Toni Pustovrh
Neka bioetička i biotehnološka razmišljanja o položaju i ulozi životinja u savremenom tehnološkom društvu
Sarajevske Sveske br. 47-48
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović
Tekst ističe neke (bioetičke i biotehnološke) aspekte novih mogućnosti za transformaciju biljaka i životinja koje donosi razvoj savremene tehnologije, posebno u kontekstu paradigme sintetičke biologije. Usredsređuje se kako na tehnološke mogućnosti i implikacije koje proizlaze iz njih, tako i na potencijalne kriterijume za vrednovanje biljaka i životinja kao samostalnih bioloških sistema, na koje upućuju nova saznanja neuronauke i nauke o životu. U nastavku je dat kratak prikaz savremene (re)konceptualizacije uloge i položaja životinja i biljaka u kontekstu ljudskih vrednosti, kao i tenzije koja vlada između njihove instrumentalizacije i eventualne (delimične) emancipacije.
Uvod: bioetika i biotehnologija
Tokom poslednjih nekoliko decenija odnos čoveka prema životinjama i biljkama počeo je izrazito da se menja. S jedne strane, (neuro)naučno odnosno (neuro)biološko razumevanje kognitivnih procesa doprinelo je podrobnijem uvidu u sličnosti između emocija čoveka i drugih živih bića, dok, sa druge strane, razvoj biotehnologije, genomike i sintetičke biologije omogućava sve preciznije i temeljnije intervencije s ciljem preoblikovanja strukture živih bića i njihovog delovanja. Tako, u jednu ruku, postajemo više empatični i aktivni kada je reč o zalaganju da se umanji patnja drugih živih bića, pre svega viših sisara, u cilju očuvanja (raznolikosti) živog sveta i okruženja u širem smislu. Sa druge strane, u savremenom tehnološkom društvu se suočavamo sa narastajućim mogućnostima (ali i spremnošću) za intrumentalizaciju drugih živih bića (njihovih delova) u okviru ljudskog ulaganja napora za postizanje efektnijeg i celokupnijeg zadovoljenja vlastitih potreba i htenja. Naučni i tehnološki razvoj odigrao je veliku ulogu u oba trenda. Razmišljanje o eventualnim širim posledicama i implikacijama takvog razvoja po živa bića, okruženje i ljudsko društvo tokom poslednjih nekoliko decenija razvilo se pod okvirnim pojmom bioetike.
Kao i u slučaju svake kompleksne društvene pojave i u slučaju bioetike postoje različite interpretacije i istorijske geneze ove naučne oblasti. Na bioetiku možemo da gledamo kao na reakciju na sve veće tehnološke mogućnosti civlizacije koje omogućavaju korenito preoblikovanje sveta i živih bića, kao i na sve dublje naučne uvide u funkcionisanje sveta prirode, uključujući i čoveka. U opštim crtama, mogli bismo je definisati kao interdisciplinarnu oblast koja obuhvata medicinsku etiku, životinjsku etiku i ekološku etiku koja formalno potiče iz 60-tih godina 20. veka. Mogli bismo reći da bioetičko proučavanje obuhvata sva etička pitanja koja se odnose na stvaranje i održavanje živih bića i tako obuhvata razvoje i pitanja na području (bio)medicine i nauka o životu, kao i uticaje obuhvatnijih tehnoloških inovacija na žive sisteme na različitim nivoima, uključujući i biljke, životinje, ljude, društva i ekosisteme u okviru sve globalnije usmerene (bio)etike. Pritom se, naravno, pokreću neka (filozofska) pitanja od suštinske važnosti, kao što su šta je život i gde je razlika između živog i neživog sveta, a posledično tome i koja bića još zaslužuju individualnu analizu i koja od njih treba da analiziramo isključivo u širem kontekstu očuvanja bioraznolikosti i održavanja pojedinih ekosistema.
