Vladislava Gordić Petković

MOTIVI I MODELI ŽENSKOSTI: SRPSKA ŽENSKA PROZA DEVEDESETIH

Sarajevske Sveske br. 02

Srpske - žene-pisci našle su se tokom devedesetih u nezavidnom položaju: istorijske turbulencije, egzistencijalni problemi i pesimizam kao nezaobilazni pratioci životne situacije u bivšoj i skracenoj Jugoslaviji udružili su se sa "zaverom cutanja" o njihovim knjigama. Kreativni dometi jednog više nego solidnog literarnog korpusa primljeni su sa neprepoznavanjem i nepriznavanjem. Ignorisanje proze koju pišu žene bilo je, da sve bude gore, selektivno: u žižu javnosti stavljana je paraliteratura nevešto zasnovana na modelima ljubica ili porodicne sage. Od strane jednog broja kriticara bilo je cak i pokušaja da se takva dela kanonizuju.

Boreci se sa egzistencijalnim iskušenjima, prozaistkinje su se, otud, u isti mah borile i protiv nehaja javnosti. Nekolike škole ili, manje pretenciozno receno, ženski rukopisi, razvijali su se u okrilju intimnih citanja i bezmalo privatistickih tumacenja. Podela koju cemo pokušati da razvijemo takode je "privatna" i sasvim relativna, ali unekoliko može da objasni "tihi rad" ženske proze koja nije ženska po tome što se obraca publici željnoj štiva dizajniranih prema klišetiziranim predstavama srece, nego zbog razvijanja odredenih tema i modela ženskosti. Medutim, pre isticanja bilo kakvih podela treba naglasiti da su se spisateljice, i pored svih poetickih razlika, bavile istim: mogucnošcu bekstva iz zadatog stanja nevidljivosti uz pomoc strategija potvrdivanja ženskih pripovednih modela. Svaka je bekstvo realizovala na drugaciji, osoben nacin: neka eksperimentom sa ispovednošcu, neka pretenzijama na novo tumacenje istorije, a neka brižljivim brušenjem tehnike i poetike koje je problematizovalo etablirane pripovedne modele. U svim slucajevima se, kao po pravilu, pokazalo da je egzil ženskog roda: teme i motivi ženskosti nisu bili samo nacin da se apostrofira nevidljivost i zapostavljenost u društvu, nego su postali i svojevrsno pribežište, odnosno zaklon od ignorisanja i pogrešnog citanja.

Svakako najbrojnija - premda i najraznorodnija - grupa spisateljica bile bi "neorealistkinje". Milica Micic Dimovska, Ljiljana Đurdic, Ljubica Arsic, Mirjana Pavlovic, Jelena Lengold i Ljiljana Jokic Kaspar svaka na svoj nacin preispituju i preispisuju realnost, katkad pisanje utemeljujuci kao elitisticki vid eskapizma, a ponekad ga objavljujuci kao strategiju citanja politickih i socijalnih životnih distorzija.

