Mihajlo Pantić

OVOGA PUTA O BOLU

Sarajevske Sveske br. 11/12

Mada, moram nešto da vam ispričam. Znam, znam, postoje stvari koje se ne mogu ispričati, ali ovo nije mogu ili ne mogu, ovo je: moram. Kad imaš nešto neizgovoreno u sebi, negde moraš prokinuti, makar u priči.
Jednostavno: njen čovek je moj prijatelj. Oko nas je pola miliona takvih priča, ali svi ćute, svi se prave da ih ne primećuju ili da im se ne dešavaju.
Rade u tišini.
Šta se iz toga može zaključiti? Ako mislite da vam se događa nešto krajnje neverovatno, znajte da upravo u tom trenutku najmanje pola miliona ljudi u svetu, recimo ceo jedan Novi Beograd, ima jednak osećaj, jer im se zbiva u dlaku isto.
Dakle, njen muž i ja poznajemo se godinama. Davno, vrlo davno, išli smo u istu gimnaziju. Bio je glavni lik, pucao je slobodna bacanja deset – deset, najbolje je radio pismene zadatke iz književnosti, sijao je matematiku i logiku. Posebno logiku, posle je postao takav, razložan čovek. I znao je ono što sam ja oduvek želeo da znam, ali, eto, nisam stigao da naučim, i sada živim sa osećanjem da sam nešto važno u životu propustio, da, da, znao je akorde svih Dilanovih pesama, čak i one koje je i sam Bob zaboravio. Sve to odvijalo se u prošlom veku, u doba koje će ostati upamćeno po tome što uprkos svim izmišljenim čudima, svakodnevnim gnusobama i svim vođenim ratovima tada još nisu postojali ulošci sa krilcima. Nisam se razlikovao od drugih, osim po jednoj sitnici, igrao sam i fudbal i košarku, šutirao i levom i desnom, rukom ili nogom, već po potrebi, što je dobro polazište za razvoj shizofrenije. Pisao sam i pesme, trudeći se da liče na Dilanove, ali to su i svi drugi činili.
I, šta sam ono hteo? Eh, da... umalo da zaboravim. Školske obaveze nisu mi bile jača strana, nikada mi nije postalo do kraja jasno zašto moram da sabiram i množim decimale, da bubam lekcije o člankovitim glistama i kritici moći suđenja, a, posebno, zašto da u pismenim zadacima pogađam tuđe misli. I, još, bežao sam sa časova logike, tja, šta tu ima.
I tako, velim, njen muž i ja ostali smo dobri poznanici iz škole, takoreći prijatelji, viđamo se srazmerno često. Ponekad idemo zajedno u ribolov, a ponekad, za zimskih večeri, svratimo na splav kod Bobana, na čašu vina. Boban je naš drugar iz bloka, i on je igrao košarku, a sada ima splav na Dunavu. Zimi, kad led okuje reku, tamo je posebno prijatno, ugnezdimo se u toplom, naručimo kuvano vino pa, ako nismo raspoloženi za razgovor, sedimo u tišini i svak za sebe sluša kako fijuče vetar kroz naše puste novobeogradske ulice...
Inače, najčešće se srećemo ispred škole, gde ponekad čekamo kćeri posle časova. Isidora i Milena su vršnjakinje, ne idu u isto odeljenje, ali su drugarice, posećuju se i već imaju one svoje male poverljive ženske razgovore, kikoću se dok jedna drugoj nešto šapatom govore, i optužuju očeve da su staromodni. A očevi bi za njih sve učinili. Samo kad bi znali šta je to što treba da učine, jer je pogled devetogodišnjakinja na svet vrlo komplikovan i, moram skromno da priznam, nedostupan mom razumu, ne sećam se da li sam ikada imao devet godina.
