavezne „lektire“ i vrednosnim uzorkom za celo čovečanstvo! Zato, u ovom slučaju, niko (ni uzgred nećemo čuti imenovanje u obratnom smeru od postojećeg) – nikad ne može, na primer, o Bobu Dilanu, da kaže, da je on (severno) američki Viktor Hara... Konačno, ne bi bilo ni takvog „generičkog“ ili „homogeniziranog“ atribuiranja samog Hare, koji je predstavljen kao južnoamerički autor – sa celim svojim kontinentom, odakle dolazi i koji broji nekoliko stotina miliona stanovnika – uostalom, to je slučaj i sa ostalim vrhunskim piscima iz tog, očigledno veoma plodotvornog i svetski relevantnog, umetničkog tla i sredine. Otud, ako adekvatno proširimo tezu, u kulturnoj politici i reprezentativnosti umetnika, koji potiču i dolaze iz ne-imperijalnih sredina (među koje spadamo i mi na Balkanu), odnosno iz onih kultura, koje nisu metropolitanske – redovna je praksa pomenutih kultura (kao i njihovih najistaknutijih predstavnika) da budu sub-sumirani u veće identitete, pri čemu se od pomenutih autora po pravilu očekuje prvenstveno da stvaraju dela sa tematikom iz njihove kolektivne prošlosti ili doživljene-kolektivne traume! Jednostavnije rečeno, jedni (kanonski privilegovani) autori svaki put pevaju za sebe – a oni drugi, manje povlašćeni, pretežno o kolektivu i kolektivnoj, traumiziranoj istoriji!
Viktor Hara (1932-1973) je levičarski opredeljen kantautor (pevač, gitarista, kompozitor) i predvodnk pokreta La Nueva Cancon Chilena (Nova Pesma), pozorišni reditelj i poštovani univerzitetski profesor, poreklom iz Čilea, zemlje sa 18 miliona stanovnika, koja se proteže po dužini kroz zapadni pojas Južne Amerike, na bregu Tihog Okeana – razapeta između svoje (američke) geografije i (evropske) istorije. Živeo je i stvarao sredinom 60-tih godina, nekoliko godina bio je privrženik socijalističke politike predsednika Salvadora Aljendea, koji je 1973. godine (uz podršku SAD) nasilno oboren sa vlasti i ubijen od strane fašističke hunte, pod vođstvom ozloglašenog generala Augusta Pinočea.
Hara je rođen u siromašnoj seoskoj porodici, njegov otac Manuel bio je nepismeni zemljoradnik i povremeno radnik, dok mu je majka bila mešanog porekla – od Araukana, domorodaca Indijanaca, i bila je samouka muzičarka, koja je pevala i svirala na lokalnim svadbama i pogrebima. Kad je imao 6 godina, Viktor je počeo da radi po tuđim njivama, zajedno sa ocem, a u 15. godini je ostao siroče. Iznurena od samostalnog podizanja dece, posle smrti muža – Viktorova majka umire – i sve to zajedno doprinelo je da se motivi njegovog siromašnog detinjstva i surove mladosti neprekidno provlače kroz njegovu socijalno obojenu liriku.
Ako pogledamo iz pozicije uporedno-istorijskog i kulturnog aspekta – godina u kojoj je ubijen ovaj kultni muzičar i aktivista, pesnik i trubadur sa socijalističkim idealima za pravdu, jednakost, poštovanje radnika i seljaka – 1973. godina – spada u prevratnička i pobunjenički obeležena vremena kosmopolitskog osvešćavanja omladine, masovnih studentskih nemira i demonstracija širom Evrope i SAD, posebno posle 1968. godine, kada se vodila široka antikapitalistička i antiinstitucionalistička kampanja, što je dovelo do uspona kontra-kulture, rok muzike, mirovne orijentacije hipi pokreta. Međutim, razlika i rizik u obe Amerike su nesporni. Ako u 1974. g. kultni rok bend Deep Purple promoviše svog harizmatičnog mladog pevača Dejvida Koverdejla, koji je dočekan ovacijama na koncertu, na prepunom stadionu u Kaliforniji, kad sugestivno interpretira besmrtnu baladu „Zlostavljan“, Viktor Hara je samo godinu dana pre toga, u 1973. g. pod neprijateljskim nadzorom na jednom drugom stadionu, u Santjagu, gde je