"Milica M. D. (...) piše pripovetke o ženama koje su obeležene skrivenim grehom svoga pola, o ženama raspetim izmedu zahteva tela i mutnih zabrana savesti. Ulazi pod kožu svojim junakinjama, bolje reci njihovim živim modelima, prati ih strpljivo, prilježno, cacka njihova bolna mesta dok se ne zapale, a sve što uoci, prenosi na papir, u istoriju bolesti, vodeci svoj lik cvrstom pravednickom rukom u (zasluženu) propast." Ovako je pre deset godina Judita Šalgo pisala o Milici Micic Dimovskoj, koja nije pristrasni hronicar malih ženskih sudbina, nego i prilicno strog kriticar slabosti i zabluda, dragovoljnih ropstava i lažnog žrtvovanja koji nisu samo odlike ženskog. Pišuci o ženi, Milica Micic Dimovska ce pisati o univerzalnom i svevremenom; pišuci o pojedincu, obuhvatice globalne teme egzistencije i emocije. Otud "greh pola" koji pominje Judita Šalgo može da bude samo ogrešenje o sopstvenu prirodu: jedini istinski greh junakinja koje se bore sa krizom identiteta, nerealizovanim talentom, neostvarenim željama i ekonomskim nedacama jeste to što tonu u pasivnost, ropstvo ili samoobmanu. Najveci greh je pripravnost na gubitništvo: junakinje Milice Micic Dimovske su neizbrisivo obeležene osecanjem inferiornosti i marginalnosti, a njihovo zlopamcenje prošlosti otvoreno preti da i buducnost pretvori u unapred izgubljenu bitku. Nacin da se prevlada strah, šok i teskoba življenja jeste beskrajno pripovedanje - nekad kao tok svesti u kome se slike asocijativno ulancavaju, nekad kao pripovest s promenljivom i multiplikovanom tackom gledišta - ali uvek pripovedanje kao ideal koherentnosti, kao san o otkricu smisla.

Kroz cetiri do sada objavljene zbirke prica Milica Micic Dimovska krece se u naoko predvidljivim formalnim i tematskim sferama: junakinja, zatecena u trenutku neizdržive stagnacije iz koje ne ume da se izbavi, pripoveda o sebi, ili pak njen unutrašnji monolog, prepun digresija, retardacija i nemilosrdne mazohisticke samoopservacije, posreduje sveznajuci pripovedac. Vec ce autorkin prozni prvenac Price o ženi (1972) obilovati slikama dezidealizovane ženske prirode, neretko žene koja zloupotrebljava imidž žrtve i ima potrebu za trijumfom, ma kako on bio lažan, podešen ili irelevantan. Naredna knjiga Poznanici (1980) bice opsesivno usredsredena na smrt. Foknerovska koncepcija ove zbirke prica koja bi se lako dala ulancati u roman fokusirana je na jedan tragican dogadaj i na ljude cije se sudbine ukrštaju i mimo smrti jednog poslasticara koja ih je nakratko okupila na istom mestu. U svojim unutrašnjim monolozima junaci se opsesivno vracaju na smrt bližnjih, ali i na smrt svojih nadanja i fantazija. Medutim, njihov žal za mrtvima uvek prati nemar prema živima, ili nemogucnost da se ostvari istinski prisan kontakt sa sopstvenom decom, supružnicima i roditeljima.

Dok Odmrzavanje (1991) simbolickim podnaslovom "kozmeticke price" ukazuje na ulepšavanje stvarnosti kojim se smrt bezuspešno zavarava, zbirka U procepu (1998) nas ponovo suocava sa neumitnošcu smrti kao jedinog sigurnog ishoda svake covekove nade i truda. Bezmalo svaka prica

iz ove zbirke je opis smrti: redaju se prizori sahrana, junaci bivaju svedocima ili vinovnicima tude patnje i stradanja, progonjeni senkom pokojnika i secanjem na njih, a smrt je pozadina za predocavanje njihovih neiskorišcenih života. Blizina smrti, koju junaci Odmrzavanja još uvek možda mogu da ignorišu, pretvorila se u opominjuce prisustvo. Sumornom tonu zbirke doprinece tragovi društvenih i politickih tema, rata i ekonomskog sunovrata - ociti, ponekad nametljivi, ali univerzalizovani. Rat, izbeglištvo i ekonomske nedace prisutni su onoliko koliko je potrebno da potvrde vecitu, vanvremenu egzistencijalnu strepnju, ali i da ukažu na ljubav kao motivaciju i pokretac života, jer nekolike price ispotiha govore o Erosu koji se pomalja ispod koprene smrti i stradanja. U procepu obeležava intenzivnije prisustvo onirickog i fantastickog, što je neocekivano osveženje iz pera spisateljice koja je, kao i njen junak Uroš Predic, pocesto sklona da se prepusti "slasti slikanja po živim modelima". Iako bi se reklo da Milica Micic Dimovska ne napušta ponovljivu paradigmu likova i slucajeva lociranih u smutnom vremenu, pažljiv citalac nece poverovati tom utisku. Zalaženjem u dnevno aktuelno i recentno istorijsko koliko i u gotsko, oniricko i cudesno, autorka obogacuje kako svoje junake i njihove "slucajeve", tako i pripovedacevu percepciju.