Čovek kao pripadnik vrste koja koristi različite elemente prirodnog sveta za njegovo i vlastito preoblikovanje, za sobom ima već dugu istoriju sve više planskog usmeravanja i izbora biljaka i životinja za prehranu i pomoć. Brzina i ciljani izbor željenih karakteristika živih bića izrazito su se ubrzali sa naučnim pristupom u okviru industrijalizacije poljoprivrede i prehrambene industrije, koju je pratila sve veća objektivizacija odnosno opredmećivanje i emotivna i kognitivna udaljenost od tih biljaka i životinja kao živih bića. Ta udaljenost je u prošlosti sigurno bila manja (kako u prostornom tako i u kognitivno-emotivnom smislu), uprkos dugotrajnoj istoriji »gospodarenja« čoveka nad njima, s obzirom na to da je zbog otežanog uzgajanja i održavanja njihova vrednost bila mnogo viša, dok je danas njihov status često na ravni potrošnih predmeta. Savremene tehnologije za temeljnije i preciznije (bio)preoblikovanje živih bića svoj pravi pohod počele su s počecima biotehnološke revolucije 70-ih godina 20. veka, a pravi zalet su dobile sa dekodiranjem ljudskog genoma 2000. godine, porastom (bio)informatizacije brojnih nauka i tehnološkom konvergencijom, kao i međusobnim podsticanjem i preplitanjem raznih tehnologija i naučnih uvida, u institucijama i napretku, tokom poslednjih deceniju i po. Tako, na primer, sintetička biologija, jedno od brojnih perspektivnih bioinženjerskih područja koje bi trebalo da u potpunosti sazri tokom budućih decenija, različitim tehnikama, a pre svega intervencijama na genomu ćelije, obećava velike mogućnosti za tehnološko preoblikovanje živih bića po meri. U tom smislu moguće su (barem) tri stvari, i to: izolacija tj. replikacija pojedinih delova odnosno sistema izvan živih bića, preoblikovanje postojećih živih bića i stvaranje, odnosno oblikovanje potpuno novih bića koja poseduju željene osobine ili funkcije.
Istovremeno sa delimičnim dešifrovanjem i modelovanjem biološke strukture, a posebno strukture mozga, postajalo je sve očiglednije da sva živa bića imaju zajedničke određene strukture, iz čega sledi da svi imamo slične fiziološke mehanizme i slične funkcije. Ukoliko, međutim, govorimo o zajedničkim i prilično sličnim moždanim strukturama, posebno među višim sisarima, možemo da, naravno i putem posmatranja samog njihovog ponašanja, zaključimo da živa bića poseduju barem delimično sličan unutrašnji svet osećanja, kao što ga imamo mi, ljudi, a pre svega što se tiče osnovnih emotivnih reakcija kao što su strah, bes, iznenađenje i odvratnost.
Oba trenda su vodila do savremenih predloga i prvih pokušaja kako sa (bio)tehnologijom nadomestiti ulogu i funkciju životinja u ljudskim aktivnostima i društvima, što bi, s jedne strane, moglo da doprinese većoj efikasnosti i da pruži veće proizvodne mogućnosti, a sa druge bi umanjilo trpljenje životinja. Tu se, između ostalog, otvaraju mogućnosti zamene životinjskih proizvoda izolacijom delova tj. sistema ex vivo, ili izradom životinjskih proizvoda bez cele životinje. U tom smislu, na veliku medijsku pažnju kao i pažnju javnosti nedavno je naišla vest o uzgajanju mesa odn. mišićnog tkiva in vitro, dakle van živog organizma, u epruveti, kao i burger od sintetičke govedine za 225.000 USD koji je 2013. godine kupio (odnosno sponzorisao) suosnivač Googla, tehnološki zanesenjak i preduzimač Sergej Brin. Dugoročno to bi moglo da vodi realizaciji ciljeva za koje se već decenijama bore brojne organizacije za zaštitu životne sredine i organizacije za prava životinja, kao što je PETA. Takvi trendovi su, naravno, povezani sa tehnološkim i preduzetničkim mogućnostima, a delimično i sa porastom svesti i bioetičkom skepsom kada je reč o uticaju poljoprivredne i prehrambene industrije na senzitivne životinje i zemaljsku biosferu. O većem priznavanju emotivne i kognitivne sofisticiranosti višerazvijenim sisarima možda najbolje govori deklaracija o pravima delfina i kitova koja je 2010. godine izdata u Helsinkiju kao i zalaganje za dodelu statusa sopstva(jastva) određenim primatima i drugim životinjama.
Kao što je, očigledno, i u slučaju bioetike kao i (bio)tehnologija za preoblikovanje živih bića i društvenopolitičkih implikacija koje proizilaze iz toga, reč je o veoma obimnim i kompleksnim područjima koja otvaraju brojne mogućnosti kao i brojna aktuelna pitanja i dileme. U tom širokom kontekstu ovaj tekst se usredsređuje odnosno ograničava na pregled nekih vidova tehnološkog razvoja, povezanih sa statusom životinja i biljaka, kao i širih bioetičkih i društvenih implikacija koje proizlaze iz takvog razvoja a u cilju podsticanja diskursa i šire rasprave o ovoj sve aktuelnijoj temi.
»...nije pitanje: Da li mogu da razmišljaju? niti: Da li mogu da govore? već: Da li mogu da pate?«
- Jeremy Bentham Uvod u načela morala i zakonodavstva
Istorijski gledano, različite filozofije i religije su se bavile statusom i pravima životinja, a manje biljkama koje, s obzirom na »narodnu mudrost«, već intuitivno spadaju u drugu kategoriju živih bića. U zapadnoj, hrišćanskoj tradiciji, u tom smislu je tako rečit citat iz Postanja, koji glasi: »Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji« i »Rađajte se i množite se i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji.« A što se tiče biljaka: ,,Evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu. A svjemu zvjerinju zemaljskom i svjema pticama nebeskim i svjemu što se miče na zemlji i u čem ima duša živa, dao sam svu travu da jedu."