odveden usred svog predavanja na univerzitetu i uhapšen, zajedno sa 5000 svojih sugrađana, i gde, u svojoj 41. godini života, glavom plaća visoku cenu svoje pobune i slobode, beskompromisne borbe za pravdu i humanost. Još gore, prema istorijskim svedočenjima njegovih preživelih prijatelja, posle surovog ubistva (kroz „igru“ sa ruskim ruletom i uperenim pištoljem u glavu) , telo Hare bilo je bukvalno izbačeno na ulice Sntajaga! I, dok na severu, u SAD, teče hipi-revolucija, tamo na jugu, u Čileu, povampiruje se fašizam u svom novom i gadnom ruhu, ovoga puta ostrvljen prema vlastitim sugrađanima i svom narodu!
U 2014. godini, takoreći pola veka posle ovog brutalnog događaja, dokumentarni film Panovskog – kao i cela tragična istorija i prerana, nasilna smrt Hare – ne prestaje da privlači pažnju i kreativno podstiče umetnike sa svih strana sveta, iz raličitih nacija i kultura da – u svojim delima, u svojim pesmama i nastupima – sa vrhunskim poštovanjem spominju i obeležavaju ime Hare, njegovo vanredno značajno mesto – polazeći od dostignuća popularne kulture, ali ne ostajući samo u njenim okvirima, niti isključivo u domenu umetnosti. Naime, u 1973. g. nekoliko dana posle brutalne smrti Hare i u čast njegovog života i dela, sovjetstki astronom, Nikolaj Černihnov, otkriveni asteroid 2644 nazvaće baš imenom Viktor Hara.
Osim ovog kurioznog navoda, u prilogu ovoj tvrdnji, mogu da se pronađu i brojni drugi primeri, koji potvrđuju, nema sumnje u to, nestišani uticaj koji je ovaj muzičar stekao zahvaljujući ne samo svom delu, već i svojim životom – do tog stepena da je postao tragičan i univerzalno poznat simbol, odnosno umetnička ikona otpora.
U ovoj prilici, kao najznačajnije izdvojićemo i nabrojati samo nekoliko primera, koji rečito svedoče o uticaju i reputaciju koju sve do danas uživa Hara u globalnim okvirima. Najcenjeniji muzički magazin u svetu, Rolling Stone, ubraja Haru među 15 najistaknutijih umetnika protesta u svetu. Još 1974. godine na inicijativu Pola Oksa, sa kojim je zajedno nastupao na turnejama po Južnoj Americi, održan je dobotvorni koncert u Njujorku u čast prerano preminulog Hare, na kojem su svirali legendarni Bob Dilan, Arlo Gatri, Pit Siger. U 1978. godini, Din Rid, inače lični Harin prijatelj, u Istočnoj Nemačkoj, režirao je biografski film o Hari, pod nazivom „El Cantor“, u kojem je igrao ulogu svog prijatelja! U Portugaliji postoji folk bend koji se zove „Brigada Viktor Jara“. Na svom humanitarnom koncertu, održanom u Argentini 1988. za Amnesti Internešenel, poznati kanadski kantautor Brus Springstin, u čast Hare, na španskom jeziku je otpevao čuvenu Harinu pesmu „Manifest“. U 1985. godini, ruski muzičar Aleksander Gradski postavio je svoju rok-operu „Stadion“, inspirisanu događajima koji su prethodili Harinoj smrti.
Velika britanska glumica i aktivistkinja, Ema Tomson, krajem 90-tih počela je sa radom na scenariju filma posvećnog Hari, gde se za ulogu Hare planira nastup španskog glumca Antonija Banderasa, još jednog od njegovih velikih poštovalaca. U 1980. godini, pank bend Clash posvetio je jednu pesmu „Vašingtonski metak“ iz svog albuma „Sandinist“ opet Hari, u kojoj je iskazan sledeći appel : „Molimo vas, zapamtite Haru na stadionu u Santjagu“. 1987. irski bend U2 u pesmi „Breg sa jednim drvetom“ spominje Haru u stihovima : „Hara je pevao, njegova pesma je oružje u rukama ljubavi/ Iako njegova krv još uvek ječi ispod zemlje“. Konačno, u 2014 g. farski rok pevač Hogni, snimio je pesmu „ Nazad naspram zida“ koja govori o strahotama nasilja i koja je posvećena Hari i njegovoj snazi da mu se suprostavi, a ovaj muzičar je to čuo iz priča svoga oca!