Jednom, prošlog polugodišta, umesto mog prijatelja pred školom se pojavila Marija, Milenina mama, i ja sam, odmah, grešan pred prijateljem, poželeo da spavam sa njom. Naravno da sam je poznavao od ranije, ali sam tada prvi put postao svestan ko je zapravo Marija, svetlog tena, vretenasta, sva zgusnuta, kao tek skuvano mleko, o malim stopalima ću kasnije. A oči, oči ima takve da u njih odmah potoneš. Sitna i nekako nezaštićena, izgledala je tako kao da je svakog trena neko mora zagrliti. Kakav udar iracionalnosti, dopalo mi se baš to što je sve izgledalo nemoguće. Možda preterujem, možda je moja prva misao bila sasvim očekivana: vidiš nekog i odmah ga poželiš, mda, svakakve nam misli padaju na pamet, a da njima ne možemo upravljati, niti im znati razloga. Pretpostavljam da je sve to donekle u redu, to, kad neka suluda slika, neka neverovatnost, prostruji kroz našu pometenu glavu. U poređenju sa svim tim užasom želja da imate ženu nekoga koga poznajete, nekoga ko vam je prijatelj, nije bog-zna-kakvo sagrešenje. Tako sam prvo pomislio, velim vam, moguće je zamisliti barem pola miliona takvih slučajeva, ali se, avaj, cela priča okrene naglavce u času kada baš vama počne da se dešava i da vas se lično tiče, upravo kao mene, sada.
Osim toga, ono što je užasno i neverovatno na neki poseban način ume da postane neodoljivo privlačno, naročito kada ne boli previše.
Da, niko ne može do kraja proniknuti u sebe, niti određivati tok svojih misli, makar ga školovali za Dalaj Lamu. A tek strast, ona nas prevazilazi. Prelivamo se preko sopstvenih granica, ko može ograničiti vlastito ja, uvek želimo da budemo neko drugi, recimo, recimo, recimo... tog časa poželeo sam da budem moj prijatelj, ne zato što je on savršen, i zato što zna sve Dilanove pesme, već zato što ima savršenu ženu, Mariju. Najpre mi se činilo da je dovoljno to što je samo gledam, a onda sam, sekundu kasnije, poželeo još, i dalje...
... o sećanju neću ništa posebno, sećanje je proizvoljno, ne biramo mi ono što želimo da zapamtimo nego ono što hoće da bude sačuvano od zaborava bira nas. I ostaje. Obično je reč o nečem bolnom, bol se vrati uvek kada pomislimo na ono što je ostalo u nama. Slušajte, ovoga puta hteo bih da nešto kažem o bolu, a to je ipak u nekoj vezi sa sećanjem. Šta li sve pamtim! Svi sveti, moja glava je skladište proizvoljno upamćenih, uglavnom bolnih prizora, ko će znati zbog čega. Na primer, pamtim da je moja profesorka logike imala kratke noge, da nije umela da složi boje, da nikada nije gledala u oči onoga sa kojim priča, da nam je objašnjavala kako je vrhunsko dostignuće logičke nauke zaključak da su sve bele mačke sa plavim očima gluve i da me nije volela, vi ste Mihailo Mihailoviču tako konfuzni, govorila je. A šta sam sve zaboravio, otkuda to mogu znati, tek, pretpostavljam, sa priličnom dozom sigurnosti, da sam zaboravio nešto što je najvažnije.
Bože, ovo je kao neki san iz kog želim da se probudim, ali on traje i traje. Šta sve činim sebi, šta sve činim drugima, a šta meni drugi čine, e, baš je to bol, čista, kristalizovana bol, nema načina da umine... Zapravo ima, ali, kome je do smrti...
...da, život se odvija onako kako se njemu hoće, u svim pravcima, uglavnom svakodnevno monotono, pun glupih sitnica i besmislenih pitanja, pun praznine, sve dok jednom ne odete pred školu da sačekate devetogodišnju kćer i dok vas neki demon, neki vaš dvojnik, neki pali anđeo u vama ne podstakne, bolje reći, ne primora da to što ste pomislili pretvorite u stvarnost, u bol, koja je neki put, ali samo neki put, način dolaska do zadovoljstva. Neću dalje, ono što moram da izgovorim, kao da se ispovedam, mada me niko na to ne prisiljava, niti me iko sluša, moglo bi da se pretvori u fantaziju, recimo o tome šta će Isidora i Milena raditi za dve ili tri godine. Moj najdublji poriv je nemušt i neobjašnjiv... ne, ne, cenzurišem se, molim da sudski zapisničar briše sve prethodne pasuse, koji bi se mogli upotrebiti pri podizanju optužnice, zaboravite sve osim da sam pred školom sreo Mariju, Mileninu mamu, i da sam je poželeo. Bože moj, to se moglo desiti svakom, kao što se i dešava. Ovo je, međutim, bio poseban trenutak, prvo, zato što se desio meni i, drugo, zato što me ta želja potpuno razbila, toliko da sve to nipošto ne mogu smatrati slučajnošću, ukoliko slučaj nije samo drugo ime za neminovnost.