Na osnovu svega ovog primetan je i dugotrajni (dvostruki) odnos prema živom svetu u zapadnoj kulturi, gde je gospodarenje moguće interpretirati ili kao potpunu slobodu ponašanja i raspolaganja, što je uporedo s procesom industrijalizacije i koncentrisane poljoprivrede vodilo do odnosa prema životinjama kao da je reč o predmetima, ili kao odgovorno (a možda i prožeto empatijom) dobro upravljanje biosferom. I prosvećena misao s većom racionalnošću i egzaktnošću u tom smislu se oslonila na Dekartovu pretpostavku da su životinje kompleksne mašine i da su njihove reakcije isključivo posledica mehanističkih procesa i reakcija, što inače odražava i starije hrišćansko uverenje da životinje nemaju dušu. S druge strane, međutim, pre svega u novije doba ti biblijski navodi se interpretiraju kao odgovoran odnos, odnosno starateljstvo, u okviru kojeg ne bi trebalo da prouzrokujemo nepotrebnu patnju. Što se tiče biljaka, one nisu date isključivo čoveku već i svim životinjama odnosno živim bićima, što navodi na to da su biljke kategorija za sebe. Tek je savremena ekološka svest kao i svest o životnoj sredini uticala na to da počne da se razmišlja o značaju i vrednosti biljaka u širem kontekstu raznolikosti, ne samo kao hrane, materijala ili estetske vrednosti, već i u svrhu očuvanja i podsticanja ekosistemske raznolikosti.
Ranije animističke i šamanističke, a pre svega »istočne« religije i filozofije od davnina su prema čitavom živom svetu imale odnos uključivanja, pre svega zbog opšteg uverenja u to da je sve život, odnosno da je život u svemu, ponekad čak i u neživoj prirodi, koja je na određen način animirana tj. oduhovljena, kao i to da je duh u pojedinačnim živim bićima međusobno povezan i da prelazi iz jednog oblika u drugi. Tako je, na primer, u hinduizmu, budizmu i džainizmu očigledan naglašenije etički odnos prema životinjama odnosno rukovanje životinjama, uzdržanost od upotrebe mesa kao hrane, i manje invazivan i instrumentalan odnos prema preostaloj živoj i neživoj prirodi. Na Zapadu su se takođe više puta javljali različiti pokreti i filozofije koje se zalažu za etičniji odnos prema životinjama i prirodi, između ostalog u obliku ideje panteizma, dakle, prisustva svesti u čitavom svetu prirode. Danas se te ideje, osnažene decenijama zalaganja organizacija za zaštitu životne sredine i organizacija za prava životinja kao i novih naučnih naučnih saznanja, iznova vraćaju u zapadnu kulturu. Može se primetiti da uticaji dolaze iz istočnih religija i filozofija, koje su se, prepletene sa new age pokretima i idejama, ugradile u savremeni popularni zapadni način razmišljanja putem elemenata budizma, joge i indijskih filozofija. S tim načinom života povezani su i vegetarijanski i veganski trendovi ishrane kao i promocija fitnesa i zdravlja na nivou pojedinca. Tome je, na kraju krajeva, doprinelo i (ponovno) uspostavljanje bliskog odnosa sa životinjama kao kućnih ljubimaca i različite vrste brige o životinjama kao i gradnja skloništa za životinje.
Sve to je dovodilo do povećane empatijske senzibilnosti odnosno intuitivnog osećaja veće emotivne bliskosti sa životinjama u današnje vreme (i biljkama), do priznavanja (neuro)biološke i kognitivne sličnosti između različitih živih bića i čoveka kao i do političkih usmerenja u pogledu trajnosti i očuvanja prirodnih ekosistema kao i načina proizvodnje hrane. Na taj način se etičniji odnos prema životinjama i biljkama može zasnovati na barem tri pristupa i to na intuitivnom, etičko-moralnom sistemu uverenja o samome sebi i o svetu, na društvenoekonomskom odn. zdravstvenom pristupu kao i na (neuro)biološkom naučnom pristupu u pogledu kompleknosti nervnog sistema i posmatranog ponašanja. Naravno, svi ti pristupi međusobno ne isključuju jedan drugi.