2.

Životna i umetnička priča Viktora Hare pruža se u nekoliko ravni analize, upravo zbog svoje indikativne strukture koja omogućava širi i kompleksniji rakurs sagledavalja i tumačenja!
S jedne strane, reč je o jednoj fundamentalnoj tematici i problematici višeugaonih i isprepletenih odnosa između umetnosti i kapitalizma!
Kapitalizam u savremenim sociološkim studijama definisan je kao„ kontinuirano stanje hitnosti“ i perfidna bio-politika koja bukvalno upravlja sa telima ljudi, koji ipak ostaju takoreći nesvesni svoje marionetske uloge i položaja. Moderna državna politika, kao što upozoravaju filozofi tipa Džordža Agabeja i Alena Badjua, svodi se ili ide na redukciju (ili održavanje) samo golog života (zoe) ljudi! Tako je i u potresnoj pesmi Hare „Čovek je tvorac“ koja ipak završava nadom u solidarnost među obespravljenima, eksploatisanima u njihovo bolje sutra:

Kao i mnoga druga deca
Bio sam naučen da se znojim
Ne znadoh šta je škola
Ne znadoh kako se igra
Izvlačili su me iz kreveta u cik zore
I zajedno sa ocem
Izrastoh kao i on u radnika...
Mogu da ti izgradim kuću
Mogu da ti postavim put
Mogu da napravim vino lepog ukusa
I fabrika i dalje da iskuljava dim...
Naučih jezik mojih gazdi i šefova
Ubijaju me iznova i iznova
Jer sam se osmelio glas da podignem
I opet se dižem iz prašine
Pomoću tuđih ruku
Jer sada nisam sam
Sad nas ima mnogo više.

U Harinoj pesmi neminovno se javlja još jedan dodatni momenat žestoke kritike imperijalizma, s druge strane! On reaguje protestom i negodovanjem protiv interkulturalne nejednakosti između Severne i Južne Amerike, protiv žestoke i surove eksploatacije podjednako kako prirodnih tako i ljudskih resursa, koju u njegovoj rodnoj zemlji Čileu beskrupulozno i godinama sprovode SAD kao (susedna) imperijalna sila, bez trunke savesti ili krivice!
Njegove pesme su obilje potresnih slika izmučenih radnika, kojima posvećuje i nezaboravnu „Molitvu radnika“ („Plegaria A Un Labrador“):

Zastani
Pogledaj planinu
Izvor vetra, sunce, vodu
Ti, koji menjaš tečenje reka
Koji zajedno sa semenom seješ
I let svoje duše...
Krenućemo zajedno
Ujedinjeni u krvi
Sada i u trenutku
Naše smrti. Amin.

