Ivan Dobnik

ODABRANA POEZIJA- IVAN DOBNIK

Sarajevske Sveske br. 19/20

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

PRE POČETKA

Usta se nisu zatvorila. Reke se nisu vratile.
Tragovi nisu bili izbrisani. Pesme nisu bile izgovorene.
Kuće nisu bile srušene. Ljubavnici se nisu razišli.
Planinski venci se nisu spustili. Knjige nisu bile zatvorene.
Vreme se nije zaustavilo. Ratovi se nisu nastavljali.
Snovi se nisu prekinuli. Tigrovi nisu bili izumrli.
Pesnici nisu izdavali. Vetar nije utihnuo.
Šume nisu nestale. Vojnici nisu ubijali.
Noći nisu plašile. Niko nije plakao.
Niko nije znao. Niko nije smeo.
Niko se nije dodirivao. Niko se nije voleo.
Niko nije bio proklet. Niko nije bio ranjen.
Nikoga nije bilo u kovčegu. Nikoga nije bilo u samoći.
Nikoga nije bilo na Mesecu. Nikoga nije bilo u očima.
Nikoga nije bilo bez prstiju. Nigde žeđi.
Nigde strasti. Nigde reči. Nigde vasione.
Nigde mora. Nigde vatre. Ni uzdaha.
Ni ritma. Ni krvi. Ni tela. Ni spavanja.
Ni snova. Nismo bili ljudi. Nismo bili tigrovi. Nismo bili zvezde.
Nismo bili tišine. Nismo se dodirivali. Nismo mislili.
Nismo bili travke. Ni vetar. Ni snovi.
Ni krici. Ni ribe. Nismo došli iz paučine.
Ni iz slova. Ni iz drveća. Nismo rođeni.
Ni iz pepela. Ni iz pakla. Ne, nije bilo vremena.
Ne, nije bilo stopa. Ne, nije bilo teskobe.
Ne, nije bilo smrti. Ne, nije bilo dodira.
Ne, nije bilo privida. Niko nije znao.
Niko nije pisao. Niko nije otišao. Niko nije grlio.
Niko nije ubijao. Niko nije vladao. Niko nije istupao.
Niko nije samovao. Ni ti, ni drvo. Ni mačak.
Ni vazduh. Ni kiša. Ne, ni prsti. Ne, ni oči.
Dolazili smo iz godišnjih doba. Sa drveća je vejalo lišće.

Sve ostaje neshvatljivo kao i ranije, pre početka.
Zemlja, reka, vetar, svetlost, mi, i ptice u travi.
SKLOPIŠ OČI

Sklopiš oči i moji prsti su reke zvezda,
Koje te miluju. Vetar zaspi sa noći, u kojoj
Spuštamo našu jedrilicu na more bez obala.
Bezvremenost zamiriše na slanu rosu kože.
Bežimo u sebe, tvoje telo je sunčeva vatra, koja pleše.
Vazduh na tvojim usnama je ranjen od dodira.
Padaš u mene: dugo putovanje počinje.
Slapovi neizrecivih reči dobili su
Težinu belih anđeoskih krila, skrivenih u tvojoj tamnoj kosi.
Nema jezika zemlje, koji bi mogli da izreknu ime tvoje lepote.
Tela govore reči ptica i talasa
U obliku drhtavih žitnih polja pod dugim
Letnjim svetlostima. Sklopiš oči
Na šumskom proplanku usred sobe i pijem te
Kao reku koja izvire u prostranstvima gora.
Tako dolaziš u moje snove te noći.