Kroz prozne knjige beogradske spisateljice Mirjane Pavlovic pratimo povest unutrašnjeg egzila u kome su ženskost i nevidljivost sudbinski povezane, ali su i posredovane kroz sliku rastakanja socijalisticke idile tokom osamdesetih, te potom socijalnih, ekonomskih i politickih raskola devedesetih. Još od prve zbirke prica Zajednicki imenitelj (1976), preko »ekaonice (1980) i Smrtolovke (1986), pa do Sumoreski (1995) Pavloviceva piše o mukotrpnoj borbi da se pobede samoca i izopštenost, samo se ona odigrava u drugacijim okolnostima: nekad u kontekstu urbane otudenosti koja je rezultat ekonomskog uspona srednje klase, a nekad u ponižavajucem okruženju ratne i inflatorne 1993. godine. Njene junakinje su nervozne i samovoljne devojke u poznom cvatu koje se bore da osvoje nedostižnog muškarca, unapred svesne da je takav pokušaj integracije u okruženje potpuno beznadežan. Muškarac koji nudi neku vrstu apsurdne afirmacije ženskog ega predstavljen je u jednoj od prica namerno tipski, kao prezauzeti politicar koji je prisutan mnogo cešce na TV ekranu nego u podstanarskoj sobici svoje povremene ljubavnice, ili pak kao studentski aktivista koji ideale prodaje za materijalnu udobnost. Metafora turobne poznosocijalisticke stvarnosti koja podržava apsurdne modele ženske integracije u ranoj Pavlovickinoj prozi je zubarska cekaonica - cekajuci da ude u ordinaciju, covek ne stoji u redu za zdravlje, nego u redu za gubitak, amputaciju, nestabilnu protezu, neopozivu smrt. Tako i žene, u jalovom pokušaju da se afirmišu kao dobre clanice zajednice, gube svoj identitet umesto da ga grade, a jedini nacin da se taj identitet sacuva upravo je ona samoca od koje se beži.

Sve price Mirjane Pavlovic su varijacije na temu stvarnosti, želje i privida. Umesto precizno karakterisanih junaka i pomno opisanih dogadaja pred nama su fragmentarna svest i ista takva percepcija, nepovezana svedocenja, emotivna disleksija. Junaci ove autorke su groteske, u znacenju koje je ovoj reci pridavao americki pisac Šervud Anderson: u uvodnoj prici zbirke Vajnzberg, Ohajo on opisuje pisca koji je stvorio groteske, junake koji su jednu istinu prigrlili kao apsolutnu i tako je pretvorili u laž. Groteske Mirjane Pavlovic ponikle su u sivoj srpskoj provinciji i još sivljem Beogradu, njihov život je pisanje sivim po sivom, intenzivno doživljavaju jedino otudenje i usamljenost a poraz prihvataju kao deo svoje prirode, opis posla i nacin života. Price Mirjane Pavlovic su basne o otudenju i neodredenoj gladi - za životom, za ljubavlju, za mogucnosti da se bude negde drugde i neko drugi, neretko i sa nekim drugim.