Da, za sudbinu.
Ima tu nekog đavola, uopšte se ne šalim. Ta imena, Marija i Mihailo, moje ime je, čuli ste već, Mihailo Mihailovič, čist pleonazam, neinventivna simetrija... Kad smo već kod imena... pre nego što vam sve redom ispričam, nijednog trenutka ne zaboravljajući na prijatelja – prijatelji su retkost, naročito posle četrdesete, što ste do tada skupili, to vam je – moram vam reći da sam dosta kasno postao svestan svog imena, razumejte to kako god hoćete. Možda ne svojom krivicom, možda slučajno, hajde da malo razmišljam o razlozima. Najpre, niko me ne zove pravim imenom i, što je najgore, to mi uopšte ne smeta, odavno sam srastao sa svojim bezveznim, neinventivnim nadimkom. I onda sam negde otputovao, i na tom putu su domaćini odlučili da mi pokažu crkvu. Dobro, u redu, rekao sam, u svom dosadašnjem dosadnom životu ušao sam u najmanje pet hiljada crkava, pa mogu i u tu.
Bog je ionako svuda isti, nem i nedostupan.
Sada bih malo pripovedao o Bogu, ne znam zašto, možda zbog Marije. Bile su mi potrebne godine da bih se pomirio sa saznanjem da je svet besmislen i ravnodušan, ali i dalje ne razumem zbog čega je i užasan... svakodnevno gomilanje užasa, ludilo užasa, sušta bol... A i lep je, u toj svojoj besmislenosti i nakaznosti. Zato o Bogu mogu govoriti samo kao o metafori, nije ključno pitanje da li postoji, nego da li nam je potreban. Ukoliko jeste, izmislićemo ga, i to upravo i činimo. I još je važno kako se objavljuje to što nam je potrebno, recimo, kao, kao, kao, kao ljubav, kao lepota, kao zagrljaj... Sve mi se čini da se najčešće objavljuje kao bol, i kroz bol. Oni koji kažu da su videli Boga po pravilu su trpeli bol, i dotakli su ga na dnu patnje, ne u visinima... Svakodnevni život prepun je izostalog smisla, ravnodušnosti, užasa, gluposti, niskosti i povređivanja, ali Boga niotkuda. Sve što činimo uglavnom se svodi na primanje udaraca i na zadavanje bola drugome, a svi znamo da nam je potrebno nešto više od toga i to što nam je potrebno može se zvati Bog, može se zvati ljubav, može se zvati bilo kako, recimo Dunav, recimo, recimo... sunčan dan. Moj prijatelj i ja najviše volimo da u neki sunčan dan sednemo kod Bobana na splav i da ćutke, prepušeni mislima, gledamo kako voda protiče... gde sam ono stao, da, došli smo pred tu crkvu, bio sam ravnodušan...
– Daj – rekli su mi – moraš nešto da vidiš. Neizostavno. Kazaće ti se zbog čega.
Ne pravim problem, idemo. I čim sam ušao, razumeo sam o čemu je reč, ako tu može biti govora o razumevanju. Na jednom zidu, nadnet nada mnom, lebdeo je anđeo, u crvenoj odeždi koja je plamtela kao požar.
– Hej, ime – prošaputao sam. Uznet.
I to je to.
