Matjaž Pikalo

ODABRANA POEZIJA- MATJAŽ PIKALO

Sarajevske Sveske br. 11/12

PREVALJENI PROSTOR
preveo Josip Osti

Za Mariju H. (1910 -1948)

Rođenjem smrt začeta -
posuda svima ukleta.
Mlade su nam godine.

Val na jezeru
prevali nam
čun u snove.

Novo oko
otvara temelje zamku
i mliječni put.

Suho otpadanje
lišća - uzdisanje
drveća u polju.

Most na zidu -
sliveno vrijeme
u drozgi.

Sunce u
pukotinama - gušteri
na tržnici vremena.

Šuplje oticanje
leda - klizaljke
u šljunku.

Slap dimnjaka
koji pada u nebo -
ptice u jatu.

Pijano žito
podreže
drvo.

24. AVGUST 1996.

Fusnota: prevela Ana Ristović

Ljubavi,
Datumi se menjaju
Kao što se menja rukopis.
Naša ljubav ostaje ista,
Nepromenjena, čak je još dublja.
Trudim se da očuvam rukopis
Koji bi se mogao čitati.
Trudim se da takva bude
I naša Ljubav.
Ljubav, koja bi se mogla čitati
I pisati.

GRAND HOTEL EVROPA

Fusnota: prevela Ana Ristović

Mit pripoveda,
da je nastanku hotela Evropa
kumovala pohota
i da je hotel nekada bio bordel.
Zevs je video Evropu,
kako se kupa gola u predsedničkom apartmanu
i poželeo je.
Pretvorio se u bika
i zaveo je.
Sve ostalo je bajka.
U tom hotelu se rodila demokratija.
Kuća je nastala uz veliki prasak
i ima dvanaest zvezdica.
To podrazumeva zajedničku zastavu
i Mariju, koja očekuje.
Cena za boravak u Evropi je smrt,
a zajednička valuta jedna lobanja.
Hotel stoji na antičkim stubovima kraj kojih je filozofirao Sokrat
i gde je bio osuđen u ime naroda.
Istorija hotela je koliko bolna toliko i čudesna
i podelila je Evropu na Istok i Zapad.
Setimo se samo Kampa del Fjori,
holokausta i balkanskih ratova
ili Sikstinske kapele,
Balerine Degaa i Devinskih elegija.
U hotelu su živeli pesnici i filozofi,
predsednici i kraljevi,
vojskovođe i revolucionari.
Gete je za svakog gosta
koji nije znao da obračuna poslednjih tri hiljade godina,
rekao da je idiot.
U sobi broj 1926 je umro mladi pesnik s Krasa.
Proročki je zapisao da Evropa umire,
ali nije znao da je Evropa već mrtva,
kao i Bog, kome je umrlicu odštampao Niče.
Evropski čovek nikada više nije ustao,
kada se pojavila teorija o evoluciji.
Od Komunističkog manifesta pa nadalje,
u hotelu širi strah duh s likom Marksa.
Na terasi možete da se divite zvezdanom nebu nad nama
i moralnom zakonu u nama,
kao što bi rekao Kant.
U noćnom baru plešu umetnice iz država
koje još uvek čekaju na ulazak.
U hotelu ćemo se razumeti,
budemo li govorili zajedničkim jezikom,
jezikom ljubavi.
Prilikom odlaska ne zaboravite da platite račun za telefon
i sobni mini-bar.
Dobrodošli, dakle, u Grand Hotel Evropa,
u Evropu dve brzine
i jednog ludila bez granica.

MRTVI RUDNICI

Fusnota: prevela Ana Ristović

Koža mi miriše. Krpelj se spušta s grane, da se
napije krvi. Čekao sam godinama da neko
prođe, ne bih li mu ispričao svoju priču.

Opekao sam palac i kažiprst, želeo sam da konce
kukuruza popušim do kraja. Sakrili smo se
u pčelinjak, ali nas je nanjušio stric Mirko.

Otkrio sam proplanak, gde srne odlaze da leže.
Trava je bila pognuta do tla, poput životinje
sam se probijao dalje, da sam bio mokar sve

do pasa. Ako kmet nije dovoljno pametan i brz,
istruli mu seno. Pogled košute, koja
pase, involviran je. Takvi su zahtevi naručioca,

zato ne beži u šumu. Iz istog razloga, i govor
šume je koloraturan. Starica čita
pored peći, šta sam ja? Odlučio sam se za

vožnju, kroz prste spojene u objektiv
video sam kako je grabljivica udarila kljunom
miša po lobanjici. Izgovorio sam: »Riba ribi

grize rep,« ali nije uspelo. Leđa krava me
podsećaju na grebenove što vire iz mora.
Rakovi u tom potoku su bili tema razgovora,

kada sam kupovao stan. Bilo je pitanje
da li se kreću napred ili nazad. Žito je zeleno,
u napuštenim rudnicima se oglašava vernost.