Na prozu Jelene Lengold (Pokisli lavovi, 1994; Lift, 1999) nece nijednog trenutka pasti preteca senka aktuelnog i stvarnog, niti ce se u njoj apostrofirati (post)socijalisticki modeli integracije. Spisateljica preko skica obicnih života govori o stvarnosti višeg reda - o ljubavi,i o samoci i smrti koji ljubav neminovno ugrožavaju. Junakinje se strahu od smrti ne prepuštaju dragovoljno - on ih "samo" s vremena na vreme obuzima, ne dovodeci do ukocenosti, šoka ili mrtvila, nego do melanholije koju Lengoldova cas ironizuje, cas lirizuje. Opisujuci odnose izmedu bracnih i slucajnih partnera, slikajuci vecitu napetost i disbalans u muško-ženskim vezama, Lengoldova tematizuje neuspeh komunikacije i tolerancije, nesporazume i blaženstva koji su nenamerni i neocekivani. Bez patetike, gorcine ili cinizma, ona se upušta u teme bracnog neverstva, u vivisekciju razorenih porodica ili melanholicnu reminiscenciju na detinjstvo. Junakinju njene price "Prozori" uznemiruje san u kome bezuspešno pokušava da dozove nekog sa jednog od milion prozora udaljene zgrade koja je sa svih strana okružuje. Iako joj je receno da ce san prestati "kad sretne pravu osobu", ona nastavlja da ga sanja i pošto je srela coveka svog života i udala se za njega. Ono što se postavlja izmedu smrti kao najveceg straha i ljubavi kao najvece želje je samoca - stanje izopštenja i stanje razlike: "Biti sam. To nije stvar odluke. Još manje sudbina. To je nešto kao pecat. " Žene iz proze Jelene Lengold uglavnom govore u prvom licu i pripadaju slicnom psihološkom obrascu: presudno ih odreduje koliko strah od smrti, toliko i strah od srece. Bolna svest o krhkosti emotivnih odnosa i nemoci ljubavi da obeca vecnost rada se uglavnom iz njihove turbulentne porodicne predistorije (raspadnuti brakovi roditelja, oceva preljuba i slicno).

Jelena Lengold je, u kontekstu aktuelne srpske ženske proze, uspešan hodac na žici poetike: kod nje se ne zamecuju ona saplitanja u hodu koja su rezultat suviše jake želje da se opiše sumorna stvarnost, isprica samosažaljenje ili pateticno rekonstruiše sopstveni život; s druge strane, ona nece ni metaprozni eksperiment i bekstvo od licnog po svaku cenu. Ova autorka uspeva da zauzda ispovednost, kontroliše ironiju, izbalansira eksperimentalnost i liricnost, a sve to u prici o smrti kao najstrašnijem egzilu i o samoci kao o anticipaciji tog egzila. Njena inspiracija za neorealisticko žensko pismo leži u intimnom i privatnom, ona stvarnost sagledava iz perspektive koja bi, logikom pripovednih konvencija, bila bliža americkim minimalistima kakvi su Rejmond Karver ili En Biti: pišuci o reminiscencijama na detinjstvo ili o srecnim i nesrecnim ljubavnim "slucajevima", Jelena Lengold urezuje muziku sfera na mikrocipove, kako bi tematiku minimalizma formulisao americki pisac Džej Mekinerni.

I pored nesporne važnosti doživljenog i privatnog u srpskom ženskom pismu, autorke "konfesionalne proze" ipak pripadaju u književnosti devedesetih najmanje zastupljenoj skupini. Nina Živancevic, Aleksandra Unterveger i Gordana Cirjanic ne pokušavaju da maskiraju svoje autobiografsko spisateljsko opredeljenje: njihova iskrenost ume da postane i indiskretnost, a potreba da ispricaju sopstvenu privatnost ne rezultira sublimacijom autobiografskog, nego pre njegovim isticanjem. Tako Nina Živancevic glavnoj junakinji svog romana Kao što vec rekoh (2001) cak nadeva ime Nina Zi, namerno potencirajuci slicnosti izmedu sebe i nje. Zi menja prostor, vreme i ljubavnike, obilazi americki kontinent uzduž i popreko, zatice se u Becu devetnaestog veka, upoznaje sa tri kraljice, tri pomalo zloslutne muze koje predodreduju njen duhovni razvoj. Zi nije samo transparentni pseudonim spisateljice, eventualna "Ficdžeraldova heroina" ili citaoceva imaginarna prijateljica, nego i poslednje slovo alfabeta, znak završetka, znak smrti sa kojom se junakinja sve vreme bori i koju traži.