TI SI NAŠAO, TI SI VIDEO

Ti si našao drveće.
Ti si našao kosti.
Ti si našao utopljene bubašvabe i tragove puževa.
Ti si našao odbačenu reč i njen uzdah.
Ti si našao grob. Vetrenjače slova.
Ti si našao kraljicu strela i njeno oružje.
Ti si našao posetioca u gorama jezika.
Ti si našao, kada si ugledao, osetio.
Ti si našao vreme, medovinu igre, zaboravljene lestve, bič.
Ti si našao most do pećina iz pakla.
Ti si video, uhvatio, izdržao.
Ti si našao travke, mrtve, iskidane.
Ti si našao San, izmislio ga.
Ti si video prah na drveću.
Ti si našao prelaze u kule srca.
Ti si video rane i grozu, smeh jutra.
Ti si video oči, prste, topline.
Ti si našao krv iz knjiga, u Njoj.
Ti si video samoću, njeno telo, seme iz davnina.
Ti si video požare, bele tišine, bespuća.
Ti si video polegli plač i ptice.
Ti si našao drveće i trave, napolju, kako sijaju od budnosti i lepote.
Ti si našao sela, tamo, hiljadama godina unazad.
Ti si video pesmu, sebe, kapi, San.
Ti si video sneg i mahovinu na leđima srna.
Ti si video gole njive crvenom prošarane.
Ti si video zeca u visokoj travi.
Ti si video smrt na milion načina.
Ti si video knjigu, crno-beli glas među ruševinama.
Ti si našao, ti si video.
Ti si ostao, ti si sanjao.
I poleglo je sećanje, inje, krvava kiša,
plava trava, odasvud,
u noćima, koje su se talasale za tvojim leđima,
da bi sanjao, da nikada više ne bi video,
da nikada više ne bi našao.

HOĆU TEBE

1
Pokloni mi svoju mahovinu. Svoje zube.
Svoje kosti. Svoj dah. Svoje sunce. Svoj vazduh.
Svoje misli. Svoje prste. Svoje senke.
Svoju krv. Hoću tebe. Hoću tvoje more.
Hoću tvoje drveće. Hoću tvoje boje. Hoću tvoje reči.
Hoću tvoje obale. Hoću tvoje privide. Hoću tvoje svetlo.
Hoću tvoju strast. Hoću tvoje tišine. Hoću tvoj bezdan.
Sve to hoću. Još više tebe hoću. Tvoju vatru hoću.
Nepomičnost vazduha. Led koji peče. Breskvin cvet.
Spokoj zemlje. Drhtaj konja. Miris tvoje žene.

2
Daljine, Daljine, koje nikada ne pređeš, a ipak uvek
sanjaš o njima. Koralne ribe, koje te miluju.
Slapove noći, koji te zatvaraju u jezik samoće.
Drhtavu te hoću. Vrelu te hoću. Golu te hoću.
Među bambusima i topolama, u predelu crnih kosova.

3
Dodirni moje oči. Moje puteve i
sekunde, koje predstavljaju večnost prirode.
To je lišće. To su deca. To su tvoji svetovi
pod morem. To je krv slova, to su gladna usta za so
na tvojim leđima. Uzmi ih, dok još gore.
Dugo ih pij. Jer vreme nije važno,
ni godine, ni mesta, ni načini na koje
ćeš to učiniti. Vetar se sklanja,
traži i pronalazi u opustošenom predelu,
kao i ja, koji ostajem i pišem,
da bi mogla bilo kada da me posetiš.
Poznaje samoću. Zna za boje. Oseća mraz.
Sluša talase. Cepa jutarnje novine.
Duva u oblake i travke. Kovitla semenje
grabova. Ostaje i odlazi. Peva i čeka.

4
Pokloni mi svoj hod. Pokloni mi svoje disanje.
Pokloni mi svoje noći. Tamne džepove radosti.
Vrtlog nedostižnih usana. Sveske, u koje
nikada ne zapišeš moje ime. Taj uzdah.
Tu nadu. Taj mrak, u kojem se gubiš i niko te
ne nalazi, ni u knjigama, ni pod pokrivačima, nikada.