Hara je bio istinski primer angažovanog umetnika i politički osvešćenog pesnika, koji odbija da ćuti pred nepravdom i onim za šta je samog sebe smatrao lično odgovornim, o idealima jednakosti, ravnopravnosti, humanosti – zalažući se za istinu kao ultimativnom cilju i obavezi istinskog umetnika. Između umetnika i revolucionara – sam Hara gledao je da svojim ličnim primerom uspostavi znak jednakosti!
Njegova gitara je bila više od (muzičkog) instrumenta i narcisoidne alatke za hvaljenje, samopokazivanje talenta – prema njemu „gitara je instrument borbe“, ali i „oružje koje može da odjekne kao puška“. U pesmi „Manifest“, Hara ukratko saopštava svoju poetiku:

Ja ne pevam za ljubav pevanja
Ili da bih pokazao svoj glas
Već zbog iskaza
Moje iskrene gitare...
Da, moja gitara je radnik
Koja blista i miriše u proleće
Ona nije za ubice
Halave za novac i moć
Već za ljude koji rade
Za bolju budućnost...
Pevam o dalekom pojasu zemlje
Tesnom, a beskrajno dubokom.

On, čak i u poslednjim trenucima svog života, nije prestajao da piše, a njegova poslednja pesma, napisana na kobnom stadionu i kasnije prošvercovana u cipelama njegovog preživelog saborca i prijatelja, posthumno je naslovljena „Stadion Čile“. U njoj Hara prikazuje potresno lirsko svedočanstvo o neviđenim zverstvima nad golorukim, nevino zatvorenim zarobljenicima:

Vojnike nizašta nije briga
Krv je za njih medalja
Klanje – orden za heroizam...
O pesmo, toliko teško nadolaziš kad moram da pevam o teroru
Nasilju koje živim
Kao smrt, teror...
Dok su muk i krik
Poziv ove pesme
Ono što vidim, nikad video nisam.

Stvaralaštvo kao, uostalom i Harin život, rečit je primer za ono što Mišel Fuko naziva „parrhesia“, da bi označio ovim, inače starogrčkim terminom, beskompromisno opstajanje i izricanje neustrašivog govora o istini, bez obzira na sled posledice zbog takvog čega (delovanja)!
Umetnost je beskompromisna kad biva reč o istini i ona sama postaje proces (osvajanje ili dosezanje) istine! Nije slučajno Hara rekao i ispevao: „Moja gitara je moje oružje“!
Uprkos tome što se najčešće stvara u tišini i izolaciji, umetnosti je neophodna potreba za javnim prostorom kao što je ulica, trg, univerzitet, galerija, da bi naoružala svoje postojanje i osigurala svoju delotvornost.
To potvrđuje slučaj Harine poezije i muzike, koja je tokom svojih živih nastupa performativno potvrđivala nepokolebljivo opredeljenje za istinu i nepresušnu veru u umetnost.

3.