Roman Kao što vec rekoh obuhvata bezimeni svet koji je i tranche de vie i cvorište mitskih parabola u kom su se obreli i Isus Hrist, i K. i mnoštvo ljubavnika, prijatelja i saputnika kroz pakao i apokalipsu. Lutanjima Zi i njenom traganju za identitetom nema kraja, a potraga za junacima iz života, snova i(li) lektire pokazuje da cesto ima odakle da se krene ali nema kud da se stigne. Stici na cilj nije važno, jer cilj nije ni postavljen; mnogo je važnije da se u traganju za išcezlim prijateljima i junacima ne izgube želja i nada sa kojima sve pocinje.

Autobiografizam poneke tekstove iz prethodne knjige Nine Živancevic Vizantijske price (1995) pretvara u nekoherentne eseje, kao u slucaju prozne celine "O aerodromima", gde su pasoši, carine i propušteni letovi deo zastrašujuce trodimenzionalne hologramske freske postmodernog sveta. Ta freska je, medutim, autenticno okruženje same autorke, a relacije Francuska-Amerika-Jugoslavija samo dodatno ukazuju na biografski paralelizam. Nina Živancevic kadrira Ameriku kao Bodrijarovu ostvarenu utopiju, kao svet lišen kauzalnosti i progresije, zamrznut u sadašnjosti koja je lišena uspomena i smisla, dok je maticno tle Srbije i Beograda prostor vecitog secanja, opterecenja prošlošcu i turbulentnih istorijskih dogadaja. U takvom svetu ženska verzija Ahasvera pokušava da zasluži buducnost i da se otme zamagljenoj zemlji prošlosti, da ukine sve one uzaludne retrospektive koje nagrizaju sadašnjost i ometaju napredovanje prema buducnosti.

Dok Gordana Cirjanic u romanu Pretposlednje putovanje (2000), ljubavnoj storiji sa putopisnim elementima, tematizuje egzil - život u nepoznatom i neprijateljskom prostoru, Aleksandra Unterveger u svom za sada jedinom romanu Nisam Eva (2000) kao dominantan motiv uspostavlja odsustvo egzila, odnosno nemogucnost da se pobegne od suviše poznatog zla. Roman pripoveda o emotivnim i porodicnim konfliktima mlade Beogradanke koja studira filozofiju. Umnogome nalik klasicnom ljubavnom, ali i adolescentskom romanu, Nisam Eva tematizuje ženski konflikt sa rodnim ulogama: junakinja Vanja Sofija (cije je prezime pre svega jasan signal razlicitosti, ali i ironicna autobiografska karakterizacija slicna onoj koju primenjuje Nina Živancevic) u procepu je izmedu svoje detinjaste i nemarne majke i najbolje prijateljice ciji se emotivni konflikti okoncavaju samoubistvom. Za Vanju Sofiju etnicki konflikti na Balkanu i njena licna kriza identiteta mere se jednakom vrednošcu: njen svet je opterecen politikom i ratom samo posredno, jer je sazrevanje suviše bolan proces da bi bilo kakav globalni problem mogao da ga neutrališe. Emotivni potresi kojima je junakinja izložena naizgled su tipicni, ali nemaju adekvatnu razrešnicu.