Sa stanovišta savremene bioetike, odnos prema životinjama i biljkama moguće je zauzeti sa opšteraširene antropocentrične ili sa novije i radikalnije biocentrične tačke gledišta. Prva (u savremenom kontekstu) analizira ulogu životinja i biljaka prema njihovom doprinosu ljudskim potrebama i htenjima, uzimajući u obzir novija usmerenja za smanjenje njihovih nepotrebnih muka. Druga pokušava da prevaziđe subjektivna ograničenja ljudskih vrednosnih sagledavanja i da prosuđuje o položaju i ulozi životinja s njihove tačke gledišta, dakle, s tačke individualnog organizma ili s tačke gledišta vrste odnosno njihove uloge, kao metaorganizma, u širem ekostistemu. Takvo vrednovanje se, doduše, u svakom slučaju vrši sa stanovišta čoveka i njegovog doživljavanja i vrednovanja sveta, ali, naravno, može da daje veću vrednost i značaj biljkama i životinjama a manju ljudskim društvenoekonomskim aktivnostima i potrebama, htenjima i zadovoljstvu. Kad je reč o takvoj refleksiji, sa stanovišta individualne ili vrednosne perspektive povezane sa vrstom, obično su analizirane složenije i više životinjske vrste (od kičmenjaka pa nadalje), dok su prostije i niže životinjske vrste, biljke i mikrobi, najčešće analizirane u pogledu njihovog doprinosa zdravlju ekosistema i habitata u smislu bio-raznolikosti.
Nek međukompromis između stava koji vrednuje biljke i životinje isključivo u kontekstu ljudskih društvenoekonomskih aktivnosti i potreba, i stava koji čoveku ne priznaje nijedan poseban status i ne pravi razliku između različito kompleksnih živih bića, već svima dodeljuje isti vrednosni status, moguće da je dat upravo kroz perspektivu patnje odnosno osećanja, koju spominje Bentam. Iz perspektive (bio)nauke postaje sve očiglednije da su određene strukture i sistemi zajednički svim živim bićima, a što se više krećemo po lestvici kompleksnosti, to postaje jasnije da sa biljkama i mikrobima delimo samo neke osnovne gradivne elemente i ćelijske strukture, dok jednostavnim životinjskim organizmima i neuronske elemente i elemente nervnog sistema, a sa kičmenjacima još kompleksnije moždane strukture. Kao što tvrde savremena kognitivna nauka i neuronauka, određen subjektivni doživljaj neposredno je u vezi sa određenim strukturama, konfiguracijama nervnog sistema, uključujući i mozak. Tako možemo da zaključimo da barem sisari, sa određenim neurofiziološkim strukturama sličnim onima koje imamo mi, ljudi, imaju slična (osnovna) doživljajna stanja, kao što su to osnovna osećanja (strah, bes, iznenađenje, odvratnost). Kao što piše Tomas Mecinger (Thomas Metzinger), osnovna razlika između ljudske i životinsjke svesti je u tome što mi, ljudi, imamo mogućnost za (auto)refleksiju, svest i planiranje prošlosti i budućnosti, dok životinje žive u »sadašnjem trenutku«, a iskustva iz prošlosti se u njih upisuju samo na ravni nesvesnih nagona. Ljudi tako (subjektivno) žive u »ego tunelu«, a životinje u »ego mehuriću«. Naravno, umeštenost u kontinuum između mehurića i tunela različita je za različite vrste životinja. Viši sisari, a među njima kitovi, delfini, orangutani i gorile, sa čovekom dele još veći raspon moždanih struktura kao i načina ponašanja. Zbog toga je verovatnije da su (barem u zamecima) sposobni i za kompleksnija, (proto)svesna stanja i doživljaje i da u praktničnom smislu imaju vlastite individualne »ličnosti« i sećanja, premda njihov način doživljavanja nije na ravni ljudske svesti, već je na ravni osećaja i nagona. Sa druge strane, teško je obrazložiti vrednovanje jednostavnijih organizama kao što su mikrobi i biljaka, sa stanovišta njihove subjektivne (biocentrične) perspektive, osim ukoliko ne pretpostavimo univerzalno jednaku vrednost i pravo na život za sva živa bića. U tom slučaju se, doduše, javljaju problemi sa tim da mi, ljudi, već samim svojim individualnim postojanjem (i metabolizmom) prouzrokujemo (nenamerno) umiranje nebrojenih mikroorganizama i biljaka u svetu, a još više ciljanim intervencijama (antibioticima, insekticidima). Dok možemo da tvrdimo da praktično sva živa bića sadrže povratne pozitivne i negativne zamke koje bismo mogli opisati kao bol i užitak, sigurno postoje kvalitativne razlike između doživljavanja tih impulsa u internom prostoru npr. C. Elegans i npr. orangutana. U tom kontekstu ključno je oslanjati se na neki objektivni kriterijum, dakle, na kompleksnost nervnog sistema koji proizvodi »bogato« doživljavanje prijatnih i neprijatnih osećaja i njihovu integraciju u (proto)svesnu celinu. Pitanje dobrobiti mikroba i biljaka u tom sklopu moguće je analizirati samo na ravni relacija, dakle, u pogledu njihovog doprinosa očuvanju i uspevanju ekosistema, na ravni bio/ekodiverziteta, a ne pojedinačnih jedinki.