Popularna kultura je osnova polaznih tema našeg naučnog skupa, prvog od ovakve vrste u Makedoniji ( možda i šire, u regonu). Na primeru ili „studiji slučaja“ nazvanim Viktor Hara, u ovom tekstu mogu da se sagledaju plodne interaktivne i intermedijalne veze i uzajamna kreativna pronicanja i dopunjavanja, koja mogu da se uspostave (i ne samo) u ovom domenu!
Ovaj prilog, kao što sam rekla na početku, nije bio je ponukan literaturom, već jednim dokumentarnim filmom, koji po definiciji ima sinkretički karakter, objedinjujući muziku, tekst, vizulenu sliku u jednu umetničku celinu. S druge strane, Hara sledi i nadovezuje se na tradiciju čileanske popularne muzike, oživotvorujući njene nove potencijale u aktuelnoj borbi protiv kapitalizma i imperijalizma. U bogatoj (i još uvek neokončanoj) ostavštini umetničkih dela koji samog Haru uzimaju kao svoj eksplicitni motiv, lik, heroj, simbol, poruku – kao što smo videli figuriraju dela iz najrazličitijih žanrova –od pesama, rok opera, biografskih i dikumentarnih filmova, do biografije „Viktor: nedovršena pesma“, koju je napisala njegova supruga Džoan (inače Britanka poreklom) – što sve zajedno ukazuje na intezivnu i dinamičnu cirkulaciju koja se neprestano odvija između pojedinih segmenata (i žanrova) ne samo popularne (već isto tako i umetničke) kulture.
S druge strane, upravo je ime Hare istinska potvrda i argumentovano svedočanstvo o buntovnoj moći i o kritičkim (a ne samo konformističkim ili neobavezno-hedonističkim) potencijalima koje oduvek poseduje popularna kultura! Mihail Bahtin pre više decenija, u svom neprolaznom delu „Fransoa Rable i narodna kultura srednjeg veka i renesanse“ bio je prvi koji je na primeru renesansne kulturne pobede nad dogmatskom crkvenom skolastikom, s puno prava upozorio na subverzivne (ali i revolucionarne) moći i potencijale koji su joj svojstveni i često ostaju skriveni u popularnoj kulturi, pretvarajući je u značajan izvor, u saveznika prosvetnih kulturno-istorijskih promena kroz koje se kreće čovečanstvo. Na taj način, popularna kultura sa svojim ostvarenjima predstavlja vitalnu alternativu koja nudi i omogućava kreativno jačanje tzv. elitne kulture!
Upravo ovde možda leži i presudni odgovor na pitanja koja tragaju o uzrocima tragične smrti Hare – iako je bio nenaoružan u klasičnom smislu ovog pojma, u očima fašističke hunte, nesumljivo je predstavljao veliku i realnu opasnost od bilo čega drugog, jer je ulazio duboko u srca i glave svojih sunarodnika i iznutra je korenito menjao njihove stavove, njihovu pokornost, rezignaciju i nemoć. Svojom moćnom umetničkom izvedbom i porukom, Hara je imao širi sveobuhvatniji domet od bilo koje „konkretne“ puške ili oružja sa razornom ubistvenom moći.
Tako može da se objasni neviđena sadistička surovost oficira koji su namerno polomili njegove prste na stadionu, da ga onemoguće da svojom gitarom i svojom pesmom hrabri ostale zatvorenike. To razotkriva i pojašnjava uzrok zbog kojeg je najveći broj njegovih originalnih muzičkih zapisa, posle, bio spaljen, ali i dugo vremena zabranjivan od strane vojne diktature.
Drugi uzrok motivacije ovakvog besmislenog i zločinačkog čina prema Hari, nalazi se u strukturnoj matrici preko čije osnove funkcioniše biopolitika koja je, prema uvidima Mišela Fukoa, „ nužna za modernu nacionalnu državu, odnosno kapitalizam“. Ako krenemo od najednostavnije definicije bio-politike kao moći nad drugim telima, kakva bi mogla da bude delotvornija manifestacija moći nego privođenje celih gomila nevinih ljudi i njihovo nabijanje u zatvoreni, neprobojni prostor kao što je to bio gradski stadion u Santjagu! Taj isti stadion, nedugo potom, postaje moćna bio-politička alatka za drobljenje ljudi u metafore. Poruka o zločinu izvršenom na stadionu nedvismislena je pretnja i glasi: – Eto, upravo OVAKO i na ovaj način završiće (svaki) onaj koji „peva istinu“! Ili, rečima Hare: „Krv je za njih medalja“.