"Postmoderne eksperimentatorke" Judita Šalgo, Mirjana Mitrovic, Mirjana Novakovic pokušavaju na razlicite nacine da progovore o ženskim temama i ženskom identitetu, ali im je zajednicka crta izmeštanje iz aktuelnog trenutka u istoriju ili literaturu (pri cemu im dobro dodu fantastika, citatnost, mit i arhetip), kao i negiranje realizma kao pripovedne konvencije. Realizam je za ove autorke samo nužno zlo, samo okvir za fantasticno, mitsko i (pseudo)istorijsko, samo prostor dijaloga sa istorijskim i literarnim nasledem. O krizi devedesetih i ženskoj emotivnosti one ce progovarati posredno, simbolicki i krajnje diskretno.

Egzil kao ženski motiv može biti predocen kroz mitsko-arhetipsku matricu, koja se savršeno uklapa u rodnu perspektivu. Na to nam ukazuje prerano preminula Judita Šalgo, ciji nedovršeni i posthumno objavljeni roman Put u Birobidžan (1997) ispreda legendu o ženskom kontinentu i Mesijani. Ciklicna struktura ovog romana u kom se jukstaponiraju nekolike sudbine izgnanih i neshvacenih obraduje motiv "drugog dolaska", s tim što se Hrist ovoga puta pojavljuje u ženskom liku. Jedna od tema Puta u Birobidžan jeste ženska utopija, neka vrsta egzila za žene - pre svega one obespravljene i nezašticene kakve su prostitutke, koje su predocene kao nosioci supstrata ženskosti. U realnosti istorije zamišljen kao staljinisticki geto za Jevreje, fikcionalni Birobidžan je moguca realizacija matrijarhalne društvene strukture o kakvoj je govorila americka spisateljica i publicistkinja Šarlot Perkins Gilman u svom delu Herland.

Glavna junakinja romana je Berta Papenhajm, izlecena Frojdova pacijentkinja poznatija pod imenom Ana O. Ona je humanitarna aktivistkinja koja se bavi spasavanjem i reintegracijom tzv. posrnulih devojaka. Njeno putovanje kroz prostor je i traženje izlaza iz sopstvenog tela: Berta pokušava da promeni istoriju sopstvene bolesti, istoriju histerije, tako što ce se otisnuti za ambivalentnim nagoveštajima da nekakav ženski kontinent negde postoji. Njen krajnji cilj nije samo nalaženje idealnog skloništa za obespravljene žene, nego i transcendencija bolesti cijeg se povratka stalno pribojava. Obecana zemlja Birobidžan, do koje se najpre stiže kroz lues i ludilo, zemlja je za kojom se traga, ali i zemlja koja se stvara. Samo Bertino traganje, sama Bertina sumnja i nada, sama cinjenica da sledi tragove stvaraju Birobidžan, dragovoljni ženski egzil.

Tajnu o postojanju novog kontinenta u Putu za Birobidžan cuvaju "lueticarke i lunaticarke", žene cije se telo raspada i koje govore nerazumljivim jezicima. Lueticki mesijanizam je bolest koja se širi kao glasina i glasina koja se širi kao bolest - glasina o dolasku Mesijane i stvaranju ženskog kontinenta koja ce okoncati ženino vecito potucanje, omoguciti da se nade izlaz, zaustaviti avantura materice. Utopijska povest o ženskom kontinentu neodvojiva je od materice: Judita Šalgo progovara o egzilu kao o ravnopravnom problemu tela i (rodnog) tla.

Berta Papenhajm se suocava sa razlicitim videnjima "drugog dolaska": slika spasiteljke koja dolazi iz Egipta, slika Velike Majke, racionalno se, u verziji nekih muških likova ovog romana, objašnjava ocajnickom potrebom bolesnih i siromašnih žena da odlože neumitnu smrt. Sa druge strane, jedna junakinja, gospodica A, reci ce Berti da žene cekaju ženu zato što dolazak muškarca uglavnom sa sobom donosi sifilis, vanbracnu decu, siromaštvo i smrt.