Ukoliko, dakle, kao kriterijum iznova uzmemo u obzir kompleksnost i naučna saznanja o mrežama, određene biljke (npr. sekvoje, s obzirom na njihovu starost), ili vrsta gljiva, koja stvara kompleksnu »mrežu« i, u tom smislu predstavlja najveći živi organizam na Zemlji, zaslužile bi individualno vrednovanje. Imamo li to u vidu, možda i nije tako važno očuvanje individualnih jedinica koje same po sebi ne poseduju preteranu kompleksnost (kao što su, na primer, pojedinačni neuroni u mozgu, pojedinačni segment gljivičnog micelijuma), već celokupnog »sistema« odnosno metaorganizma (npr. pojedinačne šume ili drugi čvrsto povezani ekosistemi). Na najvišoj ravni bilo bi to očuvanje raznolikosti i kompleksnosti »Geje«, Zemlje, kao žive planetarne biosferične celine sačinjene od brojnih (raznolikih) živih bića i neživih sistema.
S aspekta doživljavanja patnje i u okviru kompleksnosti neurofiziologije trenutno najveći neposredni izvor patnje i smrti za životinje predstavlja njihov uzgoj i klanje za prehranu i životinjske proizvode kao i kozmetička i naučno-zdravstvena upotreba za testiranje i eksperimentisanje na životinjama, čemu doprinosi i »sportski« lov. Posredni izvor predstavlja sve manji broj, kontaminacija i odumiranje habitata, pri čemu se iznova pokreće pitanje o ulozi mikroba, biljaka i beskičmenjaka kao njihovih sastavnih delova u složenim ekosistemima. Po nekim grubim, globalnim procenama, za potrebe ishrane godišnje umre više od 65 milijardi kopnenih životinja, što s aspekta ljudske empatije prema živim bićima koja i bol i strah (u smislu osnovnih emocija) mogu da doživljavaju slično kao i mi, predstavlja izuzetno veliku meru patnje senzitivnih bića. Ta patnja potencirana je pre svega uzgajanjem u »neljudskim« uslovima, koncentrisanim industrijskim sistemom uzgoja i nehumanim načinima usmrćivanja koji više od onih manje bolnih i brzih načina smrti uzimaju u obzir načela ekonomije obima i troškova. Pošto je potražnja za životinjskim mesom i visokokaloričnim prehrambenim proizvodima kao i onim proizvodima koji koriste životinjske sastojke, kako u savremenoj globalnoj kulturi tako i u mnogim lokalnim društvima snažno ukorenjena i raširena i obraća se dubokim ljudskim nagonima, ne treba očekivati da će isključivo društvenokulturni trendovi znatno smanjiti opšte zanimanje za konzumiranje životinjskih proizvoda, posebno ukoliko ih prate i suprotni trendovi koji promovišu konzumiranje mesa.
Kada određene društvenokulturne ideje postanu rašireni trend, u savremenom svetu se često prepliću sa novim i novonastajućim (bio)tehnološkim mogućnostima i pristupima za kritiku tehnološkog razvoja i rešavanje civilizacijskih i (bio)etičkih problema. U tom smislu u savremenom kontekstu preduzetništva i visokotehnoloških start-up preduzeća, naravno da predstavljaju i obećavajuće tržišne mogućnosti. U nastavku je naveden primer nekoliko takvih tehnoloških rešenja za zamenu životinja (i biljaka) u industrijskom proizvodnom procesu i nekoliko refleksija o njihovim širim etičkim i društvenim implikacijama.
»Borimo se dok svaki kavez ne bude prazan, a ne dok svaki kavez ne bude udoban.«
- Danny Brady, e-pošta Animal Liberation Front
»Hedonistički imperativ predočava kako će genetički inženjering i nanotehnologija sprečiti dalju patnju svih osetljivih živih bića. Taj projekat je ambiciozan ali tehnički izvodljiv. Istovremeno je i instrumentalno racionalan i etički nužan.«
- David Pearce, The Hedonistic Imperative
Kao što je već pomenuto, razvoj savremene (bio)nauke i (bio)tehnologije, s jedne strane je otvorio uvide u brojne sličnosti unutrašnjeg, doživljajnog sveta čoveka i (viših) životinja, a time i put do veće empatije za njihovu patnju, dok sa druge strane nudi mogućnosti za sve korenitije preoblikovanje živih bića i iskorištavanje njihovih funkcija za ljudske potrebe i želje. Prva faza biotehnološke revolucije bila je usredsređena na unos novih (postojećih) redosleda u genetičku osnovu i time i na izražavanje specifičnih osobina određenih (čoveku korisnih) biljaka i životinja. Druga faza, u kojoj se trenutno nalazimo, omogućava preciznije prekrajanje postojećih kao i oblikovanje sasvim novih genoma, kako s novim rasporedima kao i nove građe (ksenobiologija), i mogućnosti njihove implementacije u bilo koji organizam. Trenutni trend u koji se polažu brojne nade jeste sintetička biologija koja je za sada usredsređena na uređivanje i preoblikovanje mikroorganizama i njihovih sastavnih delova za efikasniju i jeftiniju masovnu proizvodnju, na primer – hrane, lekova, hemikalija, retkih materija, bio-goriva, izvan »prirodnog okruženja« višećelijskih organizama i ekosistema, u bioreaktorima i kadama unutar industrijskih postrojenja. Biotehnologija tj. sintetička biologija podstiče se odnosno prepliće i sa drugim tehnološkim trendovima koji se rađaju u sklopu tehnološke konvergencije između kompleksnih domena nanotehnologije, biotehnologije, informatičke tehnologije i kognitivne nauke, kao što su 3D štampa, bioinformatika, bio/nano materijali i genomika.