Onog dana kada sam sreo Mariju ponovilo se nešto od intenziteta mog susreta sa imenjakom anđelom. Padala je kiša, jedna od onih sluzavih, dosadnih novobeogradskih kiša, kada se čovek oseća kao vlažna krpa i kada, više kožom nego mislima, oseća da je možda jedino istinsko važno ljudsko pitanje, koje rešava sve, hoće li uspeti da nađe nekoga sa kim će moći da se zagrli... Sačekao sam Isidoru ispred škole, već prema dogovoru sa njenom mamom, mojom bivšom ženom, otelovljenjem savršenstva. Mda, tako je. Pomislite li da sam ciničan, grešite, moja bivša žena savršena je u svemu, u smislu da je u životu radila sve tačno i na vreme, od najkrupnijeg do najsitnijeg detalja. Mogu li malo da nabrajam dokaze? U redu, znate onaj tip ljudi kod kojih je sve toliko neverovatno normalno, i u redu, da vremenom postanu bezlični i, još gore, sasvim neerotični, privlačni koliko daska za peglanje. Osim toga, trajalo je predugo, zbližili smo se toliko da smo s vremenom postali kao brat i sestra i ono što smo ponekad radili noću počelo je da podseća na incest, s tim što u incestu ima nešto strasti, pretpostavljam. Ceo njen život proticao je pod punom kontrolom, uvek je znala šta hoće i čemu teži, školovanje, karijera... spreman sam da posvedočim da se nekako planirano i zaljubila, istina, greškom, u ovog Spinozu neopozivo uverenog da je logika izmišljena nauka, nastala iz našeg očajničkog poriva da izmišljamo Boga i da se razaznamo u stihiji. Ta stihija vitla nas onako kako joj se hoće, a mi neuspešno pokušavamo da je uredimo. A kad nam se varljivo učini da smo u tome ipak nekako uspeli, kada posle stava A i stava B usledi nekakav zaključak, onda je sve osušeno... Potom udaja, rođendani dece, rodbina i prijatelji, biranje mesta za letovanje godinu dana unapred, čim stignemo na Zlatibor ona lepo kaže, e, iduće godine ćemo u Egipat, redovno kupovanje garderobe i uređivanje stana, izlasci sa prijateljicama-markizama u pet sati svakog drugog utorka u mesecu, sve pod konac. Svaki dan isti. Žena robot: hoda, radi, diše, stavlja uloške i misli da je život u tome da sve bude na svom mestu. Sve dok jednog jutra, posle male telesne higijene, njen muž, provereni i pasionirani obožavalac logičkog silogizma, to jest ja, a tako je upravo bilo, ne ustane sa osećanjem da je do pre dva minuta vodio ljubav sa kiborgom. Njoj je i orgazam bio savršeno normalan, ah, ah, plus neizbežno: bilo je divno. Naravno, i onaj poljubac posle svega, pre nego što svako skoči na noge i krene svojim poslom, rešen da toga dana od reči do reči pročita Ponižene i uvređene i, naravno, da razori Kartaginu.
I padala je ta kiša, sačekao sam Isidoru, ogrnuo je jaknom i smestio je pod kišobran, a ona mi je rekla da treba da sačekamo Milenu, dogovorile su se da se to poslepodne igraju zajedno. Kada je konačno i Milena izašla iz škole, pojavila se i Marija, i tako smo, učetvoro, krenuli do njihove zgrade. Ispostavilo se da je Isidora zaboravila da kaže mojoj savršenoj bivšoj da će tog dana ručati kod drugarice i ostati kod nje da se igra, pa sam ja onda preuzeo ulogu savesnog oca i na ljubazni Marijin poziv skoknuo gore da telefoniram. A kad sam već ušao, bio je red da popijem čaj, kuvano vino pijem samo uveče. Dok su se naše kćeri igrale u dečijoj sobi, ne znam čega, poželeo sam da se i ja malo poigram sa Marijom. Ipak, nismo.
Prošlo je prvo polugodište.
Suša je počela rano, već negde u aprilu. Ni kapi, danima, nedeljama, mesecima, sve do kraja školske godine. Budio sam se sa osećanjem da sam upravo položen u krematorijum, žega je spaljivala zemlju. Tumačim to kao nebeski znak, kao opomenu.