Putovanje i telo se neminovno povezuju u romanu:

"Putujuci svetom u brodovima, muškarci otkrivaju svetove. Kod žene, materica može, ako joj nije dato da rada da se otkine od utrobe i nesrecna luta po svetu tela. Umesto fetusa, deteta, koje nema jasno zacrtan pravac i put, koje raste pa se upucuje prema izlazu, svetlosti, jalova, prazna materica, u zao cas se otkacinje, kada prestari i njene veze sa utrobom se osuše kao peteljke u jesen, isto tako: materica koja se plaši ploda i beži od njega, luta okolo i uznemirava telo i dušu, mozak, unosi nemir, pobunu i strah."(Put u Birobidžan, str. 150)

Berta se upravo tako oseca na svom putovanju - kao materica koja luta telom. Istovremeno, na um joj pada ideja o mogucnosti putovanja kao spasenja. Žene koje ne mogu svoja prava ostvariti na rodnom tlu mogu nekuda otici, stvoriti sopstveni svet, u njemu steci sopstveni identitet. To bi mogao biti ne utopijski Grad sunca, nego Grad meseca ili Grad vode.

Roman Judite Šalgo želi da da glas osobama sa margine i ženama koje su u ocima društva videne kao "posrnule", ali i da artikuliše arhetipske sadržaje ženskog nesvesnog. Tako ce psihoanaliza Sigmunda Frojda biti njena stalna opsesija, od prvog romana Trag kocenja (1987), preko knjige prica Da li postoji život (1995), pa sve do Puta u Birobidžan. Eksperimentalnost postupka ove autorke ogleda se u tome što ona teoriju cita kao pricu: Frojdova istorija i teorija nesvesnog za nju su zanimljiv zaplet, mogucnost da se niz intrigantnih motiva iskoristi na teritoriji literarne imaginacije. Frojd je tako i izvor informacija i izvor inspiracije, drugo ime za mogucnost tekstualne igre. I sama struktura romana Put u Birobidžan nalikuje radu nesvesnog, jer se pripovedanje kružno ulancava oko dominantnih motiva utopije, Spasiteljke, siromašnih i ugnjetenih.

Telo, život i ljubav - sve su to mogucnosti kreativnog egzila za žensku prozu devedesetih. Kao još jedna opcija pojavljuje se i istorija preoblikovana ženskom rukom - barem u slucaju druge prozne knjige Mirjane Novakovic Strah i njegov sluga (2000). Mirjana Novakovic piše o Beogradu osamnaestog veka u kom se na pozadini austrijsko-turskog sukoba odigrava potera za vampirima. U nju se ukljucuje licno davo, izdajuci se za Ota fon Hauzburga; privlacan je, ugladen, obrazovan, cinican, uobražen i prilicna kukavica, poseduje mnoštvo ljudskih mana i ponešto od klasicnih demonskih obeležja - ukratko, on je parodija stereotipa o muškoj nesavršenosti. -avolova povest o poteri za vampirima u okolini Beograda godine 1736. preplice se sa ispovešcu u ljubav razocarane princeze Marije Auguste Turn i Taksis. Ova srcana žena, zatecena u stranoj zemlji, nepoznatom jeziku i svetu u manicnoj poteri za vampirima doživljava neku vrstu licnog prosvetljenja. Princeza i davo su ucesnici i svedoci dogadaja koje predocavaju i tumace potpuno razlicito, jer su njihove verzije dogadaja obojene razlicitim nakanama: cilj njegove je da ispripoveda avanturu u kojoj ce biti glavni protagonista, a cilj njene da se ispovedi i opravda. "Da lažem, pazila bih na Aristotelova pravila logike", kaže princeza. "Svaka savršena prica je laž. A istina je krivudava i nesmislena (...) Samo laž živi na pravilima zakljucivanja." Ipak, princeza i davo, oboje suoceni s nerazumevanjem i nesklonošcu sredine koja im je strana, bore se za isto - za potvrdu sopstvenog identiteta. Strah i njegov sluga (2000) ostaje zapamcen i kao najveci gubitnik NIN-ove nagrade, koja mu je izmakla za samo jedan glas. Ova živopisna povest o pinconovskoj poteri za vampirima vec je svojim raskošnim zapletom i književno-istorijskom citatnošcu inspirisala na mnoga razlicita citanja, tako da je prva knjiga Mirjane Novakovic, Dunavski apokrifi (1996) ostala u njenoj senci i pored toga što je njeno drugo izdanje objavljeno 2001.