Ukoliko poljoprivredna i prehrambena industrija predstavlja jedan od najvećih izvora savremene patnje životinja, onda tehnološki pokušaji zamene (organskih) mesnih proizvoda i životinjskih proizvoda uopšte, uključujući i kožu i krzno, analognim sintetizovanim proizvodima, istinski predstavljaju jak bioetički argument za njihov razvoj i široku upotrebu. Dok su se u savremenom zapadnom društvu već tokom proteklih decenija javljali pokušaji proizvodnje veštačkih surogata, npr. veštačkog krzna, zamene za meso kao što su tofu i seitan (pšenično meso), ti proizvodi ni izdaleka se nisu mogli uporediti sa »prirodnim«, organskim. U tom smislu tehnologija koja bi nešto tako omogućavala jednostavno (još uvek) nije bila na raspolaganju.
Mogućnosti koje nude tehnike prvog biotehnološkog talasa, na primer genetičke selekcije i kloniranja pojedinih životinja i biljaka s obzirom na željenje osobine, same po sebi još uvek ne predstavljaju nikakvo pobošljanje u pogledu njihovog života odnosno umanjenja patnje, pošto se i dalje uzgajaju u industrijskim, koncentrisanim »fabrikama«. Istinski bioetički potez koji najavljuje sintetička biologija jeste izolacija i autonomizacija specifičnih željenih delova ili funkcionalnih sistema bez potrebe za čitavim (višećelijskim) organizmom. U tom smislu, trebalo bi da u budućnosti bude moguće proizvođenje sintetizovanih životinjskih prehrambenih proizvoda, kao što su mleko, sir i posebno meso, koji bi po sastavu i ukusu bili potpuno uporedivi sa »prirodnim« proizvodima jer koriste, odosno sadrže iste ćelijske sisteme. Sintetičko meso u tom slučaju, doduše, sadrži mišićne ćelije koje potiču od određene životinje, ali izdvajanje ćelija ne predstavlja tešku operaciju niti prouzrokuje smrt.
U tom pogledu, tokom poslednjih nekoliko godina na najviše reakcija naišli su pokušaji 3D štampe mesnih burgera. Goveđi burger, koji je 2013. godine za 225.000 USD kupio Sergej Brin danas je bliži ceni od 11 USD, a tokom dve godine došlo je i do znatnog napretka na području tehnologija koje to omogućavaju. Tako je cilj razviti tehnologije koje bi podsticale ćelije određene vrste životinja da se razviju u što bolju imitaciju pojedinog željenog tkiva ili organa, dakle mesnog proizvoda. Mogućnost kloniranja, in vitro uzgajanja odnosno 3D štampanja mesa i mišićnog tkiva, sigurno ne bi smela da predstavlja problem iz perspektive (bio)etike; suprotno tome, ona predstavlja bioetički imperativ ukoliko smo ozbiljni u pogledu dobrobiti i umanjenja patnje životinja kada je reč o njihovoj upotrebi u prehrambene tj. poljoprivredne svrhe. Slično važi i za pokušaje sintetizovanja drugih životinjskih proizvoda in vitro, na primer, najčešće korišćene kože ili krzna, ali i »prestižnih« proizvoda, kao što je slonovača ili »tradicionalnih lekova« kao što su rogovi nosoroga, što bi istovremeno moglo da smanji divlji lov među ionako ugroženim vrstama. Sa društvenoekonomske tačke gledišta se, doduše, postavlja pitanje da li bi to zaista znatno smanjilo potražnju, ili bi, suprotno tome, još više povećalo interesovanje za »pravim« proizvodima koji bi dostizali još višu cenu zbog svoje »autentičnosti« i »prirodnosti«? Što se tiče biljaka i biljnih proizvoda, taj deo sintetičke biologije je trenutno usmeren na proizvodnju biogoriva, npr. etanola, lekova, npr. artemisina protiv malarije, kao i drugih retkih prehrambenih materija iz npr. začina i aromatičnih biljaka, između ostalog šafrana i stevije. To bi, s jedne strane, moglo da doprinese smanjenju sužavanja ekosistema u zemljama trećeg sveta, gde »zapadno« interesovanje za određenim biljnim proizvodima često podrazumeva i seču šuma u korist komercijalnih nasada, a sa druge strane bi umanjilo zaradu koje te zemlje dobijaju za takvu proizvodnju. Kao u slučaju egzotičnih životinjskih proizvoda, i tu se postavlja pitanje šta bi se dogodilo ukoliko bi cene »originalnih« proizvoda munjevito skočile. Možda ima smisla pomenuti (barem za sada) problematičnu neželjenu ekonomsku posledicu primene biogoriva na području poljoprivrede, gde je upotreba useva za proizvodnju biogoriva ugrozila dostupnost biljaka koje se koriste u prehrani i podigla njihovu cenu.