Na kraju možemo da zaključimo. Danas smo svi mi reducirani na potrošačke subjekte. Od nas se danas očekuje saglasnost sa nekim proklamovanim vrednostima, u skladu sa interesima sistema, oportunizma i konformizma, koje mediji obilno podržavaju kao poželjnu, ako ne i vrhovnu vrednost! Suočeni sa jednim bezmalo kontinuiranim „vanrednim stanjem“ i prefidnom biopolitikom ( svedenom na održavanje golog života) – kritički otpor i pobuna takoreći su nezamislivi i unapred osuđeni na ćutanje, zbog vladajuće rezignacije.
Upravo zato interesovanje za bilo kakvo značenje buntovnih, angažovanih pesnika i muzičara, kao što je bio Hara – neretko poprima obrise takoreći kultnog odnosa – što nije slučajno, niti pak sasvim neočekivano iako je prošlo celih 40 godina od njegove surove smrti. Naprotiv, možda su sva morbidna zbivanja, povezana sa njegovim prerano prekinutim životom i njegovom široko prihvaćenom cenom stvaralaštva, na kraju, pridoneli u pravcu toga da lik i delo Hare preraste u besmrtnu, popularnu paradigmu otpora i redak primer umetnika sa nepomućenim integritetom.
S druge strane, ne samo svojim stvaralaštvom, već i posthumanom reinkarnacijom vlastitog imena i životne priče, koju je kasnije„doživeo“, Viktor Hara i dalje utiče, kao simbol, na veliki broj kasnijih autora iz domena popularne kulture, inspirišući nečije tuđe stihove, naslove, pesme, filmove, čak i imena jedne muzičke grupe i jednog asteroida. On, takođe, iako na tragičan način, potvrđuje validnost Bahtinove tvrdnje da buntovnička moć popularne kulture ima veliki i aktivan doprinos kreativnom jačanju elitne, oficijelne kulture.
Zahvaljujući svojim uzvišenim idealima prema pravdi, jednakosti, ljubavi i humanosti- svojim ličnim primerom i žrtvom, Hara i dalje ostaje da zrači, sve do danas, 40 godina posle njegove smrti, svedočeći o nezaludnosti i suštinskoj potrebi za popularnom kulturom – da bude saveznik i potkrepljivač ljudi – od kojih je i zbog kojih – i sama nastala, kao oružje nepokora pred silama zla!
U vezi sa tim, čini nam se da je najuputnije, da se na kraju ovog teksta podsetimo na, možda, kontraverzno, ali ipak izazivačko ukazivanje Slavoja Žižeka, prema kome – popularna kultura u suštini predstavlja politiku 21. veka!

P.S. Konačno, kao rezultat višedecenijske upornosti u traganju za pravdom od strane porodice i supruge Džoan, u decembru 2013. godine, 40 godina od kobnog događaja na stadionu, osam ranijih oficira Pinočea, među kojima i komandanti stadiona „Nacional“, konačno su sudski optuženi za ubistvo Viktora Hare. Sem toga, pokrenuta je i privatna tužba protiv pukovnika Fernandeza, koji danas živi na Floridi. Kao što će, u vezi sa tim, izjaviti Naum Panovski, autor dokumentarnog filma o Hari, inače i sam poznat režiser, dramaturg, pisac, aktivista, univerzitetski profesor i umetnički direktor pozorišta „Poezis“ u Njujorku, poreklom Makedonac: „ Na kraju, postoji pravda, koja mora da se ostvari, i postoji istina“!

Izvori:

- Viktor Hara – official website – www. fundacionvictorjara. cl
- Viktor Hara: Manifest – htto://unionsong.com/u445.html
- Viktor Hara: Molitva jednog radnika – http://smokestack-books.co.uk/book.php?book=61
- Viktor Hara – http://en. wikipedia.org/viki/V%Adctor Jara
- VICTOR JARA: Quien ha matado este humre – https:/www.youtube.com/watch?v=acfL-q7IkjU
- Victor Jara: El Cigarrito – https:/www.youtube.com/watsh?v=hesTpJ40Gvk
- Naum Panovski: Čovek koji je umro pevajući istinu, dokumentarni film u produkciji RTS,1978. Vreme:40 min – http://vimeo.com/76259002
Film „Čovek koji je umro pevajući istinu“ jedini je dokumentarni film posvećen Viktoru Hari. Ali on više ne postoji u arhivi matične produkcije MTV i bio je prikazan samo zahvaljujući sačuvanim privatnim snimcima režisera Panovskog. Na kraju, postoji Pravda, koja mora da se ostvari, i postoji istina“, kaže Naum Panovski, poznati režiser, dramaturg i pisac iz Makedonije, profesor i umetnički direktor pozorišta „Poezis“ u Njujorku.
-Sunčica Unevska: Koliko košta sloboda – http://www.utrinski.mk/?ItemID=Ca21841DAEEAB546B92913A239B6E778