Mariju sam ponovo video u školi, kada je kao i ja došla na roditeljski sastanak, po đačku knjižicu. Devojčice su bile na završnoj rekreativnoj nastavi, a moj prijatelj, sa kojim sam u međuvremenu nekoliko puta išao na utakmice i u ribolov, negde je zatrajao u gradu. Marija mi se nasmejala, i onda sasvim opušteno, bez imalo premišljanja, bez imalo lažnog očajanja, kao da mi govori ne znam šta, sve kao šaleći se, rekla da zna kako njen dobri muž posećuje javne kuće (što je, uzgred budi rečeno, istina, zvao je i mene), ali, Bože moj, svako ima pravo na svoje male nastranosti. Onda je usledila dramska pauza, premišljala se da li da još nešto kaže. I rekla je: dopadaju mi se tvoje ruke a posebno volim ozbiljnost sa kojom radiš Isidorine domaće zadatke, čitala sam njene sveske da ih uporedim sa Mileninim. Tačno, pomislio sam, uviđajući prvi put jednu osobinu o kojoj ću kasnije govoriti. Da, da, Bog je neumoljiv i pravedan, posle trideset i nešto godina nadoknadio sam sve one domaće crne mrlje koje sam nekada propustio, i tako sam konačno savladao Rakićev „Dolap” i malo složenije matematičke operacije, uključujući i deljenje decimala.
Nikada nije kasno.
Hteo sam da joj odgovorim kako se meni dopadaju njena stopala. Ne, nema veze sa Kinom, malo stopalo je svugde znak božanskog sklada, objasniću zašto. Ako ste u novinama, pre četiri-pet godina, pročitali oglas: tražim devojku sa malim stopalima, znajte da sam to bio ja, Mihailo Mihailovič. Razvodio sam se i to sa oglasima i stopalima bila je moja mala nastranost, možda je to u nekoj vezi sa činjenicom da je moja bivša, savršena žena nosila cipele broj 41, a ja nosim 43, komotno je nosila moje kineske najke. Kako god, toga sam postao svestan posle mnogo vremena, kada je moja želja za promenom postala sasvim nedvosmislena i počela da se zove – mala stopala. Marija ih je imala, njena devetogodišnja kći ju je već prerasla, kći više nije mogla da nosi mamine patike.
A suša je trajala i trajala, kao da ima nameru da nikad ne prestane.
Ušli smo u njihov stan sa đačkim knjižicama punim petica, i sa onim osećanjem ispunjenosti i zasluženosti sa kojim dete, odličan učenik, dolazi kući, da i tu bude pohvaljeno i nagrađeno. Sa razlogom smo se tako osećali, bilo je u tom uspehu i naše marljivosti. Marija se, odmah sa vrata, izula, i ja sam izgubio dah.
Bože, oprosti što tako besramno zazivam tvoje ime, imala je najuzbudljivije stopalo istočno od Griniča. Uradio sam to ovako: prvo sam gledao to stopalo, opčinjen i čist, blizak svetlosti, kao arhistrateg čije ime nosim. Onda bih osetio kako u meni polako raste veliki talas... njena noga, ispala iz male cipele, dečje, zamislio sam u tom času cipelu moje, a ne njene kćeri, uputila se prema meni... grcam dok ovo govorim. I onda sam dohvatio to stopalo, nekako s njega drhtavim prstima smakao belu, dečju soknu i prihvatio se Marijinog palca, za milimetar-dva kraćeg od velikog prsta, što je prema verovanju moje babe značilo da će nadživeti svoga muža, više nego pristojnog čoveka koga poznajem oduvek, mogao bih čak i reći, kao što već i jesam, da ga smatram prijateljem, ukoliko bi se godinama kultivisana, duboko skrivena uzajamna averzija mogla tako nazvati. A i zašto ne bi, prijateljstvo je kao i ljubav, ima hiljadu lica. Olizao sam ženu svog prijatelja od glave do pete, ne zaboravljajući nijedan delić njene kože, nijedno pazuho, ništa, i tako sam je čistio od svih grehova, pripremajući je za suočenje sa anđelom.
Posle smo sedeli i razgovarali, to ume da bude zanimljivo, pod jednim jedinim uslovom, da slušamo tuđi, a ne sopstveni glas.
– Starim – rekla je.
– Otkud ti to?
– Znam da se ne primećuje, za sada. Ali, postajem nervozna, više ne razgovaram sa mužem, ne mogu da se setim kada smo se poslednji put pogledali kao ljubavnici, vičem na kći, nemam uredan život. I sve me boli, mislim, ništa me konkretno ne boli, ali stalno osećam neku bol.