U tom kontekstu otvara se i pitanje kakvi proizvodi će važiti za ekološke i na kakav način bi trebalo da budu proizvedeni. Zrela upotreba, odnosno izolovana proizvodnja životinjskih i biljnih proizvoda sigurno bi uticala i na zalaganje za ekološku, održivu tj. prirodnu poljoprivredu. Ukoliko bi prvi predstavljali efikasniju i jeftiniju proizvodnju sa manjim uticajem na okolinu, to bi sasvim sigurno vodilo smanjenju broja seoskih životinja i patnje osetljivih bića, a uticalo bi i na mogućnosti uzgoja »osnovnih« seoskih životinja koje bi mogli da terete viši porezi i doprinosi na uticaje na životnu sredinu, što bi moglo da znatno oteža mogućnosti za tradicionalnu poljoprivredu i zadovoljenje prehrambenih potreba na ravni individuuma ili lokalne zajednice (izvan biotehnološke proizvodnje hrane). To dovodi do pitanja vlasništva, ne samo pojedinih organizama, već i njihovog genetskog materijala, koji u savremenoj bioekonomiji postaje ključni (bio)kapital ili proizvodni element. To polemičko područje se otvara već sada, na različitim područjima biotehnološke komercijalizacije, u obliku »biopiratstva« i korporativnog vlasništva nad semenom i embrionima. Naravno, moguće je da to područje naiđe na sličan »javni« otpor kao što je na njega naišao pokušaj uvođenja genetski izmenjenih poljoprivrednih kultura, ali takvo stanovište je u suprotnosti sa smanjivanjem patnje i trpljenja odnosno sa oslobađenjem životinja.
Na drugim područjima biotehnoloških aplikacija u budućnosti su mogući prvi pokušaji biotehnološkog »vaskrsavanja« izumrlih vrsta, kao što su mamut ili ptica dodo i onih »običnijih« izumrlih životinja, kao i simuliranje biosistema na čipovima za testiranje lekova, kozmetike i drugih proizvoda kada je reč o proveri njihove interakcije sa ljudskim telom. Prve bi omogućile barem delimično ispravljanje ljudske krivice za smanjivanje zemaljske bioraznolikosti, uprkos praktičnim problemima kao što su obezbeđivanje prvobitnih životnih habitata i uzgoj »hlebnih« životinjskih vrsta. Druge bi mogle da znatno umanje potrebu za bolnim testiranjem životinja, kao i život u laboratorijskim uslovima, ukoliko, naravno, pretpostavimo budući dalji razvoj odgovarajućih tehnologija.
Oba pokreta koja su navedena na početku ovog segmenta, jedan okrenutiji društvenokulturnim promenama i drugi više okrenut tehnološkim rešenjima, imaju isti idealni cilj, a veoma različita sredstva za njegovo postizanje. Hedonistički imperativ ide, doduše, još dalje od fronta za oslobađanje životinja koji želi da pomenute samo vrati njihovom »prirodnom« životu u divljini. Dugoročna vizija radikalnijih i (barem za sada) više utopijskih zamisli, kao što ih daje filozof i vegan treće generacije Dejvid Pirs (David Pearce), diktiraju biotehnološko preoblikovanje životinja na način koji bi umanjio trpljenje i patnju »plena« u divljini. Pojednostavljen primer bilo bi preoblikovanje mesojeda na taj način da više ne love i ne jedu druge životinje. Kako takve kompleksne promene uvesti u komplikovanu mrežu ekosistema je, doduše, drugo pitanje. Zbog toga su i ciljevi hedonističkog imperativa podeljeni na više etapa i prve su praktično jednake sa ciljevima pokreta za oslobađanje i veća prava životinja, preko njihovog oslobađanja, upotrebe surogata u testiranjima i ishrani, podsticanja vegetarijanstva i veganstva, itd. Kao što je već pomenuto i PETA podržava pokušaje za razvoj sintetičkog mesa, čak i novčanom nagradom.