PSALM

Fusnota: prevela Ana Ristović

Otac je gospod mojih očiju
i svetlost u tami;
za sina je ono, što je za dan
sunce.
Telom se naginje nad drvo;
rukama stvara svet.
Za uhom nosi olovku,
radi po planu
koji mu je dao Bog.

Gleda – u daljini se okuplja vojska;
kada se rodi zlo,
nemoćan je i on.
Deci napravi drveni štit
i zagrli ih.
I vidi – zlo nestaje,
jer je pravedan.
Pastir je krda
i onaj koji postavlja Reči.
Ime mu je dala Marija,
sa njega svetlost lije.

Njegova čast je velika
kao hrast.
Radionica života
ga je naučila
beskrajnom strpljenju.
Daje nam
naš svagdašnji hleb.
I da se izgubim u tami,
ne bi me bilo strah
jer mi je dao oči, da vide:
oče očiju, svetlo noći, sunce dana.

SPEV O DIJEGU ARMANDU MARADONI

Fusnota: prevela Ana Ristović

Diez,
oprosti mi što prođoh pored tvog lika,
a ne poklonih ti se.
A sada, u nedelju, na fudbalski dan,
opet stojim pred tobom,
busam se u grudi
i sećam se svojih grehova.
Žao mi je što sam te izdao, veoma mi je žao
što sam izdao tebe, koji si svemoćan
i zaslužuješ sve počasti.
Kada si istrčao na igralište,
na nebu su zasijala dva sunca.
Indijanci na stadionu Acteka u Meksiko Sitiju
su iz straha pognuli glave,
uvereni da je reč o čudu.
A ja sam se uvio u ćebe u Studentskom gradu,
ne bih li prekrio drhtanje koje me je obuzelo
kada sam gledao to čudo na televiziji.
Komentator je čak rekao
da si prekrio sunce.
A onda su mu se osušila usta,
jer je video kako igra bog,
kao i milioni vernika u toj misi.
Diez je pružio svoju božju ruku, svoj božji prst
i pokazao njime na kradljivce,
koji su njemu i njegovom narodu
ukrali zemlju,
i kaznio ih.
Osveta koju je pripremio
bila je strašna i beskrajna.
Božjom nogom je potukao neprijatelja do kolena,
a pre toga se okrutno poigrao njime i loptom
prilepljenom za njegovu levu nogu.
Na snimku se lepo videlo,
da nije bila u pitanju lopta
već odbijena glava neprijatelja.
Istina, na Maldivima si izgubio bitku, hrabri vojniče,
ali si u Meksiku, kada si podigao zlatni pehar i poljubio ga,
dobio rat.
Neizmerna je tvoja dobrota,
znao si da budeš mek sa mekima
i tvrd sa tvrdima.
Bezbožnika, koji se usudio
i u Barseloni ti slomio božju nogu,
strašno si kaznio i pretvorio ga u prasca.
Vratio si se u svoj svojoj slavi
i nastavio sa širenjem istine.
Naučio si nas da je trčanje po travi molitva,
podario nam bezbroj fudbaliskih zapovesti
i zauvek zamrznuo broj deset.
Upisao si se u knjigu kraljeva,
i postao kralj, što si i morao biti.
A oni su bacili na tebe kamen i odsekli ti noge,
kao što na ulicama Teherana čine sa lopovima
i preprodavcima droga.
Prebacili su ti zbog božjeg praha i razapeli te,
da ti je iz očiju umesto suza tekla krv.
“Diez, fudbalski kralj!”
vikali su ti podsmešljivo
kao i Barabi kraj tebe,
a ti nisi hteo da im veruješ
jer znaš da si samo jedan i jedini,
jedini pravi fudbalski bog.
Sada te ponizno preklinjem i molim
da mi oprostiš moje grehe,
kao što sam onda molio oca
da mi u Austriji kupi tvoj dres,
prugasto-svetlu plavu svetinju
sa belim štraftama i brojem deset.
A ja sam ga, budala, nakon mundijala
prodao na pijaci nekom Šiptaru
i izdao te, dobri Diez.
Oprosti mi, jer moj greh je još dvaput veći
nego što misliš.
Dvadeset godina kasnije
tvoju božju odeću sam
ponovo ugledao na pijaci u Seulu i opet se
pravio lud, okrenuo ti leđa za sto dolara.
Oprosti mi,
jer se nisam poklonio tvom liku,
tako mi je grozno što sam te izgubio
da me još i sada oblivaju suze,
kao što su oblile tebe,
kada si se oprostio na Bonbonieri.
Pisaću Ki Ma Jun
i moliću je da ide u svetilište
i potraži svetinju,
majicu sa brojem deset,
i pošalje mi je.
Tek kada je budem obukao,
ova molitva će biti potpuna.
Tako obučen, otići ću u Napulj
i potražiti te u kapeli,
pokloniti ti se i zapaliti ti sveću.