Pretpostavljam da se i vama nešto slično ponekad dešava, da neko izgovara vaše rečenice, i vi ne možete da verujete, kao da vam čita misli, to je ta sveta podudarnost koja me prosvetila onda kada smo jedno drugom čitali domaće o dolasku proleća i o člankovitim glistama, našim dalekim precima... hej, čekaj, stani, upravo sam to hteo da kažem...
– Znaš šta – nastavila je Marija da govori moje reči u postkoitalnom gluvilu sobe, dok je napolju novobeogradska žega pretvarala grad u pustinju, bez ljudi, sa avetinjskim tvrđavama zgrada prepunih sličnih usamljenika kakvi smo u tom času bili i ona i ja, svejedno što smo trenutak pre disali zajedno – znaš, rekla je, meni više ništa nije jasno. Potpuno, savršeno, veliko ništa. Šta god da činim, naletim na bol, sve se završava bolom. Evo, ljubav je samo uvod u bol, ako nekoga volimo ne činimo li, na kraju krajeva, to samo zbog toga da bismo se jednom, kada se sve to završi, ugnuli od bola, da bismo...
– Malo preteruješ – rekao sam da bih je utešio, mada sam (ponavljam se) mislio isto.
– Ne, nimalo. Evo, ako je nešto bilo ljubav, to sa njim bilo je ljubav, a onda je jednostavno nestala, ne odmah, postepeno, svakog dana po miligram, i tako dugo godina, ne moraš mi verovati, ali iz našeg života zauvek je naposletku iščezla nežnost, i sve je postalo navika, doslovno sve, i vođenje ljubavi postalo je navika, ni on ni ja se nismo baš pretrgli, uglavnom uzimanje, nikada davanje, nikada prepuštanje...
Da, upravo tako, potvrdio sam u sebi, i kod mene isto. Ali, ništa nisam rekao. Svejedno, to je učinila ona:
– I onda sasvim sumanuto, misleći da time nešto nadoknađujemo, ulećemo u ovakve veze. Ništa lično, ti si zaista drag, a i sasvim pristojno pišeš domaće zadatke (nasmejala se), ali se na kraju sve završi u bolu, bol je jedino što u nama raste, što ne prestaje da traje i da se uvećava, sve dok znamo za sebe, a verovatno i posle toga.
– I što je najgore – nastavio sam – saznanje da je to tako uopšte ga ne umanjuje. Mogu sebi sve objasniti, mogu sve učiniti smislenim, ali to ne znači da će bol tada prestati, naprotiv, čini mi se da bol raste sa dubinom uvida, očaj se produbljuje sa našim znanjem da smo predodređeni za bol.
– I sve što činimo su samo neka privremena rešenja, gašenje požara benzinom.
– Prividi.
– Da, baš to, prividi. Ništa drugo. Uvek iznova bol, uvek neka loša konstrukcija. Ona treba da opravda neki naš postupak kojim se zavaravamo da je sve u redu, uvek neka logička, navodno racionalna izmišljotina kojom bismo da prevarimo haos i nesnađenost, ali je na kraju uvek bol, bez obzira na to što sada imamo iskustvo. Uvek sve iz početka.
Mda, tako je, o bolu se jedva može pričati, bol se uglavnom podnosi, pa je razgovor malo zastao, pre nego što smo našli druge teme i prešli na priču o domaćim zadacima, o dudlanju i još koječemu. I odmah nam je išlo bolje, starost i bol ionako nas čekaju. Na izlazu, u predsoblju, zastali smo pred ogledalom, Marija je zašla iza mene i nije se, onako sitna, uopšte videla. Za trenutak mi se učinilo da sam sâm, i da je i sve to, ta slika, taj razgovor, pa i Marijino stopalo, samo privid, da sanjam i da ću se svakog trenutka probuditi.