S obzirom na to da se sintetička biologija u toj fazi razvoja pretežno usredsređuje na mikrobe i jednoćelijske organizme, gde nema neposrednih bioetičkih prigovora u pogledu njihovog blagostanja, glavne rasprave se vrte oko njene bezbednosti i potencijalnih uticaja na »prirodno« orkuženje i raznolikost. Tu, dakle, postoji prilična tenzija između ekološke i vegetarijanski usmerene kao i tehnološko-filantropske zajednice, a ipak, u budućnosti, treba doći do nekih zajedničkih stavova i prihvatiti određene biotehnološke prakse, ukoliko smo uopšte ozbiljni u pogledu smanjenja patnje senzitivnih živih bića.
I, na kraju, mogli bismo da postavimo tezu da su ljudi kao jedini nosioci odgovarajućih tehnoloških mogućnosti, u okviru imeprativa opstanka, širenja i razvoja života na Zemlji, nosioci dužnosti za prenos tog života na druge svetove, u vanzemaljske prostore. Nešto tako, međutim, verovatno neće biti moguće bez određenog preoblikovanja mikroba, biljaka i životinja, a najverovatnije i samih ljudi.
Zaključak: čovek, životinje i biljke - svi zajedno?
Šta, dakle, možemo da očekujemo od tehnoloških rešenja za društvenokulturne i bioetičke, odnosno biocentrične probleme savremene civilizacije? Hoće li izolovani, autonomizovani biotehnološki sistemi i procesi za proizvodnju životinjskih i biljnih proizvoda smanjiti potrebu za upotrebom životinja (i biljaka) u poljoprivredi i industrijskim granama? Hoće li povećati nejednakost između siromašnih i bogatih pojedinaca, zajednica i država? Hoće li pozitivno ili negativno uticati na zdravlje, bezbednost i okolinu? Da li prestavljaju bioetički imperativ? To su samo neka od brojnih pitanja koja se postavljaju u tom kontekstu.
Moguće je da će budući razvoj biotehnologije iznova pomeriti (barem seoske) životinje iz njihove hiljadugodišnje uloge radnih i proizvodnih mašina, i opustiti pritisak nakon sužavanja prirodnih ekosistema za potrebe poljoprivrede. Šta će se, dakle, dogoditi sa komercijalnim životinjama i biljkama, kada jednom više ne budu obavezni sastavni deo savremene prehrambene industrije tj. poljoprivrede? Upravo tu se, naime, tek otvara prava rasprava o značaju i ulozi »prirodnih« odnosno »primarnih« biljaka i životinja u ljudskom društvu i zemaljskoj biosferi. Na primer, u sklopu održive, prirodne, ekološke poljoprivrede, gde bi odnos prema tim životinjama bio mnogo humaniji i gde bi im se obezbedili što bolji životni uslovi u otvorenom okruženju, odnosno, koristili bi se kao jedan od elemenata poljoprivrednog ekosistema (npr. za đubrenje) ili i za hranu. Možda će njihova nova uloga biti slična savremenoj ulozi pasa, mačaka i nekih drugih životinja kao kućnih ljubimaca. Možda će se vrednost životinja i biljaka iznova pomaći ka kontekstu sastavnih delova kompleksnih divljih ekosistema i očuvanja biotičke raznovrsnosti. Hoćemo li, na primer, piliće, izabrane i uzgajane isključivo za njihovu izuzetnu mišićnu masu, koji nisu sposobni za dalji život, pustiti da izumru?
Konačno, veća empatija prema slabijim, odnosno prema drugim živim bićima vodi i do vežbanja i razvoja veće empatije (moralnosti) u nama samima. Deca koja odrastaju zajedno sa životinjama, u proseku su zdravija, otpornija i možemo da tvrdimo i više empatična prema drugim živim bićima. Prisustvo biljaka, na primer, utiče na brži oporavak, bolje raspoloženje i verovatno i veću (radnu) efikasnost. Druga bića tako nisu samo nešto sporedno, možda čak i nepotrebno, nešto što ima isključivo ekonomsku vrednost, već mogu biti i ključna za naše dobro raspoloženje, zdravlje i »duhovni« razvoj, pa i u smislu samospoznaje. Možda bi te »industrijske« životinje mogle da postanu naši saputnici u sklopu kompleksnijih ekosistema, umesto da predstavljaju samo »fabrike« hrane i drugih proizvoda. Potrebna je, dakle, široka i otvorena, a pre svega nedogmatska rasprava o tome s kakvom kombinacijom tehnoloških i društvenokulturnih intervencija ćemo najefikasnije poboljšati život i umanjiti patnju životinja i položaj biljaka i tako smanjiti moralni dug odnosno krivicu koju nosimo od kada sve bolje poznajemo kompleksnost unutrašnjeg doživljajnog sveta drugih živih bića.