BELO, BELO

Bele zvezde.
Beli stubovi mesečine.
Bele knjige, prsti, snovi,
Beli poljupci,
Bele mačke, bela nežnost,
Bele veverice u šumi zime,
Bela krv, kada otvorim oči,
Beli bol jezera i ubijene ptice,
Bela vatra na belim usnama strasti,
Belo talasanje tvog tela,
Beli poljubac, dodir i uzdah,
Beli miris noći, beli morski krik u zalivu usta,
Beli papir za plava slova, za puteve izgubljene,
Beli kapilari tesnih oblaka na drugoj strani jeseni,
Belo zavođenje, belo razmišljanje, spavanje, stanje,
Beli uzdah nad jutrom u nekom španskom gradu,
Beli ples nad šumom koja nestaje u nečujnom plaču,
Belo, belo upepeljivanje vremena, muzike, usana, prstiju,
Beli tvoj korak pored mene, svila, godine, vozovi, knjige,
Beli oblik života, dolazaka i odlazaka,
Belina vetra u prozeblim bićima koja gledaju u neme prozore,
Beli šum pesme, koji neuništivo traje, traje, traje, belo traje,
Beli zubi sunca, nebeskog kralja, na licima ljudi,
Beli muk slapova izvan zemnih reči, paperjastih leptira mraka,
Bele šetnje, iz kojih se nije moguće vratiti, otići, odmoriti,
Belo gledanje, belo opipavanje, belo milovanje, belo šaputanje,
Belo u belom srcu beline, koja govori nepogrešivim glasom,
Belim glasom. Beli prah, koji nas zasipa. Belo kruženje divljine.
Bela noć. Kruta, neukrotiva, sada. Beli vetar i beli konjanici.
Beli bezdan. Bela ćutnja orkana, beli san mrtvih kitova.
Belo meso reke. U belom orahu sećanja. Bela planeta vrhunske tišine.
Bela biblija metafora. Beli most dvojine od belih stopa, zagrljaja, mirisa.
Belo paperje detinjstva. Dim belih igračaka, belih predmeta Sna. Kada pišem belo,
Belo predela i belo vazduha predela i belo vazduha unutar sebe, belo pulsiranje i
Belo disanje, belo miriše papir u beloj, izmaštanoj tebi, ovde, u meni.
Belo prelaženje belina. Belo kao što Jeste i Biće i kao što Je bilo, kao neulovljiva,
Belo paperje detinjstva. Na belim nasipima drhtavih reči beli kamen,
Bela cipela, bela mrlja slepila u mom pismu, oči, belih očiju zrenja.
Belog privida. Belih struna požude. Belog putovanja. U belo,
Belo prezimi, u beli ugalj biljaka i belih priča zakopanih
Belih gradova, opustošenih. Tamo te vidim, belo. Tamo te osećam i mislim
Belo, belu lepotu, beli bol, belu muziku, belu toplinu.
Belina si koja me čuvaš, krv slova. Belina leta, beli spokoj himne.
Bele padine raja. Svega, iz belih planina osetljivosti, rane,
Bele rane smrti. Beli nestanci. Bele praznine. Beli muk.
Belo, belo. Koje nikada ne spava, bela puma slasti, bela zamka u beloj vatri,
Belom kriku, belom uzdahu, belom gnezdu, belom moru,
Bela životinja ispod bele površine razmišljanja. Belo sanjarenje,
Belo samotarenje. Nezaustavivo belo lepetanje belih ptica,
Belih kraljica pisma, kada beli predeo ustane, prhne,
Belo progovori. Belo zamiriše još jače, belo preporodi
Belo prkošenje, tamo, gde je beli dom, bela kuća,
Beli vrt drugačijeg ljubljenja, na belom stolnjaku
Belih prašuma, gde beli sveštenici beline crnu
Belinu kopaju iz svojih usta, belih usta
Belog proleća, noćas, kada se belo u
Belom pronalazi, prepoznaje kao drugačije
Belo, a još uvek belo u pogledu slepaca,
Belo u pepelu borovih iglica.
Bele mreže bezdana,
Beli vetar, bambus,
Bela pesma, bela,
Bela.

(Pesme iz pesničke zbirke PRE POČETKA, koja je u štampi)