Svejedno, zapamtio sam sve što mi je rekla o domaćim zadacima, kako ih treba pisati da učiteljice ne bi primetile da su ih radili roditelji i šta se nipošto ne sme izostaviti. Škola je pokretna linija za proizvodnju budućih velikih zombija, a ni ono o dudalanju nije joj bilo loše. Muškarci su prilično jednostavni, rekla je, najlakše ih je kupiti dudlanjem. Ne košta mnogo, pet minuta truda, uzbudljivo je, a korumpiranost muškarca posle toga traje zauvek. Dok im dudlaju, oni zamišljaju da su gospodari sveta. Svaki muškarac tako misli, jer, u stvari, u tom trenutku on to i jeste. Da, saglasio sam se i primio nauk, ali, pitao sam se posle, na pločniku, isisan, dok je vazduh drhtao od jare, ako je tako, onda su gotovo svi muškarci gospodari sveta, ista priča se u istom času dešava svuda. Pola miliona gospodara sveta, najmanje pola miliona malih slinavih Hitlera baš u ovom sekundu, dok im žene dudlaju, zamišlja da je svemir njihov. Možda je rešenje u tome što se svakom čini da se to dešava njemu i više nikome, i što svako misli da je u snu iz kojeg samo što se nije prenuo...
Pozdravili smo se i ja sam izašao iz Marijinog stana čvrsto rešen da se više nikada ne vratim na to mesto, čak ni po cenu da mojoj kćeri, to jest meni, neće imati ko da proverava domaće zadatke. Osećao sam se kao neko ko je izneverio prijatelja, i to sa razlogom, griža savesti je takođe oblik bola koji nanosimo sami sebi. Zaista, ne podnosim da nekog tešim, kao što ne podnosim ni da mene bilo ko teši, jer, pravo govoreći, svi smo duboko neutešni i takvi treba i da ostanemo, to biva od toga što uopšte postojimo, šta tu ima da se objašnjava. Čak i božanska bića, poput Marije, žive svoj mali, tegobni život, pun svakidašnjih glupih sitnica i besmislenih pitanja. I svi su ganuti nad sobom, svima je bolje osim njima, ali ne, mučno mi je od tog stalnog podnošenja života, od neprestanog iščekivanja zle vesti. Meni je lakše sa drugima nego sa samim sobom. Hoću da čekam neku dobru vest, sasvim mi je svejedno da li ću je dočekati, važno mi je da nešto čekam...
...i sada jedva znam kako ću nastaviti. Najbolje da pođem redom. Ako tu ima bilo kakvog reda, ako to nisu haos i bol u sto nepovezanih epizoda. Postalo je neizdrživo licemerno, da, da, prestao sam da odlazim kod Marije, odlučio sam da prekinem sa tim, nipošto nije u redu da čovek ima bilo šta sa ženom svog prijatelja. Učinio sam tako, bez objašnjenja, ali sam, naravna stvar, stalno mislio na nju. Suša je besnela i narednih meseci, ni najstariji Novobeograđani nisu upamtili takvu katastrofu, asfalt se izobličio, tanka zemlja stvrdla se kao beton, goreli su parkovi. Nastalo je čudnovato vreme, kao da je teška sumaglica pala po svima nama i zatvorila nas u bezizlaznu, tegobnu usamljenost, usamljenost u mnoštvu. Život se odvijao kao pustinjska halucinacija, pun usijanog vazduha, onog koji u daljini treperi nad glavnim gradskim bulevarom.
Nisam mogao sa Marijom, nisam mogao bez Marije.
I još nešto. Odlučio sam da sve kažem njenom mužu. U međuvremenu smo se videli nekoliko puta, išli smo na derbi koji je prelomio prvenstvo, pa na Festival rok veterana na kojem su neki naši poznanici svirali Dilana, proroci se i danas objavljuju na najrazličitije načine, i u ribolov smo išli, bez uspeha, satima sedeli nad vodom i čekali, uzalud, mada u toj strasti nema uzaludnosti. I onda me je, prilikom jednog izlaska na reku, moj dobri prijatelj preduhitrio.
Na naše mesto stigli smo u samo svitanje. Spremao se vreo dan, jedan od onih koji nas čekaju u paklu.
– E, moj Mihailo Mihailoviču – rekao je moj prijatelj – starimo polako.
– Otkud ti to? – upitao sam. – Pogledaj ovu vodu, smrt je daleko.
– Daleko, ne kažem, ali se približava. Kornjača stigne Ahila, kad tad, sećaš se šta nam je govorila logičarka.
– Ko bi još i o tome mislio.
– Evo ja, na primer.
– Ma daj, promeni temu.
– Dobro, hoću, reci mi koliko je ozbiljno to tvoje sa Marijom?