Dve novele u Dunavskim apokrifima ("Gromovska legija" i "Jevandelje po žednoj" ) obraduju isti motiv - božje cudo - s tim što je prva smeštena u vreme zalaska Rimske imperije a druga u blisku buducnost, u godinu 2000. Junaci prve su muškarci i ratnici, suoceni sa vojnim porazom i smrcu, ali i sa cudesnim izbavljenjem koje nisu u stanju adekvatno da objasne. Drugu novelu pripoveda žena, a za nas je ovde zanimljiva zato što opisuje dolazak ženskog Hrista.

"Jevandelje po žednoj" na jednom nivou funkcioniše kao gorka parodija utopijskog društva koje zagovara jednakost po cenu gubitka identiteta. Radnja se dešava u Beogradu, ali to je ovaj put distopijski grad bliske buducnosti u kome je zabranjena upotreba licnih imena, dok je korišcenje plasticne hirurgije u cilju ispravljanja nedostataka na ljudskom telu obavezno. Izgledati savršeno postaje obaveza koju država namece. "Država" i nije prava rec, buduci da se socijalna formacija buducnosti zove - Otvoreno društvo. Iako zagovara potpuno ostvarenje ljudskih prava, Otvoreno društvo ukida pravo na gradansku neposlušnost i na svaki vid pobune. Seme nezadovoljstva javlja se sa pojavom žene koja nije podvrgnuta ni plasticnoj hirurgiji ni genetskoj modifikaciji i sa pojavom žednih - onih koji žude za znanjem, ljubavlju i samospoznajom. U naizgled savršen ali klinicki mrtav svet bliske buducnosti uvodi se element koji ga remeti: stalna, neutaživa žed. Ona je u ovom slucaju inverzija biblijskog motiva - dok Hrist utažuje žed ljudima koji su spoznali njegovo ucenje, njegova ženska verzija svojim dolaskom izaziva vecnu žed. Pleme žednih zagovara nesavršenost,dakle individualnost i razliku, postavlja pitanja i traži odgovore na njih. Njihova Mesijana je nevidljiva ali sveprisutna, ona hoda po vodi i prikazuje se kroz cudo, i znamenje je nesavršenstva.

Otvoreno društvo funkcioniše kao metafora odbijanja da se živi u skladu sa emotivnim potrebama koje se odreduju kao ženske: raskidajuci porodicne veze, ukidajuci brak i zagovarajuci racionalnost i nasilnu jednakost, ovaj orvelovski svet pokušava da ukine sve rodne razlike. U njemu ženski konstrukt ljubavi, solidarnosti i privrženosti može da opstane samo kao vid gerilske borbe.

Sudeci po motivskim i stilskim pozajmicama, Mirjana Novakovic se u svom pisanju ugleda na majstora tajne i zavere Tomasa Pincona; proza Jelene Lengold kao svoj nesumnjiv uzor ima price Rejmonda Karvera i En Biti, dok su literarni modeli Milice Dimovske sasvim sigurno Andric i Fokner. Medutim, u ženskoj prozi devedesetih ipak je najuocljivija nacelna bliskost sa Kišom i Crnjanskim. I same u poziciji nerazumevanja i neprihvatanja, spisateljice se najbolje razumeju sa apatridima, odnosno sa autorima iz senke i sa margine. Za sve njih egzil je poznato zlo - tegobno iskustvo koje ih osnažuje, ali i mogucnost da se afirmiše ženskost.