JEDNO
Fusnota: prevela Ana Ristović

Jedno, nas dvoje smo jedno, iako smo dvoje.
Nas dvoje, ja i ti, klanjamo se bogu. Dok
smo ležali pod zvezdanim nebom, obuzeo
me je strah, jer tako brzo letimo
kroz vasionu. To je jedan strah koji
osećaju deca, nas dvoje. Sunce i bura.
Lađa pristaje uz mol. Polako se
spuštamo ka feralu. Koliko sveta!
Radnici bez rukavica istovaruju
teret. Možda zaista ne mirišem više kao
nekada. Ne znam ni da li sam te zagrlio
zbog drugih ili zbog tebe, uopšte ne znam
da li sam te. Ti znaš za svaki svoj dodir
i zagrljaj. Ja znam samo – za to da jesmo,
potrebno je samo jedno. Nas dvoje, jednom
zagrljeni večnim suncem.

ROĐENJE VASIONE

Fusnota: prevela Ana Ristović

Galaksije se skupljaju u jata, Zemlja
je žedna, čeka na poslednje dane, na
kišu koja dolazi. Vasiona se još uvek
trese, i iako je od velikog praska,
praeksplozije samog prostora, minulo
već milijardu godina, čujem sve tiši odjek
stvorenog sveta. Tačka sam, konobarski
učenik, neko mi je dao ime, ne bi li se
našalio sa mnom. Sada poznajem uticaj
gama zraka na sablasne nevene. Ne
mrzim svet u kojem bivam, mada
ponekad mislim da zaslužuje kaznu.
Moja radoznalost jednaka je preciznom
posmatranju kretnji zvezda, koje je u
službi kineske carske vlade pokazao
Yang Wei Te. Jedini sam svedok nove,
strašne eksplozije, koja je u potpunosti
raznela ogromnu zvezdu.

GLAS ANĐELA

Fusnota: prevela Ana Ristović

Glas anđela zove tiho, njegov trag
gluvo prekriva sneg. Puž u uhu ga ne
može zaboraviti, u aparatu ga prepoznaje
izdaleka. Putovanje odrazom oboji svetlosti

tišinom svojih krila. Sa vetrom leti
kao riblji mehur što ga Eskim naduva
detetu za igračku, balon. Sada znam da mi
je bio poslat, dok sam tumarao po

Rue Beaubourg. Na određenoj tački lađe
čuje se kao u slušalicama, tačno tamo, gde su
Štefanovi svirali u frulice harmonike. Čovečija

ribica zastriže ušima, podzemlje ispuni
slika zvuka. Devojka na prozoru otresa jorgane,
zvuk bubnja utrne venu zvezde. Rodi se sin.

BELA, LJUBLJANA

Fusnota: prevela Ana Ristović

U čelo ljubim tvoja bela jutra, ljubljena.
Iza ušiju još uvek imaš crne maljice, bela. Minuli
su prvi meseci, od kada si napustila Zvezdu, na
kojoj si se pripremala za nov početak na Zemlji.
Protekli su kao zimsko doba, u kojem si rođena.
Maj je, i sa tvrđave su odleteli ždralovi. Iz grudi su
počele da se javljaju ptice, iz pupka su izrasle trešnjice.
Uskoro će sazreti u lepotice, dvojčice, trojčice,
i ti ćeš im biti bela kuma. Biće sa očima neodređene
boje o kakvima sanjaju mornari i kraljevi. Snovi,
utopljeni u reci koja pod tromostovljem teče kroz trbuh.
U utrobi reke su ostali točkovi godina. Ponos te je
učinio belom i samom. Sa solitera su pali svi
koji su želeli da dodirnu nebo nad tobom i da ga opišu.
Ja pokušavam da ih spasem kao i ovu pesmu. Bezuba,
smeješ se od prvog dana i dopuštaš da budeš zavedena
pod zemljom. Krala si mi noći, davala jutra, belu ženu.
Mnogi su ostali, iako ih nisi rodila ti,
iako se nikada nisu videli u oknima kuća na bregu,
kuda se razliva svetlost reke i peče oči. Čudno,
to mogu da izgovorim tek dugo nakon studiranja doba.
Gledam te, onda kada bi trebalo da spavaš, i slušam. Gde
god da pogledam, bar, rok. Pod tvrđavom sa koje su odleteli
ždralovi ležiš sama i bela. Već možeš da se sa trbuha
prevrneš na leđa. Na glavi je jamica, koju će jednom
zatvoriti vreme, ljubljena, bela. Klanjam ti se i ljubim te.
Volim te, ali čini se da ne dovoljno.