Tišina je potrajala dve i po sekunde, merio sam, imam unutrašnji sat. Pometen, hteo sam da dobijem na vremenu. Nisam znao šta da kažem. I šta se u sličnim prilikama govori. Samo sam promucao:
– Pretpostavljam da znaš...
– Znam, rekla mi je...
...nekoliko nedelja posle tog razgovora Marija me pozvala i pitala gde sam, zašto se ne javljam. I tako sam opet otišao. Odluka je odluka, a mala stopala su mala stopala, mala stopala su milion puta bolji razlog od bilo kakve odluke, ona sve prevazilaze, čak mogu da učine da na trenutak zaboravimo na bol, onu koja inače nikada ne prestaje, koja je ispod svega, u svemu, iznad svega, u nama i oko nas. Sve se kasnije odvijalo na sličan način. Uvek bih, posle odlaska od Marije, odlučivao da mi je to poslednji put, i svaki put kada bi ona ponovila poziv hrlio sam joj, to je naprosto jače od mene. Osim toga, kada posle svega o tome mislim, uviđam da čovek s vremenom počinje da razvija svoje najgore osobine, recimo, bezobzirnost i sebičnost, za koje mu se nekada činilo da ih nema. Ipak, one se kad-tad pojave, najpre ih potiskuješ i činiš sve da ih ugušiš, ali kako to nije moguće, jer su najgore osobine đavolova izmišljotina i vrlo su delatne, onda im se polako prepustiš, i još gore od toga, počneš u njima da uživaš, onako kao što sam ja uživao u Mariji, ne mareći da li to mom prijatelju nanosi bol. Ne bih mogao (ne umem) logički da dokažem, ali sam ubeđen da je tako: bol je neprenosiva i neizgovorljiva... ništa mi on nije rekao, osim da zna... šta je, kog đavola, uopšte mogao da mi kaže, bol od nas traži da joj se sasvim posvetimo... I dok se on, u danima kada me je Marija zvala k sebi, negde prodevao, ja sam tonuo u njegovu ženu osećajući zbog toga greha veliku grižnju, bio je to greh dostojan da ga iskupi moj imenjak, arhanđel. Samo bi on mogao to da učini, on zna da je strast uvek jača od greha.
A mislim da i Bog to razume, zato bol stavlja negde u blizinu strasti.
Ništa mi nije značilo to što moj prijatelj verovatno nekom drugom čini isto što sam ja činio njemu ili to što je neko nekad meni činio, pa sam iz najdubljeg očajanja i iz najdublje strasti nastavljao da se, prekoračujući samog sebe, prepuštam zagrljaju koji me je nadrastao. Dok se gubimo u tom svetom činu bar se na tren oslobađamo misli da smo konačni; hitao sam da što pre vidim njena stopala i, mda, njene grudi, one su posebna priča, jeste, rekao sam vam, to se u ovom času događa stotinama hiljada muškaraca, ta želja da se što pre vide grudi, i svaki od njih misli da je video nešto posebno, ali, treba li da se kunem, Marijine su bile nešto posebno baš zato što sam ih baš ja gledao... mlečna Marija...

I sada, posle svega.
Sedim ovde, u sobi, nedozvan, još nenaviknut na svoj budući život, dan je vreo i zagušljiv, već mesecima tako, užareni beton, vazduh prezasićen isparenjima. Odjednom, bol je negde nestala, kao da je potonula u neku bezglasnu, nedohvatnu dubinu, i u meni se objavljuje radost što je život upravo u toku, što dišem i mislim, makar na bilo šta, makar na to što sam imao prijateljevu ženu. Odnekud se javlja grmljavina. Malo-pomalo navlače se oblaci i podiže se vetar, gledam kako ispred moje zgrade vazdušna pijavica vitla prašinu i otpatke. Teške, krupne kapi padaju na zemlju, a za njima se otvara celo nebo, i strašna provala oblaka, kao da je sudnji dan, sručuje se na Novi Beograd.
Ne kaže uzalud Bob Dilan: sve će minuti sa vetrom.
Znam kako će se završiti moja priča koju sam morao da ispričam. Za otprilike pola sata, kada opet sine sunce, jer tako posle oluje biva u ovom suicidnom gradu, širom ću otvoriti prozore i željno, zagušenim plućima, početi da udišem svežinu.